Ferguson vs. Krugman

Tri britka teksta Nailla Fergusona o Palu Krugmanu:

Krugton the invincible Part 1

Krugton the invincible Part 2

Krugton the invincible Part 3

More Europe vs. Less Europe

Ovo je prvi panel sa skorašnjeg Free Market Road Show održanog na Ekonomskom fakultetu.

Rast kamata bi lasirao krizu javnog duga u Srbiji

Dok se veliki bankari i investitori motaju oko Feda, čekajući da vide da li će QE beskonačno biti nastavljen, u Srbiji se mere štednje svode na, umesto planiranih 3.6% BDP, spuštanje deficita budžeta sa 7% na 5%. Dakle, nastavlja se dobro opraobana i uvežbana politika državnog rasipanja, jakog dinara, pumpanja privatne potrošnje i uvoza. Niko ne razmišlja o perspektivi u nerednih nekoliko godina. 

Fed je već više od godinu vodio politiku kupovine oko 80 milijardi dolara obveznica i hartija mesečno, pumpajući bilanse banaka i otkupljujući pogrešne odluke investitora. Fed i ECB su u poslednjih 3 godine upumpale preko 5-6 hiljada milijardi evra svežeg novca u finansijski sistem. To nije pomoglo preterano oporavku privrede, ali je spustilo kamate na javni dug. Tako je i prinos na javni dug Srbije, i pored loše perspektive, pao gotovo 3%. 

Važna stvar, kada jednom dođe do rasta kamata i prinosa na dug, kada Fed prestane da štampa ko lud, Srbiju čeka kriza javnog duga. Ako nešto odmah ne promenimo, nikada nećemo vratiti dug. Jer sada imamo politiku da novim dugom otplatimo stari. Šta se dešava kada je novi dug 2, ili 3 puta skuplji? U ministarstvu finansija očigledno nema odgovora na ovo pitanje.

Tranzicija, kriza i pomeranje moći

Pojedini ekonomisti smatraju da je tranzicija gotov proces, mnogi da to važi samo za zemlje centralne Evrope koje su se priključile EU. Većina ekonomista se slaže da je ostalo još procesa koji moraju biti dovršeni kako bi se stavila tačka na ovu istorijsku fazu. Moje mišljenje je da se više ne može govoriti o homogenom procesu transformacije, pre i tokom tekuće krize. 

Međutim, kako god definisali proces tranzicije, i njegovo trajanje, jedno je sigurno - ostavio je ogromne posledice na EU, Evropu uopšte ali i pomeranje moći u okvirima novoproširene EU. Evo jednog grafika koji ilustruje pomeranje ekonomske moći, sa juga i jugo-zapada, na centar i istok. Zemlje poput Italije, Portugala, Španije i Grčke, možda čak i Francuske, u narednih pet godina izgubiće značajan uticaj u EU. Sa druge strane, zemlje kao Češka, Poljska, Slovačka ili Estonija više nisu u razvoju, ekonomski izgledi su im dobri i može se očekivati da će barem neke od istočnih članica EU preteći četiri problematične članice po BDP per capita. Ne bi me čudilo da dođe do krupnih promena u strukturi EU, glasanju i ako ništa drugo, uticaju koji nose istočne članice.

klikom na sliku uvećajte

BDP po glavi stanovnika, u paritetu kupovne moći u međunarodnim dolarima

Kipar infografika

Dobar prikaz značaja problema koji se trnutno dešava. Pošto nisam istraživao ranije na ovu temu ne mogu da pišem ništa posebno. Ali svakako, ako nameravate da se posvetite priči, ova inforgrafika može biti dobar uvod. Kliknite na sliku da uvećate.

Par zapažanja o Austriskoj teoriji poslovnih ciklusa

U svom najnovijem postu na Tržišnom rešenju, Slaviša Tasić kritikuje Austrijsku teoriju poslovnih ciklusa, (Austrian Business Cycle Theory - ABCT) teoriju recesije po njegovim rečima. Želim da prokomentarišem ovde nekoliko zapažanja koja sam promislio vezano za njegov post.

Ako sam nešto naučio od Slaviše, to je da recesija nema jedan uzrok i jedno objašnjenje. Tako je i istorija nastanka krize, u kojoj živimo, izuzetno kompleksna i, u velikoj meri, i dalje misterija. Čini mi se, da bi čovečanstvo, prevazišlo mnoge elemente krize u kojoj se nalazi, da je neupitno jasno šta su najvažniji urzoci. Međutim, ono oko čega se sa Slavišom često ne slažem je pozicija Austrijske teorije poslovnih ciklusa u objašnjenju krize. Mislim da ova teorija zavređuje mnogo više poštovanja, pažnje, ali ponovnog čitanja u savremenom društvenom kontekstu. Možda i neke nove knjige koje će uspostaviti neku neoaustrijsku teoriju poslovnih ciklusa. Slaviša je svoju kritiku u postu sveo na nekoliko ključnih tačaka, pa ću i ja svoja zapažanja tako strukturisati.

1. Kratkoročne kamate i racionalne odluke

ABCT postavlja kamatne stope u centar analize, zbog toga što one imaju, po toj teoriji, ključni uticaj na investicione odluke. Pogotovo na odluke o dugoročnim investicijama. Ideja je da centralna banka manipulaciom monetarnom masom omogućava da kamatne stope padnu i da se pojeftine investicije a obeshrabri štednja. Posledica su preterana potrošnja, pogrešne investicije (malinvestment) i preterane investicije (overinvestment). Glavna zamerka ABCT u tretiranju kamata je to da se, zapravo, ovom teorijom tvrdi da centralna banka uspeva da prevari poslovne ljude niskim kamatama i da nije racionalno da oni nasednu na takvu manipulaciju, i to neprestano, iz recesije u recesiju. 

Iako smatram da je pitanje investicionih odluka mnogo kompleksnije, ne smatram da se ključnom idejom ABCT narušava racionalnost izbora i predviđanja. Sasvim suprotno, smatram da su izbor preduzetnika racionalni, jer rast monetarne mase, ili direktno igranje sa kratkoročnim kamatama, ima direktan uticaj na rast finalne potrošnje što posledično podstiče povećane investicije, čak i kada prodeuzetnik zna da je ekspanzivno stanje kratkotrajno i posledica monetarne manipulacije. Jer se investicija ne mora nužno vršiti zbog niže kamate, već zbog toga što je predviđanje rasta potrošnje uvećalo predviđanja budućih novčanih tokova, što bi opravdalo graničnu investiciju i pri istim kamatama. Dakle, smanjenje kamata povećaće potrošnju koja se pretežno finansira kratkoročnim kreditima.

Niže kratkoročne kamate podstiču ekspanziju keš kredita, minusa na karticama, kupovinu trajnih potrošnih dobara, automobila na lizing i sl. Upravo ove pojave su se dešavale tokom ekspanzije, od 2001 do 2008. Sa druge strane, kratkoročne kamate destimulišu štednju na kratkoročne oročene depozite, jer su kamate niže, što opet utiče na povećanu potrošnju. Prethodno je pogotov slučaj u svim branšama gde se kupovina ili finansiranje proizvodnje zasniva na varijabilnim kamatama, po sistemu LIBOR + rizik. 

Primer: Poseban slučaj je tržište nekretnina gde je u prethodnoj ekspanziji drastično povećan broj varijabilnih hipotekarnih kredita. Slaviša je sjajno objasnio kako je regulatorno okruženje samostalno usmeravalo i podsticalo kreiranje i formiranje pogrešne strukture takvih kredita, ali je sigurno važan faktor i to, da je veliki broj novih hipotekarnih ugovora, a pogotvo najveći broj NINJA (No Income, No Job or Asset) hipoteka, bio sa varijabilnim kamatama. Varijabilni hipotekarni krediti postali su konkurentniji od dugoročnih, i bolji za kontrolu rizika (iz ulga investitora) kod subprime hipoteka. Kada su kratkoročne kamate najniže u istoriji, na šta je Fed imao direktan uticaj, sa čime se i sam Slaviša slaže, za očekivati je da dođe do ogromnog rasta prodaje kuća sa varijabilnom kamatom na hipotekarni kredit, pa time i cena, i da se započne hipotekarna spirala i bez regulatornog mehanizma koji je postojao. 

2. Kamate i investicione odluke

Još jedna stvar je bitna kod investiranje usled trenutno nižih kamata. Preduzetnici imaju podsticaj da investiraju i kada znaju da ih centralna banka vara, zbog toga što ako to oni ne učine - hoće njihovi konkurenti. Svako ko se malo bavio investicionom analizom ili analizom rizika zna da se odluke o odobravanju investicije ili kredita donose na osnovu raznih parametara koji uvek za faktor imaju poziciju firme u odnosu na svoje relevantno okruženje. Kako je, najčešće, interes preduzetnika dugoročan opstanak na tržištu, oni ne mogu propustiti profitnu priliku koju pruža rast potrošnje i jeftinije investiranje, čak i kada nisu sigurni koliko će trajati niže kamate. Dovoljno je da jedan potencijalni preduzetnik-konkurent ili bankar koji greškom spusti kamatu, nasedne na monetarnu prevaru, i time ugrozi konkurentsku poziciju racionalnog preduzetnika u fokusu. Tako, taj racionalni preduzetnik, čak i kada je svestan manipulacije, može da zbog očekivanja reakcije drugih, krene u investicionu odluku. Teorija igara bi o ovome verovatno imala šta da kaže.

3. Struktura proizvodnje i potrošnje

Mislim da je važna tačka ABCT to što se ne fokusira na promene u agregatima poput potrošnje i štednje, već na metodološki individualistički pristup posmatranja strukture fenomena. Tako ABCT ne govori da će u recesiji doći do povećanih dugoročnih investicija i manje kratkoročnih investicija i potrošnje. Ideja je zapravo da će se i investicije i potrošnja zbog nižih kamata okrenuti zaobilaznijim proizvodima i proizvodnim metodama, što nikako nije isto što i dugoročna dobra ili investicija. Veći stepen zaobilaznosti podrazumeva veći stepen korišćenja kapitala (a manje rada - Rikardov efekat), više nivoa proizvodnje i kompleksnije tehnologije, što ne mora nužno značiti i duži period potrošnje, proizvodnje i investiranja (osim perioda koji je potreban da se proizvodnja prilagodi zaobilaznijim procesima).  

Zapravo, ključ ABCT je u tome da promene M mase dovode do promene kamatnih stopa što dovode do promene strukture potrošnje koja utiče na promene u strukturi proizvodnje (zaobilazniji proizvodni ciklusi) što može uticati na distorzije u dohodovnoj strukturi sektora sa dužim periodom obrta i njihovo preterano investiranje. Odnosno, povećanje monetarne mase i obaranje kamata, podstiče kreditiranu potrošnju i kupovinu dugotrajnijih dobara, što podstiče investiranje u više kapaciteta, bolje tehnologije i kompleksnije procese, proizvodnje kreditiranih i dugotrajnijih dobara.

Takođe, za praćenje privrednih ciklusa u okvirima ABCT važan je i tok proizvodnih i investicionih dobara. Kako je potrebno vreme i dugoročnije proizvodno angažovanje, da se ona formiraju, cene tih dobara u ekspanziji mogu rasti drastično. Investiranje može biti opravdano kako bi se oskudni proizvodni resursi uhvatili pre konkurenata, umesto konkurenata ili radi uspostavljanja bolje konkurentkse pozicije. Bez obzira na racionalnost preduzetnika u kasnijim proizvodnim stadijumima (maloprodaja npr.), oni preduzetnici u ranijim fazama (proizvodnja fiskalnih kasa) mogu reagovati povećanjem proizvodnje i investicija usled povećanja tražnje za njihovim proizvodima (kasama) nezavisno od uzroka rasta tražnje. 

Primer: Da pojednostavim, uzmite primer brodogradnje. Ekspanzija kredita utiče na rast finalne tražnje što povećava međunarodnu trgovinu. Shipping firme imaju povećanu tražnju za svojim uslugama. Cene shippinga rastu za kraće isporuke. Racionalni špediter može smatrati da je efekat veštački zbog moentarnog impulsa, ali ako on ne naruči novi brodove za nove transportne linije, to će učiniti njegov konkurent. Racionalni preduzetnik ima višestruke podsticaje da naruči brod, i ono što je u ABCT ključno, veći, bolji, duži, kapitalno opremljeniji brod. Pristaništa će ulagati u nove kranove, viljuškare, kapitalnu opremu. Tek brodogradilište nije sigurno šta utiče na rast porudžbina, ali vidi da cene brodova po ranijim isporukama brzo rastu, a broj kranova, viljuškara i hidrauličnih dizalica, koji se koriste u proizvodnji, kratkoročno nije dovoljan i brzo rastu cene. Kako bi smanjilo troškove, a pri nižim kamatama, brodogradilište uzima više mašina na lizing. Takođe, svi oni ne mora biti svestan šta je razlog rasta njegovih prihoda, upravo informaciona funkcija cena ima ulogu da to čini (vidi: Use of Knowledge in Society). Tako se, poput spirale unazad, privredni ciklus širi i menja strukturu proizvodnje, unoseći sve zaobilaznije puteve proizvodnje, sve više kapitalnih ulaganja, kako bi se ispratio rast tražnje za proizvodnim brodovima i transportnim uslugama.

4. Zaključak

Nisam siguran zbog čega se moji prethodni argumenti ne uklapaju u standardne okvire austrijske teorije, iako sam koristio austrijsku logiku i metodologiju u zaključivanju. Mislim da je osnovni problem, mnogih savremenih ekonomista (ovde ne uključujem Slavišu, ali uključujem mnoge austrijance) to što ABCT čitaju ili površno ili zaslepljeno. Takođe, finansijski sistem bio je potpuno drugačiji kada je teorija formulisana, stepen rezervi banaka bio je viši ili mnogo stabilniji a broj bankarskih proizvoda preko kojih se direktno utiče, svakog minuta, na platni promet i tržišnu interakciju, drastično se povećao. Sektor bankarstva i finansijskih usluga postao je značajan u obimu i dohotku, dovoljno da u mnogo većoj meri, ali i na razne nove načine, utiče na privredna kretanja. 

Ono gde Slaviša pravi, po mom mišljenju ključnu grešku, je previd da ABCT najviše zanima struktura proizvodnje i potrošnje. Da li su procesi dugoročniji i zaobilazniji ili se potrošnja i proizvodnja usmeravaju na kraće proizvodne lance. Jer nesklad između vremenske strukture proizvodnje i potrošnje predstavlja ključni pojavni oblik ekspanzije i recesije prema ABCT. U dve rečenice suština ABCT glasi: U početku, raste kreditirana potrošnja i potrošnja dugotrajnih dobara (umesto štednje) što podstiče povećanje kapaciteta i kapitalne opremljenosti proizvodnje dugotrajnijih dobara. Kasnije, kada ponovo porastu kamate, investicije u dugotrajnije kapacitete, proizvode i biznise nije u skladu sa kratkotrajnijom potrošnjom (i većom štednjom), što ima za posledicu rast cena kratkotrajnih finalnih proizvoda i bankrotsva u pogrešnim i preteranim investicijama u dugotrajnija dobra.

Zapravo, ako bih pokušao da sumiram svoj stav o ABCT teoriji u nekoliko redova to bi otprilike izgledalo ovako: ABCT jeste relevantna teorija poslovnih ciklusa, koja može da objasni logiku interakcije potrošnje i proizvodnje u okruženju promena kamatnih stopa, međutim, kanali putem kojih se monetarni impuls prenosi, i sektori na koje dominantno utiče, u velikoj meri su se promenili u odnosu na vremena kada je teorija formulisana. Čini da je relevantnost ABCT postala značajnija nego ranije, ali da je nedevoljno razvijena (underdeveloped) i osavremenja (up to date).

Krugman u poseti opštem mestu

Pred odabranom publikom nobelovac je poručio da je Srbiji potrebno slabljenje dinara, veće javne investicije i privatna potrošnja. Evo zašto je to potpuno pogrešno.

Da je obaranje dinara dobra politika već bi imali veliki rast izvoza. Međutim, dinar je izgubio 50% svoje vrednosti prema evru za 4 godine a izvoz je ostao zacementiran na niskom nivou. Čak i da je dinar sada precenjen to ne menja činjenicu da logika „dole dinar gore izvoz“ ne važi u Srbiji. Ovo je i očekivano jer se cene najbitnijih stvari, energenti, međuproizvodi, mašine i cena kapitala - obračunavaju u devizama. Rast kursa evra direktno znači rast troškova i dugova za privredu i građane. Svaki čovek u Srbiji svestan je problema jer vidi kako mu se pred očima topi kupovna moć. Sve što izvoznici dobiju kao veći prihod zbog rasta kursa evra izgube kroz rast troškova i inflacije.

Druga tačka koju ističe profesor Krugman je potreba za povećanjem socijalnih davanja i potrošnje građana. Generalno, on je protiv štednje. Međutim, treba biti jasno da Srbija ne štedi jer se javni dug duplirao za 4 godine, a deficit budžeta je 6.7% BDP! Poptuno je besmisleno reći da Srbija treba da počne da podstiče agregatnu tražnju, jer država to radi već deset godina. Nismo imali fiskalni suficit nijednom od 2000. godine, a čitavu deceniju trošimo 10 do 20% iznad domaće proizvodnje. Za malu otvorenu privredu sa visokim stepenom evroizacije, u nedostatku domaće proizvodnje, pumpanje potrošnje samo se preliva na uvoz dobara i stimulisanje privreda okolnih zemalja.

Logično, kao sledeća tema nameće se javni dug. Krugman kaže da on nije visok ali da je problem što je u evrima. Nije bitna visina duga kao procenat BDP koliko kamate koje se na dug plaćaju. Mi plaćamo visoke kamate, 6 do 7%, u rangu kriznih zemalja poput Grčke i Španije. To je upravo posledica fiskalne ekspanzije i stalnih deficita. Evroizacija duga jeste problem samo ukoliko želite da veštački podstičete potrošnju deficitima ili izvoz obaranjem valute. Takođe evroizacija onemogućava da štampate pare radi pokrivanja duga. U prevodu, za ono što profesor Krugman predlaže, Srbiji su ruke vezane.

Kejnzijanski recept za izlazak iz krize koji predlaže Krugman nedvosmisleno je potpuno pogrešan za Srbiju. Pumpanje javne potrošnje predlaže se u trenutku „zamke likvidnosti“ kada monetarna politika nema efekta jer su kamate na nuli i ne mogu niže. Tada prema kejnzijancima država treba da se okrene deficitima i potrošnji. Međutim, u Srbiji kamate nisu ni blizu nule a imamo stalni deficit. Domaće kamate zavise od cene kapitala u Evropi, od rizika zemlje, inflacije i rizika kursa, tu je referentna kamata NBS na dinare nebitna. Najbolji način za spuštanje kamata i podsticanje investicija u privredi su reforme i štednja. I to štednja ne zato što je ona „recept za izlazak iz krize“ i ostala opšta mesta već zato što kriza javnog duga Srbije preti da dovede državu u bankrot naredne godine. Poboljšanje poslovnog okruženja, niska inflacija, jednostavna i brza administracija, niži porezi na rad jedini su način da se pokrene zdrava domaća privreda. Za to su potrebne dinamične reforme i smanjenje plata i penzija u javnom sektoru da bi se rasteretio budžet i privatni sektor.

Na kraju pogledajmo malo iza kulisa. Ko je doveo Pola Krugmana? Poslovni klub, Privredna komora Beograda i dr. Dakle uvoznici i privrednici koji imaju najviše koristi od pumpanja javne potrošnje i državnih programa subvencija. Ministar Dinkić i premijer Dačić otišli su na skup da bi dobili još jedan alibi, još jedno opravdanje, za svoju politiku subvencija i intervencija. Sa druge strane, bilo je evidentno da se Krugman nije pripremio za predavanje, što je i sam nekoliko puta naveo. On je dobio visok honorar i promovisao svoju knjigu a šta god rekao nije bitno za njega. Došao je da priča ono što se od njega očekuje, isto što piše i govori u SAD. Dovođenje profesor Krugmana bio je vrlo racionalan i promišljen potez i za domaće privrednike i za samog Krugmana i za političare koji su došli da ga čuju i da prepišu. Nama ostaje da plaćamo visoku cenu pogrešne politike visoke potrošnje.

Tekst je originalno bojavljen u današnjem izdanju novosadskog Dnevnika.

Male kućne aparate u Zemljinu orbitu

Treba nam još potrošnje. Predlažem da SAD i druge zemlje sa svemirskim programom osnuju državnu agenciju koja bi slala proizvode u Zemljinu orbitu. Bilo bi potrebno uložiti stotine milijardi u proizvodnju kapsula, raketa i kontejnera za snabdevanje. Onda bi na tenderima ta agencija kupovala tostere, veš mašine, mikrotalasne rerne i ostalo i slala ih u svemir. Zašto baš Zemljina orbita? 

Mali kućni proizvodi i bela tehnika su dovoljno mali da ne mogu ugroziti mnogo stvari. Sagori na putu do tla svaki koji slučajno uđe ponovo u atmosferu. Sa druge strane pravi se dodatni omotač za zaštitu od štetnih sunčevih zraka. Zemljina orbita dovoljno je blizu da je tehnički prilično lako poslati kapsule, a opet dovoljno daleko da proizvodu budu van dometa privatnog sektora. Verovatno ima još korisnih stvari. U svakom slučaju rešio bi se porblem agregatne tražnje, jer bi se ogromni resursi i ljudi mobilisali u proizvodnju bele tehnike i malih kućnih aparata, stotine hiljada bi dobile posao u logistici, uslugama, proizvodnji hrane, energetkse kompanije bi imale više posla itd. To bi takođe značilo milijarde za ličnu potrošnju u maloprodaji, uslugama, i opšte blagostanje bi se prelivalo iz sektora u sektor. Proizvodili bi stotine miliona aparata koji ne bi oborili cenu i anulirali profite, jer nisu na Zemlji pa se ne mogu koristiti, a proizvedeni su i moraju se platiti. S te strane primarna emisija koja bi finansirala ove projekte ne bi kreirala infalciju jer je primarna emisija pokrivena realnom imovinom koja je proizvedena. To što je ista poslata van ljudskog domašaja samo sprečava da ti proizvodi poremete cene već psotojećih proizvoda na zemlji.

Jedan manji problem sa ovom idejom je taj što bi se ovim poduhvtom ugrozila trgovinska pozicija Zemlje u odnosu na vanzemaljce u nekoj budućnosti kada se sa njima budemo sreli. No ovo se lako reši uništavanjem tih proizvoda koje sa razvojem tehnologije neće biti preskupo. Drugi problem bi bio taj da bi ovaj pojas malih uređaja u Zemljinoj orbiti služio kao neka vrsta štita u slučaju vanzemaljske invazije pa bi smanjio potrebu za odbranom što bi destimulisalo potencijalno povećanje agregatne tražnje. No vanzemaljska invazije uvek može da se fingira, ukoliko je pretnja kredibilna, i da se reši problem.

Spasa nam nema, propasti nećemo

Ekonomski novinar Miša Brkić u najnovijem Peščaniku daje komentar na trenutno stanje javnih finansija, javnog duga i političke realnosti Srbije. Glavni ton komentara na tragu je njegovog gostovanja u Peščaniku koje sam ranije prenosio ovde na blogu.

"Sad je poslednja prilika, ako je ne iskoristimo, ako je ne uhvatimo ja mislim da ova zemlja nema budućnost uopšte."

Ono što bi u Srbiji moralo da se učini nije politički realno. Koalicija oko SPS i pogotovo PUPS u stanju su da sahrane budućnost Srbije da li zbog trenutnih političkih poena ili zbog prostog autizma prema ekonomskoj realnosti. Naravno i ostali potencijalni partneri u budućoj vladi nisu spremni za fikslanu konsolidaciju. Javni dug je ekspodirao i duplirao se za četiri godine. Radi konsolidacije javnih finansija u narednih tri godine potrebno je uštedeti barem 2 milijarde evra. Potrošnja ovaj put ne može da reši problem jer se mora dugoročno smanjiti da bi mogli da vraćamo dugove. U prevodu ne samo da je neophodno povećanje PDV, zamrzavanje penzija i plata, već je potrebno otpustiti desetine hiljada ljudi iz javnog sektora, izvršiti ključne reforme penzionog, zdravstvenog, obrazvnog i sistema javne uprave. Verovatno računica ne bi modla da se postigne bez smanjenja plata ili penzija. Privatizovati sve što još može da se proda. Ovaj put nije stvar u različitim vizijama uloge države i debati o efikasnosti privatnog vs. državnog finansiranja. Pitanje je golog opstanka države i društva.

Znam da će mnogima ovo što pišem delovati kao nepotrebno preterivanje. I meni je trebalo dugo vremena da se suočim sa strašnim činjenicama i verujte, upozorenje je potpuno opravdano. Država Srbija bankrotiraće efektivno do kraja sledeće godine u to sam potpuno siguran. Zavisno od razvoja stvari to bi moglo da se oduži do jeseni 2013. i to je kraj. Možda se to neće zvati bankrot. Možda će vas Blic i ostali ubeđivati da je to samo "trenutna kriza likvidnosti" ili "kratkoročna fiskalna konsolidacija" ali kada prve penzije budu kasnile dve nedelje, kada prva obaveza prema stranim poverenicima ne bude ispunjenja, znajte to je efektivno bankrot. Da li ćemo se suočiti sa moratorijumom, povlačenjem stranog kapitala i hiperinflacijom zavisi od toga koliko će trenutna politička ravnoteža potrajati. Naravno i od toga koliko su MMF i strani poverenici spremni da progutaju. Ako nas zategnu, možda nećemo imati za penzije i grejanje u školama, ali dugove ćemo vraćati redovno.

Smatram da Srbiji spasa nema. Debelo srljamo u bankrot i dalje povećanje poreza, potrošnje i duga može samo da odlaže realnost ne i da je promeni. Ipak, Srbija se, poput feniksa, uzdizala već nekoliko puta iz ekonomskog pepela a poslednji put početkom 1994. Činimi se danas, da ni u najgorem scenariju koji nas može zadesiti, Srbija neće ponovo toliko nisko pasti kao pre 18 godina. Međutim, očekujte državni bankrot, socijalne nemire, političku nestabilnost (verovatno brz pad vlade ili nove izbore odmah), pozdravite se sa Kosovom, ali i približavanjem EU. Na političkoj sceni Srbije, u glavama naših građana i u kasi ministra finansija nema prostora za promene.

A šta ste mislili da će da se desi?

Korišćenje jedinstvene valute ima svoje egzaktne ekonomske koristi. Prvo, eliminiše se veliki deo transakcionih troškova konverzije valuta i obračuna. Drugo, smanjuje se neizvesnost o visini prihoda i rashoda koja se može menjati zavisno od depresijacije ili apresijacije valuta. Jedinstvena valuta olakšava bolju podelu rada, lakšu trgovinu i mobilnost faktora proizvodnje. Na kraju preduzetnička računica mnogo je jednostavnija i preciznija.

Teorija optimalne valutne zone objašnjava koji uslovi moraju biti ispunjeni da bi neka regija, grupa zemalja ili teritorija primenila sistem vezanih fiksnih kurseva ili zajedničku valutu. Postoje tri ključna uslova koje ova teorija nalaže da bi neka zona bila optimalna za jedinstvenu valutu:

1. sličnu strukturu privrede

2. mobilnost dobara i resursa (rada, kapitala i ostalih faktora proizvodnje)

3. koordinacija fiskalne, monetarne i ostalih ekonomskih politika

Nezavisno da li se slažete sa ovom teorijom ili ne, ona ukazuje na nekoliko ključnih stvari na koje moramo fokusirati analizu ako želimo da preispitamo je li uvođenje evra bilo opravdano? Uzimajući u obzir sva tri uslova, evrozona teško da ispunjava i polovinu jednog. Pojedini ekonomisti su ukazivali, na razne načine, da EMU upravo nije optimalna valutna zona (Mandell, Krugman itd.).

Što se tiče strukture privrede, ovaj uslov je bio poprilično ispunjen među zemljama severa i zapada EU koji su se uključili u evrozonu. Suprotan je slučaj kada se posmatraju mediteranske zemlje nasuprot severo-zapada. Različiti poreski sistemi, različita etika, struktura glavnih grana, okrenutost izvozu - standardna dihotomija sever vs. zapad i dalje važi. Razumljivo je da ne moraju svi delovi zone da budu na istom nivou razvoja, no bitna je sličnost između procesa prilagođavanja privrednim kretanjima. Mogao bih detaljnije no prava poenta leži drugde.

Mobilnost dobara nije ni danas u potpunosti ispunjena. Ako je SAD reper, onda evrozona delimično zaostaje u  slobodi trgovine robama (sem poljoprivrednih proivzoda gde prilično zaostaje) a razmena usluga tek u poslednjih petnaestak godina prelazi granice zemalja članica (uporedo sa liberalizacijom i privatizacijom na tržištu usluga). Mobilnost kapitala isto nije ispunjena u dovoljnoj meri da bi mogla da se smatra da je potpuna. Iako slobodno kretanje roba, usluga, kapitala i rada postoji na papiru, efektivno do nje ne dolazi ni približno u onoj meri kao u SAD. Kapital se mnogo teže seli zbog razlike o oporezivanju, regulaciji, neformalnim institucijama itd. Nekome iz Severne Dakote, lakše je da se preseli i investira na primer u Kaliforniji, uz mnogo manje transakcione i sve druge troškove nego na primer slovaku u Italiji ili sl.

Na kraju, koordinaciju ekonomske politike trebalo je da reši Mastriški protokol iz 1991. Danas gotovo nijedna zemlja evrozone ne poštuje Mastriške kriterijume. Neki pozivaju da je neophodan Mastriht 2, ali ako se pogleda istorija evra, tek deceniju duga, vidimo da barem polovina zemalja, polovinu vremena nije potšovala dogovor. Na primer, većina zemalja nije potšovala nivo deficita budžeta tokom krize a neki to nisu činili ni pre krize. Pre ulaska u evrozonu, Nemačka, Francuska, Austrija, Danska, Irska, Portugal bili su blizu i neznatno preko granice nivoa duga od 60% BDP, Holandija i Švedska nešto više, dok su Italija, Grčka i Belgija još tada imale preko 110% BDP javni dug. Primetimo i to da se fiskalne politike, stope i razredi poreza drastično razlikuju među zemljama, da su nefiskalni nameti, tehnološki standardi i sl. doveli do ogromnih razlika u regoluatornom i poreskom opterećenju kapitala i rada koji dodatno destimuliše njegov slobodan tok.

Kada imate fiksni kurs, centralna banka prodaje devizne rezerve ukoliko imate deficit platnog bilansa a gomila rezerve ako ima suficita. Međutim kada se centralna banka preseli u Frankfurt nema ko da pokriva neravnotežu. Deficit tekućeg računa onda mora jednoznačno da se pokrije kapitalnim suficitom (prilivom kapitala). Ako investicije zbog lošijeg okruženja i drugih faktora neće da dođu, deficit u trgovini se pokriva zaduživanjem. Upravo to se dešava u Grčkoj. Građani i država su se zaduživali da bi trošili više iz inostranstva nego što stranci donesu para za giros i apartman. Međutim, bitno je i to da je jedini način refinansiranja tog duga, ako nema novih investicija ili smanjenje potrošnje ili novo zaduživanje. Grci su konstantno radili ovo drugo i PB deficit, prouzrokovan potrošnjom iz duga, pokrivali novim dugom. Za 6 godina korišćenja evra, do izbijanja krize, Grčka je nagomilala 2.5 puta više duga nego pri ulasku, zbog lažiranih deficita i rasta javne potrošnje i zaduživanja. Kamatne stope u Grčkoj su bile mnogo veće od dozvoljenog limita, pa kada je zbog niske Nemačke kamate to povuklo i Grčku naniže posle ulaska u EMU, zaduživanje je drastično pojeftinilo. Uz visoke strukturne deficite (deficit platnog bilansa, javnog sektora i budžeta) i ekonomiju orijentisanu isključivo na uvoz i turizam, nije nikakvo čudo daje upravo Grčka bila najbolji kandidat za magareću klupu. I tako je Grčka efektivno bankrotirala dva puta, sredinom 2010. i početkom ove godine. A sledeći kandidati su redom Portugal, Španija, Italija, Francuska, Irska ako se politika potrošnje ne promeni.

Evro je politički projekat. On je deo strategije ujedinjena Evrope na mirovnoj osnovi gde su trgovina, protok ljudi, roba i kapitala samo mehanizmi, ekonomska saradnja uopšte samo mehanizmi postizanja zajedničkog mirovnog prostora. Ta saradnja je politički nametnuta i u monetarnoj sferi čak i onda kada ekonomski nije bila opravdana.

Kako uslovi optimalne valutne zone nisu bili ni približno ispunjeni, a svi dogovori o koordinaciji makroekonomske politike nepoštovani, ostaje ključno pitanje za političare koji su kreirali evro: A šta ste mislili da će da se desi?

Bankrot iza ugla

Preporučujem tekst Marka Paunovića na TR o potencijalnoj krizi javnog duga Srbije.

Prenosim sa bloga Dane Popović link za izveštaj Fiskalnog saveta o kojem piše Marko, a i o kojem je Dana Popović govorila u emisji "Utisak Nedelje" na B92.

Budžet u škripcu

Marko Paunović na TR daje kratku analizu trenutnog stanja deficita. Osim povećanja PDV država će morati da negde skrati potrošnju pod hitno.

Rekvijem za giros

Grčka će izaći/biti izbačena iz Evrozone. To je u najkraćem šta se može predvideti. Gotovo je izvesno da Grčki parlament neće izglasati novu vladu već će se ići na nove izbore. To će samo ubrzati bankrot. Povratak na drahmu neće ništa dobro doneti grcima jer će eksplodirati inflacija i neće moći da se zaduže nekoliko godina, možda i deceniju. No potonuće Grčke i dalje ne znači da evro odlazi u istoriju. Vrlo je razumno predvideti da kao politički, strateški pa na kraju i ekonomski projekat, evro jeste održiv u okvirima manjeg broja severnih zemalja koje su vodile relativno odgovorniju fiskalnu politiku, dok su Španija, Portugalija i Italija pred vratima. Mogla bi i Francuska da im se pridruži uskoro.

Evropska valuta nije moguća bez fiskalne unije što bi formiralo svojevrsnu ekonomsku uniju veću čak i od SAD. Međutim, za EU ne važi jednako raširena i jednostavna mobilnost kapitala a pogotovo je nesavršena mobilnost rada što su pretpostavke za prilagođavanja unutar privrednog sistema. Drugo, različite strukture privrede podrazumevaju različite privredne cikluse u zemljama članicama monetarne unije, što opet može izazvati međunarodne tenzije, etničke sukobe, velike migracije koje bi u korenu promenile strukturu i prirodu Evropskog kontinenta. Evro je dugoročno održiv jedino u okvirima "Sjedinjenih drava Evrope" kako je to Čerčil govorio. Ono što je zastrašujuće, ne postoji mehanizam koji bi zaštitio ekonomske i političke slobode, odnosno, vrlo je zamislivo da bi na takvu evropsku vlast mogli da dođu socijalisti. Pokušano je sa time više puta, svuda po svetu a ljudi nikako da nauče lekciju.

Kada se na kraju vratimo na Grčku problem je što i tamo ljudi neće naučiti. Ljudi u Grčkoj, očigledno, ne razumeju da se ne može živeti na tuđ račun i da je neophodno voditi odgovornu fiskalnu politiku. Zaista je tačno da deo krivice za krizu duga u Grčkoj leži na poveriocima, monetarnim vlastima i regulatorima, ali bez zaduživanja ne bi bilo ni krize. 

Grčki bankrot odložen

Danas je bio relativno bitan dan za privredu Grčke ali i evrozone. Vlada Grčke izašla je sa saopštenjem da je uspela da prikupi pristanak za oko 80% duga u vlasništvu investitora o reprogramu javnog duga. Obveznice Grčke ukupno vrede oko 206 milijardi Evra. Nije ni čudo što svi smatraju Grčku prezaduženom. Ideja ovog reprograma, koji je po svemu sudeći uspeo, je bila da investitori, među kojima najveće banke, investicioni i penzioni fondovi iz Evrope, prihvate otpis barem 50% duga u zamenu za novu seriju obveznica (tačan iznos otpisanog duga je oko 53.5%). Te nove obveznice biće garantovane novim bail-out planom koji su dogovorili EU (čitaj Nemačka i Francuska), Evropska Centralna Banka i MMF. Taj plan podrazumeva pomoć Grčkoj od oko 130 milijardi evra uz pomoć kojih bi Grčka mogla da nastavi da otplaćuje dug. Često se u razmišljanju o ovoj temi vraćam na tekstove Slaviše Tasića na Tržišnom rešenju što toplo preporučujem svima - postova na temu krize evra, Grčke i globalne recesije ima preko dvadeset. 

Da dogovor o reporgamu duga nije bio postignut i da grčka vlada nije uspela da obezbedi pristanak investitora, već za manje od nedelju dana suočili bismo se sa bankrotom, najverovatnije nekontrolisanim. To je proces u kome na naplatu dolaze potraživanja po sistemu "ko je jači i ko se bolje snađe" ostalima samo sećanje na novac. U tim situacijama najčešće stradaju manje banke i investitori te mali penzioni fondovi. Ovako, kupljeno je još vreme, kupljeno je olakšanje. Berze će na ovaj dogovor pozitivno reagovati i već sutra može da se očekuje njihov oprezan rast a narednih dana i odlučniji. Kombinovano sa prethodnim merama ECB, današnji dogovor će povratiti kamate na dug Grčke verovatno u opseg u kome će se omogućiti refinansiranje duga i kada se potroši 130 milijardi evra iz ovog bail-outa, što bi trebalo da bude do kraja godine. 

ECB je snažno intervenisala u prethodnih deset dana sa oko 500 milijardi svežeg novca upumpanog u bankarski sektor. Prethodno je krajem novembra još 500 milijardi upumpano kroz trogodišnje kredite bankama. To su vrlo nekonvencionalne mere, koje u suštini predstavljaju štampanje para, niotkuda, upumpane u bankarski sektor. U prevodu, ECB je za 4 meseca "naštampala" hiljadu milijardi evra. Rezultat je bio prvo pad kamata na dug Portugalije, Španije i Italije, vraćajući kamate na održiv nivo za i do dva procenta. Drugo, intervencija ECB preokrenula je očekivanja dela finansijskog sistema da nas možda ipak ne čeka kolaps sredinom godine. Treće, te dve intervencije, verovatno su omogućile upravo napravljen dogovor da finansijski sektor prihvati deo gubitka u zamenu za reprogram. Sve u svemu rezultat napora MMF, EU i ECB je odlaganje problema. 

Setimo se prethodnog bail-outa Grčke iz 2010. godine kada su EU i MMF poslali 109 milijardi evra pomoći. Taj novac je potrošen na otplatu dospelih potražvanja duga u međuvremenu a deficit i novo zaduživanje naravno nisu prestali. Jer još dugi period su kamate bile dovoljno niske da Grčka vlada ipak može još malo da se zaduži barem da refinansira i odloži vraćanje duga. A zaduživanje za vraćanje prethodnog duga, planski kroz refinansiranje kao sada, ili kontinualno kroz izdavanje obveznica, zapravo nikada i nije vraćanje duga u punom smislu već odlaganje ispunjenja obaveze. Delom sve zemlje to rade, ali je problem kada dođete u stadijum, poput Grčke. Treba napomenuti da Grčka ima primarni suficit - poreski prihodi veći su od trškova i glavnica dospelih dugova. No kamate na dugove teraiju Grčku u deficit i zapravo čine situaciju neodrživom. Grčka nema ni za otplatu kamate pa ne može da računa ni na uspešnu dugoročnu otplatu glavnice. Kao što ni prethodni program u suštini nije mogao da reši problem, tako neće ni ovaj. Za već godinu i po dana možemo očekivati ponovni pritisak na međunarodnu zajednicu da otkupi Grčku jer je sledeći potencijalni banrkot neminovan. Naravno pod uslovom da međunarodni finansijski sistem preživi do tada. 

Tako je sa svakim štampanjem para i bail-outom. Oni uvek po definiciji podrazumevaju odlaganje problema odnosno zamenu fiskalnih problema inflacijom, depresijacijom kursa odnosno realnim osiromašenjem. Jedino dugoročno rešenje je kontrolisani bankrot Grčke, kontrolisani bankrot institucija koje su nepažljivo pozajmljivale vladi i recesija koja bi potom sigurno usledila. Delom bi morali da se sačuvaju depoziti građana, očuvaju penzioni računi, deo fondova bi morao u stečaj i restrukturiranje, sve kako bi se izbegao opšti finansijski inferno. Sa druge strane, finansijski sektor mora da prestane da pozajmljuje Grčkoj a vlada da vuče deficite. Zapravo bankrot bi oslobodio Grčku od duga i omogući da primarni suficit iskoristi za restrukturiranje javnog sektora. Neka vrsta programa EU i MMF u manjem obimu mogla bi da se pametnije iskoristi za finansiranje strukturne transforamcije Grčke. uz jednaku političku volju takav program bi bio jednako moguć i sa opstankom Grčke u evrozoni. Međutim razlog zašto ovakav program nije na stolu je taj što bi nemačke i francuske banke prevashodno morale da pišu gubitke, da se odreknu glavnice i kamate, da Nemačka snosi trošak garantovanja depozita kod kuće itd. Svejedno, pošto problem neće rešiti, kao što ni prethodni paket pomoći nije rešio, platiće cenu za politički projekat evra kad-tad. U suštini, koliko god grčka vlada bila kriva za situaciju u kojoj se zemlja nalazi, građani Grčke delom su taoci trenutne situacije i svog položaja, u nemogućnosti da bez obziljnih političkih posledica urade jedinu racionalnu stvar -proglase moratorijum.

Ako bi se malo igrali baba Vange, možemo reći da je efektivnost dogovorenog programa za spašavanje Grčke neizvesna i u kratkom roku. EU i evrozona sigurno ulaze u recesiju ove godine, odnosno veći deo je već u minusu, i to je svima jasno. Zabrinjava stagnacija cena nekretnina u Kini, usporavanje rasta i ubrzavanje inflacije, što ukazuje na približavanje kraju poslovnog ciklusa koji traje već decenijama u Kini. Ne ulazeći u dublju analizu, mogu reći da postoji opasnost od sloma rasta Kine (što sam već nekoliko puta najavio priznajući da mi svi elementi problema nisu jasni, mada se klupko lagano odmotava). Kada bi se to dogodilo svet bi zadesila mnogo veća i dublja kriza nego ova koja traje već četiri godine. Na kraju rast u SAD je vrlo turbulentan i fragilan. Iako je zaposlenost stabilna na oko 8.5% pitanje je kakvo je stanje u sivoj zovi, u industrijskim porudžbinama, kakva su predviđanja preduzetnika i poslovnih ljudi. Imam premalo informacija i znanja da bih mogao situaciju preciznije da procenim (mada bih gotovo sigurno i tada pogrešio, takva je ekonomska nauka). Sve u svemu, bilo koji od problema da krene prema malo lošijem scenariju, Grčki problem postaće zanemarljiv prema onome što bi moglo da nas čeka. Jer MMF i EU mogu da skupe pare da pomognu Grčkoj, eventualno Portugalu. Ali spasiti Italiju ili Španiju moguće je samo jednim "čarobnim" mehanizmom koji sigurno vodi u inflaciju, recesiju pa stagnaciju. Dugo, dugo, dugo.

Preduzetništvo, inovacije i kriza

Dugo već slušamo kako se većina evropskih i svetskih političara kune u to da će oni kroz državnu potrošnju da izvuku svoje zemlje i ceo svet iz ekonomske krize i recesije. Hiljade milijardi dolara, evra i ostalih valuta su nemilice potrošene, ali bez pravih rezultata. Koliko ja vidim, problem u državnom stimulusu je u tome što on leči posledicu istim uzrokom. Jedino što je dosada kroz istoriju uspevalo da pobedi ciklična kretanja ekonomije i da iz recesije pokrene privrednu ekspanziju su inovacije. Upotreba vatre, parna mašina, motor na unutrašnje sagorevanje, stoni računar... bilo koji od ovih izuma je promenio na bolje svet u kome živimo. Šumpeter je taj čin stvaranja inovacija od strane preduzetnika nazvao ''kreativnom destrukcijom'' jer su one uništavale do tada postojeće obrasce privređivanja i stvarale nove. Ovde ću da prikažem jedan primer kako je jedna ''luda'' ideja jednog čoveka stvorila potpuno novu industriju u Africi, koja zapošljava oko 10 000 ljudi.

''Naše gore list'' Dušan Vasiljević je 1980-ih iz Australije otišao u Južnu Afriku tražeći nove prilike za posao, i tamo je pokrenuo piljarnicu. Posao mu je krenuo, ali ne baš najbolje i on je odlučio da potraži neko unosnije zanimanje. U to vreme se razrešavala kriza oko Namibije, koja je bila pod okupacijom Južnoafričke Unije i tada su se završavali pregovori oko njene nezavisnosti koja je ostvarena 1990. Vasiljević je na krajnjem jugu zemlje, pored same granice sa JAR, uz obalu reke Oranje kupio tada propalu farmu Aussenkehr lmt. i na njoj pokrenuo novi biznis - uzgajanje grožđa. On je prvi čovek koji je počeo da uzgaja grožđe na komercijalnoj osnovi u Namibiji, pošto je to pre njega smatrano nemogućim. Ipak, Vasiljević je uspeo da odgaji sortu grožđa koja uspeva na suvom i peskovitom zemljištu sa manje od 50 mm padavina godišnje. Prve godine proizvodnje je uspeo da sam popuni kvotu od 900t koju je Namibija dobila za izvoz u Evropsku Ekonomsku Zajednicu. Vasiljević je znao da ključ njegovog uspeha nije samo u proizvodnji grožđa, nego i u dobrom tajmingu - ključno je bilo da njegovo grožđe sazri pred Božić (gregorijanski) i Novu godinu, u vreme stonog grožđa nije bilo u Evropi. Time mu je bio garantovan plasman ali i viša cena. Prateći njegove stope, i drugi investitori su krenuli sa pokretanjem tog posla i danas je sveže grožđe jedno od glavnih izvoznih artikala Namibije, u vrednosti od preko 300 miliona USD godišnje a ta industrija zapošljava oko 10 000 ljudi. Vasiljkovićeva firma i danas uspešno posluje, a njegov uspeh se koristi kao case study ilustracija preduzetničke inovativnosti.

Da bi se vratili na putanju ekonomskog rasta i prosperiteta, potrebne su nam preduzetničke inovacije. A da bi se one desile, potrebno nam je business friendly okruženje koje nije sputano velikim fiskalnim nametima niti nepotrebnom državnom regulacijom. Ukoliko do toga ne dođe, jako sam sumnjičav u svetlu budućnost svih nas.

Mit velike depresije

Vrlo interesantan prikaz alternativnog pogleda na uzroke Velike depresije tridesetih godina odnosno ulogu administracija Herberta Huvera i Frenklina Rusvelta u razvoju krize. Ova rasprava je više nego aktuelna i potrebno je razmišljati o posledicama pogrešnih politika koje i deluju sa dugoročnim štetnim posledicama. (hvala zg, komentatoru sa TR).