U političkim raspravama često se potegne pitanje redistribucije. Ona barem ima politički, ekonomski i moralni karakter. Ovde ću izložiti neka svoja razmišljanja o ova tri aspekta vezano za koncept bazičnog dohotka. Naravno komentari i druga mišljenja su dobro došli.
Pod bazičnim garantovanim dohotkom podrazumevam neki egzistencijalni minimum ekonomske sposobnosti pojedinca da sebi obezbedi stan, odeću i hranu, ili da porodica to obezbedi za sve svoje članove. Ovde treba razlikovati dohodak i stok bogatsva. Svakako, sve što dalje pišem podrazumeva da se ljudima koji imaju izuzetno nizak dohodak, ali značajan stok bogatsva, ne treba pomagati ni individualno niti kroz društvene mehanizme. Eventualno im treba pomoći da lakše i efikasnije bogatsvo pretoče u tok dohotka.
U savremenom svetu, garantovani dohodak (ekonomska snaga) bi trebalo da bude određena vrsta baze na koju se nadograđuju sva naša druga ulaganja u veštine, ljudski kapital, sreću - mogućnost daljeg unapređenja dohotka. Biti na nivou bazičnog dohotka neko vreme, ili čak ispod tog nivoa kratak period, nije tragedija ukoliko postoji prostor da pojedinac i porodice napreduju. Za to je neophodna socijalna difuzija, pokretljivost u dohodovnoj "moći" za šta je sve preduslov slobodno tržište, minimalna država i zdravo kapitalističko društvo. Treba imati na umu ovo polazište prilikom čitanja redova koji slede:
1. Politički, garantovani dohodak je vrlo problematično pitanje. Sa jedne strane, standardni mehanizmi u demokratiji, uključujući probleme koje naglašavaju Eruova teorema nemogućnosti, teorija javnog izbora ili teorija traženja rente, ne možemo biti sigurni ko, kako i koliko može postaviti bazični dohodak? Takođe, bazični dohodak može biti vrlo snažno političko oružije u borbi za vlast, pogotovo u periodima kriza i recesija. Ipak, garantovani dohodak može biti i faktor socijalne kohezije koji omogućava da se npr. privatizacije, restrukturiranja, recesije sa rastom nezaposlenosti, događaju uz manji socijalni rizik, manje tenzija u društvu i manje pritisaka na intervencije države kako bi se "otklonili " negativni efekti fluktuacije tržišta. Na kraju ovog dela, bazični dohodak može predstavljati vrlo dobro kompromisno rešenje koje omogućava da se, bez preteranog uticaja na tržište, ako je bazični dohodak garantovan svima pod istim uslovima i na istom nivou, pomire koncepti i ideje građana kojima je socijalna sigurnost važna i ekonomskih sloboda koja svima mora biti važna (čak i kada toga nisu svesni). Nisam siguran šta je pametno, pa ću prepustiti sledećim faktorima da odluče, ali jedno je sigurno - sa temom bazičnog dohotka, treba biti veoma mudar i oprezan.
2. Ekonomski bazični dohodak može imati i veoma pozitivne i veoma negativne efekte. Svaka redistribucija je distorzivna po ekonomiju u nekoj meri. Ona traži oporezivanje koje menja podsticaje ljudi i odvraća ih u nekoj meri od produktivnog ponašanja koje pravi dohodak na prvom mestu. Takođe, ako je redistribucija dovoljno značajna, društvena selekcija i evolucija tržišta radne snage i drugih tržišta narušava se ukoliko su neki ljudi subvencionisani za svoje kontinuirano neradništvo, slab trud ili prosto odustvo svesti o ličnoj odgovornosti. Sa druge strane, ukoliko postoje socijalne tenzije koje su prouzrokovane visokim rizikom od gubitka dohotka, to može biti loše po pojedince, njihov ljudski kapital, preduzeća i tržišta. Ako se nekome desi da doživi trenutnu krizu, uz bazični dohodak (npr. u obliku nadoknada za nezaposlene, socijalne pomoći, narodnih kuhinja i sl.), veća je verovatnoća da će tu krizu proći sa manje posledica i zadržati svoj socijalni i ljudski kapital na dovoljno visokom nivou da bolje doprinese društvu.
Koji od dva efekta će biti dominantniji zavisi od dizajna bazičnog dohotka. Osnovni principi, izdvojiću 5 ključnih, uspešnog dizajna (u ekonomski-tehničkom smislu) su da:
a) traje ograničeni period, najviše 2 ili 3 kvartala, što je dovoljan period da se pojedinac prilagodi novim tržišnim ili društevnim uslovima i nađe nov način ostvarivanja dohotka.
b) postoji nagrada za pronalaženje izlaza. Na primer da se podrška produži na 12 meseci ali da se smanjuje po 20% svaka 3 meseca. Takođe, ako postoji osiguranje (od nezaposlenosti, invaliditeta ili sl.) dobro je da se neiskorišćeni iznos vrati osiguraniku na neki način posle pronalaska posla.
c) univezralna primena, nezavisno od rase, vere, pol. pripadnosti, socijalnog staleža, struke, bazični dohodak (uzimajući u obzir bogatsvo) mora biti jednako primenjen prema svima ukoliko im se na nesreću dogodi da upadnu u krizu. Garancija mora ostati dovoljno mala da ne narušava mobilnost i efikasnost, ali i dovoljno značajna da se obezbedi osnovna socijalna sigurnost. Na primer, pomoći svima da kroz interakciju društvenih institucija i institucija države, dođu do 30% prosečne plate u određenom periodu lične krize.
d) jasno razdvajanje socijalnog problema od ulaska/izlaska na/sa tržište/a rada. Prirodno je da mladi rade volonterski, ili za nizak dohodak određeni period, ili da nekoliko godina budu na dnu svoje životne ali i društvene ekonomske snage. Gradnja socijalnog i ljudskog kapitala je dugotrajan proces. Prirodno je i da u starosti padne produktivnost pojedinca, ili da stari dodatno rade i u poznim godinama ili povremeno. Zato je važno da minimalna nadnica bude ukinuta ili veoma niska (u rangu bazičnog dohotka), da tržište rada bude fleksibilno i da ne postoji generacijska diskriminacija radnika - kako bi socijalna mobilnost bila dinamična što bi onemogućilo da mladi ili stari budu dugotrajno ekonomski osakaćeni.
e) širok spektar mehanizama i institucija koje su uključene raznovrsne kanale pomoći, pre svega istorijski najzastupljenije: porodica, crkva, štednja, privatne penzije, udruženja i drutva zajedničke pomoći, dobrovoljnu humanitarnu pomoć, narodne kuhinje, osiguranje i sl. Državna univerzalna pomoć treba da bude samo garant, i krajnja instanca, ali ne i direktni pružalac sigurnosti, pa su sistemi vaučera, proeskih olakšica, medijacije i koordinacije svih mehanizama mnogo važniji od same količine para koja se troši na pomoć. Ovo je ujedno i najzdraviji pristup iz ugla društvene evolucije i drutva slobodnih građanina.
3. Na kraju moralni aspekt je možda intelektualno i najizazovniji. Ja nemam pojma da li je osiguranje bazičnog dohotka kroz državni mehanizam pravedno ili ne. Takođe uopšte nisam siguran da li su argumenti protiv ili za redistribuciju uopšteno, moralno ispravni ili ne. Nemam ni nameru da donosim moralni sud. Ono što mogu da kažem je da mi se čini da je moralno ispravno postojanje bazičnog dohotka ukoliko je to kompromis i stvar društvenog dogovora orgomne većine zajednice. Ako je bazični dohodak zaista mnogo važan ljudima, a ne predstavlja veliko odricanje ekonomske slobode pojedinca, a jeste osnov za stabilno i slobodno funkcionisanje društva, onda mi se čini opravdanim. Sigurno, socijalna pomoć, koja treba da obezbedi osnovnu sigurnost pojedincu, i pomoć da kada padne ima prostor i uslove da se ponovo uzdigne i napreduje, mala je cena koju liberali moraju platiti ako se sa druge strane obezbedi slobodno tržište i minimalna država.
