Khan Academy

Preporučujem vam odličan video o Khan Academy - internet sistemu za besplatno obrazovanje. Ovaj video daja pregled kako je sam sistem nastao, koji je cilj postojanja i vizija. Verujem da su ovakvi sistemi budućnost obrazovanja i siguran sam da ovaj princip može u velikoj meri doprineti da se izleče boljke našeg očajnog sistema obrazovanja. Zaista inspirativno!

Bitcoin

Nakon nekoliko dana razmišljanja o konceptu bitcoina i tekstova koje sam pročitao odlučio sam da napišem prvom prilikom post o bitcoinu. U međuvremenu dogodio se strmoglavi pad u prvoj nedelji decembra pa je trenutak super za objavljivanje. Ključno pitanje na koje sam sebi pokušao da odgovorim: koji je značaj bitcoina za monetarnu budućnost? Odmah da kažem, sam bitcoin je irelevantan ali koncept digitalnih valuta je veoma značajan.

Bitcoin je decentralizovana digitalna valuta. Napravio je anonimni haker, iz Japana koliko sam razumeo, na taj način da se novi novčići mogu "rudariti" posebnim mašinama i dugotrajnim procesom. Transakcije se obavljaju preko interneta direktnim povezivanjem digitalnih novčanika, dok se transakcije potvrđuju od strane samih korisnika. Na taj način, kreiranje i upravljanje bitcoinom je bez ikakvog autoriteta potpuno decentralizovano. Inovativna tehnologija, koju baš i ne razumem, primenjena je na konceptima koji su veoma stari, poput zlatnog standarda ili klirinških kuća. 

Novac generalno ima tri ključne funckije: sredstva razmene, čuvara vrednosti i sredstva obračuna. Da bi bitcoin postao značajna valuta i da bi ugrozio konvencionalne valute, mora da počne na dobar način da služi i pomenute tri svrhe. U svetu brzo rastuće e-trgovine, nije neočekivano da bitcoin, ili bilo koja druga digitalna valuta, odlično služi u tehničkom smislu kao sredstvo razmene. Za prvu funkciju važno je da postoji mreža korisnika. Što više ljudi bude koristilo digitalne valute, pogotovo ako su međusobno konkurentne, to će postojati veća korist od posedovanja valute jer može više stvari da se plati i kupi. Međutim, za druge dve funkcije, bez stabilne vrednosti teško da može da ugrozi standardni novac. Naravno, sa razvojem digitalnih valuta monetarne vlasti bi mogle da se okrenu zabrani i regulaciji, što je već počelo, kako bi očuvale svoj monopol u štampanju para. Ipak, ne verujem da je dugoročno moguće obuzdati ovu monetarnu inovaciju koja ljudima može da omogući tako važnu uslugu kao što je osiguranje od inflacije ponude nacionalnih valuta i veoma jednostavnu trgovinu.

Ono što može da bude ključni dugoročni efekat digitalnih valuta je posredno uvođenje koncepta free banking u ekonomiju, bez revolucije, bez dogovora, potpuno neplanirano i nekoordinisano - bao kao što nastaju sve industrijske i ekonomske revolucije u pozitivnom smeru. Fundamentalna razlika između bitcoina i konvencionalnih valuta je: a) bitcoin nema vrhovni autoritet koji upravlja ponudom; b) bitcoin nije obavezno sredstvo plaćanja (legal tender law) niti će i biti; c) ima fiksiranu ponudu. Takođe kako je sada koncipiran bitcoin može biti savršeno dupliran kako bi nastale nove digitalne valute, što je već i poečelo sa drugim coinima.

Sa bitcoinom može svašta da se desi. Kada je cena bila oko 1000 USD očekivao sam da još poraste a da se u 3 do 6 meseci dogodi značajniji pad gde bi mnogi investitori, posebno oni koji su ušli u poslednjih 2-3 meseca, izgubili dosta novca. Izgleda da sam se prevario i da je balon krenuo da puca mnogo ranije. No poenta ostaje, trenutno visoka cena bitcoina koja je naglo skočila, bez značajnog proširenja mreže korisnika ili mogućnosti obračuna, nije bila realna. No ne očekujem da se bitcoin uruši i nestane. Ovo je samo šansa da se inteligentnije ponovo proba, kako bi se na bolji način odgovorilo potrebana korisnika koji bi možda želeli i da štede ili obračunavaju u digitalnom novcu. U svakom slučaju čeka nas konkurencija i radujem se tome. 

Bitcoin, free banking i budućnost

Ulazak u svet decentralizovanih digitalnih valuta veoma je blizak konceptu "free banking" koji podrazumeva da se različite institucije koje prave ponudu novca, takmiče različitim valutama, bez obaveze korišćenja jedne valute za korisnike, i bez postojanja centralne banke. Koncept je veoma popularizovao Hayek a u novije vreme puno može o tome da se nauči od Lawrence Whitea i Georga Selgina. Poenta je da nepostojanje centralne vlasti daje veću sigurnost da neće biti monopola nad štampanjem para. Kada postoji monopol (legal tender law) lako se dolazi do situacije da država ima moć da upravlja dohotkom građana kroz štampanje para i Kantiljonov efekat - povećanje bogatsvta oseti onaj koji prvi u redu dobija novac (zaposleni u državi / sektori u kojima država interveniše / primaoci subvencija i sl.). Krajnja posledica može biti pregrejavanje ekonomije, koje mora da se završi sa recesiom kada se krene u obaranje prouzrokovane inflacije. Ako se otrgne kontroli, monetarna vlast države može da otera društvo u potpuni kolaps, kao svojedobno u Nemačkoj, Mađarskoj, SRJ (1993) i skorije Zimbabveu. 

Međutim, kada postoji konkurencija valuta, pogotovo kada su one potkovane nekom ograničenom ponudom (commodity money - zlato, srebro, korpa valuta i sl.), onda bi svako kreiranje kredita van održivog nivoa, i veštačko podizanje ponude novca, brzo iscrpelo rezerve banke. Opstale bi samo one institucije i one valute koje na dobar način opslužuju tri ključne funckije, što ujedno znači sigurnost valute i relativnu stabilnost vrednosti (odsustvo preteranog štampanja = inflacije). Ovde vidim najveću šansu koncepta digitalnih valuta, jer su, za razliku od formalnih finansijskih institucija, kreatori mnogo slobodniji u inovacijama i pronalaženju najboljeg koncepta, ali i uz niže troškove sposobni da kreiraju nove valute. Siguran sam da nas čeka više godina, možda i decenija polu-haosa na tržištu digitalnih valuta. Ali, digitalne novac, bez kontrole, centralne vlasti i ograničenja u konkurenciji mogu dovesti do toga da kroz proces tržišne utakmice pronađemo najbolji koncept digitalnog sistema plaćanja i valute koja služi kao novac. Činimi se da ćemo za nekoliko decenija imati više, možda desetak, ključnih digitalnih valuta i veoma razvijene berze digitalnog novca, koji će uz nezamislivo niske troškove omogućavati trgovinu, ulaganja itd. Da moram da se obavežem, rekao bih da će velika inovacija 21. veka biti upravo konkurencija digitalnih valuta i da ćemo do 2030. godine svi imati digitalne novčanike i međusobno trgovati u više valuta.

Ako je moj instikt ispravan, onda možemo očekivati revoluciju u celoj monetarnoj sferi. Kada ljudi budu imali mogućnost da pobegnu od nacionalnih valuta, koje će sigurno posle izlaska iz Globalne recesije osetiti inflaciju, to će značajno oslabiti značaj monetarnih vlasti. Rezultat bi bio ili više discipline u monetarnoj sferi, sledstveno i manje fiskalnih intervencija iz štampanaj para, ili sa druge strane, propast nacionalnih valuta i dublje krize tamo gde država nije spremna da se suoči sa 21 vekom. Konkurencija valuta je jedini dugoročni mehanizam zaštite čovečanstva od manipulacije, inflacije i pregrejavanja ekonomije. Takođe, ovakva konkurencija je važan faktor sprečavanja državnih intervencija koje su finansirane naduvanim balonom kredita. Kao što je Hayek rekao u jednom od intervjua:

"U potpunosi sam uveren da nijedna vlast nije, politički ili intelektualno, sposobna da pruži tačnu količinu novca koja je neophodna za miran ekonomski razvoj. U potpunosti se zalažem, zapravo, ubeđen sam, da nikada nećemo imati pristojan novac ponovo, pre nego što oduzmemo vlasti monopol u izdavanju novca, i dozvolimo konkurentskim institucijama... da izdaju novce koji konkurišu jedan drugom i dozvolimo ljudima da odluče koju vrstu novca preferiraju da koriste." F. A. von Hayek (1978)

Nobel za ekonomiju 2013

Fama, Shiller i Hansen dobili su Nobelovu nagradu za razvoj standardnog finansijskog modela vrednosti aktive. Nisam imao prilike detaljno da se bavim njihovim radom nažalost.

Samo da spomenem, da je i ove godine zaboravljen William Baumol, što je velika šteta (pitanje da li će doživeti da se neko seti njegovog doprinosa).

Budući nobelovci vrlo verovatno bi mogli biti neko iz ekipe: Paul Romer & Robert Barro, Douglas Dimond, Alan Kruger...

Moji lični favoriti, mada šanse za to u narednoj godini ne deluju veliko, je da se nagrada nađe u rukama dvojce fantastičnih čigaoijanaca: Sam Peltzman i Richard Posner

Ferguson vs. Krugman

Tri britka teksta Nailla Fergusona o Palu Krugmanu:

Krugton the invincible Part 1

Krugton the invincible Part 2

Krugton the invincible Part 3

Rasprava o podizanju granice duga u SAD

Mnogi mediji digli su iracionalnu frku oko pregovora o daljem finansiranju Federalne vlasti u SAD. Republikanci iz pokreta Čajanka odbijaju da prihvate podizanje nivoa duga ukoliko se dodatno ne odloži primena Obamacare-a. Čak ne mogu ni da zahtevaju odbacivanje celog programa. Ovaj članak u velikoj meri demistifikuje strah o bankrotu SAD koji je potpuno iracionalan. Takođe, rasprava i pregovori na koje teraju fiskalno konzervativni kongresmeni i senatori je zapravo prilično konstruktivna u pokušaju da se prekine lanac koji ilustruje naredni grafik:

Objašnjenje sistema zdravstva u SAD

Napad na Siriju

Juče je došlo do obrta u iščekivanju vojne akcije na Siriju. Britanski parlament sa tesnom većinom nije podržao volju premijera Cameron da britanska vojska interveniše. Premijer je poručio da, iako snažno veruje u opravdanost vojne operacije, odluka parlamenta odražava volju građana i da će tu volju poštovati. Dakle šta god odlučio Obama, Britanija neće učestvovati u bombardovanju.

Sa druge strane Atlantika Obama je poručivao danima da više nije pitanje da li će biti operacije nego kada. Time je Obamina administracija rešila da se, po cenu kršenja ustava, umeša u građanski rat u Siriji. Po Ustavu SAD, federalni predsednik je vrhovni komandant vojnih snaga, ali nema autoritet za objavu rata. To pravo je zadržano u Kongresu koji jedini po ustavu može objaviti rat bilo kojoj zemlji. Od Drugog svetskog rata, to pravilo ustava kršeno je više puta (poslednji put napadom na Libiju). Ovde vidimo jednu veliku razliku između Camerona i Obame.

Smatram da je strašna činjenica, ukoliko je tačna, to što je Asad upotrebio hemijsko oružije protiv svog naroda, civila. Vojna intervencija čiji bi cilj bio da spreči dalju upotrebu hemijskog oružija bi po mom mišljenju bila legitimna i opravdana čak i bez blagoslova Saveta bezbednosti. Međutim, mislim da ni SAD ni Britanija, ne bi trebalo da se uključe u konflikt u Siriji. Prvo zato što uopšte nisam siguran da je strana vojska, bez kopnenog prisustva, sposobna da spreči dalju upotrebu hemijskog oružija. Drugo, nisam siguran da građani bilo koje zemlje na zapadu poznaju situaciju dovoljno da bi mogli da donesu razumu odluku da li je poželjno birati strane u građanskom ratu. Kao i u Libiji, SAD bi intervencijom izabrale stranu, ali nama ništa ne garantuje da će posle svrgavanja Asada doći do uspostave mira, i da na vlast neće doći još veći fundamentalisti i protivnici demokratije. Ako bi nepoželjni ishod zaista nastupio, time bi vojnom intervencijom SAD sebi napravile veći bezbednosni problem u budućnosti. Ovaj scenario se potvrdio više puta u skorioj istoriji. Možda bi najbolje u ovoj situaciji bilo da se SAD i Britanija prosto ne mešaju u građanski rat jer je pitanje koliko, u dogom roku, zaista mogu da pomognu, vojnim intervencijama, demokratizaciji Bliskog istoka. 

Iapk, Obama je sada u pat poziciji. Ako ne naredi bombardovanje izgubiće kredibilitet i prema političkoj i vojonoj eliti u SAD ali i u svetu. Pogotovo će izgubiti kredibilitet prema pobunjenicima u Siriji, pa je pitanje koliko će SAD moći da ima uticaja na njihovo demokratsko usmerenje nakon eventualne pobede u građanskom ratu. Sa druge strane ako napadne, to će učiniti protiv volje najbližih saveznika, verovatno protiv volje građana SAD i svakako uz obnovu tenzija u odnosima sa Rusijom (koji su već duže na niskoj grani tokom Obaminog predsednikovanja). 

Fed, monetarna ekspanzija i inflacija

Ohrabrujući razgovor o istoriji, stanju i perspektivi finansijskog sistema. Po prvi put sam čuo od nekoga ono što je meni intuitivno paralo mozak. Ogromna monetarna ekspanzija napravila je ogromnu inflaciju, ali inflaciju u finansijskom sektoru koji prošao kroz čitav niz efekata pogrešnih i preteranih investicija. Takođe, neprestano doživljavamo balone i recesije u finansijskom sektoru i to će se nastaviti dokle god budemo imali centralno bankarstvo bazirano na trenutnim principima. 

Ekonomske slobode i blagostanje društva

Odličan video sa mnogo primera koji objašnjava zašto je bolje da živimo u ekonomski slobodnijem društvu. Ekonomske slobode vode bržem rastu i većem blagostanju društva pa su nezaposlenost i nejednakost manji.

Dan kada je ukinuto ukidanje Slobode

Petog decembra Amerika je proslavila Repeal Day, dan kada je 1933. godine ukinuta trinaestogodišnja Nacionalna zabrana proizvodnje, transporta, uvoza i prodaje alkoholnih pića, takozvana Prohibicija. Sećanja na negativna dejstva Prohibicije nisu od značaja samo građanima Sjedinjenih Država već mogu poslužiti i kao podsetnik celom svetu o opasnostima koje nosi zanemarivanje tržišnog mehanizma, ljudskih želja i individualnih sloboda pri razmatranju određene regulative.

Na početku XX veka, Sjedinjene Američke Države suočavale su se sa ozbiljnim problemima uzrokovanih alkoholizmom: veliki broj alkoholičara sa čestim i teškim zdravstvenim problemima zbog svoje zavisnosti, koji su pod uticajem alkohola činili kriminalna dela, zlostavljali žene i zapostavljali porodice. Uviđajući ove negativne posledice forimrane su uticajne građanske grupe koje su se borile za Prohibiciju. Tako je, na primer, The Women's Christian Temperance, grupa hrišćanki koja je osnovana na početku prošlog veka sa porukom: “Usne koje dotaknu alkohol, neće dotaći naše”, smatrala da je alkohol uzrok gotovo svih društvenih problema tog doba. Insistiranjem da će se zabranom alkoholnih pića rešiti problemi kriminala i korupcije (time i smanjiti poreski teret koji se stvara zbog velikog broja zatvorenika), rešiti socijalni problemi i unaprediti zdravstvo i higijena, pomenute interesne grupe su uspele da izdejstvuju usvajanje 18. Amandmana kojim je zvanično uvedena Prohibicija. Međutim, ljudi su i dalje nastavili da uživaju u alkoholu, a nijedno od poboljšanja kojima su se nadali zagovornici Prohibicije nije ostvareno, naprotiv, stanje u društvu je bilo pogoršano:[1]

1)   Konzumiranje alkohola je u početku stvarno smanjeno sa 1 galona godišnje popijenog alkohola po glavi stanovnika u 1919. godini na 0,3 galona u 1921. zbog otežanog snabdevanja pićima koje je uzrokovala Prohibicija. Međutim mirnim rastom, 1929. godine ovaj broj dostiže 1,3 galona po glavi stanovnika, što je iznos veći nego u 1919. godini.

2)   Zadovoljiti visoku tražnju za alkoholom nije bilo moguće učiniti legalnim putem, pa su visoki profiti u snabdevanju alkoholom privukli kriminalce poput Al Kaponea da se organizovano bave ovim poslom. Kako bi nesmetano obavljali svoje aktivnosti, mafijaši su potplaćivali organe državne vlasti što je rezultiralo rastom korupcije. Naplata potraživanja bila je nemoguća legalnim putem, organizovani kriminal je nasiljem i ubistvima rešavao ovaj problem, pa je i stopa kriminala rasla. Na sličan način rešavane su razmirice i nesporazumi sa konkurencijom i dobavljačima. Stopa ubistava je povećana sa 6 ubijenih na 100.000 stanovnika 1920. godine na skoro 10 ubijenih na 100.000 stanovnika 1933. godine. Broj kriminalaca u zatvorima je takođe rastao, na primer, u zatvoru Sing Sing je broj zatvorenika u doba prohibicije porastao sa 1090 na oko 1650, odnosno za oko 66%. Federalni rashodi za kaznene ustanove su povećani u periodu Prohibicije za više od 1000 posto, a i samo sprovođenje 18. Amandmana izazivalo je ogromne troškove-godišnji budžet Biroa za prohibiciju iznosio je 13,4 miliona dolara 1920. godine dok su izdaci za onemogućavanje uvoza i izvoza alkohola iznosili oko 13 miliona dolara prosečno u godinama Prohibicije.  

3)  Kvalitet alkoholnih pića je značajno opao; pićima su dodavane neproverene supstance kako bi tečnost bila opojnija i stvarala veću zavisnost sa ciljem da se zadrže potrošači. Takođe, snabdevačima je bilo isplativije da prodaju pića sa višim procentom alkohola jer se na taj način, konzumiranjem manje količine, uz manje stroškove, dobija isti opojni efekat.. U periodu Prohibicije prodaja pića sa nižim procentom alkohola je iznosila samo 10-15% ukupne prodaje alkohola. Pomenuti efekti su doprineli pogoršanju zdravstvenog stanja svih konzumenata alkoholnih pića.

Prohibicija je doneta iz dobrih namera ljudi koji su insistirali na njenom uvođenju, kao što se i danas dobronamerno insistira na zabrani mnogih dobara, poput, na primer, marihuane. Međutim, dobronamernost i želja da se poboljša društvo ne menjaju načine na koji ljudi funkcionišu; država može zabraniti gravitaciju, ali to neće pomoći ljudima da lete. Direktnije, ako pojedinci žele i mogu bez zabrane da obavljaju određene aktivnosti koje ne štete direktno drugima, oni će uvek naći način da te aktivnosti vrše i kada zabrana postoji, bez obzira na njenu rigidnost. Osim toga što su zabrane pomenutih aktivnosti nesvrsishodne, one  proizvode i neželjene posledice koje se jasno mogu videti iz slučaja Prohibicije, a gotovo iste posledice su prisutne i u modernim prohibicijama droga. 

Kao i u vreme Prohibicije alkohola, u slučaju narkotika konzumacija nije odstranjena, narko-karteli ostvaruju ogromne profite, koliko god distributera se uhapsi uvek postoje novi sa često boljim metodama distribucije, nove droge izazivaju veću zavisnost i razornije su po ljudsko zdravlje (tako je jeftiniji krek nastao kao supstitut kokainu, a tu je i primer takozvanog “krokodila”, jeftine droge koja je nastala u protekloj deceniji i koja čini da se telo konzumenta bukvalno raspadne).   

George Santayana je jednom prilikom napisao: “Oni koji ne mogu naučiti iz istorije, osuđeni su da je ponavljaju”. Čini se da se istorija ponavlja u slučaju droge, ali da smo ovom prilikom  ekstremniji nego što je to bio slučaj sa Prohibicijom alkohola. Od posledica alkohola godišnje u svetu umre oko 2.5 miliona ljudi, dok od posledica marihuane nije do danas umrla ni jedna osoba, a i pored toga možemo čuti žalbe uticajnih ljudi i grupa u Americi o “neopravdanoj” legalizaciji marihuane u pojedinim saveznim državama. Borci protiv legalizacije marihuane koriste argumente koji neodoljivo podsećaju na argumente The Women's Christian Temperance grupe i ostalih koji su se zalagali za Prohibiciju.

---

[1] Podaci prikupljeni iz M. Thorton: Policy Analysis, Cato Institute; No. 157; i sa internet stranice Economic History Association:  http://eh.net/encyclopedia/article/miron.prohibition.alcohol dana 10.12.2012.

SAD na ivici litice

Evo jednog videa koji na plastičan način objašnjava gde su federalne finansije SAD. Jedini način da se reši fiskalni problem federalnih vlasti je da se značajno povećaju porezi i drastično smanje rashodi na određenim pozicijama. Međutim, za razliku od Ruzveltove ere, pa 60ih i 70ih, svet je danas izuzetno mobilan i globalan. Firme se lako sele, bogati ljudi menjaju stanovanje, kreativno računovodstvo je usavršeno i zato je mnogo lakše pobeći od poreza.

Zbog toga stalno podbacuju projekcije dodatnih prihoda od povećanja poreza. U ovom videu kao i u realnosti, odgovor se sam nameće - potrebna je opsežna reforma i privatizacija države blagostanja jer su socijalni troškovi postali apsolutno neodrživi.

Pop-Krugman

Profesor Pol Krugman gostuje sutra u Beogradu na solističkom koncertu sa simfonijskim orkestrom poslovnog kluba. Organizatori spektakla su poručili da će bard ekonomske muzike pevati svoje hitove: "Štedočina Obama", "Troši, troši, troši", "Deficit je moja furka","Voleo sam Kejnza ko nijednu pre", najveći hit "Štamparska mašina" kao i najnoviji singl "Pumpaj Mlađo". Nakom koncerta u Beogradu, ex-YU turneja se nastavlja u Zagrebu i Ljubljani.

E sad ozbiljno. Ja ne znam o kojoj štednji priča Krugman. Amerika beleži veoma visok dug i deficite poslednjih godina, najviše još od Drugog svetskog rata. Nije štednja ono što rade ni Grčka ni Španija jer ograničavanja rasta potrošnje, zamrzavanje plata i otpuštanje par procenata, uz visok deficit i novo zaduživanje nije štednja. Štednja je kad zaradiš 100 potrošiš 90 a 10 daš da vratiš deo duga.

Većina zapadnog svet štedi koliko i sekretarica u ministarstvu koj umesto 3000 uzme potrošački kredit od 1000 evra da ode na more u Grčku. Srbija pogotovo ništa ne štedi već veoma dugo. Kada će ekonomisti i političari priznati da je Srbiju upropastio socijalizam, kejnzijanizam i državna potrošnja na steroidima? Kada će ljudi shvatiti da smo živeli iznad svojih mogućnosti te da su nam zahtevi nerealni? Stvari koje preporučuje Krugman možda mogu da prođu na zapadnu a da se svet ne raspadne. Ali u Srbiji, dodatno povećanje javne potrošnje ili štampanje para bilo bi samoubistvo.

Niall Ferguson and Peter Thiel

Pogledajte intervju Niall Fergusona sa hi-tech milijarderom Peter Thielom (osnivač PayPal-a, i investitor u 200 drugih kompanija). Zaista interesantno.

Paul vs. Krugman

Jeremy Hammond je napisao knjigu koja se bavi sukobom ideja austrijske i kejnzijanske ekonomije u doba finansijske krize. Do knjige nisam došao ali ovaj video prenosi interesantne citate koji verovatno sumiraju ono što je poenta knjige.

Naredni video sam prenosio više puta, a on je sjajna ilustracija kako se višak novca širi korz finansijski sistem.

Iracionalnost političkog procesa

Prenosim vam jedno veoma interesantno predavanje koje se bavi razumnom nezainteresovanošću političara i glasača za racionalnim političkim odlukama. Predavač, Michael Huemer, filozof, proširuje koncept rational ignorance koji je Brayan Caplan popularizovao u svojoj knjizi "The Myth of the Rational Voter", na širi kontekst javne politike pokazujući kako politikči proces ima inherentnu tendenciju da dovodi do neracionalnih i pogrešnih političkih odluka.

Mit velike depresije

Vrlo interesantan prikaz alternativnog pogleda na uzroke Velike depresije tridesetih godina odnosno ulogu administracija Herberta Huvera i Frenklina Rusvelta u razvoju krize. Ova rasprava je više nego aktuelna i potrebno je razmišljati o posledicama pogrešnih politika koje i deluju sa dugoročnim štetnim posledicama. (hvala zg, komentatoru sa TR). 

Don Bodro i prosečne plate u SAD

Dugo sam nameravao da napišem opširan post o tome koliko je decenijska stastitika dohotka u SAD pogrešna. Argumenti, hipoteze i teorije raznih ekonomista, predvođeni Stiglitzom, ali i šireg javnog mnjenja, predvođenih okupatorima, zasnovani su na "činjenici" da je realni dohodak prosečnog amerikanca ostao isti kao pre 30 godina, dok je povećana nejednakost. U ovom videu Prof. Don Bodro (Don Boudreaux), inače profesor na George Mason Univerzitetu i autor na blogu Cafe Hayek, detaljno objašnjava sve greške u navedenom rezonovanju. Ranije sam i sam šturo pokušao da pokrijem temu no više nema potrebe ništa da dodajem, uživajte:

frame>

Greg Mankiw o Obami i Stimulusu

Na blogu Profesora Grega Mankiwa pronašao sam jedan tekst koji je napisao 2009. godine povodom stupanja na vlast Obame i njegovih mogućih planova za ekonomsku politiku i oporavak ekonomije. Evo na koji način je Mankiw iskazao skepticizam, što je pogotovo interesantno dan nakon Obaminog State of The Union Address.

Libija, nafta i teorija zavere

Ne bih da sudim šta su bili razlozi za vojnu intervenciju zapadnih saveznika nad Libijom. Kad god se dogodi slična situacija najlakše je čuti objašnjenje da je sve to zbog nafte. Pružiću par podataka i razmišljanja koja potvrđuju da nafta svakako nije povod za mešanje SAD.

Prvo, malo ljudi zna da SAD pokrivaju dobar deo svoje potrošnje nafte (oko 38%*). Zapravo kada se posmatraju naftne prerađevine SAD je prošlog meseca bila prvi put u suficitu razmene za poslednjih šezdeset ili sedamdeset godina. Dakle, Amerika zavisi od nafte manje nego što prosečan kafanskih teoretičara misli.

Tačno je da Libija ima ogromne potvrđene zalihe nafte (47 milijardi barela). Međutim u razmerama međunarodne proizvodnje Libija je mali igrač sa udelom u svetskoj proizvodnji od svega 1,5 do 2%. Ono što je mnogo bitnije, udeo Libije u uvozu nafte u SAD je na nivou statističke greške. Da je celokupan izvoz Libije bio usmeren samo u Ameriku, to ne bi bilo dovoljno da porkije ni 15% uvoza u SAD. Pet najvećih trgovinskih partnera SAD u uvozu nafte (Kanada, Saudijska Arabija, Meksiko, Venecuela i Nigerija) pokrivaju oko 70% ukupnog uvoza (primetite da Libija nije ni u 15 najvećih izvoznika). Da je Libija bilo kad prestala da izvozi naftu, kompanije iz bilo koje od navedenih zemalja bi Americi mogle da isporuče razliku u roku od mesec dana. Čak i u OPEC-u, Libija je mali igrač. Dakle, svi podaci pokazuju da je nafta u Libije od tako malog značaja za privredu SAD da je potpuno neverovatno da neko diže avione, troši ogroman novac na intervenciju, zbog vrednosti nafte koja je na nivou statističke greške. Za SAD bi bilo logično da napdnu Libiju zbog nafte koliko i Nemačkoj da bombarduje Srbiju zbog fabrike Zastave koja ugrožava interese nemačkih automobilskih proizvođača.

Da bi se neka naftna kompanija dokopala izvora u Libiji morala bi da reši nekoliko problema. Prvo mora dobiti pravo upravljanja nad naftnim poljima. Ili kao vlasnik (od te priče nema ništa jer će na vlast doći ili muslimanski fundamentalisti ili neka nova hunta ili neki treći socijalista a ko od njih će želeti da privatizuje "strateški nacionalni resurs") ili kao trajni korisnik (što bi podrazumevalo SAD upravu koja je nemoguća bez kompene okupacije o kojoj takođe ni govora). Drugo, zašto bi ijedna kompanija ulagala u Libiju koja trenutno oslikava političku anti-stabilnost sa mogućnošću izbijanja novog građanskog rata i novih spaljivanja rafinerija. Pored toliko zemalja sa mnogo više i bliže nafte ne vidim razlog zašto bi se ijedna naftna kompanija kockala sa Libijom. 

Zaključak: Libijska nafta je toliko nebitna za privredu SAD da ne postoji logičan splet okolnosti u kojima vlada SAD ima ekonomski interes da bombraduje Libiju zbog nafte.  

*Podaci za Septembar 2011. 

Okupacija

Naleteo sam na listu zahteva koju je predložio jedan od aktivista Occupy Wall street na zvaničnom forumu. Možda je ovo i neka šala jer lista zahteva prosto deluje neverovatno!

Tu ćete naći sve, od podizanja carina na uvoz da se izjednače konkurentne nadnice iz nerazvijenih zemalja, besplatno visoko školstvo, preko hiljadu milijardi u infrastrukturu pa sve do jednostranih otpisa svih svetskih dugova. Ne pada mi na pamet da gubim vreme da pokazujem koliko su ovi zahtevi nerealni, međusobno nekonzistentni, glupi, štetni i na kraju koliko nemaju veze sa zaključnom rečenicom: 

"These demands will create so many jobs it will be completely impossible to fill them without an open borders policy." 

Naravno ovde nije problem sa open border policy već sa prvim delom tvrdnje koji pokazuje koliko stavovi i ideje aktivista nemaju blage veze sa zdravim razumom. Nije ni čudo što građani ignorišu ovu okupaciju. I to sa dobrim razlogom!