Club von Neumann

Švedska mitologija

2012-03-10T16:55:00.002+01:00

Prijatelj Andrej Stanimirović preveo je tekst Per Bylunda "Kako je država socijalnog blagostanja upropastila Švedsku". Ovde na blogu, Harberger je u seriji postova: 1. O Švedskoj državi blagostanja , 2. Švezoskleroza,
3. Krah Šveskog modela pisao o istoj temi.

Grčki bankrot odložen

2012-03-08T23:15:00.002+01:00

Danas je bio relativno bitan dan za privredu Grčke ali i evrozone. Vlada Grčke izašla je sa saopštenjem da je uspela da prikupi pristanak za oko 80% duga u vlasništvu investitora o reprogramu javnog duga. Obveznice Grčke ukupno vrede oko 206 milijardi Evra. Nije ni čudo što svi smatraju Grčku prezaduženom. Ideja ovog reprograma, koji je po svemu sudeći uspeo, je bila da investitori, među kojima najveće banke, investicioni i penzioni fondovi iz Evrope, prihvate otpis barem 50% duga u zamenu za novu seriju obveznica (tačan iznos otpisanog duga je oko 53.5%). Te nove obveznice biće garantovane novim bail-out planom koji su dogovorili EU (čitaj Nemačka i Francuska), Evropska Centralna Banka i MMF. Taj plan podrazumeva pomoć Grčkoj od oko 130 milijardi evra uz pomoć kojih bi Grčka mogla da nastavi da otplaćuje dug. Često se u razmišljanju o ovoj temi vraćam na tekstove Slaviše Tasića na Tržišnom rešenju što toplo preporučujem svima - postova na temu krize evra, Grčke i globalne recesije ima preko dvadeset.

Da dogovor o reporgamu duga nije bio postignut i da grčka vlada nije uspela da obezbedi pristanak investitora, već za manje od nedelju dana suočili bismo se sa bankrotom, najverovatnije nekontrolisanim. To je proces u kome na naplatu dolaze potraživanja po sistemu "ko je jači i ko se bolje snađe" ostalima samo sećanje na novac. U tim situacijama najčešće stradaju manje banke i investitori te mali penzioni fondovi. Ovako, kupljeno je još vreme, kupljeno je olakšanje. Berze će na ovaj dogovor pozitivno reagovati i već sutra može da se očekuje njihov oprezan rast a narednih dana i odlučniji. Kombinovano sa prethodnim merama ECB, današnji dogovor će povratiti kamate na dug Grčke verovatno u opseg u kome će se omogućiti refinansiranje duga i kada se potroši 130 milijardi evra iz ovog bail-outa, što bi trebalo da bude do kraja godine.

ECB je snažno intervenisala u prethodnih deset dana sa oko 500 milijardi svežeg novca upumpanog u bankarski sektor. Prethodno je krajem novembra još 500 milijardi upumpano kroz trogodišnje kredite bankama. To su vrlo nekonvencionalne mere, koje u suštini predstavljaju štampanje para, niotkuda, upumpane u bankarski sektor. U prevodu, ECB je za 4 meseca "naštampala" hiljadu milijardi evra. Rezultat je bio prvo pad kamata na dug Portugalije, Španije i Italije, vraćajući kamate na održiv nivo za i do dva procenta. Drugo, intervencija ECB preokrenula je očekivanja dela finansijskog sistema da nas možda ipak ne čeka kolaps sredinom godine. Treće, te dve intervencije, verovatno su omogućile upravo napravljen dogovor da finansijski sektor prihvati deo gubitka u zamenu za reprogram. Sve u svemu rezultat napora MMF, EU i ECB je odlaganje problema.

Setimo se prethodnog bail-outa Grčke iz 2010. godine kada su EU i MMF poslali 109 milijardi evra pomoći. Taj novac je potrošen na otplatu dospelih potražvanja duga u međuvremenu a deficit i novo zaduživanje naravno nisu prestali. Jer još dugi period su kamate bile dovoljno niske da Grčka vlada ipak može još malo da se zaduži barem da refinansira i odloži vraćanje duga. A zaduživanje za vraćanje prethodnog duga, planski kroz refinansiranje kao sada, ili kontinualno kroz izdavanje obveznica, zapravo nikada i nije vraćanje duga u punom smislu već odlaganje ispunjenja obaveze. Delom sve zemlje to rade, ali je problem kada dođete u stadijum, poput Grčke. Treba napomenuti da Grčka ima primarni suficit - poreski prihodi veći su od trškova i glavnica dospelih dugova. No kamate na dugove teraiju Grčku u deficit i zapravo čine situaciju neodrživom. Grčka nema ni za otplatu kamate pa ne može da računa ni na uspešnu dugoročnu otplatu glavnice. Kao što ni prethodni program u suštini nije mogao da reši problem, tako neće ni ovaj. Za već godinu i po dana možemo očekivati ponovni pritisak na međunarodnu zajednicu da otkupi Grčku jer je sledeći potencijalni banrkot neminovan. Naravno pod uslovom da međunarodni finansijski sistem preživi do tada.

Tako je sa svakim štampanjem para i bail-outom. Oni uvek po definiciji podrazumevaju odlaganje problema odnosno zamenu fiskalnih problema inflacijom, depresijacijom kursa odnosno realnim osiromašenjem. Jedino dugoročno rešenje je kontrolisani bankrot Grčke, kontrolisani bankrot institucija koje su nepažljivo pozajmljivale vladi i recesija koja bi potom sigurno usledila. Delom bi morali da se sačuvaju depoziti građana, očuvaju penzioni računi, deo fondova bi morao u stečaj i restrukturiranje, sve kako bi se izbegao opšti finansijski inferno. Sa druge strane, finansijski sektor mora da prestane da pozajmljuje Grčkoj a vlada da vuče deficite. Zapravo bankrot bi oslobodio Grčku od duga i omogući da primarni suficit iskoristi za restrukturiranje javnog sektora. Neka vrsta programa EU i MMF u manjem obimu mogla bi da se pametnije iskoristi za finansiranje strukturne transforamcije Grčke. uz jednaku političku volju takav program bi bio jednako moguć i sa opstankom Grčke u evrozoni. Međutim razlog zašto ovakav program nije na stolu je taj što bi nemačke i francuske banke prevashodno morale da pišu gubitke, da se odreknu glavnice i kamate, da Nemačka snosi trošak garantovanja depozita kod kuće itd. Svejedno, pošto problem neće rešiti, kao što ni prethodni paket pomoći nije rešio, platiće cenu za politički projekat evra kad-tad. U suštini, koliko god grčka vlada bila kriva za situaciju u kojoj se zemlja nalazi, građani Grčke delom su taoci trenutne situacije i svog položaja, u nemogućnosti da bez obziljnih političkih posledica urade jedinu racionalnu stvar -proglase moratorijum.

Ako bi se malo igrali baba Vange, možemo reći da je efektivnost dogovorenog programa za spašavanje Grčke neizvesna i u kratkom roku. EU i evrozona sigurno ulaze u recesiju ove godine, odnosno veći deo je već u minusu, i to je svima jasno. Zabrinjava stagnacija cena nekretnina u Kini, usporavanje rasta i ubrzavanje inflacije, što ukazuje na približavanje kraju poslovnog ciklusa koji traje već decenijama u Kini. Ne ulazeći u dublju analizu, mogu reći da postoji opasnost od sloma rasta Kine (što sam već nekoliko puta najavio priznajući da mi svi elementi problema nisu jasni, mada se klupko lagano odmotava). Kada bi se to dogodilo svet bi zadesila mnogo veća i dublja kriza nego ova koja traje već četiri godine. Na kraju rast u SAD je vrlo turbulentan i fragilan. Iako je zaposlenost stabilna na oko 8.5% pitanje je kakvo je stanje u sivoj zovi, u industrijskim porudžbinama, kakva su predviđanja preduzetnika i poslovnih ljudi. Imam premalo informacija i znanja da bih mogao situaciju preciznije da procenim (mada bih gotovo sigurno i tada pogrešio, takva je ekonomska nauka). Sve u svemu, bilo koji od problema da krene prema malo lošijem scenariju, Grčki problem postaće zanemarljiv prema onome što bi moglo da nas čeka. Jer MMF i EU mogu da skupe pare da pomognu Grčkoj, eventualno Portugalu. Ali spasiti Italiju ili Španiju moguće je samo jednim "čarobnim" mehanizmom koji sigurno vodi u inflaciju, recesiju pa stagnaciju. Dugo, dugo, dugo.

Alisa u zemlji čuda

2012-03-01T13:34:00.003+01:00

Izbori se bliže, to nije ništa novo kao ni razgovori o mogućim predizbornim ili postizbornim koalicijama. Ono što je novo su neki dogovori o saradnji koji deluju pomalo nadrealno, ali i takođe pokazuju kako je u Srbiji sve moguće. Elem, vest 1 i vest 2 su pokazale kako niko nije previše ideološki daleko da bi se sa njim moglo dogovarati - u ovom slučaju pod tim 'ideološki daleko' pre svega smatram poglede na ekonomsku politiku i uticaj države u njoj.

U prvom slučaju su LDP koji se zalaže za slobodno tržište i ASNS koji kao svaki sindikat baš i ne žele baš slobodnu tržišnu utakmicu. U drugom slučaju imamo čisto socijalno populističku demagogiju SNS koja se zalaže za jaku državnu intervenciju u privredi i AMSP koja bi trebalo da se zalaže za što slobodnije poslovanje preduzetnika.

Najočiglednije što mi pada na pamet da barem jedna strana u svakom paru 'is not living what is preaching'. Koja - vreme će pokazati.

Bebe protiv EU

2012-02-28T23:11:00.002+01:00

U ova doba kada je tema dana naše dobijanje statusa kandidata za Evropsku Uniju, meni pada na pamet koliko zapravo prosečno (pa i natprosečno) obrazovan stanovnik Srbije poznaje EU. Mislim da bi neka anketa prikazala jako poražavajuće rezultate (nalik onoj koju je sprovela prof Dubravka Stojanović, koja je pokazala da većina ispitanika nije znala u kom veku se odigrala kosovska bitka, a značajan procenat je mislio da su se tamo borili Srbi protiv Albanaca). Fascinantno mi je to da je veoma rasprostranjeno ovakvo neznanje ne samo među onima koji su protiv EU, nego i među njenim najvatrenijim zagovornicima.

Zahvalnost za ovaj tekst dugujem GSP Beograd - pre neki dan su tramvaji stali nasred Bulevara pa sam kući morao da se vraćam trolom, prevozom koji inače izbegavam. Tamo sam zatekao reklame neke kampanje za povećanje nataliteta i borbe protiv bele kuge - imala je jako simpatičan naziv. Pored kupovine inkubatora, ova pokretači ove inicijative traže i ukidanje oprezivanja hrane za bebe, pelena i druge dečije opreme tj smanjivanje stope PDV-a na 0%. Ono što mi je ovde interesantno je to da je jedan od inicijatora pokreta Fond B92, naše medijske kuće koja je najglasnija u propagiranju evroatlantskih integracija i evropskih vrednosti, a najviši akcenat stavlja na uvođenje Srbije u EU. Dakle, moglo bi se reći da su se specijalizovali u tom polju. Međutim, ukoliko se pogledaju pravila EU vezana za indirektno oporezivanje, još od prvog predloga za uvođenje PDV-a kao osnovnog indirektnog poreza 1963. od strane ekspertske komisije EK, videćete da je ovaj zahtev zapravo PROTIVAN evropskim pravilima i moglo bi se reći da je tako ''antievropski''. Naime, u EU sve zemlje imaju pravo da same odaberu svoju visinu stope PDV-a, ali ona ne sme biti manja od 15% ili veća od 25%. Zemlje članice imaju pravo da imaju i dve stope oporezivanja, ali ta druga niža stopa ne sme biti manja od 5% (zemlje takođe biraju na koje proizvode će se ova manja stopa i primenjivati). Međutim, na veliko protivljenje Velike Britanije i još nekih zemalja npr Irske, koje neke proizvode kao ovde problematičnu bebi opremu i knjige, Evropska Komisija je odlučila da zemlje mogu da nastave da koriste niže stope PDV-a na artikle ukoliko je njihova stopa bila niža i pre 1993. i stvaranja Jedinstvenog tržišta. Tako se još uvek u Velikoj Britaniji ne plaća taj porez na ''baby wear'', dok se u ostalim zemljama plaća, ali po sniženoj stopi.

Problem sa ovom srpskom inicijativom je u tome što Srbija nije imala sistem PDV-a 1993. te stoga ne može ni imati mogućnost da ukine plaćanje PDV-a na opremu za bebe, barem ukoliko bude želela da ikada postane članica Evropske Unije. Ukoliko Srbija to hoće, ona mora da igra po pravilima koja su propisana, a ako neće da ih poštuje EU je jednostavno neće primiti. Simple as that. U našem slučaju, stopa poreza može da se smanji na minimalnih 5% ali niže od toga ili da se skroz ukine, ne može. Ali to je već problem za naše nedovoljno upoznate evroentuzijaste koji se zalažu istovremeno i za povećanje nataliteta.

Nazad u klupe

2012-02-28T13:18:00.001+01:00

Retke su glupe stvari kao senzacionalistički izveštaji novinara da je dinar na istorijskom minimumu. To smo čulu previše puta da bi bila samo opaska nekog neukog izveštača. Jednako bi glupo bilo žaliti se što raste temperatura vode u loncu koji stoji na uključenoj ringli.

Srpska ekonomija ima stalni spoljnotrgovinski deficit i višu stopu inflacije nego zemlje evrozone. To su ključna dva izvora pritiska na depresijaciju domaće valute odnosno rast kursa evra. Mada se posle rast kursa vraća kao bumerang i pokreće inflatornu spiralu, pre svega u uvoznom sektoru. Jasno je da viša inflacija u zemlji nego u evrozoni znači da dinar gubi vrednost i da evro mora relativno da poraste - kurs evra apresira.

Trgovinski deficit podrazumeva da izvozimo manje vrednosti nego što uvozimo. To znači da prihodi u evrima koje dobijemo od stranaca nisu dovoljni da porkiju naše ukupne rashode na strana dobra i usluge. Taj deficit se pokriva prilivom kapitala (doznake, privatizacija, prodaja preduzeća strancima, zaduživanje, druge strane investicije, donacije itd.). Radi ilustracije, zamislite primer firme koja pozajmi 10 miliona evra za podizanje fabrike. Deo novca direktno ode u inostranstvo za kupovinu stranih mašina, komad se podeli kroz plate i dohotke izvođača koji deo troše na strana dobra. Dakle, 10 miliona evra ušlo, većina izašla, na nuli smo. Međutim, kada dođe na naplatu prva desetogodišnja rata kredita, firma mora da ode kod menjača i otkupi milion evra da bi isplatila ratu banci. To je milion evra koji se povuče sa tržišta novca smanjuje ukupnu količinu evra u opticaju, podiže vrednost evra (ima ga manje) i kurs ide gore da ispegla neravnotežu. I tako deset godina do potpune isplate kredite. Sa druge strane kad domaći poljoprivrednik izveze 500t pšenice za 150.000 evra to je devizni priliv koji se menja na tržištu novca za dinare. Ti dinari se ponovo vraćaju u evre kada kupujemo Sony televizor. I tu se priča završava, 1 evra izvoza pokriva 1 evro uvoza. Fundamentalna razlika između trgovinskih i kapitalnih priliva je sledeća: trgovinksi priliv ne mora da se vrati, kapitalni, delom, mora pa tako imaju različite uticaje na tržište novca, odnosno tražnju za devizama. Kada se u zemlju uveze više proizvoda i suluga nego što se izveze, traži se više evra nego što se nudi, kako bi se evrima direktno platila strana roba ili da se vrati pozajmljeni kapital koji je finansirao kupovinu.

Da zaključim, zemlja koja ima stalni trgovinski deficit i relativno višu inflaciju u režimo fleksibilnog kursa mora osetiti rast kursa strane valute. Potpuno je normalno da dinar svakih par meseci bude na istorijskom minimumu u odnosu na evro jer u našim uslovima to je jedini mogući ishod platnobilansnih kretanja. Ako stalno kupujemo više evra nego što ga ima na domaćem deviznom tržitšu to evro čini oskudnijim i njegovi vlasnici mogu da traže više za prodaju. Od uvođenja evra do danas, kurs evra je porastao skoro 100% (obrnuto, dinar je izgubio 50% vrednosti relativno prema evru). I taj trend će se nastaviti sve dok imamo visoku inflaciju i spoljnotrgovinski deficit.

Preko medija ovih dana, svako malo se može čuti jadikovanje zbog pada vrednosti dinara tj. rasta kursa evra. Upravo sam slušao Miloša Bugarina u emisiji B92 "Između dve vatre" koji kaže: U oktobru prošle godine, evro je bio 101,5 dinara, a danas je jedan evro 110,1 dinar što je povećanje od 8.7%." Naravno, usledio je poziv da se očuva stabilnost kursa. Da promene kursa bole uvoznike i domaće preduzetnike potvrdio je Veselin Jevrosimović, vlasnik kompanije ComTrade, sa idejom da špekulante treba uhapsiti.

Javnost stalno kuka kako evro previše raste a to je samo prirodna posledica odnosa domaće proizvodnje i potrošnje, štednje i investicija.

Jedini načini da evro ne fluktuira je uvođenje fiksnog kursa ili valutnog odbora. Suština je da svaki sistem ima prednosti i mana. Pošto smo izabrali fleksibilni kurs (nominalna prilagođavanja), evro će stalno da skače jer imamo visoku inflaciju i spoljnotrgovinski deficit. Da imamo fiksni kurs, pojeli bismo devizne rezerve a potom bi bili otvoreni za špekulativne napade. U valutnom odboru, očuvanje fiksirane vrednosti evra u doba svetske krize značila bi presušivanje kapitala, nagli rast nezaposlenosti i pad plata (realna prilagođavanja). Ako stalno trošiš više nego što zaradiš onda je normalno što to negde moraš i da platiš jer od prilagođavanja ne može da se pobegne.

Standup economist

2012-02-26T15:10:00.000+01:00

Ekonomija je jedno veliko.... Zar nije zabavno!

Iracionalnost političkog procesa

2012-02-22T20:31:00.000+01:00

Prenosim vam jedno veoma interesantno predavanje koje se bavi razumnom nezainteresovanošću političara i glasača za racionalnim političkim odlukama. Predavač, Michael Huemer, filozof, proširuje koncept rational ignorance koji je Brayan Caplan popularizovao u svojoj knjizi "The Myth of the Rational Voter", na širi kontekst javne politike pokazujući kako politikči proces ima inherentnu tendenciju da dovodi do neracionalnih i pogrešnih političkih odluka.

Zabluda korisnog zemljotresa

2012-02-21T19:42:00.001+01:00

Evo kako izgleda Japan godinu dana nakon zemljotresa. I još malo slika pre i posle zemljotresa i cunamija. Godinu dana ekonomskog rasta da bi na kraju cela zemlja bila na istom mestu gde je bila (mada ne deluju svi delovi potpuno renovinari). Ova slika govori više od hiljada reči, mada ukoliko vas zanima pisao sam o Japanu i zemljotresu u radu o zabludi slomljenog prozora. Voleo bih kada bi Lary Summers prokomentarisao ove slike.

Bitna lekcija iz finansijske istorije

2012-02-21T13:19:00.000+01:00

"Financial history kinda' helps hear... Because it makes you aware that the bubble will always burst and the greed will always switch into fear at some point. And when it does so, it will do so very dramatically."

Niall Ferguson, intervju u okviru serijala "The Conversation with history"

Preduzetništvo, inovacije i kriza

2012-02-20T13:32:00.002+01:00

Dugo već slušamo kako se većina evropskih i svetskih političara kune u to da će oni kroz državnu potrošnju da izvuku svoje zemlje i ceo svet iz ekonomske krize i recesije. Hiljade milijardi dolara, evra i ostalih valuta su nemilice potrošene, ali bez pravih rezultata. Koliko ja vidim, problem u državnom stimulusu je u tome što on leči posledicu istim uzrokom. Jedino što je dosada kroz istoriju uspevalo da pobedi ciklična kretanja ekonomije i da iz recesije pokrene privrednu ekspanziju su inovacije. Upotreba vatre, parna mašina, motor na unutrašnje sagorevanje, stoni računar... bilo koji od ovih izuma je promenio na bolje svet u kome živimo. Šumpeter je taj čin stvaranja inovacija od strane preduzetnika nazvao ''kreativnom destrukcijom'' jer su one uništavale do tada postojeće obrasce privređivanja i stvarale nove. Ovde ću da prikažem jedan primer kako je jedna ''luda'' ideja jednog čoveka stvorila potpuno novu industriju u Africi, koja zapošljava oko 10 000 ljudi.

''Naše gore list'' Dušan Vasiljević je 1980-ih iz Australije otišao u Južnu Afriku tražeći nove prilike za posao, i tamo je pokrenuo piljarnicu. Posao mu je krenuo, ali ne baš najbolje i on je odlučio da potraži neko unosnije zanimanje. U to vreme se razrešavala kriza oko Namibije, koja je bila pod okupacijom Južnoafričke Unije i tada su se završavali pregovori oko njene nezavisnosti koja je ostvarena 1990. Vasiljević je na krajnjem jugu zemlje, pored same granice sa JAR, uz obalu reke Oranje kupio tada propalu farmu Aussenkehr lmt. i na njoj pokrenuo novi biznis - uzgajanje grožđa. On je prvi čovek koji je počeo da uzgaja grožđe na komercijalnoj osnovi u Namibiji, pošto je to pre njega smatrano nemogućim. Ipak, Vasiljević je uspeo da odgaji sortu grožđa koja uspeva na suvom i peskovitom zemljištu sa manje od 50 mm padavina godišnje. Prve godine proizvodnje je uspeo da sam popuni kvotu od 900t koju je Namibija dobila za izvoz u Evropsku Ekonomsku Zajednicu. Vasiljević je znao da ključ njegovog uspeha nije samo u proizvodnji grožđa, nego i u dobrom tajmingu - ključno je bilo da njegovo grožđe sazri pred Božić (gregorijanski) i Novu godinu, u vreme stonog grožđa nije bilo u Evropi. Time mu je bio garantovan plasman ali i viša cena. Prateći njegove stope, i drugi investitori su krenuli sa pokretanjem tog posla i danas je sveže grožđe jedno od glavnih izvoznih artikala Namibije, u vrednosti od preko 300 miliona USD godišnje a ta industrija zapošljava oko 10 000 ljudi. Vasiljkovićeva firma i danas uspešno posluje, a njegov uspeh se koristi kao case study ilustracija preduzetničke inovativnosti.

Da bi se vratili na putanju ekonomskog rasta i prosperiteta, potrebne su nam preduzetničke inovacije. A da bi se one desile, potrebno nam je business friendly okruženje koje nije sputano velikim fiskalnim nametima niti nepotrebnom državnom regulacijom. Ukoliko do toga ne dođe, jako sam sumnjičav u svetlu budućnost svih nas.

Zabluda slomljenog prozora

2012-02-19T18:42:00.000+01:00

U subotu, 18. Februara, održao sam predavanje na Akademiji liberalne politike (u organizcaiji Libeka), na temu "Zabluda slomljenog prozora" (The Broken Window Fallacy). Pokrio sam standardnu priču da svaka ekonomska politika ili događaj, osim onoga što se vidi, ima i oportunitetni trošak u onome što se ne vidi. Mislim da sam pritom dodao i nešto novo u standardnu analizu. Moguće da je neko o tome već pisao, ja do sada nisam našao: Statističke karakteristike BDP kao merila omogućavaju da pozitivan dohodak koji se kreira u obnovi bude precenjen a ekonomski gubitak bude potcenjen te da ukupan rezultat, teorijski može biti takav da se zaista zabeleži ekonomski rast (kao veća procentualna promena BDP) u privredi koju je pogodila prirodna katastrofa. To sam ilustrovao na najskorijem primeru Japana, zemljotresa i cunamija 2011. godine. Za pomenuto predavanje sam napisao i kratak rad koji se detaljno bavi temom. Rad možete preuzeti direktno sa ovog linka.
Apstrakt:

Ekonomija kao nauka trpi štetu od niza logičkih grešaka u ekonomskojanalizi, koje su posledica pogrešnog ili nepotpunog razumevanja konceptaoportunitetnog troška. Od dana kada je prvi put skiciran, 1848. godine, pa svedo danas, ovaj trošak predstavlja jedan od najbitnijih ali i najslabijeshvaćenih stubova ekonomske analize. Rad će pokušati da osveži pogled na ovajkoncept, kako bi ponovo ukazao na njegov značaj u ekonomskoj analizi. Bavićemose osnovnim teorijskim implikacijama „zablude slomljenog prozora“. Ilustrovaćemo, naprimeru razornog zemljotresa u Japanu 2011. godine kako nas nepotpuno ilipogrešno razumevanje oportunitetnog troška može dovesti do pogrešnih zaključakau ekonomskoj analizi. Ispitaćemo pojedina proširenja analize polaznog koncepta,uz promatranje implikacije ove zablude u savremenoj ekonomskoj teoriji.Pokazaćemo zbog čega je moguće da, suprotno zaključku polazne analize,uništavanje dobara ili vrednosti dovede do prividnog privrednog rasta društva,usled posebnih karakteristika statističkog pokazatelja bruto domaćeg proizvoda.

Miša Brkić o ekonomiji 2012.

2012-02-17T14:25:00.000+01:00

Ekonomski novinar Miša Brkić, bio je prvi gost jutrošnj emisije Peščanik. Intervju pokriva slične teme koje smo analizirali Mihailo i ja (link1 i link2) ovde na blogu. Prokomentarisao bih samo poslednju rečenicu koju je preneo Miša Brkić, a koja me je jednako zaledila poput ovog hladnog vremena:

"Razgovarao sam s jednim privrednikom skoro i potpuno me čovek zaprepastio. Ozbiljan je čovek. Rekao mi je 2012, ona će biti previše lepa za ono što nas čeka 2013."

Haiku Art

2012-02-17T11:25:00.000+01:00

The Law of Supply:

All else held constant

Quantity supplied goes up

When the price rises.

The Law of Demand:

All else held constant

Quantity demanded falls

When the price rises.

Art Carden, Professor of Economics at Rhodes College, Tennessee, USA

2012-02-15T14:31:00.000+01:00

Vrlo interesantan prikaz alternativnog pogleda na uzroke Velike depresije tridesetih godina odnosno ulogu administracija Herberta Huvera i Frenklina Rusvelta u razvoju krize. Ova rasprava je više nego aktuelna i potrebno je razmišljati o posledicama pogrešnih politika koje i deluju sa dugoročnim štetnim posledicama. (hvala zg, komentatoru sa TR).

Udobne fotelje u ECB

2012-02-14T17:39:00.004+01:00

Međunarodne finansije gore a ECB se češlja! Post Slaviše Tasića sa TR ukazuje na činjenicu da je savremena ekonomska "misao" često preplavljena besmislenim i nepotrebnim "naučnim" tekstovima. Verovatno je razlog hiperprodukcije besmisla, višak vremena i potrebe za opravdanjem vrlo skupih pozicija po istraživačkim institutima i institucijama. Evo mog malog doprinosa ekonomiji besmisla: Japan's Philips Curve Looks like Japan. Naravno, polu-šala je u pitanju, ali je poenta ista. Akademski ekonomisti imaju sve manje veze sa ekonomijom danas.

Za sofisticirane čitaoce, Krugmanov klasik iz 1978. The Theory of Interstellar Trade.

Naleteo sam i na totalnu zajebanciju (izvinjavam se na rečniku, ukoliko nekome smeta) "How many zombies do you know?" Using indirect survey methods to measure alien attacks and outbreaks of the undead."
Tekst o zombijima je čisto u svrhu zabave.

MMF, aranžman, budžet, kurs i tuga

2012-02-10T13:40:00.000+01:00

Stigla je vest da je MMF odbio reviziju aranžmana o predostrožnosti. Dogovor između predstavnika MMF i Vlade Srbije nije postignut jer je Vlada odbila da predloži rebalans budžeta. Jednostavno, nema spremnosti da se potrošnja i zaduživanje drže pod kontrolom, probijeni su limiti dozvoljenog duga, time je prekršen zakon, a realne šanse da deficit ove godine bude manji od 4.5% BDP su potpuno nerealne. MMF više nije spreman da nam gleda kroz prste i poslali su nas na popravni. Pored toga treba primetiti da skupština nije uspela da se sakupi u kvorumu pre dva dana a već se šuška da do raspisivanja izbora neće uspeti da se sastanu sa 126 poslanika u sali. Koalicija je u krizi i ukoliko Vlada ne bude reagovala brzo neće biti rebalansa budžeta. Trenutni je optimistički projektovan prošle goidne i bez rebalansa budžeta, revizije aranžmana sa MMF, sa malim mogućnostima daljeg (veoma skupog) zaduživanja ne gine nam privremeno finansiranje već od aprila, otprilike.

A pomenuti aranžman o predostrožnosti je izuzetno bitan jer njegovo zamrzavanje indukuje nekoliko veoma loših efekata. Prvo, bez ovog aranžmana, drastično se pogoršava kapitalna pozicija platnog bilansa. Stranih direktnih investicija u ovoj godini neće biti, a ako ih i bude, to će biti na nivou statističke greške. Značajnih privatizcaija neće biti u ovoj godini, naprotiv, poslednjim resocijalizacijama drastično se smanjuje mogućnost priliva stranih investicija barem u te industrije. Sada nam više nisu na raspolaganju sredstva od MMF (200% specijalnih prava vučenja) i prosto je neminovno da projektovani deficit neće biti pokriven trenutnim budžetom. Dakle sa smanjenim kapitalnih prilivima i mogućnostima zaduživanja po berzama pitanje je kako ćemo finanisrati život ove godine?

Dinar u slobodnom padu

Uz predstavljenu fiskalnu projekciju i prisutan trgovinski deficit moraće da dođe do postepene korekcije kursa (naviše svakako) i uvoza (naniže). To se već sada vidi jer je evro apresirao u odnosu na dinar skoro 5% u poslednjih dva meseca. Do kraja godine moglo bi se desiti da evro ode i preko 115 dinara, što dosta zavisi od budućih kretanja realne ekonomije, zaduživanaj države i kapitalnog odliva banaka. Kada sam u novembru pisao tekst za novosadski Dnevnik nisam predvideo jednu bitnu stvar. Tada sam hvalio kapitalnu adekvatnost domaćih banaka odnosno da zbog Bečkog dogovora neće biti povlačenja sredstava banaka u Evropske centrale. Ono što tada nisam uvideo je problem koji nastaje u primeni Bazel III standarda. Da ne ulazim u detalje rezultat će biti postepeno povlačenje dela plasmana iz Srbije i Vlada Srbije ne može tu ništa da učini (bolje bi bilo da ne pokušava).

Uz sve prethodne faktore treba dodati da međunarodna ekonomija klizi u recesiju. Pre dva meseca ECB je plasirala 500 milijardi evra kroz trogodišnje plasmane bankama kupujući time neko vreme. Međunarodne finansije su se na kratko stabilizovale, obarajući italijanske i delom španske kamate za 2%. Italija je spašena za sada. Deluje da su se i grčki političari opametili, no narod nije. Postoji nekoliko mogućih scenarija ali svi vode ka jednom izvesnom ishodu - recesiji u celoj evrozoni. Skoro sam se sa jednim drugarom i stalnim čitaocem opkladio da do kraja godine i SAD ulazi u recesiju, ne deluje za sada da je to izvesno, ali mislim da su svi prethodni pokušaji monetarne ekspanzije samo kupili određeno vreme ne i rešili problem. Na našu situaciju ovo svakako ne dolazi kao melem, već so na otvorenu ranu. Bez spremnosti Vlade da sadad, u izbornoj godini vrši rezove, bez sposobnosti da smanji deficit, sa suludim centralno-planskim projektima resocijalizacije strateških industrija ni MMF nije više spreman da drži vodu. Digli su ručnu koja će podići kamate, iseći dotok kapitala, poslati naš rejting u smeće i ogoliti realnost koja je tako tužna. Naša ekonomija ove godine ostaje na nuli (MMF je spustio prognozu sa 1.5 na 0.5% rasta u 2012.) a gledajući prethodne faktore, teško mi je da vidim kako će to da se promeni.

Nacionalizacija umesto privatizacije

2012-02-06T19:10:00.003+01:00

Pavle je već u prošlom postu rekao nešto o pojačanom učešću države u privredi i preuzimanju firmi. Iskreno, i ja sam se već nosio mišlju da reknem koju o tome jer je tema neiscrpna, naročito u Srbiji(ci). Ne treba puno lomiti glavu o tome koji su glavni razlozi za ovoliko veliko učešće države u privredi kod nas: socijalističko nasleđe je samo izgovor za nepostojanje želje ili sposobnosti najvećeg dela političke elite da se uhvati ukoštac sa zlom državnog intervencionizma u vidu državnih javnih preduzeća. Javni sektor u Srbiji je izuzetno neefikasan, sa velikim brojem monopola a veliki deo tog sektora su zombi firme čija imovina ima samo računovodstvenu ali ne i tržišnu vrednost a koje preživljavaju od subvencija. Ono malo firmi koje koliko-toliko dobro posluju, a koje naši novinari u nastupu euforije pri odbrani socijalizma nazivaju ''zlatnim kokama'' to čine isključivo zbog otvorenih monopola. Primeri su brojni: EPS ima monopol na prodaju i distribuciju električne energije, Telekom na fiksnu telefoniju, aerodrom Nikola Tesla jer nema nijednog drugog civilnog aerodroma blizu Beograda itd. A onima koji još uvek ne veruju u aksiom ekonomije koji kaže da je privatna svojina uspešnija od državne, poručujem da pogledaju JAT airways kao eklatantan primer koliko su državne kompanije uspešne kada postoji barem delimična konkurencija na tržištu.

Pre par meseci se pričalo samo o prodaji Telekoma - neki su bili za, a neki protiv, pa se pričalo i o tome koliko para bi se možda dobilo. A onda je usledio hladan tuš - 51% kompanije koji je procenjen na vrednost od 1,4 milijarde evra nije hteo niko da kupi. Javio se samo Telekom Austrija koji je ponudio 950 miliona evra, njegova ponuda je odbijena i Telekom je ostao u državnom vlasništvu. Ove godine nas je dočekala još neprijatnija vest - zamalo-pa-privatizovani Telekom je sada opet 100% u državnom vlasništvu! Grčki OTE, vlasnik 20% akcija je svoj deo prodao državi za 380 miliona evra. Ono što mi je palo u oči je diskrepanca u tome koliko političari misle da je Telekom vredna firma, a koliko to procenjuju privatne kompanije - dakle, pred pokušaj privatizacije političari su procenili vrednost Telekoma na skoro 2,8 milijarde evra a tržište na 1,9 milijardi. Dakle, razlika od samo jedne milijarde. Neko bi možda rekao da je Telekom Austrija nudio i još 450 miliona evra novih investicija, pa bi to podiglo tu cenu. Ne, ne bi, jer kada moj komšija prodaje auto njega interesuje samo koliko para može dobiti za njega, a ne da li će kupac da nabavi posle i nove amortizete i zimske gume. Jedan od razloga koji me još nagoni na zaključak da je Telekom loša firma je to što je privatni investitor iz Grčke odlučio da ode iz njega - dakle on u nekom dužem periodu ne vidi mogućnost da iz njega izlači profit. To je činjenica koji ljudi često predviđaju a jako je važna jer kreatori naše ekonomske politike (a time i naše sadašnjosti i budućnosti) nacionalizaciju Telekoma predstavljaju kao veličanstvenu pobedu, a ne kao ubedljiv poraz. Telekom se na tržištu može održati isklučivo kroz postojanje monopola, više cene i lošije usluge nego što bi one bile da postoji slobodno tržište. A slobodi tržišta u domenu telekomunikacija sada kada je država još ojačala svoj položaj, možemo reći samo doviđenja, barem za neko dogledno vreme.

Posle Telekoma, pukla je i vest kao ''grom na Svetoga Savu'' da US Steel, najveći srpski izvoznik, planira da proda železaru u Smederevu. Naravno, širokogruda i bogata Srbija je rešila da uskoči i pripomogne Amerikancima nacionalizacijom bivšeg Sartida, i to za 1$. Ministar ekonomije, g-din Ćirić je imao i toliko smelosti da kaže da je cilj države da radnici železare žive od svog rada. O tempora, o mores! Uz gubitke od 100$/t obrađenog metala se baš i ne može živeti, osim od izdašnih državnih subvencija. A subvencije nastaju od poreza, a porezi nastaju od rada ljudi koji pozitivno posluju. Ergo, radnici železare neće živeti od svog rada nego od tuđeg rada. Neki vladini zvaničnici kažu da će Železara uskoro pronaći strateškog partnera ili investitora koji će je kupiti i da će se onda država povući - prema ovome sam jako skeptičan, jer da je bilo moguće naći nekog kupca koji bi dao za nju više od 1 USD, mislim da bi ga USS našao i njemu je prodao. Ovako, bojim se da će se priča sa Sartidom od pre nekoliko godina ponoviti. Jer opet se postavlja i pitanje da li Srbiji uopšte treba čeličana - nemamo rudu već je nabavljamo iz Čilea uz velike transportne troškove, te je zaista za mene čudo kako su Amerikanci i do sada mogli da je uspešno vode. Siguran sam samo da država neće nikako biti bolji gazda, a da će to dosta koštati celokupnu srpsku privredu i sve nas.

Sa druge strane, tu je i naš dragi Srbijagas koji je od skora vlasnik Azotare, Agroživa, Staklare i mnogih dugih firmi iz Srbije koje su odavno umrle, samo što im lekar još nije konstatovao stanje. A taj isti Srbijagas koji ih je preuzeo na ime duga za neplaćene energente sada vrši investicije da bi ih pripremio za nekakvu proizvodnju, pri tome tražeći državne garancije od skoro 200 miliona evra. Za likvidnost, kako kažu, ali MMF prilično razumno procenjuje da taj kredit morati da vrati država jer Srbijagas to jednostavno neće moći.

Državni uticaj u bankarskom sektoru je još uvek značajan: država je većinski vlasnik Komercijalne banke (da bi to i ostala, potrebna je dokapitalizacija od oko 100 miliona evra ove godine, a prema dogovoru sa MMF-om ona bi morala da se privatizuje do 2015). Osnovana je i Razvojna banka Vojvodine, u vlasništvu naše severne Autonomne Pokrajine, a dugo se već po medijima prenose glasovi i o mogućem osnivanju Razvojne banke Srbije. Kako smo krenuli, ne bi me čudila ni vest da je Edvard Kardelj još uvek živ i da radi Nemanjinoj 11.

Ono što je Srbiji potrebno je ekonomski rast i porast kvaliteta života najvećeg broja njenih građana. Ekonomski rast je u inverznoj korelaciji sa državnim vlasništvom i intervencijom u privredi. Javna preduzeća u najvećem broju slučajeva služe kao sredstva za vođenje socijalne a ne ekonomske politike, kroz preveliki broj zaposlenih i održavanje cena nekih proizvoda na veštački niskom nivou, a o njima kao izvoru nepotizma i korupcije da i ne govorimo. Da bi Srbija mogla da se razvija, i da bi posledično svi mi mogli da živimo bolje, potrebno je da se država povuče iz privrednog života kroz privatizaciju javnih preduzeća i široku liberalizaciju tržišta. Ukoliko do toga ne dođe, budućnost Srbije ne deluje nimalo svetlo i privlačno.

Gde smo i kuda idemo: Telekom Srbija, Železara Smederevo

2012-02-06T13:12:00.001+01:00

Komandni visovi u zagrljajudržave!

Pre godinu i po dana, glavna rasprava u medijima je bila da li VladaSrbije treba ili ne treba da proda svoj udeo u Telekomu Srbija. Tada jepremijer Cvetković izjavio:"Ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnijaod državne. Prodaja Telekoma Srbija u suštini znači da jedno preduzeće iz manjeefikasnijeg oblika svojine prebacujemo u efikasniji svojinski oblik. To je irazlog zašto Srbija uopšte prodaje akcije" (Glas javnosti, 5. April 2010).

U februaru naredne godinekrenule su da kruže informacije da prodaja neće ići glatko. Premijer je tadaizjavio da bez strateškog partnera i novih investicija Telekom ne može daopstane na konkurentnom tržištu. Istakao je takođe, da neće prodavati Telekompo svaku cenu ali da bi prodaja bila veoma poželjna kako bi se pokrio deficitbudžeta i izbeglo dalje državno zaduživanje (Tanjug,22. februar 2011.). Bezmalo godinu dana kasnije, u mnogo gorim ekonomskim ifiskalnim prilikama, Vlada Srbije odlučuje da se Telekom Srbija zaduži za 470miliona evra i da otkupi paket akcija kompanije OTE za 380 miliona evra.Ostatak od novog kredita ide na refinansiranje starog. Premijer sada poručujeda su "svi na dobitku", dok generalni direktor tvrdi da će kompanijabiti uspešnija, izađi na berzu i vratiti kredite.

Otkup akcija Telekoma samo je jedan korak dalje od liberalizacijetržišta telekomunikacija. Godinama niko ne govori o tome da se ponudi jošlicenci za mobilne operatere, već država direktno pomaže dominantan položajTelekoma kroz garanciju kredita i direktan otkup usluga a sada i kroz dokapitalizaciju.Jedini izvestan ishod je da dalje liberalizacije nikako neće biti. Jer kako bi država opravdalasadašnji potez i omogućila da Telekom zaista vrati dugove i nastavi da praviprofit, jedini izbor koji se nameće za Vladu je da nastavi da štiti i podržavadominantan položaj Telekoma. A to će najbolje uraditi preko nastavkaograničavanja novih ulazaka na tržište. I sve to će građani Srbije platit krozlošije i skuplje usluge.

Sa druge strane, jedan odargumenata za prodaju je i besplatna podela akcija građanima i sindikatu. Kadamalo bolje razmislim sve to otprilike znači sledeće: Telekom je u naše ime,parama koje je pozamio za naš račun, otkupio akcije da bi poklonio radnicimakoji su već dugo povlašćeni. A građani kojima budu podeljene akcije svakako toneće dobiti besplatno, jer je sve već to plaćeno kroz skuplje i lošije uslugena zatvorenom i monopolizovanom tržištu.

Prethodni mehanizam neslavno se ponavlja u svakom pojedinačnom primeruintervencionizma. Prilikom otkupu železare u Smederevu za jedan dolar, ponovovidimo žrtvovanje razumne ekonomije zarad kratkoročnog socijalnog i političkogmira. U Vladi Srbije nimalo ne skrivaju da je ovo bila socijalna mera kako bise spasila radna mesta. Međutim kada železara krene da gomila dugove sve će tograđani Srbije platiti kroz novo zaduživanje. Da se država nije mešala,privatno restrukturiranje ili dokapitalizacija bi možda spasili firmu. Ovako jemoguće da se vrlo brzo suočimo sa činjenicom da je prosto neisplativo daželezara postoji u Smederevu ukoliko niko ne bude spreman da uđe u strateškopartnerstvo ili da je otkupi. Tako bi građani Srbije ponovo postali taocimastodonta koji odumire.

Skretanje sa puta u prosperitet

Državanije sposobna da efkiasno vodi ekonomiju. Resocijalizacija strateških granaudaljava Srbiju od efikasne tržišne privrede. Bez liberalizacije ključnihsektora neće doći do otvaranja novih radnih mesta, nižih cena i prosperiteta zagrađane. Ekonomski principi se nisu promenili, samo su vremena teža a izboribliži. Dok god kompanije u bitnim i velikim granama budu socijalne i političkea ne ekonomske institucije, građani Srbije grcaće u državnim dugovima,neefikasnosti i osakaćenom privrednom rastu.

Don Bodro i prosečne plate u SAD

2012-02-01T03:17:00.000+01:00

Dugo sam nameravao da napišem opširan post o tome koliko je decenijska stastitika dohotka u SAD pogrešna. Argumenti, hipoteze i teorije raznih ekonomista, predvođeni Stiglitzom, ali i šireg javnog mnjenja, predvođenih okupatorima, zasnovani su na "činjenici" da je realni dohodak prosečnog amerikanca ostao isti kao pre 30 godina, dok je povećana nejednakost. U ovom videu Prof. Don Bodro (Don Boudreaux), inače profesor na George Mason Univerzitetu i autor na blogu Cafe Hayek, detaljno objašnjava sve greške u navedenom rezonovanju. Ranije sam i sam šturo pokušao da pokrijem temu no više nema potrebe ništa da dodajem, uživajte:

3D štampanje i budućnost proizvodnje

2012-01-28T12:06:00.001+01:00

Ako je verovati ovom predavanju sa TED-a budućnost dizajna proizvoda i njihove proizvodnje će izgledati ovako. Dizajneri u kompaniji formiraju osnovni koncept proizvoda i omoguće interaktivno prilagođavanje od strane krajnjeg potrošača, oblika, veličine, zaobljenosti, iskrivljenosti, u svim pravcima, dimenzijama i materijalima. To nije isto kao prilagođavanje proizvoda koje je danas moguće (biranje boja fudbalskog dresa preko interneta) već, naravno uz dovoljno poznavanje softvera, izrada i dizajniranje potpuno novih proizvoda. Tako prilagođen proizvod, unikatan, odlazi na 3D štampanje u lokalni proizvodni centar gde kupac odlazi da pokupi svoj proizvod. Pomenutao 3D štampanje je zapravo slaganje slojeva (molekula) nekog materijala na takav način da se seriom 2D preseka dobije konačan 3D oblik. To omogućava da se proizvedu svakakvi oblici, sa šupljinama, brazdama i u više površinskih opni koje se prepliću, što svakako nije moguće uz pomoć standardne tehnologije. Verovatno će ovi 3D štampači biti dovoljno mali i jeftini da ćete moći da na svom radnom stolu, štampate proizvode koje ste prethodno skinuli sa interneta. Danas možete da skinete muziku, knjigu, sliku sa interneta a sutra ćete moći da skinete penkalo, stonu lapmu, masku za mobilni telefon, igračke, deo motora automobila i ko zna šta sve još.

Ukoliko bi 3D štampanje zaživelo kao rašireni metod proizvodnje, ono bi moglo u potpunosti da promeni izgled ekonomije u narednim decenijama. Celokupan proces proizvodnje znatno se skraćuje i pojednostavljuje. To znači da bi transport, pakovanje bili značajno manji troškovi u proizvodnji raznih proizvoda. Pritom, ekonomija obima dobila bi potpuno novo značenje. Sa 3D "štamparskom" tehnologijom nije više bitno da izbacite što veću seriju istih proizvoda kako biste ostvarili veliku ekonomiju obima, već je potrebno izbaciti što više proizvoda (a oni će najverovatnije biti raznih oblika i dimenzija) nezavisno od toga da li su u seriji ili ne. Sve ovo bi značajno smanjilo troškove proizvodnje, transporta, organizacije i skladištenja.

Naravno, većina ljudi će sebi postaviti pitanje: Šta će biti sa svim ljudima koji rade kao radnici u fabrikama, vozači menadžeri skladišta ili pogona? Verovatno bi i uz 3D tehnologiju bilo potrebe za fabričkom proizvodnjom. Na primer, fabrika skida sa interneta delove, koji se 3D štampaju, a potom ih na traci radnici sklapaju u konačan proizvod. Sigurno će se otvoriti stotine novih vrsta poslova koje sada ne možemo ni da zamislimo i predvidimo. Na kraju, verovatno će kratkoročno mnogo ljudi morati da se prilagodi na nove uslove rada i života ali to je potrebno pri svakoj industrijskoj revoluciji. Kada je prvi put konstruisan automobil nisu svi vozači kočija odmah izgubili posao. Međutim od kako je automobil krenuo u serijsku proizvodnju ubrzo su svi kočijaši morali da nađu novo zanimanje. Tako i danas, odnosno sutra, značajno veći broj mladih će se obrazovati u oblasti dizajna, mapinstva, elektrotehnike kako bi zadovolji potrebe novih metoda proizvodnje. Istovremeno, budući radnici baviće se poslovima koji su tehnički mnogo zahtevniji od današnjih što će tražiti više veština i znanja. Tržište će već naći mesto za svakoga od nas.

Greg Mankiw o Obami i Stimulusu

2012-01-25T16:08:00.001+01:00

Na blogu Profesora Grega Mankiwa pronašao sam jedan tekst koji je napisao 2009. godine povodom stupanja na vlast Obame i njegovih mogućih planova za ekonomsku politiku i oporavak ekonomije. Evo na koji način je Mankiw iskazao skepticizam, što je pogotovo interesantno dan nakon Obaminog State of The Union Address.

Struktura javne potrošnje

2012-01-25T13:32:00.000+01:00

Marko Paunović na Tržišnom Rešenju predstavio je budžet centralne vlasti po funkcionalnoj klasifikaciji. Ovaj post sjajno dopunjuje moj prethodni post.

Ko nas izdržava?

2012-01-23T02:45:00.000+01:00

Prenosim vam moj novi tekst (strana 4) za nedeljno izdanje novosadskog Dnevnika.

Broj penzionera po prvi put je viši od brojaljudi koji plaćaju doprinose za penzije. Svaki zaposleni u privatnom sektoruizdržava petoro ljudi ukupno, dvoje koji primaju državnu platu ili penziju itroje u svojoj porodici.

Od početka krize krajem 2008. godine zaposlenost u Srbiji jegotovo stalno opadala. Zarade danas prima, formalno ili u sivoj zoni, oko 2 150000 ljudi, odnosno za poslednje tri godine posao je u Srbiji izgubilo prekopola miliona radnika. Drugim rečima, do kraja 2011. godine nezaposlenost jeskočila na 24 procenata. To je sumorna statistika tržišta rada i predstavljapravu opomenu na alarmanto stanje srpske privrede.

Pogrešno je, pri tome, posmatrati ukupnu zaposlenost kao brojljudi koji stvaraju vrednost i plaćaju doprinose. Jer, ljudi koji rade u javnomsektoru svoje plate dobijaju od poreza kojima oni doprinose znatno manje odprivatnog sektora. Porezi i doprinosi koji se obračunavaju na plate u javnomsektoru samo su zapravo trasfer novca s jedne grupe državnih računa poministasrtvima i javnim institucijama - na račune ministarstva finansija. No,taj novac ne postoji sve dok se ne prikupi kroz porez ili doprinos privatnogsektora.

A formalno zaposlenih u privatnom sektoru ima manje od1.150.000 ljudi, pa kada se na to doda i siva zona, procene su da ukupnazaposlenost u privatnom sektoru ne prelazi million i po ljudi. Na drugoj strainsu zaposleni u javnom sektoru (okvirno 630.000 ljudi) zatim penzioneri (njih1.770.000), onda nezaposleni (650.000) is vi ostali koji su neaktivni natržištu rada.

Predstavljeni podaci mogu se dalje interpretirati. Prvo,neodrživost državnog penzionog sistema dodatno je ogoljena činjenicom da je prviput broj penzionera veći od ukupnog broja zaposlenih koji plaćaju njihovedoprinose. Ovaj jaz se oslikava kroz produbljivanje fiskalnog deficita Srbije,koji je u poslednjih četiri godine prouzrokovao zaduživanje države od 6milijardi evra! Deficit penzionog sistema je veći od ukupnog deficita budžeta iviše se ne može porkiti prilivom deviza kroz privatizaciju preduzeća, doznakeili strane direktne investicije. Sve to dodatno opominje da je poslednjitrenutak da se krene u reformu penzionog sistema, ma koliko to bilo skupo, jerje ovaj tempo zaduživanja za isplatu penzija prosto neodrživ.

Drugo, ukupno opterećenje neto plata, od oko 70 procenata,onemogućava da se trendovi tržišta rada promene. Umesto ideje da se smanjeporezi i doprinosi, Vlada od svog formiranja fiskalne probleme rešava uvođenjemnovih i povećanjem starih poreza odnosno zaduživanjem. Naravno, jedini način dase smanje porezi i doprinosi za osakaćeni privatni sektor jeste da državasmanji svoju potrošnju. Ali to se jedino može postići, i to treba otvorenoreći, smanjenjem plata u javnom sektoru, otpuštanjem viškova iz uprave i javnihinstitucija, smanjenjem donacija, subvencija i pomoći državnim gubitašima prekonjihove prodaje ili likvidiranja.

Krajnje je, naprosto, vreme da se javni sector suoči srealnošću. Jer, čitavu deceniju bio je povlašćen u odnosu na privatni sector, ipreko stabilnije zaposlenosti i kroz za trećinu viših prosečnih plata od onihkoji ga, zapravo, izdržavaju. Država bi takođe morala da se odrekne nizanadležnosti koje je do sada finansirala. Vlada više nema kapaciteta da šakom ikapom pomaže tajkune, pojedine industrije, činovnike na Kosovu, ekonomskeambasadore i mnoge druge besmislene i nepotrebne rasipničke poduhvate.

Istnina, uslovi da se preokrenu trendovi nisu isključivo podkontrolom domaćih političara. Fiskalna kriza, koja se širi svetom,prouzrokovaće recesiju do kraja godine, na šta alarmanto ukazuju procene MMF ifinansijskih institucija. Međutim umesto da se štednjom i ubrzanim privrednimreformama pripremamo za novi talas krize, mi i dalje trošimo našu prošlost ibudućnost naše dece kroz ubrzano zaduživanje. A posledice su dramatične:ukoliko se preterana potrošnja ne obustavi, sistem će se urušiti na takav nivoda će sadašnji nivo potrošnje izgledati kao pusti san.

Napomena: Većina podataka je predstavljena ugrubo (sazaokruživanjima i procenama podataka za januar 2012.). Izvori: „KvartalniMonitor“ April-Septembar 2011, „Mesečni statistički bilten“ Republičkog zavodaza statistiku - Oktobar 2011.

Ekonomske slobode i nejednakost

2012-01-22T15:25:00.001+01:00

Preporučujem vam video koji objašnjava ekonomske slobode i nejednakost. Ne sećam se ko je rekao, ali mislim da je samo jedan dodatak potreban ovom videu, a to je da jedina jednakost koju socijalizam donosi je jednakost u siromaštvu.

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ treći deo

2012-01-15T17:38:00.003+01:00

Berze

U Srbiji je Zakon o javnim berzama usvojen 1886, na predlog Srpskog trgovačkog društva. Njegovi članovi, vodeći trgovci, imali su velike potrebe za sličnom institucijom zbog stalnog uvećanja obima poslovanja, naročito sa inostranstvom, ali je samo osnivanje berze malo okasnilo, pa je ona počela sa radom 1894. kao samostalna privatna institucija pod državnom supervizijom. Država je, preko ministra privrede i berzanskog komesara samo nadzirala ispravnost poslovanja berze (tj da li se posluje u skladu sa Statutom berze) a nije mogla da se meša u njenu organizaciju, upravljanje i rukovođenje. Beogradska berza je od početka svog rada bila definisana kao mešovita, tako da se na njoj trgovalo robom, valutama i hartijama od vrednosti. Sve do obustavljanja rada berze zbog ratnih oklnosti 1915. (što nešto govori o hrabrosti srpskih trgovaca u poslovanju jer je linija fronta bila već na Savi i Dunavu) najveći deo poslovanja se vezivao za robu, akcijski kapital je bio minimalan a udeo državnih vrednosnih papira je polako počeo da se povećava. Berza je morala da funkcioniše bez državne novčane pomoći, a članovi berze su mogli postati domaći državljani vlasnici preduzetničkih firmi, novčani zavodi i banke, akcionarska i industrijska preduzeća, kao i strani državljani ukoliko bi postojalo pravilo reciprociteta za srpske građane u njihovoj zemlji. Berzu su takođe mogli da posećuju i druga lica, ukoliko nisu podpadali pod grupu kojoj je pristup bio zabranjen, a to su bili: žene, lica bez punog građanskog prava, lica koja nisu mogla da punopravno raspolažu svojim imanjem, koja nisu ispunila uslove iz prethodnog berzanskog posla, lica koja su bila bankrotirana, pod stečajem ili insolventna, lica isključena odlukom Uprave berze, oni koji su plasirali lažne poslovne glasove i oni koji su na sudu izgubila građansku čast.

U Zagrebu je 1911. je Društvo trgovački dom osnovalo Sekciju za promet efektima kao pripremu za osnivanje berze. Tako je u decembru 1918. održana osnivačka skupština buduće berze, ali se sa radom pričekalo zbog državnih promena, tako da je zvanično trgovanje krenulo u junu 1919. Burzovno vijeće (zagrebački ekvivalent beogradskoj Upravi berze) je potom zatražilo od prelazne vlade da se srpsko zakonodavstvo o berzanskim aktivnostima proširi i na teritoriju Hrvatske i Slavonije, što je prihvaćeno. Tako je Zagrebačka burza od svog osnivanja integrisana u privredu SHS. Odmah posle rata, berzanska trgovina se najviše sastojala trgovinom valutama, da bi posle monetarne unifikacije i stabilizacije tršišnog sistema Beogradska berza preuzela primat u trgovini državnim hartijama od vrednosti a Zagrebačka burza u trgovini deonicama industrijskih preduzeća i novčanih zavoda. Berze su dodatno profitirale činjenicom da je SHS bila uz Italiju jedina zemlja u Centralnoj i Istočnoj Evropi gde je bilo slobodna trgovina devizama i valutamana berzi. Zato su trgovci iz Austrije i Mađarske kupovali HoV iz SHS na berzama Beča i Budimpešte, da bih ih onda prodavali u Zagrebu za njima potrebne devize.

Trgovačko udruženje u Novom Sadu je 1920. pokrenulo inicjativu za osnivanje specijalizovane preduktne berze koja je počela sa radom 1921. i to veoma uspešno, dajući impuls trgovini robom - već 1923. su berzanski zaključci novosadske berze imali veću vrednsot od beogradski i zagrebačkih, ali i budimpeštanskih, bratislavskih ili praških. Naredne godine je osnonao i odeljenje za promet HoV pa je preimenovana u Novosadska produktna i efektna berza, ali opet kao i u Beogradu i Zagrebu, trgovina državnim hartijama od vrednosti je premašivala trgovinu akcijama industrijskih preduzeća.

Berza u Ljubljani je osnovana 1924. kao mešovita, ali je slično novosadskoj uglavnom poslovala kao produktna. Najveći promet se ticao trgovine drvom i žitom, i već od samog osnivanja Ljubljanska borza za blago in vrednoste je imala veći robni promet od Zagrebačke burze.

Bačko poljoprivredno udruženje već 1925. osniva Somborsku poljoprivrednu berzu, koja je uspešno poslujući brzo postala druga najznačajnija robna berza u SHS, odmah posle novosadske, a imala je veći robni promet nego ljubljanska, beogradska ili zagrebačka berza.

Trgovačka i industrijska komora u Skoplju je pokrenula inicijativu za osnivanje još jedne berze, koja je počela sa radom 1929. kao produktna berza. Iako se nalazila u veoma siromašnoj regiji gde je preovlađivala još uvek naturalna privreda, i Skopljanska produktna berza je uspešno poslovala, a uspešnost ostalih berzi se može meriti i time što su agrebačka i Beogradska samo od svojih prihoda uspele da finansiraju izgradnju zgrada u kojima su se nalazile. Zagreb ne poznajem, ali Beogradska berza je 1935. izgradila zgradu na Studentskom trgu, u srcu Beograda, u kojoj je danas smešten Etnografski muzej, jer je zgrada naravno nacionalizovana.

Velika ekonomska kriza je znatno samnjila obim prometa na berzama u Jugoslaviji, ali ga nije slomilo. Trgovina devizama je zantno opala, što zbog smanjenja međunarodne trgovine usled podizanja barijera međunarodnoj trgovini ali i zbog povećanja trgovine preko međunarodnih kliringa. Jako je interesantno da su berze uspele da se odbrane od rastuće intervencije države, jer je Ministrastvo trgovine i industrije 1926. ponudilo berzama projekat novog zakona da bi se unificirale dodatno sve berzanske uzanse u zemlji. Prema njemu, berze bi ostale privatne ali bi njihov rad, upravljanje i organizovanje bili pod jakom državnom kontrolom. Zbog otpora berzanskih trgovaca iz cele zemlje, ovaj projekat zakona nikada nije ni ušao u skupštinsku proceduru, pa je sve do okupacije na snazi ostao Zakon o bezanskom poslovanju Kraljevine Srbije iz 1886.

Posle Drugog svetkog rata, u skladu sa stvaranjem novog tržišnog sistema, berze na teritoriji Jugoslavije su ukinute, a njihova imovina je nacionalizovana. Berze su ponovo počele da se osnivaju tek počtkom tranzicije 1988, kao Tržište novca i kratkoročnih hartija od vrednosti i Jugoslovensko tržište kapitala.

Uzajmljivanje nekad i sad

2012-01-10T00:18:00.002+01:00

Ove godine je planirano da se Srbija zaduži 4,5% svog godišnjeg BDP-a, iliti oko 1,4 milijarde evra. I ova cifra je kompromisno rešenje jer je sigurno bilo predloga da zaduživanje bude veće, poznajući naše političare. Sreća pa je tu bio naš dobri stari MMF pa su njegovi izaslanici sigurno barem malo smanjili apetite pojednih rasipnika (mada, kako se Srbija kao veoma loš učenik pokazala kao zapravo mnogo bolja od nekih drugih, sa te strane je bilo i mnogo manje pritisaka nego što se pre godinu ili dve moglo očekivati). Danas se uglavnom ne postavlja pitanje da li se treba zadužiti, nego koliko se možemo zadužiti. Interesantan obrt, u svakom slučaju. A evo kako su do skora stvari bile malo drugačije:

Zajmovi su izuzetna mera i čine se samo sa pogledom na neophodne potrebe i u slučaju nemogućnosti podmirenja tih potreba iz drugih finansijskih izvora.... Država koja nije ni u ratu, ni u revoluciji, niti je na većem delu svoje teritorije pretrpela velike štete od elementarnih nepogoda.... zadovoljenje potreba se ili odlaže ili se sužavaju druge potrebe ili se pojačava iskorišćavanje drugih redovnih finansijskih izvora. Ovako postupaju sve Države čiji merodavni faktori osećaju državni ugled i narodni ponos.
dr Dušan Pantić, Ekonomist br 11-12, 1928, str 345-346.

Ja bih tu osim državnog ugleda i narodnog ponosa u jednačinu uveo i ''minimum zdravog razuma'' da bi lista bila kompletna. Nažalost, izgleda da smo malo u nedostatku sa njim, barem kada pričamo o državnim budžetima većine zemalja sveta od kada je Lord Keynes dao izgovor vladama da se njima igraju.

Crvena traka i Harbergerov trougao

2012-01-08T22:49:00.000+01:00

Pre skoro pola godine jedan prijatelj i čitalac me posavetovao da napišem post o tome šta je sve potrebno za otvaranje biznisa u Srbiji i zašto je to gotovo nemoguće. Komšija iz Mađarske je uradio upravo nešto slično, doduše za mađarski slučaj, i ukoliko budem imao više vremena uskoro pokušaću da stvar prevedem na srpske prilike. Svakako pogledajte!

Srećna Vam nova (subvencionisana) 2012. godina!

2012-01-04T19:39:00.004+01:00

Novu godinu baš i ne smatram nekim naročitim praznikom, ali nije zgorega tražiti izgovor za bančenje. Elem, sada kada napokon hvatam korak sa budućnošću tj 2012. rekoh hajde malo da prelistamo budžet. Koga interesuje da ga studioznije prelistava evo linka na sajt Parlamenta a Zakon o budžetu za 2012. ćete pronaći u odeljku Doneti zakoni, pri vrhu liste. Gospođa Tabaković je pre usvajanja Zakona rekla kako je dobila zdravstvene tegobe kada je osmotrila predlog budžeta - ja sa druge strane se nisam stresirao više nego obično jer ovaj budžet nije puno drugačiji od onih iz prethodnih nekoliko godina. Sve u svemu, opet manje stvaramo nego što trošimo, i to negde oko 1,4 milijarde evra u ovoj godini (ukoliko se veoma optimistične prognoze Ministarstva finansija zaista obistine, a sve mi se čini da neće). Ono što mene jako nervira kod naše države je to što se ponaša kao Super Hik - uzima od siromašnih i daje bogatima, a svi se sa time slažu. Skoro 3/4 budžeta Srbije se zadnjih nekoliko godina pune preko indirektnih poreza (najviše PDV i akcize) koji pogađaju najšire slojeve stanovništva, dok sa druge strane porez na dohodak i imovinu učestvuju mnogo manje (ovaj drugi tek negde oko 1% budžeta). Toliko o socijalnoj pravdi, terminu zbog koga naši političari dobiju verbalni proliv objašnjavajući koliko se zalažu za njega. Sa druge strane, u ovogodišnjem dražesnom budžetu iznos predviđen za subvencije iznosi negde oko 620 miliona evra (62 358 972 000 srpskih dinara, fiktivne monete za sve cifre veće od 10 evra). Neko će da kaže: pa šta? Te pare ionako idu siromašnima, zar ne? Pa ne, ne idu. Koliko se sećam, druga Koštuničina vlada je 2006. uvela subvencije za poljoprivrednu proizvodnju tako da se isplaćuje negde oko 100 e/ha useva (doduše, mislim da ih nije uvela, sigurno su i ranije postojale, samo u mnogo manjem iznosu) svakom registrovanom poljoprivrednom gazdinstvu. Ta cifra je ove godine, a i prošle, povećana na 14 000 RSD. Pa da, treba pomoći siromašnim poljoprivrednim proizvođačima, bivšim zemljoradnicima! Ili ne treba? Sada da zanemarimo potpuno suludu situaciju gde nekome dajemo novac zato što ne zna da radi svoj posao, a uzimamo ga od onih koji znaju. I kako bi bilo mnogo bolje po celo društvo kada bi se sa tim prestalo. Samo ćemo se baviti situacijom od koga uzimamo novac i kome ga dajemo.

Od kada se počelo sa privatizacijom velikih poljoprivrednih kombinata (gle čuda, najveći broj njih je bio malo pre i odmah posle uvođenja velikodušnih subvencija) negde oko 110 000 ha državnog poloprivrednog zemljišta je privatizovano, dok je još 140 000 ha dato pod zakup. Većinu tog zemljišta su kupili naši poslovni ljudi koje po medijima nazivaju tajkunima ali i inostrani investicioni fondovi (g-din Mišković ima oko 25 000 ha, g-din Kostić 22 000, g-din Nicović 30 000 a Baltic Investment Fund oko 10 000 ha). Svaku od ovih cifara pomnožite sa 140 evra, i videćete cifru koju svaki od njih dobija bez da je išta zasadio, a kamoli okopao. Da li se i vama čini da nešto nije u redu sa subvencijama? Poljoprivredne subvencije se predstavljaju kao neophodna pomoć našim siromašnim seljacima domaćinima, a kad ono međutim, najveći deo tih para baš onima kojima te pare nisu bile prvobitno namenjene. Ili jesu, samo to niko nije smeo javno da kaže. Naravno, g-din Mišković je prodao Delhaize grupi svoj posao u trgovini i rešio je da Delta holding preokrene isključivo u nekretnine, i da, dobro pogađate, poljoprivredu. To je sigurno zato što čovek voli seosku idilu, a ne zbog izdašnih subvencija. Neko bi rekao da je rešenje da se limitira veličina zemljišta na koji bi se plaćale subvencije - nije problem, svaki od dotičnih biznismena će podeliti svoju firmu na onoliko malih koliko to bude potrebno i opet će dobijati isti iznos, mogu ih čak i registrivati na članove uže i šire familije, kumove i prjatelje. Jedino rešenje koje se postavlja je potpuno ukidanje subvencija. nema subvencija - nema problema. Jer samo tako može doći do strukturnih promena u načinu proizvodnje poljoprivrednih proizvoda u Srbiji (čitaj: samo tako će nastati podsticaji za normalno vođenje agronomije kao u razvijenom svetu, a ne kao što se radilo pre 100 godina kao što je još uvek kod nas).

Ima još i zanimljivijih subvencija: one neklasifikovane iznose oko 14 000 000 000 RSD, a tu su naravno i naše drage Železnice Srbije koja ne propuštaju da nas obraduju ni ove godine sa svojih skromnih 12 000 000 000 RSD. Ali apsolutni hit su mi subvencije za turizam (?!) od 2 687 000 000 RSD.

Srećna nam Subvencionisana Nova Godina!

Letnje škole, akademije, seminari

2011-12-30T01:53:00.000+01:00

Prijatelji iz Libertarijanskog kluba ostvarili su ideju o do sada najvećem projektu. Akademija Liberalnih Politika će trajati jedan semestar od sredine februara do sredine juna. Prijave su do 1. februara. Znajući ko organizuje, ovo je prava poslastica za mlade i ambiciozne studente.

Već sam ranije preporučivao Beogradsku Otvorenu Školu. Svi oni koji su zainteresovani za teme koje spajaju ekonomiju sa politikom, međunarodnim odnosima i evropskim integracijama toplo preporučujem da se prijave. Dodiplomske multidisciplinarne studije DAUS progrma traju godinu dana i odlični su poligon za upoznavanje briljantnih ljudi sa raznih fakulteta, odlična prilika za građenje poslovnih i akademskih veza i za proširenje veština i perspektiva.

Prošlog leta imao sam fenomenalnu priliku da prisustvujem seminaru koji organizuje Institute for Humane Studies. Oni organizuju čitav niz letnjih škola i programa stažiranja. Rok za prijavu na letnje škole je 31. mart 2012.

U Pragu se već dvadesetak godina organizuje letnja škola AIPES (American Institute in Political and Economic Systems). Ovo je svakako predivno iskustvo i šansa za mlade ljude i studente završnih godina studija. The Fund for American Studies koji organizuje ovu školu takođe organizuje još letnjih programa i programa stažiranja. Rani rok za prijavu za AIPES i IIPES je 31. januar 2012.

Mises Institut iz Alabame, SAD, svake godine u julu organizuje Mises University, najveći skup libertarijanskih ekonomista. Ovaj simpozijum toplo preporučujem onima koji imaju nameru da se dalje bave austrijskom ekonomijom, političkom filozofijom ili anarho-kapitalizmom. Poslednji rok za prijavu 6. april 2012.

Odlične seminare organizuje i Foundation for Economic Education.

Ukoliko imate predloge za još neke letnje škole i programe koji bi mogli biti interesantni drugim čitaocima bloga Club von Neumann molim vas da ostavite u komentarima.

Genijalnost nema granice

2011-12-26T02:10:00.002+01:00

Prosto je neverovatno koliko ljudi umeju da budu preduzimljivi i genijalni. Reč je o onim malim sličicama sa rečima koje je potrebno ispuniti da biste potvrdili da ste ljudsko biće prilikom otvaranja naloga na primer. Nikada nisam pomišljao da nešto tako jednostavno, obično i dosadno može biti tako genijalno.
TED video Massive Scale Internet Colaboration

Priroda i društvo

2011-12-23T01:40:00.004+01:00

Na T.R. sam još odavno našao zanimljiv članak Slaviše Tasića o lutanjima ekonomije. Tu je na zanimljiv način skrenuta pažnja na gubljenje u matematičko-statističkim modelima kao u lavirintu - stalno se krećete a baš nigde ni ne stižete. And mainstream economics is all about it. Sa druge strane, meni je odmah palo na pamet kako je pre samo nekih 200 godina situacija bila obrnuta: društvene nauke nisu bile smatrane onoliko dobrim koliko u njima ima brojeva i proračuna, već su one imale primat u odnosu na prirodne. Prirodne nauke su bile smatrane čisto teorijskom apstrakcijom i stavljale su se u isti koš sa npr metafizikom - svaki intelektualac je trebao da zna ponešto o njima ali se preterano zadubljivanje u njih više smatralo gubljenjem vremena nego korisnom investicijom. Najveće proboje u osmišljavanju mašina (je li, time i u stvaranju industrijske revolucije) su izvele neobrazovane zanatlije, od kojih su neki bili skoro nepismeni. Tako je osnivač britanskog Društva građevinskih inženjera Telford odbijao da u članstvo primi ljude koje su izučavali fiziku, a njegovi savremenici za njega kažu i da nije bio u najboljim odnosima ni sa geometrijom. Doprinos prirodnih nauka je u punom smislu te reči bio teorijski, dok su se sa druge strane društvene nauke pojavile kao one koje su nudile rešenja za svakodnevne probleme u organizaciji života u tadašnjim društvima. Tek nekih stotinak godina posle početka industrijske revolucije se pogled malo više okrenuo opet prirodnim naukama zbog velikog tehničkog dostignuća koja su promenila zauvek ljudski život. Otada se može reći da su društvene nauke napredovale mnogo manje u poređenju sa onim prirodnim koje su doživele pravi bum - stvorene su potpuno nove nauke (fizika i hemija) i desetine novih oblasti (radiologija, atomistika, kvantna mehanika). Upravo taj praktični doprinos prirodnih nauka je doveo do toga da se one sve više guraju tamo i gde im nije nikako mesto, ili barem nije u tolikom obimu. U ekonomiji takođe - modeliranje nije problem samo po sebi, to može biti korisna stvar ali ono ne sme biti svrha sama po sebi već samo instrument i zgodna alatka. Ništa više.

Michael O'Leary of Rhianair

2011-12-21T16:54:00.003+01:00

Evo šta je preduzetnik i njegov osećaj za slobodu!

Ljubav prema komunizmu na našim prostorima

2011-12-19T20:46:00.003+01:00

Oduvek sam bio fasciniran brojem ljudi koji na našim prostorima (ali pre svega mislim na ovaj Beogradski pašaluk u koji se pretvorila Srbija) vole komunizam. Pod njime podrazumevam sve vrste levičarenja, jer i državni socijalizam, kao i onaj samoupravni, a takođe i soc-dem rešenja su zapravo samo varijacije na temu. Kada se pomenu komunisti većina nas pomisli na generaciju koja je u redovima PUPS-a - razlozi su vrlo jasni: lepa mešavina propagande i realnog stanja. Svim stanovnicima SFRJ dugoročno je ispiran ispiran mozak o tome kako je Titov put najbolji i najuspešniji (toliko da su ljudi više plakali kada im je umro voljeni veliki vođa nego član porodice - svaka sličnost sa tužnim vestima iz Severne Koreje je namerna) jer kako drugo da se objasni to fanatično uverenje da su 'fića' i 'stojadin' odlični automobili a ne pokretne kante i ostale narodne mudrosti i ludosti. Međutim, to nije jer postoji stvarno veliki doprinos socijalizma na Balkanu porastu opšteg standarda života među širokim narodnim masama: produžio se životni vek, počela je ubrzana urbanizacija, stanovništvo je počelo da uživa u korišćenju širokog asortimana robe široke potrošnje - deluje smešno, ali veš mašina i frižider su osvojili srca ljudi starije generacije (mislim pre svega na one rođene '30-ih i '40-ih) - to su ljudi koji su rođeni u bedi prethodne Jugoslvije (BDP per capita je bio 50 USD 1938) koji su još doživeli ratna razaranja i da ih je razvoj SFRJ izvukao iz siromaštva. Stoga mi je u potpunosti jasno zašto imaju jasna levičarska opredeljenja (ovde da zanemarimo psihološki uticaj da su uvek lepša vremena za život ona u kojima smo mladi a ne stari). Na nesreću, raspad bratstva i jedinstva, ratovi i nikada završena tranzicija su rezultirali velikim padom standarda građana - još jedan razlog za kukanje kako je sve bilo bolje dok je Tito bio živ. Studentariju već razumem: malo uticaja tu ima pomodarstvo (naročito kod studentskih protesta), slabo artikulisana želja za promenom u društvu u kome je dominantna teza već 30 godina kako svetom vladaju bogataši moćnici iz senke koji bi da nas pretvore u robovsku radnu snagu itd. Mislim da oni nisu opasni - pre svega, postoji nada da će većina njih da promeni mišljenje kada se budu malo više upustili u život i prošire vidike, te prestanu da čitaju isključivo Stiglitz-a i gledaju filmove Michael Moor-a. Međutim, ono što je meni teško shvatljivo je veliki prodor levičarskih ideja među srednje generacije. Srednje generacije (oni rođeni krajem '60-ih i početkom '70-ih) su već zatekli relativno normalnu zemlju (u smislu zadovoljavnja bazičnih potreba - bilo je struje, većina ljudi je mogla sebi da priušti televizor, godišnji odmor i auto) a zatekla ih je kriza komunizma koja je bila akutna '80-ih, koja je bila decenija bez skoro ikakvog ekonomskog rasta, uz stalnu inflaciju i sve veću nezaposlenost koja više nije mogla da se prikrije gajstarbajterskim odlascima u Nemačku ili Austriju ili prekomernim zapošljavanjem u propalim društvenim preduzećima. Te generacije su ljudi koji imaju samo razloge da ne vole socijalizam jer im on ništa nije pružio - čak naprotiv. Zato su mi enigma i njihove razloge nikako da shvatim (osim onih najbanalnijih tipa: ne želim da radim a hoću da lepo živim) ali mislim da je broj ljudi sa takvim razmišljanjem jako mali - barem su oni levičari sa kojima sam ja raspravljao uglavnom bili prilično uspešni ili vredni ljudi a ne društveni paraziti. Ta iracionalnost u njihovom pogledu na svet me ne začuđuje, već zaprepašćuje. Još uvek pokušavam da prokljuvim zašto tako razmišlaju, ali za sada mi još uvek ne ide...

Terry Pratchett

2011-12-12T10:32:00.001+01:00

Od svoje desete godine, kada sam kupio prvu njegovu knjigu na Sajmu knjiga, pročitao sam 23 knjige Teri Pračeta (Terry Pratchett).Neverovatno je koliko su njegove blesave, otkačene i po svim parametrima genijalne knjige uticale na moj intelektualni i svaki drugi razvoj. Bez Teri Pračeta verovatno nikada ne bih razumeo Monty Python humor a zbog njegvih knjiga stalno razmišljam "lateralno" (out of the box) o apsolutno nemogućim i otkačenim rešenjima za realne probleme (naravno ne uspeva uvek, ali vredi pokušavati). Teri Pračet je kao lego kocke, apsolutno obavezna igračka kako bi klinci razvili logiku, brzinu razmišljanja, kreativnost, osećaj za nemoguće...

Poslednju knjigu sam pročitao pre oko godinu i po dana. Od tad se dosta stvari promenilo u mom životu i u načinu razmišljanja. Počeo sam da opažam rečenice i misli koje imaju ideološku pozadinu (malte ne sve imaju, pa onda pokušavam da otkrijem šta to ljudi učitavaju kao pretpostavljeno pre nego što krenu da analiziraju neki pojam). Uvek sam se pitao odakle kod mene poriv za slobodarskim idejama (mada jesam vaspitavan u soc-liberalnom duhu u malo široj porodici sam neka vrsta pionira liberalizma) i moguće da je upravo Teri Pračet odgovor na to. Na veliko zaprepašćenje sinoć sam pronašao dve rečenice koja na ciničan ali tako precizan način opisuju slobodarske ideje. Prenosim drugu iz knjige "Poslednji kontinent" strana 22. :

"A ogledi sa Heksom (analogija savremenog komjutera), univerzitetskom mislećom spravom, pokazali su, zaista, kako mnogo toga nije nemoguće sve dok ne probaš.

Kao što prezauzeta vlada usvaja skupe zakone koji zabranjuju nešto novo i zanimljivo tek onda kada ljudi zapravo pronađu način da to urade, univerzum se oslanja mahon na to da niko neće ništa probati."

strana 28.

"Tamo negde, u nekom muzeju, sedi jedan čovek i piše bezopasnu knjigu o političkoj ekonomiji, a onda, iznenada, na hiljade ljudi koji je nisu čitali izgine zbog onih koji nisu shvatili šalu. Znanje je opasno, i zato vlada često drži pod paskom ljude koji misle misli prevelikog kalibra."

Zapravo sada mi je jasno da su cinični komentari koje Pračet tu i tamo zalomi o korumpiranoj vlasti, najmoćnijim esnafima ubica i lopova, o beskorisnim čarobnjacima, besmislu ratova, političkim intrigama, prostituciji i dr., predstavljaju sliku u ogledalu, i oštru kritiku savremenog sveta. On kroz svoje bezopasne romane o diskvetu secira društvo do najsitnijeg besmisla otkrivajući kako moć često ima tendenciju da ode u pogrešne ruke i kako vlast radi pre svega za sebe. Ima tu još dosta slojeva naravno.

Nažalost, Teri Pračet boluje od alchajmera i namerava uskoro da nas napusti. Kada izdahne otići će moj veliki prijatelj iz detinjstva, tutor i genije uz kojeg sam sazreo ali izgleda i delimični inspirator slobodarskih uverenja.

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ - drugi deo

2011-12-07T17:58:00.001+01:00

Monetarne unifikacije

Glavno pitanje koje se postavilo posle završetka Prvog svetskog rata bilo je unifikacija novca na teritoriji nove države SHS, iliti monetarna unifikacija. U sastav nove države ušle su oblasti koje su prethodno bile deo Kraljevine Srbije, Kraljevine Crne Gore i Austro-Ugarske monarhije - svaka od tih teritorija je pre tog sukoba imala posebnu valutu u zlatnom, srebrnom ili bimetalnom standardu. To su bile Srpski dinar (zamenjiv za zlato ili srebro), austro-ugarska kruna ( zamenjiva za zlato) i crnogorski perper (zamenjiv za srebro). Međutim, stvar nije bila tako jednostavna - za vreme okupacije Srbije 1915-1918. na teritoriji Crne Gore i centralne i zapadne Srbije se dekretom okupatora, koristila kruna kao sredstvo plaćanja, a na teritoriji istočne i južne Srbije bugarski lev. Međutim, količina kruna na okupiranim teritorijama nije nikada bila posebno značajna - prvo, zbog toga što nije bilo neke organizovanije trgovine i privrednog života uopšte (ceo upravno-administrativni aparat srpske države je izbegao kao i pretpostavlja se, skoro trećina ukupnog stanovništva) a drugo, austrijska okupaciona vlast je promenila devizni kurs. Dok su se pre rata dinar i kruna nalazili u odnosu 1:1, 1915. je naređeno da se menjaju po novom kursu od 1 krune za 2 dinara - time je srpski dinar izgubio polovinu svoje vrednosti preko noći. Rezultati su bili da se stanovništvo vratilo na naturalnu privredu za vreme tih par zadnjih ratnih godina da bi sačuvali vrednost svoje ušteđevine. Za vreme ratnih godna, kao i za prvih nekoliko godina posle rata pojavila se velika monetarna ekspanzija paprinog novca u odnosu na njegovu zlatnu podlogu jer su sve zemlje (neke manje a neke više) putem štamparskih presa se inflatorno finansirale zbog velikih ratnih troškova. Srbija je bila jedan od retkih izuzetaka od ovog pravila koje je zahvatilo veći deo sveta i koje je na kraju dovelo do napuštanja zlatnog standarda - srpska vlada se finansirala isključivo zaduživanjem kod svojih ratnih saveznika a zlatna podloga nije služila za novu emisiju novca već je čuvana u sefovima Banque de France u Marseju, gde se privremeno smestila Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije posle povlačenja preko Albanije. Samim tim je vrednost dinara po završetku ratnih dejstava bila skoro ista onoj predratnoj, a za to vreme je austro-ugarska kruna izgubila 60% svoje vrednosti (uporedite sa engleskom funtom koja je oslabila samo 9%). Posle primirja, srpska vlada je zbog stalnog unošenja novih količina kruna na područje kojime je sada ona upravljala, izdala zabranu unošenja veće količine od 1000 kruna ili leva iz inostanstva, želeći da tako koliko-toliko obuzda inflaciju krune na svojoj teritoriji - međutim, krijumčarenja su se nastavila pa je pretilo da kruna postane običan papir. U tom trenutku još nije bilo uspostavljenog odnosa između dinara, krune i ostalih valuta nego se njihov odnos određivao od transakcije do transakcije, prema dogovoru zainteresovanih strana. Naredni korak ministarstva finansija je bilo prinudno markiranje kruna izvršeno do kraja decembra 1919. - naime, u opticaju su bile dozvoljene samo te markirane krune tj one koj su se tada zatekle na teritoriji SHS i time su de facto prihvaćene kao domaći novac, dok su one nemarkirane bile smatrane za stranu valutu i morale su da se menjaju za dinare ili označene krune. Posle toga je došlo do određivanja zakonskog odnosa između dinara i krune u odnosu 4:1 prema tadašnjem važećem berzanskom kursu - potom su krunske novčanice zamenjene dinarsko-krunskim novčanicama prema tom paritetu (sa jedne strane je bila vrednost izražena u nekadašnjim krunama a sa druge u dinarima). Posle toga se postavilo pitanje državne emisione ustanove, jer je ona bila ta koja je trebala da izvrši zamenu novčanica za novu valutu a ne država - ovde ću vas podsetiti da je Privilegovana banka Kraljevine Srbije bila privatna banka u većinskom vlasništvu domaćih privrednika, a potom kada su se njene akcije našle na berzi, i većeg broja malih akcionara iz građanskog staleža. Posle konsultacija sa privrednicima i političarima iz novih severnih i zapadnih krajeva, odlučeno je da se ne stvara nova emisiona ustanova već da se samo preimenuje ova stara i da se njeno poslovanje proširi na celu teritoriju nove zemlje, ali bez promene Zakona o nadležnosti narodne banke iz 1886. Prema mirovnom ugovoru u Sen Žermenu, sve zemlje sukcesori Habsburške monarhije su bile dužne da markiraju krunske novčanice na svojoj teritoriji (da bi tako sprečili prelivanje inflacije iz jedne zemlje u drugu) kao i da ih u roku od godinu dana zamene za svoju monetu, ili za novu. Prvo je izvršena zamena bugarskih leva - i to u direktnom obračunu sa bugarskom emisionom ustanovom, prema berzanskom paritetu. Potom su zamenjeni crnogorski perperi - njihov predratni odnos sa dinarom je iznosio 9 perpera za 10 dinara, a zamenjeni su u paritetu 1:1 za sume do 5000 perpera, a za veče količine 1:2. Posle toga, postavilo se pitanje zamene kruna - taj problem je bio znatno olakšan time što je srpski dinar baš zbog neekspanzivne monetarne poltike zadržao svoju vrednost te je brzo počeo da iz opticaja potiskuje krune čak i iz delova nove zemlje gde nikada ranije nije bio korišćen. Tada je odlučeno i da dinar postane nacionalna valuta, i da se od 01.01.1923. sve cene počnu izražavati u njemu umesto u dinarima i krunama prema paritetu. Jedini problem koji nije bio rešen bilo je metalno pokriće za krunske novčanice - SHS je trebalo da dobije zlatne krune iz likvidacione mase austro-ugarske banke u Beču. Zato se država zadužila kod narodne banke za sumu od skoro 1,3 milijarde zlatnih dinara očekujući da će tak novac dobiti, što se nažalost nije desilo, jer je Srbija dobila samo 21 milion dinara u zlatu. Ostatak novca je isplaćivan tako što se država odricala godišnjih učešća u zaradi Narodne banke sve dok se on nije isplatio 1938.

Drugi svetski rat je na našim prostorima u privrednom smislu jako ličio na onaj prethodni. Kraljevinu Jugoslaviju su okupirale Nemačka (najveći deo Slovenije), Italija (Dalmacija i Crna Gora), Albanija - u personalnoj uniji sa Kraljevinom Italijom (zapadna Makedonija i Kosovo), Bugarska (Makedonija i jugoistočna Srbija), Mađarska (Bačka, Prekomurje i Međumurje) dok je ostatak teritorije organizovan kao Nezavisna Država Hrvatska kao fašistička nemačka marioneta i okupaciona zona u većem delu Srbije. Svaka od ovih oblasti je odlukom okupacionih vlasti počela da koristi strane valute - nemačku marku, italijansku liru, albanski franak, mađarsku pengu i bugarski lev, kao i dve nove - hrvatsku kunu i srpski dinar. Privilegovana narodna banka Kraljevine Jugoslavije je rascepkana i od nje su stvorene nove dve: Hrvatska državna banka i Srpska narodna banka, a do tada jedinstveno monetarno područje je rascepkano na njih 7. Jugoslovenski dinar je zamenjen za kune i srpske dinare po kursu 1:1, a za ostale valute po postojećim kursevima berzi. Koliko je novostvorena Srpska narodna banka bila zaista srpska i nezavisna ilustruje to da je za njenog komesara postavljen nemački oficir Jakobus Zengen. Takođe, bankarski kapital je de facto bio konfiskovan jer su bili blokirani svi računi (tekući i depoziti). Pored svega toga, dodatno zamešateljstvo je bila pojava nemačkog okupacijskog novca: Reicshkreditkassenscheine (nadam se da sam pogodio kako se piše). Ukratko, to su bili vojni kamioni sa ciradom, u kojima su se nalazile štamparske mašine i kada bi nemački vojnici ušli na neku okupiranu teritoriju i našli nešto što im treba, lepo bi pitali koliko košta i odmah na licu mesta ištampali potrebnu količinu novca. Nemačke okupacione trupe su dobijale i platu u ovom novcu koji je bio indeksiran u nemačkim markama ali je bio zabranjen da se koristi na teritoriji nemačkog Rajha već je to moglo samo na okupiranim teritorijama (pre svega u istočnoj Evropi).

Ovaj mali uvod odslikava valutni haos koji je zatekla nova vlast po oslobađanju Jugoslavije, te je bilo neophodno da se monetrani prostor što pre unificira da bi se uspostavio kakav-takav privredni život. Još 1944. osnovan je Savetodavni monetarni odbor koji je 1945. preimenovan u Savetodavnu monetarnu komisiju. On je doneo odluku da se nova novčana jedinica nove/stare države ostane dinar, iako je bilo i predloga da se nazove lipa, jer je dinar bio naziv valute iz omrznutog režima. Vlada Demokratske Federativne Jugoslavije je ipak zadržala stari naziv jer je htela da u tadašnjim turbuletnim spoljnim prilikama tako simbolički nastavi kontinuitet prethodne Jugoslavije, pre svega radi lakšeg povlačenja zlatne podloge Narodne banke iz inostranstva, sa računa iz Njujorka, Londona i Moskve. Ustanovljen je novi jugoslovenski dinar, sa zakonskim paritetom od 56 300 dinara za 1 kg zlata (te prema tome 50,06 dinara za 1 USD). Odlučeno je i da se zamena okupacijskog novca izvrši odmah po oslobađanju teritorije, te tako prvo u istočnom delu a potom i u zapadnom koji je još bio pod upravom nacista i njihovih saveznika. Sledeći problem koji se postavio bio je paritet nove valute prema onim okupacijskim, naročito zbog ogromne inflacije skoro svih moneta koje su se koristile na jugoslovenskom području. Njome su najviše bili pogođene mađarska penga i hrvatska kuna koje su potpuno obezvređene. Međutim, odnos zamene je odlučen prema malo čudnim parametrima: prema količini novca koji je bio u opticaju na teritoriji pre rata. Tako je na Srbiju trebalo da otpadne 47,7% od ukupne količine novih dinara, a 52,3% na teritoriju NDH. Pri tome je odrđeno da se za 100 srpskih dinara dobije 5 jugoslovenskih - taj odnos je značio legalizovanu državnu pljačku građana jer se računalo da je novčani opticaj srpskog dinara od početka rata poćan za 20 puta umesto za 8,3 koliko je zaista iznosio. Time je stanovništvo Srbije i Banata pretrpelo smanjenje svoje kupovne moći za 2,5 puta. Ovde bih još naveo da je dogovor o monetarnoj unifikaciji, pa i kursevima zamene, pao na sastancima u Mažestiku (dakle, stari srpski običaj vođenja poltike po kafanima se tada još nije bio izgubio).

Kratak zaključak: moglo bi se reći da su državna rukovodstva Jugoslavije posle i Prvog i Drugog svetskog rata naišle na slične probleme, ali da su ih rešile na potpuno drugačije načine. Prva monetrana unifkacija jugoslovenskog prostora se obavila posle završetka ratnih dejstava, kada je tržišni mehanizam bio ponovo uspostavljen i time mogao da izvrši važan zadatak evaluacije odnosa među dve glavne valute, dinarom i krunom. Tako je ona obavljena posle detaljnije pripreme i to prema važećim berzanskim kursevima iz Beograda i Zagreba (pošto je novosadska berza bila produktna, na njoj se nisu kotirale valute). Sa druge strane, druga monetarna unifikacija jugoslovenskog prostora je sprovedena dok su ratna dejstva još uvek trajala - u trenutku kada tržište nije ni postojalo a kamoli moglo da vrši svoje funkcije. Time je paritet zamene bio ostvaren čistom političkom spekulacijom negiranjem realnog stanja na terenu.

Recesija kao lek

2011-12-04T00:48:00.001+01:00

Prenosim niv tekst za nedeljno izdanje novosadskog Dnevnika o monetarnoj ekspaniziji kao uzroku krize. Odgovaram i zašto novo doštampavanje novca neće povratiti ekonomiju na održiv rast.

U istom izdanju i intervju sa Mišom Brkićem o Grčkom scenariju u Srbiji.

Prokopijević: "Evropa ima alternativu"

2011-12-03T18:06:00.001+01:00

Intervju za Danas (Plave strane: Uniju (ne) čeka sudbina SSSR) Profesora Prokopijevića obišao je blogosferu i facebook. Kao i TR, preporučujem ovaj intervju kao obavezno štivo. Kao što profesor ističe u intervjuu, fokus treba pomeriti sa EU integracija kao cilja po sebi na reforme bez kojih Srbija nikada neće izaći iz krize.

Dodatak 9. Decembar 2011. Prokopijević u emisiji "Jedan na jedan"

Libija, nafta i teorija zavere II

2011-12-02T17:27:00.001+01:00

Evo dokaza da je gotovo neverovatno da je nafta pravi motiv umešanosti Francuske i Velike Britanije u intervenciju u Libiji. V. Britanija, pre svega zahvaljujući velikim zalihama u Severnom moru, proizvodi oko 1,4 miliona barela dnevno - pretežno brent nafte (CIA World Factbook). To znači da će do kraja ove godine VB proizvesti više nafte nego Libija. Potrošnja nafte u VB je samo 15% veća od domaće proizvodnje i kada bi se detaljnije pogledali podaci o strukturi uvoza i izvoza nafte i derivata shvatili bi koliko su slabe veze između Libije i Velike Britanije. Na kraju, od ukupnog izvoza nafte iz Libije, Velika Britanija je adresa tek 4% libijskog izvoza. To znači da je ukupna vrednost nafte koju VB uveze iz Libije oko pola promila svetskog tržišta (ugrubo 0,65%), a to bi pokrila ponuda iz bilo koje od barem dvadeset zemalja bez ikakvih problema. Već ste shvatilo koliko je nemoguće da neko diže britanske avione zbog kusura od prosečne transakcije na Londonskoj berzi (figurativno).

Što se tiče Francuske tu je stvar nešto drugačija. Francuska ima veoma skromnu proizvodnju nafte a uvozi ukupno 2,2 miliona barela nafte dnevno. Od ukupnog uvoza nafte u Francusku, Libijska crude oil čini manje od 10% tokom godina (ovo pokazuje kratka računica, nisam našao izvor). Ovo je logično zbog niskih transportnih troškova (vodom na kratku distancu) i to jeste značajna cifra. Od ukupnog izvoza iz Libije do sada je petnaestak procenata išlo u Frnacusku pa je ta veza značajnija.

Samo u slučaju Francuske i eventualno Italije moguće je da je dostupnost nafte bila jedan od faktora zašto je doneta odluka da se u akciju krene i pre rezolucije Saveta bezbednosti. Međutim to ne znači da je rat vođen zbog nafte nikako. Jer i dalje važi da je za neku kompaniju koja vadi naftu potrebno da stekne pravo korišćenja nad naftnim poljem što bi opet podrazumevalo kopnenu invaziju ili privatizaciju. Obe opcije su gotovo neverovatne što govori ponovo da niko nije bio lud da za to lobira.

Na kraju potrebno je istaći ponovo da je Libija mali igrač na svetskom tržištu nafte, da njeni potvrđeni izvori i godišnja proizvodnja (2%) nisu dovoljni da poremete svetsko tržište. Svaki šok koji bi se dogodio prestankom izvoza iz Libije bio bi apsorbovan drugim ponuđačima iz OPEC-a. SAD i Velika Britanija su toliko nezavisni od libijske nafte a u francuskom uvozu ona je tek manji deo. Kompanije koje vade naftu i proizvode derivate nemaju interes da ulaze na nedostupno i rizično područje Libije pored toliko drugih dostupnih zemalja.

Libija, nafta i teorija zavere

2011-12-02T09:41:00.001+01:00

Ne bih da sudim šta su bili razlozi za vojnu intervenciju zapadnih saveznika nad Libijom. Kad god se dogodi slična situacija najlakše je čuti objašnjenje da je sve to zbog nafte. Pružiću par podataka i razmišljanja koja potvrđuju da nafta svakako nije povod za mešanje SAD.

Prvo, malo ljudi zna da SAD pokrivaju dobar deo svoje potrošnje nafte (oko 38%*). Zapravo kada se posmatraju naftne prerađevine SAD je prošlog meseca bila prvi put u suficitu razmene za poslednjih šezdeset ili sedamdeset godina. Dakle, Amerika zavisi od nafte manje nego što prosečan kafanskih teoretičara misli.

Tačno je da Libija ima ogromne potvrđene zalihe nafte (47 milijardi barela). Međutim u razmerama međunarodne proizvodnje Libija je mali igrač sa udelom u svetskoj proizvodnji od svega 1,5 do 2%. Ono što je mnogo bitnije, udeo Libije u uvozu nafte u SAD je na nivou statističke greške. Da je celokupan izvoz Libije bio usmeren samo u Ameriku, to ne bi bilo dovoljno da porkije ni 15% uvoza u SAD. Pet najvećih trgovinskih partnera SAD u uvozu nafte (Kanada, Saudijska Arabija, Meksiko, Venecuela i Nigerija) pokrivaju oko 70% ukupnog uvoza (primetite da Libija nije ni u 15 najvećih izvoznika). Da je Libija bilo kad prestala da izvozi naftu, kompanije iz bilo koje od navedenih zemalja bi Americi mogle da isporuče razliku u roku od mesec dana. Čak i u OPEC-u, Libija je mali igrač. Dakle, svi podaci pokazuju da je nafta u Libije od tako malog značaja za privredu SAD da je potpuno neverovatno da neko diže avione, troši ogroman novac na intervenciju, zbog vrednosti nafte koja je na nivou statističke greške. Za SAD bi bilo logično da napdnu Libiju zbog nafte koliko i Nemačkoj da bombarduje Srbiju zbog fabrike Zastave koja ugrožava interese nemačkih automobilskih proizvođača.

Da bi se neka naftna kompanija dokopala izvora u Libiji morala bi da reši nekoliko problema. Prvo mora dobiti pravo upravljanja nad naftnim poljima. Ili kao vlasnik (od te priče nema ništa jer će na vlast doći ili muslimanski fundamentalisti ili neka nova hunta ili neki treći socijalista a ko od njih će želeti da privatizuje "strateški nacionalni resurs") ili kao trajni korisnik (što bi podrazumevalo SAD upravu koja je nemoguća bez kompene okupacije o kojoj takođe ni govora). Drugo, zašto bi ijedna kompanija ulagala u Libiju koja trenutno oslikava političku anti-stabilnost sa mogućnošću izbijanja novog građanskog rata i novih spaljivanja rafinerija. Pored toliko zemalja sa mnogo više i bliže nafte ne vidim razlog zašto bi se ijedna naftna kompanija kockala sa Libijom.

Zaključak: Libijska nafta je toliko nebitna za privredu SAD da ne postoji logičan splet okolnosti u kojima vlada SAD ima ekonomski interes da bombraduje Libiju zbog nafte.

*Podaci za Septembar 2011.

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ - prvi deo

2011-11-26T01:02:00.005+01:00

Dva bankrotstva Jugoslavije

U predominantnom delu srpske javnosti ne postoji racionalna svest o Kraljevini Jugoslaviji i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i načinu na koji su njihove privrede funkcionisale. Oni desnije okrenuti (predominantno monarhisti, tradicionalisti, konzervativci, nacionalisti) imaju tendenciju da Kraljevinu SHS i Jugoslaviju poistovećuju sa zlatnim dobom i državom koja je u svemu bila bolja od njene komunističke naslednice, ne uzimajući u obzir i negativne činjenice: da je Jugoslavija uz Rumuniju i Albaniju bila najsiromašnija zemlja Evrope mereno BDP per capita i da je realno bila tradicionalna i zaostala agrarna zemlja, sa slabim ili skoro nikakvim demokratskim institucijama i slabim rezultatima u vladavini prava. Sa druge strane, oni sa levog spektra (komunisti, socijalisti, tkzv progresivna inteligencija i sva njihova ideološka čeda oličena u nvo-ima i ljudskopravašima) satanizuju Kraljevinu, a idealizuju Republiku, nemajući u vidu surovu jednopartijsku diktaturu i jednoumlje (demokratske institucije i vladavinu prava i ne pominjem jer uglavnom nisu ni postojali). Ono što mi zapada u oči je to da skoro niko od njih u međusobnim sukobima ili ličnim kontenplacijama uopšte ne razmišlja o fundamentalnim razlikama u ekonomskim sistemima koji su postojali između te dve državne tvorevine. Ponekad se samo spomene kako smo oduvek bili visoko zadužena zemlja - ljubitelji SFRJ kažu kako je Kraljevina grcala u skupim inostrranim dugovima, a ljubitelji Kraljevine da je SFRJ takođe neslavno prošla sa istima i bankrotirala 1981. Ovde ću malo pobliže osvetliti ova dva naizgled slična, a u suštini potpuno različita događaja tj dva bankrotstva Jugoslavije.

Prvo bankrotstvo

Prvi spoljni javni dug Srbije je bio tjzv Ruski dug iz 1876. u iznosu od 2,13 miliona rubalja, sa kamatom od 6% koji je uzet za nabanvku ratnog materijala. Svi naredni dugovi su uzimani na Zapadu (banke Austro-Ugarske, Nemačke i Francuske, kao i njihovi konzorcijumi) uz za to vreme relativno visoku kamatnu stopu od 5% (ali ta kamatna stopa je bila uporediva sa onom ostalih balkanskih zemalja toga vremena). Kraljevina Srbija je zaključila više zajmova sa francuskim bankama pred Prvi svetksi rat koje je kasnije unela u novu državu. To su bili:

Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1906. na 50 godina sa kamatnom stopom od 4,5%
(opet) Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1909. uz isti rok otplate i kamatu
Zajam za pokriće troškova Balkanskih ratova iz 1913. na 50 godina i kamatom od 5%

Ukupna suma ovih zajmova je bila 495 miliona francuskih franaka (95+150+250). Ovi dugovi su bili uredno isplaćivani čak i za vreme Prvog svetskog rata i okupacije Srbije, iz rezervi Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije koja je bila smeštena do kraja rata u Marseju, u prostorijama Banque de France. Prvi svetski rat je doneo do tada nezapamćena razaranja i ogromni troškovi njegovog vođenja su naterali vlade zemalja učesnica u ratu da se zadužuju nemilice u inostranstvu, a potom i da se okrenu štamparskim presama i inflacionom pokrivanju troškova. Veliko povećanje novčane mase u opticaju je naravno dovelo do pojave inflacije, što je na kraju dovelo i do napuštanja dotadašnjeg pariteta evropskih valuta prema zlatu, i doprinelo kasnijem napuštanju zlatnog standarda. Francuski franak je zbog inflacije tokom rata izgubio 80% svoje vrednosti prema zlatu - dakle, za istu količinu franaka biste dobijali samo petinu predratne količine zlata. Vlasnici obveznica tih dugova su se time smatrali pogođenim i već od 1924. su tražili da se isplata duga više ne vrši u francuskim francima (istom sredstvu koje su oni dali) već u zlatu, i to po predratnom paritetu. Vlada (tada) Kraljevine SHS se naravno nije smatrala odgovornom za depresijaciju franka u odnosu na zlato, već je smatrala da su prave adrese za žalbu Banque de France koja je do tog stanja dovela prevelikom emisijom papirnog novca. Naravno, na tome nije ostalo i stvar je dospela do Stalnog suda međunarodne pravde u Hagu (zvuči li vam nekako poznato?). Taj sud je na našu žalost prihvatio žalbu vlasnika državnih obveznica i presudio u njihovu korist i 1929. naložio dalju otplatu zajma u zlatu. Na taj način je praktično dug upetostruen. Prema pregovorima koja je (sada) jugoslovenska vlada vodila sa poveriocima, od 1930. se dalja isplata izvršavala u protivrednosti zlatnih franaka ali sa malim olakšanjem jer se prvo plaćalo 55% u zlatu, a ostatak u paprnim francima, da bi se polako taj udeo zlata povećavao da bi dostigao 1958. svih 100%, a zadnja tranša bi bila isplaćena 1972. Opet, ovoliko veštačko povećanje dugova je imalo snažan udarac na javne finansije, a naročito na devizne prilive - dok je 1929-1930. utrošeno 7,7% deviznih prihoda na otplatu zajma već 1932-1933. taj iznos se popeo na 33% deviznog priliva. Stanje je još pogoršala Velika depresija jer je dodatno smanjila devizni priliv na nekoliko načina. Prvo, zbog hronične nestašice deviza, nestabilnih kurseva valuta i uspostavljanja deviznih ograničenja u međunarodnoj trgovini, uspostavlja se sistem međunarodnih klirinških ugovora, prema kojima su centralne banke isplaćivale izvoznicima iz svojih zemalja novac u domaćoj valuti, da bi na kraju godine uporedile stanje na međusobnom računu i onda bi strana u deficitu tekućeg bilansa isplatila drugoj centralnoj banci datu količinu deviza. Jugoslavija je bila primorana, radi održavanja međunarodne trgovine, da zaključi kliringe sa svojim najvećim trgovinskim partnerima (Nemačka, Austrija, Francuska, Čehoslovačka, Italija, Švajcarska, Luksemburg, Belgija). Drugo, Nemačka je 1931. prestala da zemljama pobednicama isplaćuje ratne reparacije. Treće, smanjio se iznos iseljeničkih doznaka (najviše iz SAD-a). Zbog svega toga, Vlada Kraljevine Jugoslavije je 1932. objavila moratorijum na otplatu inostranih dugova i pozvala poverioce na pregovore o reprogramiraju dugova, jer više nije bila u mogućnosti da izvršava svoje obaveze. Ovde je jako bitno napomenuti da država time nije prekinula ni jednom prilikom redovnu isplatu državih zajmova naplativih u domaćoj valuti, dinarima, a nije pribegavali ni inflaciji da bi smanjila njihov iznos. Već 1933. je sklopljen novi dogovor sa povericima da se svi spoljni državni dugovi u naredne 3 godine plate 10% u devizama, a 90% u novim obveznicama sa kamatom od 5%, očigledno se nadajući da će se stanje sa deviznim prilivom popraviti u bliskoj budućnosti. Međutim, to se nije deislo, i sklopljen je novi ugovor prema kome je u narednom dvogodišnjem periodu 15% plaćano u devizama, 45% u novim obveznicama a preostali deo od 50% je otpisan. Isplata ostatka duga je trebalo da bude nastavljena po prvobitno utvrđenim pravilima, što se i desilo jer se priliv deviza u međuvremenu povećao zato što su napušteni klirinški ugovori sa Francuskom, Belgijom i Švajcarskom.

Drugo bankrotsvo

Zaduživanje u inostranstvu je igralo važnu ulogu u finansiranju privrednog razvoja SFRJ, naročito pošto su se smanjili prilivi po osnovu ratnih reparacija i međunarodne ekonomske pomoći (što bilateralne, što multilateralne). Tom trendu su pogodovala dešavanja na svetskim finansijskim tržištima, gde se pojavila velika količina jeftinog kapitala tkzv petrodolara, koje su arapske zemlje dobile povećanjem cene sirove nafte stvaranjem kartela OPEC. Takođe, od pomoći je bilo i donošenje Zakona o kreditnim odnosima sa inostranstvom, koji je omogućio preduzećima da se zadužuju u inostranstvu i da devize dobijene kreditima pretvore u dinare. Na taj način je zaduživanje u inostranstvu postalo pokriće za povećanje potrošnje u zemlji - na sve to treba napomenuti tada postojeći sistem samoupravnog socijalizma koji je to doveo do apsurda. Preduzeća su se zaduživala ukoliko su iole imala mogućnosti za tako nešto, znajući da će im u slučaja poteškoća sa otplatom duga država priteći u pomoć. Sa druge strane, dobijeni krediti su se uglavnom trošili nenamenski jer su radnički saveti često ta sredstva prebacivali iz investicija u isplaćivanje plata, viškove zaposlenih, gubitke po završnim računima ili podizanje novih komercijalnih zgrada preduzeća. Ilustracija povećanja spoljnog zaduživanja je da je u periodu 1965-1971. on povećao za 2 milijarde USD, a 1971-1977. za novih 6,3 milijarde. Stanje se još više pogoršalo 1977. donošenjem Zakona o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima sa inostranstvom, kojime su republike i pokrajine dobile samostalnost u skoro svim ekonomskim poslovima, pa i kreditnim, sa inostranstvom. Međutim, njime su republike i pokrajine imale pravo da se zadužuju u inostranstvu ali se preskočila njihova obaveza vraćanja pozajmljenog kapitala. Predviđeno je bilo i dogovaranje o mogućoj visini zaduženosti republičkih jedinica, ali bez ikakvih kaznenih sankcija u slučaju njihovih prekoračenja (zvuči li vam poznato?). Time je pokrenuta nova lavina inostranog zaduživanja pa je za samo 3 godine 1977-1981. spoljni dug povećan sa 9,3 na vrtoglavu cifru od 18,4 milijarde USD. Time se SFRJ pridružila grupi najzaduženijih zemalja sveta i našla se u društvu Argentine, Bolivije, Brazila, Čilea, Obale Slonovače i Nigerije. Drugi naftni šok je još više pogoršao situaciju jer dodatno povećao cene najvažnijih uvoznih sirovina (nafta) i svetsku ekonomiju doveo u ozbiljni sistemsku krizu. Dok se se kapitalističke zemlje sa njom uspešno izborile promenivši sistem privređivanja novom fazom privatizacije do tada glomaznog javnog sektora i uvođenjem novih tehnoloških inovacija u proizvodni proces, za to vreme socijalističke zemlje su se vrtele u začaranom krugu. Devizni prilivi su se jako smanjili sbog skupljeg uvoza, i smanjenog izvoza, a povećanje kamatnih stopa na svetskom finansijskom tržištu je smanjilo mogućnost za novim zaduživanjem u inostranstvu. I ubrzo su zemlje Centralne i Istočne Evrope morale da proglase nemogućnost dalje otplate svojih dugovanja - to su uradile Poljska, Mađarska i Rumunija, a od 1983. im se pridružila i SFRJ, sa spoljnim dugom većim od 20 milijardi USD. Ova cifra ne deluje nešto velika, ali stvar postaje mnogo jasnija kada se ona iskaže u današnjoj vrednosti američkih dolara, koja premašuje 100 milijardi. U pregovorima sa MMF-om koji su usledili dogovoreno je reprogramiranje kroz produžeje rokova otplate, kao i delimično refinansiranje odobravanjem povoljnih kredita. Te mere su znatno smanjile obaveze SFRJ, jer je spoljni dug time smanjen za 30% tj za oko 7 milijardi dolara d0 1990.

Kratak zaključak

Bankrotsva dve Jugoslavije deluju samo na izgled slično. Prvo bankrotstvo javnih finansija je bilo izazvano krizom likvidnosti, koja je nastala prvo veštačkim povećanjem javnog duga odlukom Međunarodnog suda pravde da se ostatak duga ne isplaćuje više u papirnom novcu, nego u zlatu i to po predratnom paritetu. I pored toga, Kraljevina Jugoslavija je uspevala da odgovori svojim međunarodnim obavezama sve do primoranosti da sklopi sistem bilateralnih kliringa sa svojim trgovinskim partnerima jer je time izgubila najveći deo deviznog priliva. Čim se stanje u međunarodnoj trgovini popravilo nakon 5 godina, otplata dugova je nastavljena kao i ranije. Sa druge strane, drugo bankrotstvo je bilo izazvano krizom solventnosti koje je bilo izazvano problemima strukturalnog dugoročnog karaktera. SFRJ iz tog problema nikada nije ni izašla, a on ju je čak i nadživeo jer se nastavio u većini zemalja sadašnjih nezavisnih država, a nekadašnjih njenih republika. Ona je problem prezadužensoti uspela da prevaziđe tek otpisom velikog dela tog duga, kao i reprogramiranjem i refinansiranjen njegovog ostatka od strane svojih kreditora i MMF-a.

Osvrt na kritiku moderne

2011-11-24T16:31:00.003+01:00

Moderna se uglavnom može definisati kao post-tradicionalni istorijski period koji je obeležen tranzicijom od feudalizma ka kapitalizmu, industrijalizaciji, sekularizaciji i nacionalnoj državi sa njenim političkim institucijama koje počivaju na demokratiji i vladavini prava. Sa druge strane, postmoderna se može okarakterisati kao vremenski period koji se naslanja na moderni i zamenjuje je. Takođe sam čuo i zanimljiv stav 'da je postmoderna promišljanje o moderni'.

Ovde želim da se osvrnem na kritiku moderne od strane postmodernista, koji je sa nipodoštavanjem odbacuju, kritikujući skoro svaki njen aspekat. Tendencija da se svaki novi pokret koji se probija javlja kao antiteza onom koji ga prethodi nije ništa novo, i može se uzeti kao istorijska neminovnost. Međutim, dosadašnji sukobi koji su se dešavali i koji se mogu linearno posmatrati kao smene pokreta koji su se borili da izrone iz prethodnog (a koji su onda zamenjeni drugima koji su njih negirali ' npr renesansa/barok), imaju malo zajedničkog sa kritikom kojom postmodernisti odbacuju modernu kao i kulturnu i intelektualnu tradiciju Evrope, jer se ti raniji sukobi nisu nikada vodili oko temelja kulture koji su osnovni činioci zapadne tradicije. Kada je barok kritikovao renesansu, a klasicizam barok, realizam romantizam -ti sukobi su ipak imali neku odrešenu granicu koju nisu prelazili. A ta granica je bila rušenje samih kamena temeljaca dotadašnje kulturne tradicije. Iako su pobornici novih pokreta omalovažavali dela svojih prethodnika i tražili novi smer kojim bi krenuli, oni su ipak većom merom menjali formu nego suštinu. Sa druge strane, postmodernistička kritika ne teži pomeranju takvih postulata, već njihovoj relativizaciji i negiranju bez nuđenja nikakvih drugih odgovora i alternativa. Foucault-ov stav da su tvrdnje da postoji istina samo sredstva za sprovođenje i ozakonjivanje vlasti nad drugima banalizuje celokupnu realnost postojanja. Zar ne postoji autonomni subjekat koji je odgovoran za svoje ponašanje? Zar to znači da su one moralne norme prema kojima se osuđuju genocid, silovanje, kanibalizam ili ropstvo samo diktat koji je elita nametnula ostatku društva? Postmodernizam odbacuje princip objektivnosti u humanističkim naukama - a ako nema objektivnosti onda se svako promišljanje o bilo kojoj temi čini iluzornim. Njegovi zastupnici tvrde da logična procena podataka pokazuje samo lične preferencije i predrasude, a ne nekakvu objektivnu realnost, pa tako nauka nema nikakvo veće pravo da raspolaže istinom nego religija, mit ili vračanje.

Sa druge strane, u odbranu tradicije modernog zapada, mogu da se pozovu:

tradicija razuma koja omogućava naučno shvatanje realnosti, korišćenje prirode za dobrobit ljudi i reformisanje ili ukidanje iracionalnih institucija
tradicija humanizma koja ljude posmatra kao kreativne pojedince koji imaju pravo svog punog ličnog ostvarenja
tradicija političkih sloboda kao temelj demokratije

Ukoliko zanemarimo onu grupaciju intelektualaca koji zaveštanje Zapada kritikuju na religioznoj osnovi (kao npr Toynbe) jer smatraju da je ono oslobodilo pojedinca ali po cenu toga da je pokidalo sve postojeće veze među njima pa je zato ličnost pojedinca ostavljena u izvesnom vakuumu što ima negativne posledice (po njihovom mišljenju, tu leži uzrok nastanka totalitarnih ideologija) ostaju još samo kritičari Zapada koji su ljubitelji drugih civilizacija, najviše onih orijentalnih u kojima vide sve ono što po njihovom mišljenju fali današnjem zapadnom društvu. Oni gube iz vida da je najveći ideal Zapada, lična sloboda, istorijski skoro nepoznata drugim civilizacijama. Njihove vrednosti su bile mnoge i drugačije (a negde su još uvek): poštovanje predaka, harmonija neba i zemlje, lična slava, vladarska moć, nacionalizam, militarizam, religiozni fanatizam i širenje posebne vere...dugačak spisak, ali koji nigde ne uključuje slobodu pojedinca. Čak i danas, ideali i poredak života verovatno većine ljudi na svetu se kosi sa ovim osnovnim postulatom Zapada. Tim više treba ceniti posebnost koju nam je zapadna intelektualna tradicija darovala, a koju njeni kritičari pokušavaju da potcene ili negiraju.

Dixi et salvavi animam meam

O pravima i slobodi

2011-11-23T01:49:00.001+01:00

Prioroda veze prava i slobode ostaje zamagljena nezavisno od ugla političkog spektra sa koga se posmatra. Osnovna tema kojom se bavim u ovom postu je poseban odnos prema konceptu prava koji je neophodan za očuvanje slobodnog poretka društva.

Razlikovanje pozitivnih i negativnih prava nije dovoljno precizno da bi zadovoljilo gornji kriterijum. Ovo pre svega proizilazi iz barem dvostruke mogućnosti shvatanja prava - a dvostrukost značenja prava negira mogućnost jednodimenzionalne distinkcije između PP i NP. Koncpepcija PP podrazumeva da pojedinac ima pravo na nešto ili na akciju (činjenje) druge osobe u službi zadovoljenja tog prava - idealan primer pravo na besplatno obrazovanje. Sa druge strane, NP podrazumevaju da pojedinac ne-ima pravo na nešto odnosno ima pravo na neakciju druge osobe - primer pravo na život (pojednostavljeno drugi pojedinac ne može imati pravo na tuđi život odnosno drugi nemaju pravo da ga ugrožavaju). Ovako shvaćeno, čini mi se da bi koncepcija NP, koja se često smatra dovoljnom za definisanje slobodnog društva, nije dovoljno precizna za jasnu distinkciju između prava koja štite slobodu i onih koja to ne čine.

Drugačije shvaćeno koncept prava bi trebalo barem da bude dvoznačan. Pravo se može javiti u obliku zahteva (claim) i obaveze (obligation). Svako od ovih "prava" opet može biti pozitivan ili negativan. Pozitivni zahtev podrazumeva odnos između dve osobe u kome jedna strana poseduje pravo na specifične vrste akcije ili dela druge strane. Na primer pravo na svojinu podrazumeva pozitivan zahtev prema sredstvima i akciji autoriteta, koji je društveno delegiran da deli pravdu, da na poziv pravo svojine zaštiti od delanja drugih pojedinaca. Negativan zahtev (negative claim) podrazumeva relaciju u kojoj jedna strana ima zahtev prema izostanku specifične vrste akcije druge strane. Pravo na slobodu kretanja jedne strane zahteva da druga strana ne čini akcije koje ograničavaju slobodu kretanja, da ne prepreči put, fizički spreči ili zarobi nosioca prava.

Ovde dolazimo do ključnog problema. Kako definisati do koje mere je negativni zahtev opravdan. Da li ja na trotoaru kada šetam imajući pravo na slobodno kretanje, imam i prava na zahtev drugih da mi se sklone sa puta, ili obavezno ne kreću istom putanjom kojom i ja, kako bih konzumirao svoje pravo. Da li je druga strana u obavezi da ne stane tačno ispred mene, da promeni pravac kretanja kako se ne bi sudarili itd. Najbolja definicija prava za slobodno društvo koju sam čuo govori o tome: da se slobodno društvo konstuiše preko prava koje garantuje jednakost autoriteta među ljudima. Ja bi trebalo da imam tačno onoliko pravnog autoriteta i moći nad drugima koliko i oni nada mnom. Dakle ja imam isto onoliko prava na pozitivan i negativan zahtev o akciji vas koliko i vi za mene. Kada šetam trotoarom, ja nemam ništa veće pravo na pravac slobodnog kretanja od pojedinca koji mi ide u susret. Socijalne institucije dogovora, mirnog suživota i pristojnosti će verovatno naći način da razreše problem - ko će da se pomeri u koju stranu u kom trenutku da bi izbegli sudar.

U saobraćaju na primer postoji druga vrsta razrešenja ovog problema. Zakonom je propisan smer kojim se svako sme kretati. Ovo čini drugi koncept prava, (obligation) obavezu pojedinca da poštuje neku normu, pozitivnu ili negativnu, nezavisno od toga da li u trenutku i procesu činjenja stupa u interakciju sa drugima. Opet princip jednakosti autoriteta čuva slobodu pojedinaca u poretku i kod obligacija. Pozitivna obligacija u slučaju saobraćaja bila bi obaveza svakog pojedinca da vozi desnom stranom, nezavisno od interakcije i njegovih želja. Ovde važi princip jednakosti autoriteta, jer moje nametanje obaveze drugima da voze desnom stranom je poravnano sa njihovim nametanjem obaveze meni da činim to isto. "Vezivanje ruku" kroz obligacije koje podupiru društveni poredak sme biti dozvoljeno samo u onom ishodištu u kojem je recipročno prema svim pojedincima. Negativna obaveza bila bi da niko ne sme voziti suprotnom stranom, i ukoliko to čini, u obavezi je da snosi trošak koji bi time mogao da nametne. Kazna ili odšteta moraju takođe biti recipročni. Autoritet neke osobe da ograniči slobodu drugoga generalnom obligacijom i da za prekršaj odnosno štetu, takođe obligacijom kazni, mora biti ograničeno obligacijom koju druga strana nameće prvoj za iste slučajeve prekršaja ili štete.

Koncepcija negativnih prava dolazi u krizu barem kada se dođe do rasprave o zaštiti negativnih prava. Da li je pravo na fer suđenje, zaštitu od ugrožavanj privatne svojine i sl. pozitivno ili negativno? Problemi koje nosi distinkcije pozitivnih i negativnih prava činimi se da ne odgovara kriteriju jednakosti autoriteta te stoga je proširena dvostrukim razumevanjem prava kao pozitivne ili negativne obligacije ili zahteva.

Moguće je da sam neke delove argumentacije pobrkao i da nisam konzistentan. Ovo polje mi nije domaće no hteo sam da podelim razmišljanje o prirodi prava za slobodno društvo. Pozivma komentatore da raščiste ova razmišljanja od logičkih grešaka ili teorijskih propusta.

S.P.T.R "Ristić" vs. Finansijska inspekcija

2011-11-20T21:31:00.001+01:00

Ovu poruku je fotografisao B. V. (23) iz Beograda na vratima pekare na uglu 27. Marta i Ulice Dragoslava Popovića, kod Palilulske pijace - gorepomenutom se zahvaljujem srdačno. Svaki dalji komentar je izlišan.

Dole ispisano na latinici:

RADNI LJUDI I GRAĐANI!!!

Radnja će biti zatvorena od strane Poreske uprave, t.j. Finansijske inspekcije od 18. XI do 22 XI 2011. godine...

Razlog zatvaranja je sledeći. Na računu koji je potrošač dobio pisalo je: "Viva", a ne "Balans" (vrsta jogurta za neupućene prim. prev.)!

Mi se puno, puno izvinjavamo što smo na ovaj način baš, baš ali baš oštetili DRŽAVU!
Veliko im hvala na ovako blagoj kazni i "Bog neka ih blagoslovi...", a mi ćemo sada pet dana da mućkamo glavama što i vama želimo...

Samostalna Pekarska Trgovinska Radnja: "RISTIĆ"

P.S. Balans 0,25l i Viva 0,25l imaju istu cenu

Dokle će nam MMF gledati kroz prste?

2011-11-14T15:37:00.001+01:00

Prenosim vam dopunjeni tekst koji je izašao u nedeljnom novosadskom Dnevniku (13.11. strana 4.) pod nazivom: "Dok god ima gorih od nas nećemo u magareću klupu".

DelegacijaMeđunarodnog monetarnog fonda boravi u Beogradu u okviru prve revizijearanžmana o predostrožnosti. Ključne teme su poštovanje Zakona o budžetskomsistemu i dogovorenih fiskalnih pravila.

Bordizvršnog direktorata MMF je 29. septembra ove godine odobrio novi aranžman saSrbijom u trajanju od 18 meseci, vrednosti od oko jedne milijarde evra odnosno200% „specijalnih prava vučenja“. Vlada ističe a stručna javnost uglavnom klimaglavom da će ova sredstva najverovatnije ostati netaknuta. Domaći bankarskisistem u odličnom je stanju u poređenju sa većinom Evrope. Kapitalnaadekvatnost je na visokom nivou kao rezultat relativno restriktivne politikeNarodne banke Srbije u domenu obaveznih rezervi. Dodatno, depresijacija dinaraišla je na ruku bankama koje su svoje plasmane osigurale od valutnog rizikaindeksiranjem kredita u devizama. Prethodni aranžman sa fondom iz 2009. godineod 3 milijarde evra bio je namenjen deviznim rezervama NBS. Kao rezultat togaranžmana i Bečkih pregovora sa bankama poslat je jasan signal da će tokomkrize depoziti građana ostati sigurni, krediti dostupni, te da nema potrebe zapovlačenjem kapitala iz zemlje. To se nije dogodilo i finansijska stabilnost jeočuvana.

Ukolikou narednih godinu i po koliko traje aranžman dođe do novog udara krize, naprimer zbog nekontrolisanog bankrota Grčke ili Italije,Vlada Srbije može dapovuče milijardu evra iz fonda da popuni neplanirani rast budžetskog deficitakoji bi mogao da se javi kao rezultat. Povlačenje sredstava od MMF uvek jepovoljnije, brže i lakše nego na tržištu kapitala pa ovaj dogovor predstavljasigurnosni ventil. Novi aranžam potreban je kao garancija fiskalne stabilnosti.

Međutim,zabrinjava drastično povećanje javnog duga od čega je 6 milijardi evra zaduženou mandatu ove Vlade. Treba istaći da je nivo ukupnog duga i dalje podnošljiv idugoročno održiv. Sve pod uslovom da se prestane sa daljim zaduživanjem štosvakako nije slučaj. Kao rezultat pete revizije prethodnog aranžmana iz 2009.godine dogovoreno je donošenje Zakona budžetskom sistemu čija je primena bilapreduslov za potpisivanje novog aranžmana. Pojedini ekonomisti tvrde da smo većprobili zakonski limit duga od 45 posto bruto domaćeg proizvoda. Predpostpisivanje novog aranžmana bilo je jasno da nema šanse da se deficit spustina dogovorenih 4,1 procenata BDP u 2011. godini, što zbog smanjenja procenastope rasta sa 3 na oko 2 posto, što zbog rashoda budžeta koji prevazilazeplanirane. Tako će deficit i ove godine biti 4,5 odsto BDP.

Igraštapa i šargarepe

Istorijaodnosa Međunarodnog monetarnog fonda i Vlade Srbije u poslednjoj deceniji jestalna igra štapa i šargarepe. Toga su svesne obe strane. Vlasti obećavajusmanjenje deficita i reforme pre potpisivanja aranžmana uz dopuštanje stranognadzora dok nakon toga ispunjavaju minimum zahteva samo delimično. MMF zauzvrat nudi otpis dugova i stend baj aranžmane praveći se da ne vidineiskrenost i nespremnost vlasti da se ispune obećanja.

Predstavnicifonda dugo su ukazivali na neodrživost pumpanja potrošnje iz jeftinihkapitalnih priliva i duga – bili su potpuno upravu. Sa druge strane, vlasti su koristile MMF kao glinenegolubove, ono malo reformi što je doneto pod pritiskom fonda bilo je opravdanokao neizbežna obaveza prema stranim partnerima. Sasvim suprotno, MMF nikada nedolazi nepozvan. Fond prihvata svoju ulogu želeći da ipak zadrži kakav takavuvid u rukovođenje javnim finansijama. Ekonomski savetnici vlade i tek ponekipolitičar svesni su da saradnja sa MMF-om može da služi kao sidro nasuprotbujice rastućih javnih rashoda.

Iakorealano loši đaci, počeli smo da se ističemo u razredu jer su drugi delikventi,poput Grčke i Italije dobili ukor pred isključenje. Sve dok je situacija udrugim zemljama alarmantna MMF neće previše mariti za poštovanje dogovoraukoliko nije ugrožena fiskalna stabilnost. Uz sadašnje stanje javnih finansijai nivoa javnog duga ostaje nam još nekoliko godina do zaoštravanja retorike izahteva.

Školski udžbenici u Severnoj Koreji

2011-11-07T22:15:00.000+01:00

Na ovom linku možete da pogledate veoma zanimljivu japansku emisiju čija je tema stanje udžbenika u Narodnoj Demokratskoj Republici Koreji. Ovaj post sam napravio jer sam na nekoliko klipova na YouTube-u video kako se oni čuveni ''okupatori'' iz Njujorka koji nam se ne skidaju sa TV dnevnika pozivaju na komunizam, socijalizam, staljinizam, lenjinizam i ko zna još koje levičaske ideje. Naravno, tu su uvek neizbežni drugovi Gevara i Marks. Međutim, ono što me je stvarno izrevoltiralo je to što su neki od tih ''okupatora'' rekli kako je Severna Koreja zapravo mnogo cool mesto za život u odnosu na Južnu, jer tamo nema klasne eksploatacije.

Možda nema klasne ekslopatacije, ali takođe nema ni mnogo čega drugog. Inače, prevod je prilično loš jer engleski titlovi ponekad kasne za japanskim zvukom, ili nije prevedeno u potpunosti sve što su učesnici u emisiji rekli (međutim, to su uglavnom bili nebitni komentari pa se može i bez nih). Deo o udžbenicima počinje oko 01:40 – knjige koje su izložene su redom, sa leva na desno, maternji jezik (je l' te, korejski), matematika, umetnost, biologija, pedagogija i još dve koje ne mogu da prepoznam šta su jer su ideogrami zamrljani. U delu kada voditelj pokazuje knjigu iz korejskog a nema titla, govori o tome kako su korice u užasnom stanju i kako izgleda da je nastavnik napisao na knjizi naziv udžbenka da bi se znalo šta je. Posle toga voditelj pokazuje na narednoj knjizi kako su učenici precrtavali imena onih koji su koristili knjige pre njih da bi upisali svoje. Ali prava zabava počinje od 3 minuta kada počinju da prevode šta u udžbenicima zapravo piše.

Posle ovog klipa koji je više užasavajuć nego smešan, ne znam kako bilo ko pri čistoj svesti i zdravoj pameti može da kaže kako je Severna Koreja lepo mesto za život, i kako je komunizam pravedniji i bolji sistem od kapitalizma. Ali opet, to mnogo govori o ''okupatorima''.

Prvi post

2011-11-07T22:03:00.000+01:00

Već duže vremena pratim ovaj blog, i sa zadovoljstvom sam prihvatio poziv Pavla Mihajlovića i Habergera da im se pridružim u pisanju članaka. Ipak, pristao sam sa oklevanjem – sa oklevanjem zato što je ovaj blog u međuvremenu izrastao u nešto posebno na našim prostorima. Kao prvo, blogosfera u Srbiji je malo čudna u odnosu na ostatak sveta jer se čini da ima više blogova nego njihovih redovnih čitalaca, a Club von Neumann je uspeo da privuče prilično veliki krug ljudi koji ga redovno prate što je poseban uspeh ako se pogleda i njegov karakter jer ekonomija i liberalizam (a naročito njihov spoj) nikada nisu bili omiljeni u Srbalja. Čak naprotiv. Drugo, uspeh ovog bloga stoga implicitno postavlja standarde u pisanju da bi se održala njegova reputacija. Stoga ću se potruditi da moji budući članci budu dostojna dopuna ovog bloga, i da će ga malo osvežiti.

Ovaj moj prvi post ću posvetiti Grčkoj jer je opet u centru pažnje zbog dužničke krize. Nema tu šta puno da se kaže novo - osim da Grčka ''nije bankrotirala'' iako će poverioci morati da joj otpišu pola dugova. Baš me zanima šta će da zadrži sve ostale zemlje od prekomernog zaduživanja u budućnosti, sada kada su videle da su se Grci lepo provukli. Naročito što su po Eurostat-u najveće zemlje EU su odavno prekršile kriterijume konvergencije. Elem, meni je Grčka posebno zanimljiva jer kao balkanska (i pravoslavna) zemlja koja je imala dug period turkokratije može da pruži jako zanimljivu kontrastivnu analizu kada se uporedi sa Srbijom. Naročito u periodu nacionalnog buđenja i stvaranja države u 19. veku ili u periodu ''građanskih diktatura'' izmedju dva svetska rata. Ovde bih poželeo da navedem kako neke boljke savremene Grčke nisu nastale tek nedavno, već da su se dugo vremena razvijale i da je ovo stanje danas samo kulminacija problema. Kao ilustraciju navodim jednog grčkog novinara, Emanuela Roidisa:

''Drugde stranke nastaju zato što se ljudi ne slažu među sobom i svaki teži nečemu drugačijem. U Grčkoj se dešava sasvim suprotno: stranke nastaju i nadmeću se jedna sa drugom upravo zbog zadivljujuće složnosti sa kojom svi teže jednoj te istoj stvari – da žive o državnom trošku''. (prema Ričard Klog, Istorija Grčke novog doba, Clio, Beograd, 2000, str 64)

On je ovo napisao 1875. Svaka sličnost sa Grčkom i Srbijom 21. veka, kao i bilo kojom wellfair state Zapadne Evrope je namerna.

Privredni rast u Srbiji

2011-11-05T21:50:00.001+01:00

U novom broju nedeljnog izdanja novosadskog Dnevnika izlazi moj novi tekst "Veo za ružno lice Srbije". U ovom tekstu pokušavam da objasnim zbog čega je moguće preko pumpanja državne potrošnje podsticati rast BDP-a i kako je to činjeno u protekloj deceniji u Srbiji. Pokušao sam i da pružim kratku analizu zašto su perspektive za budući rast sumorne a da Potrošački model razvoja ne može da se finansira još dugo.

P.S. kupite Dnevnik na bolje snabdevenim trafikama Štampe

Penis to big to fail

2011-11-04T13:49:00.001+01:00

Hiperinflacija

2011-11-03T09:07:00.004+01:00

(klik na sliku za uvećanje)

Childrenomics

2011-10-31T20:41:00.002+01:00

Tnak you Dan Mitchell from Cato Institute.

The Life and Thought of Friedrich August von Hayek (2003)

2011-10-31T00:10:00.000+01:00

Prenosim vam video koji je Liberty Fund napravio 2003. godine. Prilično detaljan opis života i rada. Hajekov život i rad je priča dvadesetog veka, sukoba kolektivnih i individualnih ideja, debate o mogućnosti socijalizma i kapitalizma i uopšte rasprava o ulazi ekonomije i ekonomskog razmišljanja.

Perspektiva penzionog sistema

2011-10-23T16:21:00.002+02:00

Novi tekst koji je izašao u novosadskom Dnevniku.

Prvi rođendan

2011-10-16T18:19:00.002+02:00

Danas je godinu dana kako smo Pavle i ja počeli da blogujemo na Club von Neumannu. Za ovo vreme smo objavili 71 post i zabeležili nešto preko 9000 poseta. I, statistikom smo izuzetno zadovoljni.

Preskočio bih herojske priče o tome kako smo se odlučili da napravimo blog, i šta se sve u međuvremenu izdešavalo, već bih ovu priliku iskoristio da napravim mali pregled meni najzanimljivijih postova koje smo objavili.

Tako bih posebno izdvojio Pavlove analize tekućih problema srpske ekonomije poput regulacije taksi usluga u Beogradu, pitanje prodaje Telekoma i štrajka sindikalaca. Ali i tekstove koji se bave visokom teorijom – početak serije postova o Cenama i proizvodnji, i ponovno čitanje Kouzovog teksta o problemu društvenog troška. Da ne preteram, iako bih još mogao da nabrajam, dodao bih još samo svoju mini seriju postova o švedskoj državni blagostanja.

Rekao bih i da smo napravili jedan ogroman propust. Za godinu dana blogovanja smo propustili da napišemo ijedan post o jednom od najvećih umova u istoriji civilizacije, po kome smo i nazvali blog, John von Neumannu. Dok to ne ispravimo, preporučio bih svima da izguglate i pročitate sami koliko god možete njegovih i o njemu tekstova, jer se radi o misliocu najvišeg ranga kojeg nikako ne biste smeli da ispustite u obrazovanju.

Last but not least, hvala što nas posećujete i čitate, što komentarišete i hvala što nas šerujete! Veliki deo čitalaca je došao upravo preko vaših postavljenih linkova.

Do čitanja

Slobodni i Odgovorni

2011-10-12T21:13:00.001+02:00

Bikini statistika

2011-10-04T11:33:00.002+02:00

Jedan netačno prenešen citat glasi: "Statistika je kao bikini, pokazuje sve a ništa ne otkriva". Ovaj video ilustruje koliko se lako i često lažiraju statistički podaci u medicini. Kao prirodna nauka, medicina traži statistički značajne efekte nezavisne promenljive u kontrolisanom okruženju. Problem je kada se to okruženje ili podaci koji se posmatraju kontrolišu da bi se dobio "odgovarajući" rezultat. To nije nimalo teško. Možete zamisliti koliko tek malverzacija i statističkih prevara leži u ekonomskim istraživanjima u kojima se pokušavaju uhvatiti efekti pojedinih promenljivih u nejasnom i nekontrolisanom okruženju - ljudsko društvo.

Sajt: Bad Science

Okupacija

2011-10-04T01:29:00.001+02:00

Naleteo sam na listu zahteva koju je predložio jedan od aktivista Occupy Wall street na zvaničnom forumu. Možda je ovo i neka šala jer lista zahteva prosto deluje neverovatno!

Tu ćete naći sve, od podizanja carina na uvoz da se izjednače konkurentne nadnice iz nerazvijenih zemalja, besplatno visoko školstvo, preko hiljadu milijardi u infrastrukturu pa sve do jednostranih otpisa svih svetskih dugova. Ne pada mi na pamet da gubim vreme da pokazujem koliko su ovi zahtevi nerealni, međusobno nekonzistentni, glupi, štetni i na kraju koliko nemaju veze sa zaključnom rečenicom:

"These demands will create so many jobs it will be completely impossible to fill them without an open borders policy."

Naravno ovde nije problem sa open border policy već sa prvim delom tvrdnje koji pokazuje koliko stavovi i ideje aktivista nemaju blage veze sa zdravim razumom. Nije ni čudo što građani ignorišu ovu okupaciju. I to sa dobrim razlogom!

Ekonomski programi II

2011-10-03T11:47:00.000+02:00

Glavni ekonomista LDP iznosi načela i glavne ideje ekonomskog programa stranke. Prvi utisak je da je ovo jedan nazadni program za stranku koja je u značajnoj meri isticala liberalna načela. Ovaj intervju je nejasan, odgovori su nestrukturirani i čini se kao da Vladimir Kravčuk nije siguran šta želi da kaže u odgovorima (ostavljam mogućnost da je pogrešno interpretiran ili isečen od strane novinara, no onda LDP ne bi trebalo da drži na sajtu ovaj intervju.

Ekonomski programi LDP uvek su gotovo jedini isticali svest o potrebi sprovođenja strukturnih reformi u privrednom sistemu Srbije. Tranzicija je nedovršena u tako mnogo sektora. Ako prelistate ovaj intervju, nećete naći mnogo reformskih stavki, iako Vladimir Gligorov, za koga kažu da je uticao na ovaj program, upravo na to poziva.

Kada LDP kaže ukidanje monopola zaista se ne zna na šta misli. Jer sada nema previše državnih monopola (mada ima dosta dominantnih igrača). Tamo gde ih ima, sumnjam da bi neko bio spreman da se zalaže za njihovo ukidanje - vodovod, struja, železnice, putevi... A samo se državni monopoli mogu ukinuti. Ako se misli na antimonopolsku politiku to je prostor koji bi morao biti mnogo jasnije definisan. Smatram da je jedan od preduslova borbe protiv monopola otvoreno tržište. A to je u direktnom nesaglasju sa industrijskom politikom za koju se zalaže LDP.

Vladimir Kravčuk ističe da su neophodne državne investicije u privredu i politika zaštite domaće proizvodnje. Jedini argument je "to svi rade". To znači ako ne možemo da nađemo primer gde je ukinuta zaštita ili gde država ne interveniše u privredu onda ne treba ni da pokušavamo to ovde. Ako neka zemlja ima šansu da se otrgne od partikularnih interesa koji rukovode industrijskom politikom onda je to mala korumpirana tranziciona zemlja jer bi ovde birači iz revolta podržali suprotstavljanje tajkunima i političarima. Da ne govorim o tome da takvih primera ima. Neozbiljno je da se bitna stavka ekonomskog programa na ovaj način strukturira. Ostaju otvorena pitanja: Koga treba štititi i zašto? Da li se podržavaju subnvecije, tako se čini, ili ne? Gde izvršiti privatizaciju? Plašim se da se odgovori na ova pitanja ne bi svideli velikom delu članstva LDP koji su i dalje čvrste liberalne orijentacije.

Kasnija priča o saradnji sa svima nema neki poseban smisao. Pogotovo ne u situaciji u kojoj se zalažeš, barem načelno, za tržišnu privredu a onda propagiraš neku saradnju (kao da bi dolazak na vlast LDP-u dozvolio da diriguje smerom i intenzitetom saradnje). Ako se veruje da je tržište efikasan alokator resursa onda će ljudi kroz tržište sami naći put i način kako da sarađuju sa ljudima iz drugih zemalja - tu politici nije mesto u tržišnoj privredi.

Svaki liberalni ekonomista zna koliko je stabilan monetarni sistem fundamentala za opstanak slobodnog i prosperitetnog društva. Ne pomenuti inflaciju u trenutku kada je preko 10% i najviša u Evropi, dok nijedna druga stranka takođe to ne čini, je promašen politički zicer. Sa druge strane istaknuto je kako je potreban "transparentna i poštena poreska politika" a onda se kasnije ne vidi šta to znači. Sređivanje poreskog sistema jeste bitna stavka u reformama koje su neophodne. Nadam se da ćemo videti šta LDP misli o tome.

Još dve stvari, iako ne menjaju fundamentalni značaj napisanih redova, isticanje sindikata u drugoj rečenici ekspozea i zamena reči "liberalno" sa "efikasna", jasni su signali napuštanja starog puta kojeg se LDP barem u ekonomskim programima držao.

Nisam se trudio da hvalim dobre tačke koje se mogu videti kroz maglu. Nadam se da će ova kritika uticati na LDP da bolje strukturira svoje ideje o ekonomiji i istakne nekoliko stvari koje drugi nisu i tako poentira.

Slobodni i odgovorni - trailer

2011-10-01T20:54:00.002+02:00

Pred vama je foršpan za novi film u produkciji Libeka. Za desetak dana film će se naći na sajtu Libertarijanskog kluba. Film će biti takođe objavljen i preko našeg bloga. Uskoro...

(4.10.) Trailer 2

Indoctrinate U (2007)

2011-09-28T21:06:00.002+02:00

Naišao sam na jedan veoma zanimljiv dokumentarac, "Indoctrinate U". Dokumentarac govori o stanju slobode govora i mišljenja na američkim univerzitetima. Veoma je interesantna tema je mogućnost preispitivanja vladajućih naučnih paradigmi na univerzitetima. Pogledajte trailer:

Film govori o tome kojim mehanizmima rukovodstva fakulteta sankcionišu nepoželjno ophođenje, neželjene ideje i ponašanje. Mislim da je tema više nego relevantna i za naše fakultete. I kod nas vlada indoktrinacija, jednoumlje, kontrola i autocenzura. Mada je moj doživljaj, barem što se tiče ekonomske nauke, da je stanje kod nas nešto bolje i slobodnije nego u SAD.

ekonomski programi I

2011-09-28T02:18:00.002+02:00

Izborna kampanja je počela. Prvo se izlazi sa manje popularnim stvarima ali koje su bitne za raspravu sa učenijim biračima. U ovom i narednom postu pokušaću da prikupim načela ekonomskih programa nekoliko stranaka.

Počnimo od DSS. Naravno ovde od ekonomskih principa nema ni "e". I ranije sam bio oštar prema narodnjačkoj koaliciji i DSS ali sada su stvar podigli na još viši nivo. U jednoj rečenici: "Popović, govoreći o tome koja su ključna ekonomska načela stranke čiji je funkcioner, navodi državno ulaganje u privredu, oslonac na ruski kapital i kreditiranje privrede preko Fonda za razvoj. "

DSS se zalaže za organizovanje državnog razvojnog fonda koji bi direktno davao kredite firmama. Popović ističe da je glavni problem preduzeća to što ne mogu da dobiju kredite od komercijalnih banaka jer imaju "loše poslovne bilanse i prezadužena su". Njegov predlog za rešenje je protivno zdravom razumu bilo kog preduzetnika. Lošim firmama treba davati fleksibilne kredite i time ih nagrađivati za loše poslovanje od para koje pozajmljujemo iz Rusije i plaćamo po tržišnoj kamati. A još bolje je što bi problem prezaduženosti, rešili novim jeftinim dugom. Ko je ovde lud?

Iz tabora SNS dolazi nam, čelična, lejdi Tabaković. Njena stranka se zalaže redom za: tržišnu privredu ali nikako neoliberalnog tipa, državno ulaganje u usluge od opšteg interesa (misleći na sektore povezane sa prirodnim resursima, struja, voda, grejanje...), državni protekcionizam industrije i stavljanje imovine penzionih fondova u produktivnu funkciju. Interesantna je i rečenica: „uvek ću decidno reći bolji je državni nego privatni monopol“ . Odmah da kažem nije bolji.

Protekcionizam je štetan za domaće potrošače i usporava strukturno prilagođavanje privrede. Činjenica je da velika većina zemalja na različite načine vrši protekcionizam, međutim to i dalje nije argument za ograničenje trgovine. To je ko kada bi dete u školi reklo da prepisuje na kontrolnom jer i svi ostali prepisuju. Drugo, zemlje sa kojima mi trgujuemo najviše (EU i SAD) vrše protekcionizam na drugačiji način i u manjoj meri nego Srbija (treba posmatrati i zatvorenost tržišta i korupciju kao mehanizme sprečavanja trgovine kod nas). Treće, protekcionizam bi u većini slučajeva bio protivan SSP koji je međunarodni ugovor koji mora da se poštuje ako Srbija želi u EU, za šta se kao načelno zalaže i SNS.

Druga stvar koja je poptuno neodrživa je stavljanje imovine PIO fonda u produktivnu funkciju. PIO fond je bankrotirao. Pre 30 godina. On samo fiktivno postoji jer se penzije isplaćuju iz iste kase, iz trezora sa računa ministarstva finansija. Sva ta imovina odavno je državno vlasništvo odnosno vlasništvo svih poreskih obveznika. Penzioni fond je obesmišljen, protraćen i pojeden devedesetih u potpunosti. Tako da nikakvo smanjenje penzija ili kapitalizovanje Sava Centra neće omogućiti da PIO fond izađe iz minusa (koji je preko 40% ukupne vrednosti penzija). Te mere mogu samo odložiti trenutak suočavanja sa neminovnom tranziciom sistema - u sistem privatnih kapitalnih računa. Jorgovanka Tabaković zna da je predlog nerealan i svesna je činjenica sigurno.

Prethodni post je u suštini bio posvećen idejama SPS o ekonomiji. O ostalim programima kada se pojave.

Bajate ideje direktora Bajatovića

2011-09-27T22:37:00.001+02:00

Tokom ekonomskog obrazovanja nailazio sam na razne tekstove. Mislim da nikada nisam pročitao ništa što ima toliko nekonzistentnih i logički nepovezanih ideja kao izjava Dušana Bajatovića.

Socijalizam je prevaziđen ali i neoliberalizam (kako samo mrzim tu sintagmu). Direktor Bajatović predlaže da se okrenemo strateškoj politici reindustrijalizacije (mada kako je to izneo olako bi predlog spao u ideju supstitucije izvoza ali ajde da ne cepidlačim). On smatra da "Država treba da donese strateške projekte, da se radi na sektorima hemije, usluga, podizanju nivoa turizma". Nemam pojma odakle su mu na pamet pali baš ovi sektori. Pritom ne znam da li ga je neko obavestio da je politika reindustrijalizacije takođe prevaziđena. Pogotovo kada je sprovode socijalisti.

Gospodin Bajatović se žali na bankarski sektor za koji kaže da je najveći problem. Kaže, samo jure profit. Ako postoji neki sektor privrede Srbije koji je stabilan i koji se održao u krizi to je bankarski sektor. I upravo zahvaljujući činjenici da su najveći igrači na tržištu, privatne filijale stranih banaka koje gledaju samo profit, njihovi plasmani su bili sa vrlo malo rizika. A to se višestruko isplatilo tokom krize. I dalje je moguće podići kredit po gotovo istim kamatama i niko nije izgubio svoju štednju a država nije morala da pokrije ni dinar garancija na depozite. Činjenica da je politika centralne banke prema poslovnim bankama bila vrlo stroga u regulatornom smislu (visoke rezerve, relativno lošiji tretman plasmana u evrima) doprinela je da kamatne stope budu zaista visoke (na šta se žali Bajatović) ali što je upravo sprečilo prezaduživanje građanstva i fiskalnih vlasti - Grčki scenario. Ako je neki sektor pokazatelj kako blitzkrieg stečaj i privatizacija sistema može da pruži dobre rezultate onda je to bankarski sektor u Srbiji.

Da su se bankarskog sektora dohvatili njemu slični, kamate bi proteklih godina bile mnogo niže ali bi i kredita bilo mnogo više, nerealnog zaduživanja i spirale potrošnje koja bi samo produbila današnju strukturnu krizu (i verovatno dodatno napumpala inflaciju). Socijalizam jeste prevaziđen a sektor u kome je pokazao najmanje uspeha kroz svoju istoriju je upravo alokacija kapitala i kapitalna tržišta.

Bajatović vapi za državnim intervencionizmom u preduzećima koja su propala posle privatizacije u strateškim granama. To je stara mehanistička opsesija da je moguće i poželjno dizajnirati ekonomski sistem, birati grane popednike, prilagođavati privredu zamišljenoj ličnoj opsesiji. I logično je da to upravo govori Bajatović koji sedi na čelu državne firme koja se bavi nepovezanim diversifikacijama našim novcem. On zapravo kreditom od države, za koji nikome ne mora da odgovara, upravo radi to što bi radio da se dohvatio razvojne banke ili deviznih rezervi. Samo, za tuđe pare i najmanji profit je velika nagrada.

Kreditna ekspanzija koju je bivši ministar Dinkić podstakao kroz potrošačke kredite od 2009. godine upravo je najbolji pokazatelj kako je ideja potpuno pogrešna. Pare su se rasule na preskupe domaće automobile, uvozne frižidere i gomilu skuplje hrane što je sve rezultovalo u rekordnoj evropskoj inflaciji.

To što priča direktor Bajatović potpuno je prevaziđeno, iako uvijeno u novo ruho, zapravo je bajato!

Regulacija taksija u Beogradu

2011-09-26T23:57:00.002+02:00

Dušan Pavlović na svom blogu izdvaja argumente protiv taski regulacije u Beogradu. Teško da psotoji toliko očigledna i pogrešna politika rukovodstva glavnog grada. Ranije sam i ja pisao o ovome u Politici i na CvN.

Najinteresantniji novi argument koji profesor Pavlović koristi je zabluda mehanicističkog pogleda na društvo gde se veruje da "naučnici i stručnjaci" mogu da odrede optimalan broj taksi vozila. To je zabluda, fatalna umišljenost ekonomista i drugih učenih ljudi da mogu da dizajniraju segmente ekonomskog sistema kao da je pitanje proste mehanike a ne ljudske interakcije.

Filharmonija

2011-09-24T11:27:00.001+02:00

Od kada se prvi put pojavio video (sada samo nejgova bleda kopija) pojavila se gomila pohvala i nešto manja serija osuda kapanje, umetničkog performansa ili čega god, Beogradske filharmonije. Za mene je ovo bio elitističko iživljavanje. Otprilike kao klinac koji je šutnuo drugog klinca, pravi se fin ispod miške svog roditelja, koji se kune da njegovo dete to nikada ne bi uradilo, pa se plezi klincu prekoputa. Lako je filharmoniji da pravi ovakve neukusne sprdnje, kada joj je postojanje zagrantovano državnom riznicom od tri ulice niže. Nije pristojno da kažem šta mislim o potonjoj izjavi Ivana Tasovca. Možda eto samo da je loše pripremljena i nemušta. Dobro i da je glupa, ostalo ću zadržati za sebe.

Ceo ovaj post pišem da bi preneo tekst Alekseja Kišjuhasa iz Danasa. Pročitajte obavezno.

Promašaj tržišta

2011-09-23T19:10:00.002+02:00

Moć inovacija

2011-09-15T09:10:00.000+02:00

Potpuno je zastrašujuće u kakvom siromaštvu žive milioni stanovnika planete. Neki raspolažu sa tako malo resursa ali im ne izostaje onog najbitnijeg - ljudske ingenioznosti. Inovacije i preduzetništvo su bezgranične kategorije. Vidite i sami:

P.S. (20.9.) Danas Marko Paunović na Tržišnom rešenju prenosi drugi interesantni video.

Wikileaks o Tuđmanu

2011-09-15T00:59:00.001+02:00

Posle početnog entuzijazma, koji me obuzme kad god se pojavi neka novotarija, Wikileaks mi je bio veoma dosadan. Međutim u poslednje vreme krenuo je da izlazi prljavi veš političarima i tajkunima sa Balkana. Najskorije je otkriven kanal sa informacijama o Tuđmanovom zalaganju za vazdušnu agresiju zapada na Srbiju.

Prvo mi je palo na pamet kako je u datom momentu to verovatno bio najbolji mogući strateški potez za Hrvatsku koji bi vrlo brzo okončao rat. Naravno, čak i uz namere SAD i Nemačke da se tako nešto sprovede pitanje koliko je to tada bilo geopolitički izvodivo, ali to su već spekulacije i razrade u koje se ne bi udubljivao.

Međutim, želeo bih nešto drugo da istaknem. Ako uzmemo da je agresija na Srbiju, istorijski, bila neminovnost da li je za zapad i za nas bilo bolje da se ona dogodila ranije? Ako je jedini način da se sruši Milošević bio vojni pritisak zapada na Srbiju onda bi isti taj pritisak, kada je zemlja na kolenima, iznurena sankcijama i nastupajućom hiperinflacijom, potpuno dotukao Srbiju i njeno rukovodstvo. Vazdušni napadi na strateške vojne ciljeve, koji su se dogodili 7 godina kasnije, tada bi ubrzo primorali na povlačenje iz Hrvatske i Bosne, verovatno bi se izbegla Srebrenica i zločini tokom oluje i drugde u kasnijim godinama rata na svim stranama. Cela saga raspada Jugoslavije bila bi mnogo brže gotova.

Naravno cela hipoteza ne stoji ukoliko se prihvati tvrdnja da je Milošević mogao da ode i bez bombardovanja a da bi stanje na Kosovu, BIH i Srbiji bilo bolje bez.

Da li je možda to bio potencijalno pragmatičan i strateški pametan potez zapada koji bi Balkan mnogo ranije sklonio sa spiska kritičnih područja? Da li je možda takav scenario bio bolji za nas, građane Srbije, koji bi preskočili još tri godine rata u BIH i Hrvatskoj, rat na Kosovu i bombardovanje? Verovatno bi Milošević mnogo ranije pao i danas bi možda živeli u malo drugačijem svetu. Ne iznosim ovde nikakav stav niti ocenu šta je trebalo tada i ko da uradi. Samo iznosim hipotezu mogućeg sleda okolnosti. Na ova pitanja bolje da odgovore politikolozi i istoričari.

Mises and Austrian School

2011-09-12T11:30:00.000+02:00

Ovo je jedno u seriji predavanja "Introduction to Austrian Economics" koju sam našao upravo danas. Profesor Jörg Guido Hülsmann je biograf Ludviga von Misesa i autor knjige "Mises: Last Knight of Liberalism". On predaje u Francuskoj na Université d'Angers i istraživač (senior fellow) je pri Mises Institutu. Tamo sam ga upoznao ovog leta i oduševio me je predavanjima.

Jevanđelje po Hajeku

2011-09-11T02:50:00.000+02:00

Živimo u svetu koji je fantastično kompleksan. Nemam pojma od čega se pravi plastika i na koji način se sklapa i programira tastatura na kojoj pišem. Ipak, koristim je svakodnevno bez preteranog razmišljanja o njenom poreklu. Na mnoge proizvode savremenog sveta smo se potpuno navikli. Postoje hiljade milijardi informacija o načinu proizvodnje, strukturi i korišćenju resursa i predmeta sa kojima se svakodnevno susrećemo. Jedini način da čovečanstvo formira i iskoristi znanje o svim dobrima jeste da se svako od nas posveti relativno malim delovima celine. Decentralizacija informacija i znanja omogućavaju nam da iz njih proizvedemo najveće dobro.

Problem kojim treba da se pozabavi ekonomija je sistem koordinacije koji povezuje i usklađuje ponašanje pojedinaca u ekonomskom sistemu. "Koordinacija ostavlja slobodu zasebnim ustanovama da prilagode svoje aktivnosti činjenicama samo njima znanim, a da pri tom postoji uzajamno usaglašavanje njihovih planova" (F. A. Hayek, Put u ropstvo). Svakodnevno, svako od nas planira šta će taj dan da učini, koje su mu obaveze ove nedelje, gde želi da ode na odmor za šest meseci, koje su mu ambcije u životu u narednih nekoliko godina. Svi ti planovi, poslovni, svakodnevni, životni teže da budu u nekom skladu i saglasju sa našim mogućnostima i planovima drugih ljudi u društvu.

Što je komplikovaniji sistem informacija na kojem počiva ljudsko društvo to više zavisimo od podele znanja među pojedincima, od podele rada i specijalizacije i dobrom načinu obavljanja poslova koji proiziliazi iz takve posvećenosti pojedinačnim zadacima. Na tom putu nas vodi mehanizam za prenošenje relevantnih informacija, a koji nam je poznat kao sistem cena.

Konkurencija je dinačmični proces otkrivanja najboljih (najlepših, najzabavnijih itd.) načina da se neki posao ili radnja obavi. Kroz izbor pojedinci "glasaju" za i protiv različitih alternativa šaljući informacije o poželjnim oblicima ponašanja i delanja. Raznovrsnost i mogućnost izbora nam daje šansu da otkrijemo najbolji put.

Cena ima funkciju da obavi proces arbitraže između pojedinih alternativa - proces konkurencije. Cena nekog dobra je koktel informacija koji nam govori: koliko su oskudni resursi koji se koriste u proizvodnji tog dobra, koliko rada i napora je potrebno da se dobro proizvede, da li drugi pojedinci smatraju to dobro pogodnim za upotrebu kojoj je namenjeno, koliko je takvo dobro traženo, koliko ga ima na tržištu, koliko je to dobro bitno ljudima itd. Nije potrebno da znamo svaki pojedinačni faktor koji utiče na tržište nekog dobra. Dovoljno je da pogledamo cenu i uhvatićemo sumiranu sliku uticaja svih relevatnih faktora.

Sloboda izbora i konkurencija između raznih alternativa upravo je ono što sistemu cena daje mogućnost da sabere informacije da ukaže na njihovu najbolju upotrebu i da nas povede ka najboljoj upotrebi znanja u društvu. Birajući mi šaljemo signale koji se sabiraju u cenama i pružaju informaciju svim drugim ljudima. To je sistem koordinacije koji omogućava da se znanje sabere i tako fascinantno upotrebi u bezbroj mogućnosti.

Razbijači prozora - razjašnjenje

2011-08-30T14:10:00.002+02:00

Kao komentar na prethodni post Aca86 je odlično primetio da postoji prostor u trenutnim okolnosti da Pola Krugman i ostali kejnzijanci budu u pravu kada govore o tome da prirodna katastrofa može da bude stimulans. Činimi se da je ovde potrebno razjašnjenje širih razmera te zato pišem novi post.

Ono što profesor Krugman govori i još mnogi je da postojie čitave hiljade milijardi dolara, na računima banaka i kompanija koje stoje bezposleno dok ekonomija raste veoma sporo. Te milijarde bi mogle da se upotrebe za ognovu i izgradnju bez da se naruše ostala tržišta i da se na taj način pokrene ekonomija i ostvari rast. Ovo nije tačno i činimi se da zabluda proizilazi ponovo iz makroekonomskog posmatranja stvari bez razumevanja koncepta oportunitetnog troška. Evo i kako:

Krugman pravilno ističe problem da nema dovoljno agregatne tražnje da ljudi potroše ono što bi hiljade milijardi moglo da proizvede. Ali to nije zbog toga što ljudi sede na hrpama novca i štede mnogo više nego inače, već zato što tolika agregatna tražnja koja bi zadovoljila proizvodnji sa dodatnih par hiljada milijardi nije podrputa nikakvom prethodnom proizvodnjom pa štednjom koja bi se danas potrošila. Taj novac je izmišljen i stoji u bankama a ne na kreditnim karticama pojedinaca.

Postoji čitav niz razloga zbog kojih toliko para lenčari na računima banaka u Federalnim rezervama. Čini se najbitniji je ono što se naživa režimska neizvesnost koju donose regulacije, pogoršano poslovno okruženje, politička neizvesnost i neizvesnost u globalnoj ekonomiji. Biznisi nisu spremni da pozajme novac i investiraju jer ne znaju šta i koliko će sutra prolaziti na tržištu iako su kamatne stope danas istorijski najniže. Banke svoja sredstva koja su dobili od Feda u paketu stimulusa (otkup milijardi loše aktive) drže u kompijuteru Federalnih rezervi i dobijaju negativni prinos na ta sredstva. Iako je kamatna stopa pozitivna mada jedva preko nule inflacija to značajno prevazilazi i tako banke ostvaruju gubitak. Međutim taj novac, umesto da ga izgube zbog loših investicija u MBS (Mortgage Backed Securities) banke su dobile na poklon od Feda koji je taj novac stvorio pritiskom na Enter na tastaturi kompjutera (out of the thin air). Dakle sva ta sredstva su izmišljena te stoga mora postojati dodatni oprez jer to pomalo deluje na konzumaciju besplatnog ručka. Naravno, postoje i sredstva koja su rezultat štednje kompanija i pojedinaca, koja bi bila investirana da krize nije bilo a sada lenjo sede na računima. Međutim, za njih važi isti princip kao i za ova izmišljena sredstva, banke i firme procenjuju da im se više isplati da gube na računima Feda par procenata nego da rizikuju celu investiciju na tržištu.

Druga bitna stavka je što novac na računima ne znači i resurse u privredi. Da bi se izgradio novi stadion, ulica, nova kuća ili popravilo dvorište potrebni su realni resursi poput vremena (ljudskog rada), cementa, peska, drveta, šljunka, upotrebe mašina i sl. Ove stvari su mnogo oskudnije od izmišnjenog kompjuterskog novca. Da bi se sada gradile kuće umesto srušenih od uragana mora se prestati ili sačekati sa gradnjom nekih drugih kuća. Ljudi moraju svoje vreme da posvete gradnji stvari koje su već postojale i bile funkcionalne. Kao što profesor Robert Murphy precizno objašnjava, da bi se vratili u stanje u kome smo već bili moramo da utrošimo vreme i druge resurse. Sigurno je bolje da smo tu ostali bez da smo išta morali da uradimo.

To što para ima na računu da se plati obnova ne znači da ima hiljade bezposlenih bagera, tona šljunka i sl. koje se sad mogu odjednom po istoj ceni unajmiti. Taj višak para će otići u rekonstrukciju u nekom iznosu sigurno ali će podići cene izrgadnje i obnove pogotovo u najkraćem roku, kao što sam već objašnjao, jer će se nekima žuriti sa obnovom. Dakle osim te "nove" proizvodnje rašće i cene proizvodnih sredstava i polu-proizvoda, resursa koji se koriste u pravljenju kuća. Prihodi građevinaca po kvadratu će skočiti na kratko, skuplje će biti unajmiti bager itd.

Posmatranje novca kroz agregate zamagljuje priču o resursima koji će morati da se utroše. To što će BDP biti veći ne znači da je ljudima išta bolje - jer im je potrebno vreme i resursi da stignu na mesto na kome su već bili. Međutim, teorijski je moguće zamisliti situaciju u kojoj usled velike krize postoji čitav niz proizvodnih sredstava (bagera, alata, goriva na lageru, građevinskih agregata i sl.) koji bezposleno stoje po praznim fabričkim halama. I u tom slučaju potreba za njihovim uposlenjem u obnovi bi kreirala posao koji ne bi postojao bez štete a da ne našteti trenutnim proizvodnim procesima u drigm industrijama. Ne verujem da je to danas slučaj (nije jer danas ekonomija SAD raste), već naprotiv, da su resursi u američkoj privredi prilično uposleni. To potrvđuju cene energenata i primarnih resursa koje ubrzano rastu. Znači da ih nema dovoljno.

Situacija Velike depresije je u jednu ruku bila potpuno drugačija, gde je zaista postojao niz gradova sa desetinama fabrika koje prazne stoje i raspoloživi alati koji bi se lako uposlili samo da ima šta da se proda pa zbog toga i proizvede. Ovde dolazimo do ključa priče. Pitanje je zašto te fabrike stoje prazne. Ili u današnjem slučaju, zašto gomile novca sede po bankama. Zato što se ne isplati investiranje. Kada se napravi injekcija potrošnje u obnovi, trenutno, kroz rast BDP će delovati kao da je stvari menjaju, ali kada i psolednji ekser bude zakucan u obnovi, problemi koji guše biznis stoje i dalje. Ne znaju šta će se dogoditi sa Kinom, sa EMU, šta će biti sledeći korak Obame u regulaciji privrede, da li će neka agencija da uguši posao zbog nove regulative i sl. Ko će pobediti na sledećim izborima? Da li će se povećati porezi? Ko će i kako vraćati dug? Da li će ljudi imati novca i želje da kupuju proizvode koje proizvodi firma ako se sami sučeljavaju sa ogromnom neizvesnošću, dugom i porezom?

Zaključak je sledeći. Kada se i napravi sve što je sada porušeno, i evidentira kao rast BDP to će biti samo kratkoročno zaposlenje za ljude. Neki drugi će taj isti posao izgubiti da bi se resursi koje koriste prebacili u obnovu. Da nije tako cene resursa i poluproizvoda ne bi rasle ubrzano, zapravo ne bi rasle uopšte. To što para ima na računima ne znači da ima i slobodnih resursa. Takva proizvodnja nije stvaranje novog bogatstva nego zamena već postojećeg. Radiće se na tome da se svet dovede u stanje koje je već postojalo i to kroz upošljavanje sredstava koje je sa razlogom neupošljeno. A neizvesnost će ostati u velikoj meri i moguće da će biti pogoršana zbog inflatornih pritisaka. Agonija stagflacije se samo produžava jer se prilagođavanje ekonomskog sistema odgađa. Kada bi se sve milijarde o kojima govori Rubini upotrebile, od američkog dolara ne bi ostao ni promil sadašnje vrednosti.

Razbijači prozora

2011-08-29T18:44:00.003+02:00

U prethodnom postu sam pokušao da ilustrujem pojavu koja se u ekonomskoj teoriji već vekovima naziva The fallacy of Broken Window. Ovu takoreći priču je napisao francuski ekonomista i politički mislilac Frederik Bastia (Frederick Bastiat) kako bi ilustrovao koncept oportunitetnih troškova. Esej, Ono što se vidi i ono što se ne vidi prvi put je objavljena 1848. Iako je priča štampana po prvi put pre više od vek i po i danas postoje ljudi koji je ne razumeju. Čini mi se da je stepen i karakter zabune danas nešto drugačiji, mada prefinjeniji i tehnički doteraniji i to ću pokušati da objasnim.

(UKOLIKO VAM JE POZNATA PRIČA PRESKOČITE OVAJ DEO) Ideja priče se može ovako ilustrovati. Mali delikvent iz kraja razbija izlog lokalne pekare. Da bi pekara nastavila normalno da radi mora da popravi izlog. Staklorezac dobija posao da napravi novi izlog. Pekar plaća ugrađivanje stakla 100 evra. Od tih 100 evra, 80 ide fabrici stakla. Ostatak je dodatni profit stakloresca koji on sada može da potroši na primer u mesari. Mesar dodatnih 20 evra ulaže u novu sataru i kuku. Fabrika stakla od datih para daje bonus radniku meseca koji sve troši u kafani. Izgleda kao da se početnih 100 evra širi kroz ekonomiju bez granica. Troši se malo više, svima je dohodak malo veći i čini se kao da je mali početni trošak pekara za novi izlog doneo veliki boljitak svima koji posluju, direktno ili indirektno, sa staklorescem. Međutim, ovde je potrebno razumeti koncept oportunitetnog troška - gubitka vrednosti, korisnosti ili novca usled propuštene prilike. Činjenica da je pekar morao nevoljno da potroši novac na izlog znači da nije potrošio novac na wellness vikend u Kovačici sa ženom. To dalje znači da hotel ne dobija 100 evra koje je planirao za zakazani vikend. Dalje, radnici hotela neće dobiti napojnice, hotel neće potrošiti deo prihoda na novu garnituru baštenskih stolica, radnja koja je pravila stolice po narudžbini mora će da drži na lageru stolice i sto mesec dana ili duže.

Dakle, ako se jedna spirala dobitka događa usled novog izloga, druga spirala gubitka događa se zbog propuštenog troška pekara na vikend sa ženom. Ove dve linije dohotka se poništavaju, mada se prva vidi a druga se ne vidi. I ne samo to, trošak na staklo u ovom slučaju je po definiciji neefikasniji od troška na wellness vikend. Jer staklo na početku nije bilo potrebno, postojao je izlog, dok je vikend u Kovačici upravo odgovarao potrošačkim preferencijama. Da nije tako, pekar bi i bez delikventa promenio izlog. Svakodnevno smo suočeni sa izborima i to zbog toga što su nam vreme i dohodak oskudni, nema ih beskonačno. Naše želje se često sukobljavaju i birajući jednu opciju odričemo se druge. Međutim, to što smo izabrali jednu opciju umesto druge uz iste početne resurse (vreme i novac) pokazuje da nam prva opcija donosi više koristi, više nam odgovara i bolja je za nas. Da nije izabrali bi drugu opciju.

Umesto prozora najnovija tema u SAD je bio uragan Irena (i zemljotres pre toga). U komentarima na prethodni post ostavio sam primere zablude. Ideja da razaranje i uništenje izazavano prirodnom katastrofom može biti dobra za ekonomiju pokazuje da pojedini komentatori još ne razumeju šta je oportunitetni trošak. Međutim priroda zablude danas je nešto drugačija. Ključni krivac za ovakvo posmatranje je BDP. Vrlo je moguće da kratkoročno, a čak možda i srednjeročno, prirodna katastrofa manjih razmera može da podigne nivo privredne aktivnosti meren preko BDP-a. Objasniću i kako.

Procene štete se kreću od 5 do 30 milijardi $. Za SAD to je veoma mala cifra u odnosu na čitav BDP. Procene su bile prilično pesimistične i čitava priča je naduvana i na kraju se vrlo malo toga i dogodilo. Tako da šteta neće prevazići 10 milijardi $. Nominalno je to, iako samo mali deo BDP, polovina ukupnog projektovanog rasta za 2011. Pojedini komentatori su istakli da bi u narednim mesecima, zbog više posla u izgradnji i održavanju BDP u četvrtom kvartalu mogao da poraste toliko da ukupan rast za ovu godinu pređe 1.5, pa možda čak i 2%. I to nije nemoguće. Oluja će prekinuti redovne poslovne aktivnosti za dva do tri radna dana jer je prošla tokom vikenda. Sa te strane malo će biti izgubljeno na računima biznisa. Najveća šteta je materijalna. Dakle biće potrebno ponovo izgraditi kuće, ograde, ulična osvetljenja, dalekovode, parkove i dokove. Magija BDP leži u tome što se svaka ova izgradnja beleži kao porast dodate vrednosti. Neki put direktno kroz dodavanje imovine na vlasničke račune preduzeća ali i indirektno preko dohodaka svih onih firmi i pojedinaca koji rade u izgradnji i održavanju. Najbolje će proći radnici i preduzetnici u građevinskoj industriji severo-istoka koji nisu pretrpeli veću materijalnu štetu (čije kuće nisu srušene). Tako da će čitava spirala rasta dohotka od ulaganja u obnovu i izgradnju biti zabeležena kao rast BDP i vrlo je moguće da za četvrti kvartal, upravo zbog toga, rast BDP skoči na 2%.

Za sada priča izgleda odlično međutim u čemu je problem? Problem je u tome što BDP, po svojoj računovodstvenoj prirodi, ne meri gubitke u bogatstvu usled razaranja. Kada se sruši kuća BDP je isti. Eventualno se posredno javi gubitak usled toga što onaj ko je živeo u kući mora manje da troši na druge stvari osim obnove. Nešto dohotka se potroši i u raščišćavanju šuta. Sa druge strane kada se izgradi nova kuća od 100.000 $, BDP poraste za najmanje 100.000 a najčešće i više od toga. Kada se meri po glavi stanovnika, BDP poraste kada se rodi tele (još jedno dodatno tele po glavi stanovnika) ali BDP per capita pada kada se rodi dete. Ovo su ilustracije mana koji BDP kao mera nosi sa sobom. U nedostatku svesti o ovim statističkim karakteristikama BDP čini se kao da je za ekonomiju dobro da bude malog razaranja.

Kratkoročno vrlo je moguće da dođe do povećanja BDP. Mehanizam pozitivne dohodovne spirale je jasan. Međutim prava ekonomska analiza traži da istražimo koje su druge alternative bile u opciji - doslovno, šta bi se dogodilo da nije bilo uragana. Tvrdim da prirodna katastrofa ili razaranje nije dobra za ekonomiju gotovo nikad. Moguće je u nekim specijalnim slučajevima kada lokalno klizište sravni sa zemljom fabriku koja je već bila namenjena za rušenje.

Obično, kada dođe do ovakve prirodne katastrofe, većina domova i poslovnih prostora je osigurana. Tada osiguravajuće kuće isplaćuju deo svoje dugovanja i smanjuju se njihovi profiti koji se beleže indirektno kao BDP. Sa druge strane to što prime pojedinci i firme za nadoknadu odlazi u izgradnju tako da se dvostruki efekat obično oslikava u blagom povećanju BDP, osim ako ne dođe do velikih bankrota i lančane reakcije u finansijskom sektoru (kao na primer posle jedanaestog septembra). Ukoliko je ipak u pozitivnom smeru po BDP, ovaj efekat nije ni blizu dovoljno veliki da izazove osetniji rast BDP, nešto što bi moglo da se zabeleži kao bum i oceni kao stimulans za ekonomiju od strane loših analitičara.

Interesantnije je šta se dešava kada se domovi i ostala imovina obnavljaju iz ušteđevine. Naprimer neka porodica, koja nije osigurala svoju kuću a štedela je za penziju može ta svoja sredstva iskoristiti za obnovu. Ovo svakako nije stvaranje nikakvog novog dohotka već realokacija. Mada će statistika pokupiti novu kuću kao rast a samo gubitak propuštene kamate kao pad BDP. Ovaj efekat bi već mogao da bude značajniji jer se dohodak multiplikuje kroz pozitivnu spiralu dok se gubi samo do desetak procenata prosečnog prinosa na štednju.

Dalje, moguće je da federalna vlada preduzme nove mere potrošnje kako bi pomogla ljudima i firmama tokom obnove. Ovo takođe nije stvaranje nikakvog dohotka i bogatstva jer se samo pozajmljuje dohodak od budućih američkih poreskih obveznika da bi se danas nešto izgradilo. Dakle, dohodak koji treba da plati to zaduženje tek treba da se stvori. Međutim ovde leži najveća šansa da se poveća BDP. Pre svega kratkoročno mada snažnije od prethodna dva efekta. Ne beleži se nikakav pad privredne aktivnosti preko BDP već isključivo pozitivna spirala dohotka. Nesreća je još veća u tome što za federalnu vladu ne postoje baš jasne granice potrošnje, što je svakako pokazao Kongres ovog leta i Obama poslednje tri godine. Teško mi je da poverujem da će većina republikanaca biti protiviti povećanju potrošnje za obnovu od uragana u praskozorje novih izbora. Takva potrošnja bi se dešavala na državnom a ne federalnom nivou što tehnički ostavlja mnogo manje ograničenja za povećanje potrošnje. I onako se to plaća tamo negde daleko u budućnosti a izbori su već sutra.

Vrlo je moguće da u kratkom roku dođe do značajnijeg ubrzanja rasta BDP usled ulaganja u rekonstrukciju pogotovo ukoliko se obnova finansira iz državnog duga. U slučaju kad osiguravajuće kuće isplaćuju premije ne stvara se nikakav dohodak. Resursi se prebacuju iz spirale potrošnje dohodaka vlasnika osiguravajućih kuća u dohotke vlasnika građevinskih firmi. I to je po definiciji manje efikasna spirala. Jer ugaran tera da se dohodak troši na stvari koje su već postojale i bile funkcionalne. Baš kao i u slučaju sa izlogom pekare.

Kada se koriste sredstva iz štednje, građana ili firmi, vrši se samo vremenska redistribucija novca. Ne stvara se novi dohodak već se deo buduće potrošnje (današnja štednja) troši značajno pre roka. Ljudi koji danas ponovo grade svoju kuću iz ličnog penzionog fonda će za dvadeset ili trideset godina imati manju isplatu penzije i moći će tada manje da troše. Pritom, kroz svo vreme gubi se štednja koja je jedini dugoročni izvor ulaganja u proizvodna sredstva te se i neki iznos dohotka gubi usled poremećaja sistema nakon uragana. Na kraju, ukoliko se vlada uključi u finansiranje rekonstrukcije ne stvara se novi dohodak već se on posredno pozajmljuje od sadašnjih i budućih generacija. Svi ostali koncepti koji ukazuju na neefikasnost državne intervencije i dalje stoje i samo pojačavaju argument.

Pojedinci mogu da profitiraju nakon katastrofa. Građevinci koji nisu pretrpeli štetu će narednih meseci imati posla preko glave a verovatno će i cene izgradnje drastično skočiti na početku jer će oni kojima se najviše žuri biti spremni da plate mnogo više nego ostali koji moraju da čekaju u redu da dođu portorikanci i meksikanci da podrže lokalne graditelje. Vlasnici građevinskih firmi i prodice će imati više dohotka za potrošnju pa onda i njihovi dobavljači a posledično i mnogi drugi. Tako prirodne katastrofe a i sva druga razaranja vrše svojevrsnu preraspodelu u društvu. Najbolje prolaze oni koji su pretrpeli nikakvu ili malu štetu.

Zaključak je da prirodna katastrofa, rat ili drugo uništenje imovine ne podstiče proizvodnju novog dohotka i bogatstva društva već naprotiv ruši i uništava vredne resurse. Kuće, poslovni objekti i javna dobra vrede i pojedincima i društvu mnogo više nego dohodak koji se stvori korz obnovu. Da nije tako isplatilo bi nam se da sami rušimo i gradimo mnogo pre prirodnog propadanja imovine. Vera u to da prirodne katastrofe mogu da donesu dobrobit društvu proizliazi iz zablude da se pozitivnom spiralom dohotka dobija (ono što se vidi) besplatan ručak. Ono što se ne vidi je sav dohodak utrošen na obnovu i izgradnju. Ista vrsta zablude u novom ruhu je pogrešno korišćenje BDP kao mere privredne aktivnosti. BDP je pristrasan prema sadašnjoj godini, trenutnom toku dohodaka, dok zanemaruje budućnost. BDP ne uračunava gubitke bogatsva već samo gubitke. Odakle god finansirana, obnova ne znači dugoročni rast BDP. Premije na osiguranje znače samo realokaciju sredstava, finansiranje iz štednje vremensku redistribuciju a vladina potrošnja pozajmljivanje od budućih generacija. Sav dohodak koji se danas stvori usled obnove mora biti naplaćen, danas ili u budućnosti.

Brojač

2011-08-27T21:38:00.003+02:00

U zoru nove recesije u SAD, dok EMU grca a Kina se suočava sa ubrzanjem inflacije i usporenjem rasta, dolazi nam, neki će reći u pravi čas, uragan. I dok svaki normalan čovek zna da uragan nikako ne može da bude dobra stvar za ljude, otvaram brojač, koji bi trebalo da pokaže da li će se i ovaj put pojaviti neki Pol Krugman ili Leri Samers da kažu kako će obnova posle uragana da podstakne privredni rast i spase SAD od nove recesije. Pa hajde da brojimo razbijače prozora.

Drunk with power

2011-08-25T04:19:00.001+02:00

"Despots and democratic majorities are drunk with power. They must reluctantly admit that they are subject to the laws of nature. But they reject the very notion of economic laws... In fact, economic history is a long record of government policies that failed because they were designed with a bold disregard for the laws of economics."

Ludvig von Mises, Human Action

S pogledom na Kineze

2011-08-20T01:53:00.001+02:00

Sedim u kafiću Magacin, poviše jedine raskrsnice sa semaforom u opštini. Polako već zalazi sunce, mada mi i dalje, ovako tropsko, prži čelo sa kojeg curi znoj dok nabadam dugmiće na mobilnom pokušavajući da ispišem ovaj post. Horizont se crveni. Prilično odgovarajući kolorit pozadine za dalju priču. Jer nakon crvenog neba dolazi plavetnilo i sumrak.

Terasa kafića pokrivena je wi-fijem, prva takve vrste u krugu od 10 km, pokazjući da je 21. vek ovde ipak nekako stigao. U izmaglici prašine koju dižu kamioni koji donose robu u čaršiju promalja se sa druge strane kineska radnja. Čak i u ove čepove sveta stižu drečavi izlozi natrpani roze koficama za plažu, žutim plastičnim stolicama i sintetičkim trenerkama sa natpisom "nikke".

Dve bitne informacije, semafor nikada niej radio od postavljanja i u selu je danas vašar. Ako niste prisustvoali sličnoj, to vam je ključna manifestacija u svim pomoravskim selima, pored uskrsa, božića i zavetine. Ustajali vazduh i popodnevna žega, dignuta prašina pomešana sa dimom od roštilja ulepila je doboše za šećernu vunu do neprepoznavanja. Ulica puna urlajuće dece, prototipa koji čupa roditelje za rukav kako bi izmolio za novu pumparicu na plastične metkiće, jer ova ima kobru ugraviranu sa strane i deset puta je bolja od onog pištolja što ga je izmolio pre tri nedelje u Kušiljevu.

Jednom mi je jedan kolega, učenjak, mastiljar iz srodne branše rekao da sam ekonomski snob. Kao takav prosto nisam mogao da odolim a da ne krenem da razmišljam o tome kako je uopšte nastala institucija vašara, zašto se tu trgovina odvijana baš na takav način?

Na tezgama niz drum može se naći sve, od ručne motorne kosilice za korov, preko dvostruke slavine pa sve do plastičnog creva za tuš. Institucija vašara je nastala, ne kao neki dogovoreni datum, već vrlo slučajno odabrani svetac, bez neke istorijske važnosti datuma, za koji se putujući trgovci, lokalni prodavci svega i svačega i meštani okolnih sela dolaze da se jednom godišnje provedu i vesele u svakom selu ponaosob duž puta Svilajnac-Požarevac. Hiljade kilometara se prelazi iz Francuske, Austrije i Nemačke kako bi se ovde bilo za Preobraženje. Taj svet funkcioniše bez ikakvih pisanih pravila, bez dogovorenih pravila uopšte. Vašar niko nije seo i osmislio, ljudi se ne dogovaraju kako će on izgledati, ne postoji organizacioni odbor ili nešto slično. Vašar niko nije osnovao, niko nije živ ko je video prvi jer se isti dogodio pre više od sto godina.

Tu niko ne izdaje fiskalne račune, kao i na buvljaku cena i kvalitet su fleksibilne kategorije. Nepoznati ljudi međusobno trguju u dinarima i evrima bez jasnih cena, bez kontrole kvaliteta čak i u nepoverenju pogotovo ekipa iz Donje Livadice i Četereža. Inspekcija tu nikada nije prošla, nijedno oficijalno telo nikada nije proverilo kvalitet pljeskavica kod Miće trovača. Pa opet svet funkcioniše sa svojim internim pravilima, po svom internom kursu deviza, sa svojim jezikom cenjkanja i trgovine. Spontani poredak na delu dovodi u red svet, naizgled bez pravila i zakona. I svi su zadovoljni. Jer se kupovine, za koje je inače potrebno ići do većeg grada ili platiti mnogo više, sada mogu obaviti zajedno za celu godinu. Ovo je jedina nedelja u godini kada lokalni klinci mogu da se voze ringišpilom pokušavajući da uhvate Paju Patka za dodatnu besplatnu vožnju odgurujući se od korpe drugara. Brišem znoj sa čela odmarajući palac od pritiskanja spejsa dok razmišljam o tome; kako je moguće da ljudi ne vide sa kojom efikasnošću i mudrošću ovaj sistem radi? Zašto je tako teško razumeti da ukoliko jedan vašar može sa da se organizuje i održi preko sto godina, isti princip funkcionisanja proširenog poretka važi i u hiljadama drugih primena?

Ako sam ja ekonomski snob onda bi neki intervencionistički ili socijal-demokratski snob došao da kaže kako je taj sistem neefikasan, kako postoji neizvesnost ili asimetrične informacije u trgovini ili hiljade drugih bezvrednih argumenata koji negiraju mudrost ljudskog kolektiva, pokušavajući da mi dokažu kako je "krajnje vreme država d'uradi nešto po tom pitanju" ili je neophodno "da se konačno uvede red u ovaj sektor". Međutim na vašaru nijedan lokalni birokrata ne uvodi red i niko ne d'urađuje ništa pa sistem opet savršeno funkcioniše. Mada me ne bi čudilo da neko konačno propiše maksimalnu cenu kokica jer su one osnovno pravo svakog deteta koje "tera vašar".

Na kraju, hteo bih da se osvrnem na drugove kineze od prekoputa. Naša država je katastrofa. Ali možete li zamisliti u kakvim je neljudskim uslovima živela ta porodica kojoj se isplatilo da se nastani u ovoj varošici, manje od 1500 duša, pokraj Velike Plane i prevali 7 ili kolko već hiljada kilometara? Kako se njima isplati da tu borave i rade i prodaju robu po tim cenama? Naravno meštani su presrećni jer mogu kod njih da kupe vrlo jeftinu robu. Na vrhu izloga bledo crvenim slovima ispisano je "kineski" i onda neka četiri kompleksa linija koja su kao neka slova, mada ja to njima ništa ne verujem. Naravno, nemaju fiskalnu kasu no nikome nikada nije palo na pamet da jedinu radnju koja radi svaki dan (i za novu godinu i božić) sa tako jeftinom robom neko stavi pod katanac. Lokalna policija, kada poreska uprava jednom u par meseci zađe vamo, prva upozorava vlasnike radnje da zatvore na par sati kako ih ne bi oglobili i zatvorili. I evo sada, pijuckajući svoju drugu coca colu zero, iz fine terasice Magacina, pokušavam da saberem šta sve mogu lenji meštani da nauče od ovog marljivog kineskog para? Ogromno bogatsvo koje se sabere iz novčanika gastosa od preko, završi u novim BMWima i vilama od 600 m2 sabirajući se i do milijardu evra godišnje i preko. Kako je moguće stvoriti barem malo prosperiteta u ovoj učmaloj sredini?

Polako počinju da mi otpadaju prsti. Pevaljka krišti svojim promuklim glasom dok dvojca iza nje tuku po klavijaturama u nemirljivim ritmovima podgrevajući terevenku u pomračini kluba "Odiseja". Dobro, treba priznati, i Rada Manojlović je tako počela . Vreme je da krenem na lumperajku, mučim svoje uši "muzikom" i želudac šljivovicom za 60 dinara.

Nevidljiva ruka (tržišta)

2011-08-09T22:34:00.006+02:00

"By preferring the support of domestic to that of foreign industry, he intends only his own security; and by directing that industry in such a manner as its produce may be of the greatest value, he intends only his own gain, and he is in this, as in many other cases, led by an invisible hand to promote an end which was no part of his intention."

Jedna jedina rečenica u celom Bogatstvu naroda (593. strana pri dnu) u kojoj se pominje Smitova sada čuvena nevidljiva ruka. Dovoljno za počasno mesto u istoriji.

473. Socijalizam s obzirom na njegova sredstva

2011-06-21T10:20:00.006+02:00

Iz knjige jednog od omiljenih mi ljudi svih vremena:

Socijalizam je fantastični mlađi brat gotovo mrtvog despotizma koga on hoće da nasledi; njegova stremljenja jesu, dakle, u najdubljem smislu reakcionarna. Jer, on žudi za takvim obiljem državne vlasti kakvo je nekad imao samo despotizam, i čak nadmašuje svaki despotizam iz prošlosti time što teži istinskom uništenju jedinke, koja mu izgleda kao neopravdani luksuz prirode i koju on treba da popravi tako što će je pretvoriti u svrsishodni organ zajednice. On se uvek, zbog svoga bliskog srodstva sa svim ekscesivnim razvojima moći, pojavljuje u blizini takvih razvoja, kao stari tipični socijalist Platon na dvoru sicilijanskog tiranina; on želi (i ponekad potpomaže) cezarističku despotsku državu sadašnjeg stoleća zato što bi, kao što je rečeno, voleo da bude njen naslednik. Ali čak ni to nasledstvo ne bi mu bilo dovoljno za njegove ciljeve; njemu je potrebno takvo podaničko pokoravanje apsolutnoj državi kakvo dosad još nije postojalo; i pošto on više ne može da računa na stari religiozni pijetet prema državi, već, naprotiv, mora neprekidno da radi na njegovom uklanjanju - zato što radi na uklanjanju svih postojećih država - socijalizam se može nadati da će postojati samo tokom kratkih perioda tu i tamo, a tada će postojati samo zahvaljujući najekstremnijem terorizmu. Zato se on potajno priprema da vlada pomoću straha, i poluobrazovanim masama u glavu zabija, kao ekser, reč "pravda" da bi im potpuno oduzeo razum (nakon što je taj razum već silno nastradao od poluobrazovanosti) i da bi im umirio savest za zlokobnu igru koju treba da igraju. - Socijalizam može poslužiti kao nešto što će nam na vrlo brutalan i upečatljiv način pokazati kakva se opasnost krije u svakom povećavanju državne moći, i u tom smislu pobuditi u nama nepoverenje prema samoj državi. Kad se njegov hrapavi glas priključi ratnom pokliču "što više države", isprva će taj poklič biti bučniji nego ikad, ali ubrzo će se sa sve većom snagom probijati i suprotni poklič: "što manje države!"

Fridrih Niče, Ljudsko, suviše ljudsko, 1878.

Manifest komunističke partije

2011-05-27T16:18:00.001+02:00

Naišao sam na jedan interesantan red pre nekog vremena spremajući ispit. Posle premišljanja ipak ga prenosim:

"Buržoazija ne može da postoji bez stalnog revuliconisanja proizvodnih sredstava... Očuvanje starih načina proizvodnje u neizmenjenom obliku je, naprotiv, predstavljalo preduslov za postojanje svih ranijih industrijskih klasa... Buržoazija je tokom svoje vladavine u trajanju od jedva sto godina stvorila tako masovne i ogromne proizvodne snage koje prevazilaze sve prethodne generacije zajedno."

(Karl Marks i Fridrih Engels, Manifest Komunističke partije, 1847.)

Citat sam preneo iz prevoda knjige: Bomol V. 2006, Inovativna mašinerija slobodnog tržišta, CID Podgorica

DAUS

2011-05-25T23:02:00.001+02:00

Toplo preporučujem program (DAUS - Beogradska Otvorena Škola) dodiplomskih multidisciplinarnih studija za sve studente završnih godina. Obavezno pogledajte, meni je ovaj program bezmalo promeni život.

Hong Kong

2011-05-25T16:22:00.003+02:00

Free Market Road Show, pozivnica

2011-05-20T19:33:00.001+02:00

Vidimo se na FMRS 23. Maja

Metodološki kriminal

2011-05-20T14:26:00.000+02:00

U knjizi Ekonomija javnog sektora, meni omiljenog Josepha Stiglitza nalazi se pasus koji sjajno oslikava gde se nalazi ekonomska teorija oporezivanja ali i domete standardne teorije blagostanja neoklasične paradigme.

"Pitanja pravičnosti i efikasnosti, postavljena u vezi s različitim osnovama za oporezivanje, mogu se uključiti u jedan opšti okvir koji u suštini predstavlja primenu standardne ekonomije blagostanja. Pre svega se posmatra efikasnost (pri čemu se u razmatranje uzimaju i distorzije i resursi iskorišćeni za uvođenje poreza, administrativni troškovi i troškovi saobraznosti). Zatim se identifikuju Pareto-efikasni poreski sistemi - poreske strukture koje su takve da s obzirom na date instrumente i informacije dostupne državi, niko ne može da se dovede u bolji položaj, ukoliko se neko drugi ne dovede u gori. Izbor između mogućih Pareto-efikasnih poreskih struktura vrši se na osnovu funkcije društvenog blagostanja, koja rezimira stavove društva prema blagostanju različitih pojedinaca."

Prosto me izluđuje opsesivno verovanje mojih profesora i asistenata da je ne samo poželjno nego i moguće utvrditi objektivno merilo pravičnosti. Ako bi pratili izlaganje u ovoj knjizi naišli bi na koncept vertikalne pravičnosti koji po Stiglitzu podrazumeva da ljudi sa višim dohotkom treba da plaćaju porez na dohodak po višoj stopi. U prevodu progresivniji porez je vertikalno pravičniji od manje progresivnog. Ono što je interesantno nigde se ne preispituje valjanost ovakve ideje, da li je ona uopšte prihvatljiva, prihvaćena, izvodljiva i sl. Zapravo preko izjave o vertikalnoj pravičnosti prelazi se kao da je to opšte mesto i nešto o čemu se ne mora debatovati.

Ipak čini mi se ne da nema konsenzusa, nego da ga ne može ni biti jer je koncept vertikalne pravičnosti čisto normativna kategorija. I kao takva skoro svako od nas ima drugačije stanovište šta je pravedno pa i u vertikalnoj dimenziji. Prosto izvlačenje proseka bi podrazumevalo ravnopravno sračunavanje stava svakog pojedinca, ali u kojima je već ugrađena svest o nejednakom značaju blagostanja članova društva (milioni ljudi u Srbiji na primer sigurno smatraju da bogatiji treba da plaćaju višu stopu poreza). Kako iz ovoga izvući objektivnu naučnu istinu, a time i merilo, a da se pritom ne koristiti neka formula za ponderisanje i sabiranje stavova pojedinaca koja oslikava lično projektovanje značaja pojedinačnih stavova? Ako važi da je takvo sabiranje, bez unošenje lične komponente, nemoguće kako je onda moguće utvrditi tu funkciju društvenog blagostanja.

Do sada sam govorio isključivo o teorijskoj mogućnosti ove ideje a nisam ni dotakao praktičnu nemogućnost sračunavanje funkcije društvenog blagostanja. Tu je Stiglitz pokušao da se izvuče sa "... s obzirom na date instrumente i informacije dostupne državi", međutim svesni smo da je ovde implicitno predpostavljeno da taj, dobronamerni društveni matematičar, pošteno sračunava i sabira stavove pojedinaca. Ko je taj ko će bez ličnih afiniteta da ravnopravno (u sabranom smislu) ponderiše značaj stavova pojedinaca i da iz toga izvuče neko opšte merilo poželjnosti različitih raspodela blagostanja u društvu? Ko uopšte veruje da političari ne projektuju svoje normativne stavove na javne politike? Naravno kada se pomene public choice teorija, pa onda politički-privredni ciklusi, odgovor se sam nameće - niko!

Na kraju informacioni problem u hajekijanskom duhu potvrđuju nemogućnost matematičke alhemije koja je podrazumevana u metodologiji ekonomije blagostanja. Ko je uopšte sposoban da sazna, sakupi i sabere stavove pojedinaca o njegovom blagostanju i blagostanju svih drugih članova društva. Zašto bi uopšte pretpostavili da pojedinci imaju jasno izgrađen stav o blagostanju drugih pojedinaca. Možda da u svojoj porodici ili neposrednom okruženju imanje stava bilo očekivano, ali šire teško je zamisliti. Metodologija na kojoj se zasniva neoklasična teorija blagostanja implicitno upravo podrazumeva tačke koje sam prethodno naveo. Da vladalac može da sazna, sakupi i sabere stavove pojedinaca o blagostanju članova društva, da vladalac poseduje formulu po kojoj može da sabira stavove i da je ta formula normativno neutralna, barem u odnosu na njegove stavove o pravičnosti i na kraju da svojim delovanjem neće uticati na doslednu, nepristrasnu primenu date formule u sabiranju stavova o blagostanju.

Primećujete da neprestano postavljam pitanje ko, i to sa dobrim razlogom. Verovati da je pronalaženje funkcije drupštvenog blagostanja moguće je ujedno i verovanje u nedodirljivu čistotu i snagu intelekta da pronađe i odredi poželjnost ishoda ljudskog delovanja. Taj paternalistički sindrom, koji zaslepljen intelektualnom arogancijom vlada savremenom ekonomskom teorijom, nameće veru u mogućnost objektivnog sameravanja stavova pojedinaca o pravednosti društva. Smrdi li i vama tu nešto?

Cene i proizvodnja, predavanje I

2011-05-19T17:42:00.006+02:00

TEORIJE O UTICAJU NOVCA NA CENE

U prvom od četri predavanja iz knjige Cene i proizvodnja, Hayek se bavi istraživanjem pozicije tadašnje (a u suštini i današnje) monetarne teorije. On ističe da je ključno pitanje, pa i problem analize, metodološkog karaktera. Ekonomska teorija glavnog toka tada i danas okupljena je oko ideje kvantitativne teorije novca za koju Hayek smatra da je "neopravdano uzurpirala centralno mesto u monetarnoj teoriji" i da "stanovište iz kojeg ona izvire predstavlja pozitivnu (nenormativnu) prepreku daljem napretku". U narednim redovima pokušaću da objasnim koja stanovišta KTN se preispituju i zašto je u ovoj knjizi njena metodološka pozicija toliko osporavana. Ako vas mrzi da čitate ceo post, pročitajte zaključak da bi bilo u toku u narednim postovima.

Metodološki promašaj kvantitativne teorije

Suština KTN je u tome da, uz pretpostavku stabilne brzine opticaja novca, dugoročno, promena ponude novca utiče na promenu opšteg nivoa cena a tek kasnije posredno i na relativne cene. Međutim za odluke pojedinaca, firmi pa i fiskalnih vlasti, ovi agregati su od malog ili nikakvog značaja. Agregati kao što su monetarna masa ili opšti nivo cena ne utiču na odluke pojedinaca već oni svoje odluke donose u kontekstu koji ih okružuje posmatrajući cene pojedinačnih, relevantnih proizvoda (pa i kamatnu stopu kao cenu novca). Agregati stoga nikako ne mogu međusobno vršiti uticaj. Oni su rezultat delovanja svih elemenata ekonomskog sistema koji je unutrašnje povezan sa bezbroj uticaja i veza. KTN ima pogrešnu metodološku osnovu međutim to ne znači da je ona uvek pogrešna kao zaključak. Ono što njeno odbacivanje čini neizbežnim je ideja da je prilagođavanje opšteg nivoa cena moguće istovremenim prilagođavanjem svih cena u istoj tendenciji. Ako se sistem tako prilagodi neće biti promena relativnih cena (one će se posmatrati kao egzogeni faktori van monetarne teorije) te stoga promene opšteg nivoa cena neće uticati na promenu ponašanja ljudi.

Ovo je potpuno pogrešno. Cene se nikada ne prilagođavaju istovremeno, toga smo svesni iz svakodnevnog iskustva i bez teorije.Opšti nivo cena kao agregat postoji samo u mislima ekonomista, on se nikada ne javlja u realnoj ekonomiji. Cene se menjaju u svom okruženju prilagođavajući se ključnim parametrima koji ih okružuju. Ako promena monetarne mase dovodi do promene kamatnih stopa, cena proizvodnih dobara, kupovne moći, a Hayek upravo to kasnije tvrdi, onda se menja kontekst (relativne cene) odlučivanja preduzetnika i pojedinaca. Hvatanje statističke pravilnosti, korelacije, između kretanja jednog i drugog agregata može nam malo, ako išta, reći o promeni i prilagođavanju bezbroj unutrašnjih veza i uticaja.

Kantijonov efekat

Hayek ističe da su sve današnje moentarne teorije našle svoje snažne korene u ranijim epohama. Kvantitativnu teoriju novijoj ekonomskoj teoriji "vratio" je Irving Fisher na početku XX veka iako je sama ideja, potekla još od Lockea pa i ranije. Sa druge strane kritike ove doktrine izneo je još Rišar Kantijon (Richard Cantillon) 1755. godine. Ono što je još tada primećeno je da prilikom dodatne emisije novca, rasta novčane mase, dolazi do nesrazmerne i postepene promene svih cena. Evo jedne ilustracije;

Setite se situacije pre tri godine, pred poslednje izbore i podizanje penzija u dva navrata za kumulativnih 22%. Penzioneri su sa razlogom prihvatili ovu nagodbu u zamenu za glasanje za PUPS da se tako izrazim. Država je pokupila štednju sa tržišta kroz obveznice i kredite iz inostranstva, zadužila se i upumpala taj novac kroz rast penzija u privredu. Penzioneri troše najveći deo svog dohotka na trenutno ili nešto trajnije potrošna dobra. To je pritislilo kasnije u značajnoj meri prvo rast cena, inflaciju potrošačkih dobara koja se posle multiplikovala i prenela kroz sistem i na druga dobra. Međutim, svoju kupovinu penzioneri su u prvim mesecima vršili sa višim nominalnim dohotkom nego ranije ali uz nepromenjene cene. Cene su tek kasnije počele da se prilagođavaju kada su vlasnici trgovina shvatili da mogu više da naplate a da ne izgube potrošače i maržu. Tu cenu su kasnije plaćali i oni koji nisu dobili povećanje nominalnog dohotka. Na kraju, posle zamrzavanja penzija, depresijacije dinara i dvogodišnje inflacije celokupno povećanje penzija se istopilo i pre kraja polovine druge godine, tako da su na kraju i penzioneri bili na gubitku realnog dohotka, ali su veoma osetili rast nominalnog (i realnog) dohotka na početku igre.

Kada dođe do povećanja monetarne mase, profitiraju oni koji prvi stignu do para i mogu da ih potroše pre porasta cena. Prilagođavanje nije trenutno, dobitnici osećaju rast realnog dohotka i ako ništa drugo ovaj mehanizam menja ponašanje potrošača (penzionera u našem primeru) pa time i relativne cene ostatka ekonomije u kasnijem prilagođavanju.

Novac nije neutralan

Novac je skoro savršena roba povoljna za razmenu. On ima mnoge povoljne karakteristike, lak je za prenošenje, deljiv, ali ključno, menja sve druge robe. Novac je sve druge robe oko nas. I kao takav svaka promena koja utiče na vrednost novca (kupovne moći novca), odnosno svaka promena koja utiče na cenu novca (kamatna stopa) mora uticati i na sve druge robe i odlučivanje ljudi. Novac bi samo teorijski mogao da bude neutralan onda kada bi došlo do promena svih cena u istoj srazmeri (npr. sve cene jednako porastu za 10%) u istom vremenskom periodu. Čak ni dugoročno, poštujući korelaciju koju daje KTN, ovo se ne dešava zbog promene relativnih cena, do koje mora doći barem ako neko dobije pare ranije od drugih, menjajući signali sa tržišta i utičući na promenu ponašanja i alokacija resursa što mora rezultovati promenom krajnjih proporcija, odnosno nesrazmernim povećanjem različitih cena. Tačno koje cene i u kojoj tendenciji, Hayek ilustruje u narednim predavanjima.

Kamata i struktura kapitala

Kamatna stopa je procentualna premija na pozajmicu koja za preduzetnike i firme predstavlja cenu kapitala. Oni su ti koji najviše reaguju na promenu kamatne stope a ta promena će tek posredno i sa zakašnjenjem imati efekta i na potrošnju. Kada krediti za preduzetnike pojeftine oni će uzimati više pozajmica, računaće da ranije neisplativi projekti sada postaju isplativi. Postavlja se pitanje šta određuje visinu kamate i tu se Hayek poziva na Knuta Viksela (Knut Wicksell) i njegovu podelu na prirodnu i tržišnu kamatu. Za prirodnu kamatu Hayek koristi naziv ravnotežna, zato što ta kamata pretpostavlja uravnoteženost nekoliko faktora. Ta stopa izjednačava pozitivnu vremensku preferenciju ljudi i sposobnosti trenutne kapitalne opremljenosti i primenjene tehnologije da proizvede više dobara u budućnosti. Pozitivna vremenska preferencija zapravo oslikava se u tome da ljudi jedan dinar danas vrednuju više nego dinar sutra, odnosno spremni su da se odreknu neke današnje vrednosti samo ako je buduća nagrada veća. Neću ulaziti u detaljnije razmatranje pozitivne vremenske preferencije.

Ravnotežna ili prirodna kamatna stopa zapravo izjednačava štednju u privredi sa investicijama koje mogu takvu štednju, većom proizvodnjom u budućnosti, da opravdaju. Tržišna kamata jeste određena dugoročno odnosom štednje i isplativosti investicija međutim na nju utiču i drugi faktori. No, kada dođe do monetarne emisije (preko čistog štampanja para za fiskalne vlasti, preko snižavanje referentne kamatne stope ili sl.) dolazi do opšte tendencije pada tržišnih stopa koje posmatraju preduzetnici, što će svakako uticati na njihovo ponašanje.

Treba uvesti još jedan pojam, zaobilaznih proizvodnih puteva. Zaobilaznost procesa proizvodnje zapravo podrazumeva izraz vremena ili utrošenih resursa u proizvodnji nekog proizvoda od početa proizvodnje prvog imputa i materijala do krajnje finalizacije, pakovanja i prodaje. Ceo proces proizvodnje, ili proizvodna struktura podrazumeva korišćenje niza kapitalnih dobara. Proizvodnja koja se "produžava" podrazumeva ugrađivanje više međufaza, usavršavanje proizvoda, dodavanje kapitala u proizvodni proces, kraće rečeno - kapitalističkiji proces proizvodnje (proces sa više kapitala).

Promena tržine kamatne stope određuje promenu cene svakog od segmenata proizvodne i ključna je promena relativne cene koja će uticati na promenu strukture kapitala u proizvodnji. Ako tržišna kamatna stopa odgovara prirodnoj ili ravnotežnoj kamatnoj stopi, ona ostaje neutralna po svojim efektima na cene dobara (u proizvodnji i potrošnji).

"Međutim iz ovog tačnog tvrđenja koje ne implicira da će nivo cena ostati neizmenjen ako monetarna stopa odgovara ravnotežnoj stopi, već samo da, u takvim uslovima, nema monetarnog uzroka koji teži da proizvede promene opšteg nivoa cena. Viksel skače na zaključak da sve dok su dve stope usklađene nivo cena mora ostati stabilan"

"Porast nivoa cena za koji se pretpostavlja da je nužna posledica stanja u kome je monetarna kamatna stopa ispod ravnotežne na prvom mestu izazvan je od strane preduzetnika koji troše na proizvodnju uvećanu sumu novca koju su pozajmili od banaka. Ovaj proces... Viksel naziva prinudnom štednjom."

Mehanizam koji ovde ističe Hayek od suštinskog je značaja za kasnije tumačenje mehanizma promene relativnih cena u privrednim ciklusima. Za sada ključno je istaći ideju da je nemoguće povećati proizvodnju, čak i kada dođe do pada prirodne kamatne stope a da se pritom ne utiče na porast cena proizvodnih dobara usledn njihove oskudice. Nedostatak dovoljne količine resursa je ovde ključan jer će upravo zbog toga neki projekti koji su manje kapitalistički morati da se napuste kako bi se oslobodili resursi za kapitalističkije, zaobilaznije, strukture proizvodnje.

"Moguće je navesti i druge slučajeve gde su uticaji novca na cene i proizvodnju potpuno nezavisni od efekata koje imaju po opšti nivo cena. Ali, čini se izvesnim čim o tome malo porazmislimo, da skoro svaka promena količine novca, bilo da ona utiče na nivo cena ili ne, mora uvek uticati na relativne cene. I pošto nemože biti sumnje da su relativne cene te koje određuju obim i smer proizvodnje, skoro svaka promena količine novca nužno mora uticati na proizvodnju."

Ono gde Hayek smatra da Viksel pravi grešku je ideja da stabilnost cena mora biti rezultat podudaranja prirodne i tržišne kamate. To nije slučaj jer zapravo dobrovoljno povećanje štednje, koje time utiče na smanjivanje prirodnih i tržišnih kamata smanjuje tražnju za potrošačkim dobrima iz manje kapitalističkih procesa koji se trnutno proizvode, pa će stoga možda doći i do pada cena. Ovo bi na ceo sistem moglo deflatorno uticati. Prirodni rast štednje menja cenu kapitala a time i relativne cene svih ostalih proizvoda te ne možemo jednoznačno tvrditi koji će biti krajnji ishod, inflacija (rast opšteg nivoa cena) ili suprotno deflacija.

Primetimo i to da sam koncept opšteg nivoa cena gubi na značaju onog momenta kada shvatimo da je ključ proučavanja monetarnih uticaja na ekonomiju u otkrivanju uticaja novca na promene relativnih cena. Ideja o vrednost novca kao odraz opšteg nivoa cena trebalo bi biti napuštena. Postavlja se pitanje uopšte relevantnosti koncepta inflacije za teorijsku analizu.

"Otkriti zašto određene potrebe, i potrebe određenih osoba mogu biti zadovoljene do većeg stepena nego druge predstavlja konačni cilj ekonomske teorije... Ono što smo zainteresovani je samo kako novac utiče na relativne vrednosti dobara kao izvora dohotka ili sredstava za zadovoljavanje potreba."

Međutim, čovečanstvo nije ništa bogatije i blagostanje nekog pojedinca nije ništa veće ukoliko on poseduje količinu neke hartije za koju smo se dogovorili da je novac. Ona ima korist tek kada je za novac moguće kupiti neko konkretno dobro, po konkretnoj ceni i time zadovoljiti neku potrebu. Stoga ne postoji objektivna vrednost novca.

Zakljuak

Hayek prikazuje suprotno metodološko stanovište od vladajuće kvantitativne teorije novca i krajnje konsekvence primene drugačije metodologije. Veza između agregata ponude novca i opšteg nivoa cena ništa nam ne govori o promenama ponašanja pojedinaca na tržištu. Agregati su rezultat sabiranja ishoda pojedinačnih delovanja i sami ne utiču na odluke pojedinaca i firmi. Ljudi svoje odluke donose u kontekstu cena i proizvoda koji ih okružuju i koje su im relevantne.

Ukoliko dođe do rasta ponude novca, profitiraju oni koji prvi dolaze do para, čiji dohodak raste na početku dok inflacija nameće veće cene, postepeno ostatku sistema (Kantijonov efekat). Tako svaka promena ponude novca, preko kamatne stope utiče na proizvodnju i potrošnju preko promena relativnih cena. Kamatna stopa kao cena kapitala utiče na promenu strukture proizvodnje. Kada dođe do pada kamate (tržišne), ispod nivoa koji uravnotežuje ponudu i tražnju za štednjom (prirodna kamata), dolazi do podsticaja ka većem investiranju, produžavanju proizvodnih procesa a ranije loši projekti postaju isplativi. Tako svaka promena ponude novca, bilo preko štampanja para ili promene kamatne stope, dovodi do promene relativnih cena što utiče na promene ponašanja pojedinaca i firmi.

Sve ovo nam malo govori da koncept vrednosti novca kao ogledalo određenog nivoa cena ima malu upotrebnu vrednost u teorijskoj analizi monetarnih uticaja te da je taj agregatni pogled potrebno napustiti kako bi se otkrili efekti promene ponude novca na promene relativnih cena i ponašanje privrednih aktera.

Keynes protiv Hayeka, druga runda (sa naškim titlovima)

2011-05-19T11:54:00.004+02:00