Ekonomska istorija XX veka

Fantastični Lawrence H. White govori o ključnim temama ekonomskih debata 20 veka. Toplo preporučujem

Pop Ekonomija, treća epizoda

Epizoda 3. - konkurencija i saradnja

Pop Ekonomija

Upravo je izašla prva epizoda serije PopEkonomija koja će se emitovati na sajtu u 8 nastavaka u naredna dva meseca. Serija se bavi osnovnim ekonomskim principima koji su primenjeni na razne teme. Prva epizoda bavi se ulogom cena u privredi.

Epizoda 1. - Cene 

Fiksni kurs za dinar

U svetlu obnovljene rasprave o fiksnom kursu, Slaviša Tasić sa Tržišnog rešenja i ja smo napisali manifest o fiksnom kursu:

Fiksni kurs za dinar

U njemu ćete naći sve o fiksnom kursu, šta taj režim zapravo znači i kako funkcioniše. Takođe tu se nalaze i prednosti koje donosi fiksni kurs, zašto je idealan za Srbiju, kao i poseban osvrt na mitove i zablude o fiksnom kursu koji su prisutni u srpskoj javnosti.

Širite dalje.

Evolucija društva i Božiji kompleks

Fantastičan pristup evolutivnoj teoriji društva i verovatno najbolja ilustracija Hajekove perspektive društvenog poretka koju sam ikada video. Tim Hartford, ime za pamćenje. Uživajte:

Prednosti deregulacije

AgroGerila, Davor Nikolić, u okviru projekta Građani za prosperitet napisao je sjajan tekst o prednostima deregulacije. 

Armen A. Alchian (1914 - 2013)

Napustio nas je još jedan sjajni ekonomista Armen A. Alchian (1914-2013), jedan od najvećih ekonomista XX veka. Preporučujem teks o njemu. Jedna od većih nepravdi je to što nije dobio Nobelovu nagradu.

Pogledajte intervju koji je napravio u seriji Hayek Interviews, moj omiljeni. Polako nas napuštaju najveći ekonomisti neoklasične ere, a veliko je pitanje kakva ekonomska nauka ostaje za njima?

Od Smita do Hajeka

Prethodni post preneo je citat Adama Smita koji je pisao o tome kako država ne treba da se meša u moentarnu politiku. Verujem da je misao iz narednog citata na istom tragu sa jasnom porukom:

"U potpunosi sam uveren da nijedna vlast nije, politički ili intelektualno, sposobna da pruži tačnu količinu novca koja je neophodna za miran ekonomski razvoj. U potpunosti se zalažem, zapravo, ubeđen sam, da nikada nećemo imati pristojan novac ponovo, pre nego što oduzmemo vlasti monopol u izdavanju novca, i dozvolimo konkurentskim institucijama... da izdaju novce koji konkurišu jedan drugom i dozvolimo ljudima da odluče koju vrstu novca preferiraju da koriste."

 F.A. Hayek, 1978

Slobodni bankar Adam Smith

Često se o Adam Smitu vuku zablude, iz prostog razloga što se mnogi ekonomisti ne kane previše da pročitaju šta je on zapravo napisao, već se oslanjaju na prežvakane, često neprecizne, interpretacije originalnih dela. Tako i standardna priča, kao za svetionike, da se čak i Adam Smit zalagao za to da država mora pružati javna dobra, predstavlja simplifikaciju njegovih reči. Nekoliko puta sam čuo da isto važi i za novac, jer ne može se imati javno dobro - novac - bez države da ga kroz centralnu banku ponudi. Odlučio sam da sebi ne dozvolim površnost kojom su me prečesto učili na fakultetu i da pročitam, barem najvažnije delove originala. Evo jednog citata, iz poglavlja The Principles of Commercial System, iz knjige Bogatsvo naroda (The Wealth of Nations) koji me je zapanjio:

"If... gold and silver should at any time fall short in a country which has wherewithal to purchase them, there are more expedients for supplying their place than that of almost any other commodity. If the materials of manufacturing are wanted, industry must stop. If provisions are wanted, the people must starve. But if money is wanted, barter will supply its place, though with a good deal of inconveniency. Buying and selling upon credit, and the different dealers compensating their credits with one another... will supply it with less inconveniency. A well-regulated paper money will supply it, not only without inconveniency, but, in some cases, with some advantages. Upon every account, therefore, the attention of government never was so unnecessarily employed as when directed to watch over the preservation or increase of the quantity of money in any country."

Jedna važna napomena, reč regulated u XVIII veku imala je mnogo drugačije, rekao bih suptilnije, značenje od današnjeg. Ona je značila to make something regular, dakle činiti nešto uobičajenim, nepromenljivim odnosno ustaljenim. Upravo je ovo značenje bitno za razumevanje celog pasusa. Dakle Adam Smith je 1776. godine pozivao na to da se država ne meša u ponudu novca. Novac je toliko vredna stvar za ljudsko postojanje, i toliko je potrebna za trgovinu i svakodnevne poslove, da će, više nego za bilo koje drugo dobro, društvo naći način da ga zameni ili ponudi kroz druge mehanizme. 

Papirni novac omogućava da se najjeftinije i najlakše pruži sredstvo razmene koje će zamenjivati ostala dobra, ali će korisnost novca, zavisiti najviše od njegove regularnosti, dakle od toga da ponuda novca bude ustaljena i ne previše promenljiva. U istom poglavlju, Adam Smit navodi da je korisnost zlata i srebra kao novca upravo rezultat činjenice da se njihove cene menjaju sporo, ne previše, i u stalno bliskom paritetu. Zato svaki pokušaj mešanja države u ponudu novca, kako bi se ponudilo više kredita, podstakla potrošnja ili investicije, odnosno pomoglo društvu uopšteno, je osuđen na (monetarnu i ekonomsku) propast.

Dakle, koliko je novac važan za ekonomiju toliko je važno da se u njega ne dira da bi svoju funkciju, sredstva razmene i zamene za sva ostala dobra, vršio što bolje. Danas bi se ovakav pristup najviše poklopio sa Free banking pristupom, samo 240 godina kasnije.

Par zapažanja o Austriskoj teoriji poslovnih ciklusa

U svom najnovijem postu na Tržišnom rešenju, Slaviša Tasić kritikuje Austrijsku teoriju poslovnih ciklusa, (Austrian Business Cycle Theory - ABCT) teoriju recesije po njegovim rečima. Želim da prokomentarišem ovde nekoliko zapažanja koja sam promislio vezano za njegov post.

Ako sam nešto naučio od Slaviše, to je da recesija nema jedan uzrok i jedno objašnjenje. Tako je i istorija nastanka krize, u kojoj živimo, izuzetno kompleksna i, u velikoj meri, i dalje misterija. Čini mi se, da bi čovečanstvo, prevazišlo mnoge elemente krize u kojoj se nalazi, da je neupitno jasno šta su najvažniji urzoci. Međutim, ono oko čega se sa Slavišom često ne slažem je pozicija Austrijske teorije poslovnih ciklusa u objašnjenju krize. Mislim da ova teorija zavređuje mnogo više poštovanja, pažnje, ali ponovnog čitanja u savremenom društvenom kontekstu. Možda i neke nove knjige koje će uspostaviti neku neoaustrijsku teoriju poslovnih ciklusa. Slaviša je svoju kritiku u postu sveo na nekoliko ključnih tačaka, pa ću i ja svoja zapažanja tako strukturisati.

1. Kratkoročne kamate i racionalne odluke

ABCT postavlja kamatne stope u centar analize, zbog toga što one imaju, po toj teoriji, ključni uticaj na investicione odluke. Pogotovo na odluke o dugoročnim investicijama. Ideja je da centralna banka manipulaciom monetarnom masom omogućava da kamatne stope padnu i da se pojeftine investicije a obeshrabri štednja. Posledica su preterana potrošnja, pogrešne investicije (malinvestment) i preterane investicije (overinvestment). Glavna zamerka ABCT u tretiranju kamata je to da se, zapravo, ovom teorijom tvrdi da centralna banka uspeva da prevari poslovne ljude niskim kamatama i da nije racionalno da oni nasednu na takvu manipulaciju, i to neprestano, iz recesije u recesiju. 

Iako smatram da je pitanje investicionih odluka mnogo kompleksnije, ne smatram da se ključnom idejom ABCT narušava racionalnost izbora i predviđanja. Sasvim suprotno, smatram da su izbor preduzetnika racionalni, jer rast monetarne mase, ili direktno igranje sa kratkoročnim kamatama, ima direktan uticaj na rast finalne potrošnje što posledično podstiče povećane investicije, čak i kada prodeuzetnik zna da je ekspanzivno stanje kratkotrajno i posledica monetarne manipulacije. Jer se investicija ne mora nužno vršiti zbog niže kamate, već zbog toga što je predviđanje rasta potrošnje uvećalo predviđanja budućih novčanih tokova, što bi opravdalo graničnu investiciju i pri istim kamatama. Dakle, smanjenje kamata povećaće potrošnju koja se pretežno finansira kratkoročnim kreditima.

Niže kratkoročne kamate podstiču ekspanziju keš kredita, minusa na karticama, kupovinu trajnih potrošnih dobara, automobila na lizing i sl. Upravo ove pojave su se dešavale tokom ekspanzije, od 2001 do 2008. Sa druge strane, kratkoročne kamate destimulišu štednju na kratkoročne oročene depozite, jer su kamate niže, što opet utiče na povećanu potrošnju. Prethodno je pogotov slučaj u svim branšama gde se kupovina ili finansiranje proizvodnje zasniva na varijabilnim kamatama, po sistemu LIBOR + rizik. 

Primer: Poseban slučaj je tržište nekretnina gde je u prethodnoj ekspanziji drastično povećan broj varijabilnih hipotekarnih kredita. Slaviša je sjajno objasnio kako je regulatorno okruženje samostalno usmeravalo i podsticalo kreiranje i formiranje pogrešne strukture takvih kredita, ali je sigurno važan faktor i to, da je veliki broj novih hipotekarnih ugovora, a pogotvo najveći broj NINJA (No Income, No Job or Asset) hipoteka, bio sa varijabilnim kamatama. Varijabilni hipotekarni krediti postali su konkurentniji od dugoročnih, i bolji za kontrolu rizika (iz ulga investitora) kod subprime hipoteka. Kada su kratkoročne kamate najniže u istoriji, na šta je Fed imao direktan uticaj, sa čime se i sam Slaviša slaže, za očekivati je da dođe do ogromnog rasta prodaje kuća sa varijabilnom kamatom na hipotekarni kredit, pa time i cena, i da se započne hipotekarna spirala i bez regulatornog mehanizma koji je postojao. 

2. Kamate i investicione odluke

Još jedna stvar je bitna kod investiranje usled trenutno nižih kamata. Preduzetnici imaju podsticaj da investiraju i kada znaju da ih centralna banka vara, zbog toga što ako to oni ne učine - hoće njihovi konkurenti. Svako ko se malo bavio investicionom analizom ili analizom rizika zna da se odluke o odobravanju investicije ili kredita donose na osnovu raznih parametara koji uvek za faktor imaju poziciju firme u odnosu na svoje relevantno okruženje. Kako je, najčešće, interes preduzetnika dugoročan opstanak na tržištu, oni ne mogu propustiti profitnu priliku koju pruža rast potrošnje i jeftinije investiranje, čak i kada nisu sigurni koliko će trajati niže kamate. Dovoljno je da jedan potencijalni preduzetnik-konkurent ili bankar koji greškom spusti kamatu, nasedne na monetarnu prevaru, i time ugrozi konkurentsku poziciju racionalnog preduzetnika u fokusu. Tako, taj racionalni preduzetnik, čak i kada je svestan manipulacije, može da zbog očekivanja reakcije drugih, krene u investicionu odluku. Teorija igara bi o ovome verovatno imala šta da kaže.

3. Struktura proizvodnje i potrošnje

Mislim da je važna tačka ABCT to što se ne fokusira na promene u agregatima poput potrošnje i štednje, već na metodološki individualistički pristup posmatranja strukture fenomena. Tako ABCT ne govori da će u recesiji doći do povećanih dugoročnih investicija i manje kratkoročnih investicija i potrošnje. Ideja je zapravo da će se i investicije i potrošnja zbog nižih kamata okrenuti zaobilaznijim proizvodima i proizvodnim metodama, što nikako nije isto što i dugoročna dobra ili investicija. Veći stepen zaobilaznosti podrazumeva veći stepen korišćenja kapitala (a manje rada - Rikardov efekat), više nivoa proizvodnje i kompleksnije tehnologije, što ne mora nužno značiti i duži period potrošnje, proizvodnje i investiranja (osim perioda koji je potreban da se proizvodnja prilagodi zaobilaznijim procesima).  

Zapravo, ključ ABCT je u tome da promene M mase dovode do promene kamatnih stopa što dovode do promene strukture potrošnje koja utiče na promene u strukturi proizvodnje (zaobilazniji proizvodni ciklusi) što može uticati na distorzije u dohodovnoj strukturi sektora sa dužim periodom obrta i njihovo preterano investiranje. Odnosno, povećanje monetarne mase i obaranje kamata, podstiče kreditiranu potrošnju i kupovinu dugotrajnijih dobara, što podstiče investiranje u više kapaciteta, bolje tehnologije i kompleksnije procese, proizvodnje kreditiranih i dugotrajnijih dobara.

Takođe, za praćenje privrednih ciklusa u okvirima ABCT važan je i tok proizvodnih i investicionih dobara. Kako je potrebno vreme i dugoročnije proizvodno angažovanje, da se ona formiraju, cene tih dobara u ekspanziji mogu rasti drastično. Investiranje može biti opravdano kako bi se oskudni proizvodni resursi uhvatili pre konkurenata, umesto konkurenata ili radi uspostavljanja bolje konkurentkse pozicije. Bez obzira na racionalnost preduzetnika u kasnijim proizvodnim stadijumima (maloprodaja npr.), oni preduzetnici u ranijim fazama (proizvodnja fiskalnih kasa) mogu reagovati povećanjem proizvodnje i investicija usled povećanja tražnje za njihovim proizvodima (kasama) nezavisno od uzroka rasta tražnje. 

Primer: Da pojednostavim, uzmite primer brodogradnje. Ekspanzija kredita utiče na rast finalne tražnje što povećava međunarodnu trgovinu. Shipping firme imaju povećanu tražnju za svojim uslugama. Cene shippinga rastu za kraće isporuke. Racionalni špediter može smatrati da je efekat veštački zbog moentarnog impulsa, ali ako on ne naruči novi brodove za nove transportne linije, to će učiniti njegov konkurent. Racionalni preduzetnik ima višestruke podsticaje da naruči brod, i ono što je u ABCT ključno, veći, bolji, duži, kapitalno opremljeniji brod. Pristaništa će ulagati u nove kranove, viljuškare, kapitalnu opremu. Tek brodogradilište nije sigurno šta utiče na rast porudžbina, ali vidi da cene brodova po ranijim isporukama brzo rastu, a broj kranova, viljuškara i hidrauličnih dizalica, koji se koriste u proizvodnji, kratkoročno nije dovoljan i brzo rastu cene. Kako bi smanjilo troškove, a pri nižim kamatama, brodogradilište uzima više mašina na lizing. Takođe, svi oni ne mora biti svestan šta je razlog rasta njegovih prihoda, upravo informaciona funkcija cena ima ulogu da to čini (vidi: Use of Knowledge in Society). Tako se, poput spirale unazad, privredni ciklus širi i menja strukturu proizvodnje, unoseći sve zaobilaznije puteve proizvodnje, sve više kapitalnih ulaganja, kako bi se ispratio rast tražnje za proizvodnim brodovima i transportnim uslugama.

4. Zaključak

Nisam siguran zbog čega se moji prethodni argumenti ne uklapaju u standardne okvire austrijske teorije, iako sam koristio austrijsku logiku i metodologiju u zaključivanju. Mislim da je osnovni problem, mnogih savremenih ekonomista (ovde ne uključujem Slavišu, ali uključujem mnoge austrijance) to što ABCT čitaju ili površno ili zaslepljeno. Takođe, finansijski sistem bio je potpuno drugačiji kada je teorija formulisana, stepen rezervi banaka bio je viši ili mnogo stabilniji a broj bankarskih proizvoda preko kojih se direktno utiče, svakog minuta, na platni promet i tržišnu interakciju, drastično se povećao. Sektor bankarstva i finansijskih usluga postao je značajan u obimu i dohotku, dovoljno da u mnogo većoj meri, ali i na razne nove načine, utiče na privredna kretanja. 

Ono gde Slaviša pravi, po mom mišljenju ključnu grešku, je previd da ABCT najviše zanima struktura proizvodnje i potrošnje. Da li su procesi dugoročniji i zaobilazniji ili se potrošnja i proizvodnja usmeravaju na kraće proizvodne lance. Jer nesklad između vremenske strukture proizvodnje i potrošnje predstavlja ključni pojavni oblik ekspanzije i recesije prema ABCT. U dve rečenice suština ABCT glasi: U početku, raste kreditirana potrošnja i potrošnja dugotrajnih dobara (umesto štednje) što podstiče povećanje kapaciteta i kapitalne opremljenosti proizvodnje dugotrajnijih dobara. Kasnije, kada ponovo porastu kamate, investicije u dugotrajnije kapacitete, proizvode i biznise nije u skladu sa kratkotrajnijom potrošnjom (i većom štednjom), što ima za posledicu rast cena kratkotrajnih finalnih proizvoda i bankrotsva u pogrešnim i preteranim investicijama u dugotrajnija dobra.

Zapravo, ako bih pokušao da sumiram svoj stav o ABCT teoriji u nekoliko redova to bi otprilike izgledalo ovako: ABCT jeste relevantna teorija poslovnih ciklusa, koja može da objasni logiku interakcije potrošnje i proizvodnje u okruženju promena kamatnih stopa, međutim, kanali putem kojih se monetarni impuls prenosi, i sektori na koje dominantno utiče, u velikoj meri su se promenili u odnosu na vremena kada je teorija formulisana. Čini da je relevantnost ABCT postala značajnija nego ranije, ali da je nedevoljno razvijena (underdeveloped) i osavremenja (up to date).

Destruktivna moć olovke

Ranije sam preneo video I, Pencil koji je inspirisan tekstom Leonard E. Reada, a koju je naširoko popularizovao Milton Friedman u serijalu Free to Choose. Ova kratka priča ilustruje kompleksnost društvenog poretka tržišta koji mobiliše stotine hiljada ljudi, njihov rad, mašine i tehnologiju kako bi se proizvela jedna vrlo jednostavna sprava poput drvene olovke. Ova priča na najbolji način ilustruje koliko je zapravo važna interakcija ogromnog broja pojedinaca. Sistemu cena, konkurencije i tržišta omogućava da se potrebne informacije, znanja i procesi prenesu sa jednog kraja Sveta na drugi a da roba, poput drvene olovke, nastane i doputuje do krajnjeg korisnika.

Gornji video koji sada prenosim dodatno doprinosi objašnjenju važnosti spontanog društvenog poretka tržišta. Odnosno, prikazuje se još jedna važna karakteristika prenosa informacija i znanja. A to je kreativna destrukcija. Taj proces podrazumeva odstupanje od starih metoda proizvodnje i oslobađanja resursa koji su bili uposleni u takvoj strukturu, radi ulaganja ljudskog napora, resursa i mašina u nove bolje metode proizvodnje. Ovaj koncept formulisao je veliki ekonomista Joseph Schumpeter i smatrao ga je fundamentalim za napredak i ekonomski progres. On se oštro protivio svakom vidu društvenih napora, privatno ili kroz državne subvencije i intervencije, koji teže ka očuvanju prevaziđenih metoda proizvodnje. Tako je, zbog svoje efikasnosti u zadovoljenju ljudske potrebe i jeftinoći proizvodnje, obična olovka zamenila stotinama godina primenjivano pero za pisanje.

Država blagostanja nema budućnost

Mislim da postoji rešenje za probleme s kojima se suočavamo ukoliko budemo realistično i sistematično razmišljali. To znači napuštanje fantazija i okretanje stvarnom svetu. Moguće je uspostaviti vladavinu prava i slobodno tržište, i postoje primeri država koje su to ostvarile prilično brzo, ponekad u veoma lošim okolnostima. Razlog za moj optimizam je i ova konferencija u Beogradu, koja je pokazala da mladi pokazuju najveću zrelost. Oni razumeju da ne treba verovati u magiju.

Jedna od njih je da možete prevazići probleme ukoliko primenite princip kvantitativnih olakšica, što podrazumeva, između ostalog, štampanje novca i jeftine kredite, kao i nova zaduženja. Ipak, na konferenciji u Beogradu smo videli da ljudi shvataju da ako na zabavi uveče pijete mnogo alkohola, još jedna flaša votke narednog jutra nije rešenje, a to rade mnoge države. Ipak, postoje i zemlje sa zrelijim pristupom, poput Nemačke, Finske i Estonije. Stoga, treba da se otreznimo, ostavimo po strani bocu votke i počnemo da rešavamo probleme s kojima se suočavaju mnoge evropske vlade, kao i Evropa u celosti.

Između ostalog rekao je Tom Palmer za Danas.

Učenje austrijske ekonomije i istorije preko interneta

Profesor istorije i ekonomije Tom E. Woods, istraživač sa Mises Instituta u Alabami, pokrenuo je blog Liberty Classroom. Tamo se nalazi sjajan post Learn Austrian Economics koji sadrži mnoštvo korisnih linkova za predavanja, video snimke, audio knjige, elektronske knjige i postove. Glavne teme su austrijska ekonomija, i to iz ugla čvrste rothbardijanske struje (zlatni standard sa 100% rezervi, anarho-kapitalizam) i istorija (iz ugla konstitucionalnog konzervativizma, RonPollike libertarijanizma). Profesor Woods se dosta bavio ekonomskom istorijom, privrednim ciklusima pre Velike depresije, ustavnom istorijom SAD i Građanskim ratom između severa i juga. Zaista puno dobrog materijala za čitanje, učenje i polemisanje.

Bio sam 2011. na letnjoj školi Mises University u Alabami i shvatio sam da libertarijanizam tog tipa (anarho-kapitalizam) nije moj štimung. Ali ipak smatram da je potrebno učiti i čitati o ovim konceptima jer su sjajni za logička i filozofska preispitivanja savremenog sveta, kalsičnog liberalizma i austrijske ekonomske teorije. Ko nije obavio svoju smenu u virtuelnoj bilbioteci neka počne. 

Ekonomija nije matematika

Tekst originalno objavljen na sajtu Biznis i Finansije

Matematičar Majkl Edeses:

"Ekonomija pretenduje da bude matematika, ali ona to nije. Postoji velika razlika. Za razliku od ekonomista, nema tog matematičara koji bi koristio pojam u formuli, ili stav o teoremi, osim ako taj pojam nije prethodno definisan s bolnom preciznošću".

formula za elastičnost tražnje

I dok bi ekonomisti mogli pomisliti kako su definisali pojmove poput "agregatne potražnje" ili "ekonomskog rasta", Edeses predlaže da se obrate nekom matematičaru. "Ekonomistima bi se moglo učiniti kako su ove pojmove definisali, ali bi prvo trebalo da pokušaju sa iščitavanjem nečega što je u domenu čiste matematike, i tu se uvere šta znači zaista precizna definicija", kaže on. "Mislim na prepuštanje definicije da bude izvedena iz načina na koji izrazi iz nje bivaju korišćeni u formulama – kao što to čine ekonomisti. To je ono što je, po meni, čudno. "

Koristeći kao odskočnu tačku najnoviju raspravu u blogosferi između Stiva Kina i Pola Krugmana, Edeses nudi jedan matematičarski uvid u neke od ključnih problema vezanih za ekonomske teorije i ekonomske rasprave. Nedostatak preciznih definicija dovodi do nekih izrazito simptomatičnih pojava, kao što to rasprava Krugman-Keen pokazuje: "Neverovatna stvar je što u ovoj debati obojica prezentuju očigledno vrlo jednostavne dokaze kako su baš oni u pravu – pa ipak, nijedan od njih, dok sluša, nije uveren ni u najmanji delić argumenata koje izlaže njegov oponent."

Edeses ovaj problem prati unatrag u prošlost sve do tačke koju smatra glavnim  uzrokom problema: "Izvor svih nedoumica, po mom mišljenju, jeste ideja da - ako nešto nije moguće izmeriti i provući kroz matematički model - onda dotična tvrdnja nema smisla. Previše se matematike koristi u ekonomiji, previše se od matematike i očekuje – previše je toga što je tu lošeg kvaliteta, pa iskrivljuje ideje za koje se misli da su u samim temeljima."

Ova matematička oholost je u srcu "teškog stanja ekonomske teorije danas, koje je pogoršano finansijskom krizom" - krizom koja je delimično bila stvorena i usled preteranog oslanjanja na precizne – mada u stvarnosti ne i funkcionalne matematičke modele – koji se koriste kao da je stvarni svet sazdan od pukih brojeva.

To oslanjanje na matematiku može se unazad pratiti sve do ekonomije koja je lažno težila nekoj izvesnosti na kojoj počivaju matematičke nauke, kao npr fizika (koja je, u stvarnosti, daleko manje uzorno definisana i precizna nego što, čini se, u to veruju sami ekonomisti). No, kao što takođe sugeriše Edeses u odnosu na deo Keen-Krugman rasprave ", kauzalnost (uzročno-posledični odnos) vlada kako u matematici tako i u ekonomiji."

Želja poslovnog sveta i društva uopšte za gajenjem iluzije o sigurnosti značajno je podstakla ekonomiste da razmišljaju “na kratke staze”, a kako bi ovu lažnu sigurnost omogućili i podgrevali je. No, dugoročna cena plaćanja ceha za gajenje ovakvih iluzija jasno se pokazala finansijskom krizom 2008 i njenim posledicama, s kojima se još uvek suočavamo. Ekonomisti prečesto ignorišu stvarni svet - i ključna pitanja kao što su nejednakost, finansijska nestabilnost i inovacije - u korist preciznih ali ne i ispravnih brojki, kao što su, kako zapaža Edeses, agregatna potražnja ili BDP.

Ako ekonomisti žele da (p)ostanu relevantni, moraće matematiku i preciznost koju ona nudi da ponovo postave na odgovarajuće mesto u svojoj disciplini. Matematika bi trebalo da bude alat koji ekonomisti koriste a ne krajnji cilj po sebi. A ekonomisti moraju da se usredsrede na humanost, moral i etičke dileme, koje su u srcu svega.

Institut za Novu Ekonomiju, 21. maj  2012 

Michael Edesess’ Blog preveo Milan Lukić

Elinor Ostrom

Pre dve nedelje umrla je nobelovka Elinor Ostrom. Nažalost, nisam ranije stigao da se upoznam sa njenim radom i doprinosom, pa sam proteklih nedelje napisao jedan esej za predmet na masteru o njenom radu. Esej ima dve teme, prva je vezana za analizu teksta Collective Action and the Evolution of Social Norms a druga, na kraju eseja, bavi se pozicijom Elinor Ostrom u širem spektru drugih ekonomskih teorija (pre svega veze sa Čikaškom školom, Kouzom i austrijancima). U suštini, ako želite da se upoznate sa njenim radom, možda vam ovaj esej pomogne da to učinite relativno brzo jer ima samo 9 strana teksta.

Esej možete preuzeti na sledećem linku.

Odlomak zaključka eseja:

Tako rad Elinor Ostrom, osim što daje široke analize primera kako zaista ljudi uspešno upravljaju, otklanjajući društvene troškove i neželjeno ponašanje, ona pruža implikacije za dugoročno uspešnu alokaciju zajedničkih dobara u spontanom poretku interakcije, širenja znanja i evolucije društvenih aranžmana. Najkraće rečeno, ako je iko uspeo da reši problem zajedničkog dobra onda je to Elinor Ostrom.

Zagađenje, tržište i svojinska prava

Zagađenje je zaista ozbiljan problem. Libertarijanski autori često imaju tendenciju da zaobilaze teme ekologije odnosno zagađenja. Odbojnost ovih tema za pro-tržišne novinare, mislioce i naučnike je razumljiv utoliko što je ovaj skup tema, uglavnom, rezervisan za ljude sa levičarskim ubeđenjima. Mislim da je potrebno ukratko pretresti šta je zapravo uzrok problema i u kom smeru možemo tražiti dobra rešenja.

Standardno, problem negativnih eksternih efekata (eksternalija) posmatra se kao nametanje troškova društvu u procesu proizvodnje, potrošnje ili razmene. Strane koje učestvuju u tim procesima određenim postupcima nameću troškove drugim ljudima i organizacijama koji ne učestvuju u interakciji. Uobičajeno se smatra da je problem eksternalija, odnosno nametanja društvenih troškova neke akcije, svojevrsni otkaz tržišta (market failure). Ranije sam raspravljao o ovome u postu o takozvanoj "Kouzovoj teoremi" koja je često pogrešno shvaćena. Smatram da problem nije nedovoljno efikasno ponašanje tržišta već nepostojanju tržišnih sila u alokaciji zagađenja. Odnosno, nije problem loše tržište, pa ga treba zameniti državnom intervencijom, nego nedovoljno tržišta, što ima sasvim drugačije implikacije.

Svako zagađenje koje nanosi troškove, nelagodu ili narušava zdravlje je neželjen ali nužni fenomen savremene privrede. Tehnologije proizvodnje i potrošnje nisu dovoljno napredne da bi eliminisali zagađenje i teško je poverovati da će takvo stanje nirvane čoveka, zajednica i prirode ikada nastupiti. Dakle, potrebno je primeniti neki mehanizam alokacije koji će da utvrdi koliko zagađenja je prihvatljivo u svakom pojedinačnom slučaju, danas i u budućnosti. 

Načelno zagađenje možemo kontrolisati centralizovano, kroz državnu zabranu, propis ili regulativu ili preko cenovnog mehanizma. Kao u svim ostalim situacijama, cenovni mehanizma je najbolji metod alokacije resursa, pa čak i kada su oni nepoželjni kao što je to slučaj sa zagađenjem. Za mane podržavljavanja alokacije zagađenja važe sve mane kao i za druge primere socijalizacije alokacije resursa. 

Gde leži pravi problem? U visokim transakcionim troškovima i nedefinisanim pravima svojine nad resursima koje privreda koristi a tiču se eksternalija. Zagađenje, odnosno pravo na zagađenje treba posmatrati kao resurs jer proizvodnja bez zagađenja nije moguća. Problem je što ne znamo kako se definiše zagađenje (razne definicije daju razne procene efekata), koji je nivo zagađenja (potrebno je merenje), ko ima pravo ili obavezu da posluje na određen način (armija advokata i sudija se bavi raspodelom i utvrđivanjem prava). Da li je pravo radnika u fabrici koja zagađuje starije od prava građanina grada da udiše čist vazduh odnosno koliko se sme narušiti pravo preduzetnika da slobodno posluje? Dugo prava svojine nisu bila dovoljno široka da definišu i njihovo nauršavanje zagađenjem a pregovaranje strana je skup i dug proces. Nemaju svi akteri, zajednice, organizacije ili pojedinci sredstva ili moć da upravljaju neželjenim ponašanjem drugih. 

Kada bi u svakoj pojedinačnoj situaciji bilo jasno ko ima pravo nad resursom koji se zagađuje, tačnije ko  kome nanosi trošak, kada bi bilo jasno kojim mehanizmom da se izvrši nadoknada i određvanje adekvatnog nivoa zagađenja, kada bi bez sudskih troškova i troškova pregovaranja mogli da nateramo strane da poštuju prava - problem ne bi postojao. Ali transakcioni troškovi postoje i eksternalije su jedna od posledica transakcionih troškova. Eksternalije su zapravo netržišni fenomen jer podrazumevaju da strane koje učestvuju u interakciji nameću trošak trećoj strani koja na dogovor, pa i ishod, ne može direktno uticati. Rafinerija i velenakupac nafte međusobno pregovaraju cenu, obim i kvalitet benzina, što sve za posledicu ima različiti nivo zagađenja u gradu gde je rafinerija a da pritom običan građanin koji ne kupuje benzin nema nikakav direktni uticaj na transakciju. To nije otkaz tršitša to je nepostojanje tržišta. 

Neki od uslova su u pojedinim slučajevima su ispunjeni ali je svaki primer "market failure-a" zapravo posledica činjenice da mnogi preduslovi za uspešnu alokaciju cenovnim mehanizmom nisu ispunjeni. Ako niste u mogućnosti da utvrdite prava svojine i posledice tog prava, te izvor i obim zagađenja, odnosno pregovaranje o alokaciji zagađenja je preskupo i prohibitivno, neće doći ni do spontanog rešavanja problema.

Uopšteno, rešenja za probleme eksternih efekata leže u stvaranju takvog intitucionalnog okvira koji omogućava da se proširi zahvat tržišta, ili jednostavnije, da se na zagađenje "lupi cena". Postoji čitav niz tržišnih rešenja koja omogućavaju efikasniju alokaciju zagađenja u društvu. Na primer, akcize su dobar metod naplate za društveni trošak zagađenja vazduha od prerade i potrošnje nafte. Fabrike koje ispuštaju štetne materije mogu kupovati prava na zagađenje a građani ih direktno mogu prodavati. Takve licence se mogu prodavati i na sekundarnom tržištu. Kafići mogu plaćati naknadu za buku. Dobra su zakonska rešenja koja otklanjaju. Urbanističko planiranje ili zoniranje može dovesti do lakšeg lociranja i premeštanja zagađivača i građana. Zakonska rešenja koja dopuštaju i ohrabruju direktno pregovaranje i dogovor strana, metode medijacije ili pružaju okvir za fasilitatore smanjuju troškove pregovaranja i zakonskih postupaka. Princip postaje jasniji. Svaka inovacija, akcija, organizacija ili regulativa koja pomaže trgovinu među interesnim stranama, lakše pregovaranje i određivanje cena zagađenja pomaže u efikasnijoj alokaciji. Proste zabrane, ograničenja i prohibitivni standaradi potpuno su pogrešni jer, kao i svaka druga državna intervencija, privredu udaljavaju od tržišne alokacije resursa. U pojedinačnim primenama analiza se drastično komplikuje pa je teško doći do konkretnih, jednoznačnih odgovora. Cilj ovog posta je bio da se prepozna izvor problema i princip u kome se trebaju tražiti rešenja. Primećujete, ovaj principt ne uklanja ulogu države ali menja ideju njenog uplitanja, ne kao sveznajućeg alokatora, već kao podsticaj i okvir za alokaciju preko cenovnog mehanizma.

Udruženje mladih ekonomista Frederic Bastiat

Priznanje

Na pretprošlom sastanku CvN održanom u kafani Orašac (doduše, u krnjem sastavu a Harberger je dobio žuti karton zbog Festa), naravno, povela se priča i o ekonomskim temama i naravno o ekonomskoj stvarnosti Srbije. Veoma nas iritira, ne samo etatizam vladajuće elite koja umesto nevidljive ruke tržišta svesno gura sasvim vidljivu ruku Države gde god je to moguće, a naročito na najbesmislenijim mestima, nego i veoma raširen stav u široj javnosti o tome da''država mora nešto da preduzme po pitanju ______". U tom duhu, objavili smo tekst pod nazivom "MLADI EKONOMISTI: odmah vratiti služenje vojnog roka!" u prošlonedeljnom izdanju novosadskog Dnevnika.Umesto svojim imenima, potpisali smo se kao "Udruženje mladih ekonomista Frederic Bastiat". Uz fusnotu koja ukratko upućuje na to ko je bio Frederik Bastija, ovim pseudonimom želeli smo da pošaljemo jasnu poruku da se ne radi o ozbiljnom dopisu već ismevanju poziva na državni intervencionizam. Vrlo brzo tekst je počeo da se deli na društvenim mrežama a mnogi su se pitali ko su ove budale. Mnogi su se upecali,neki su prepoznali sprdnju a poneko je i potpisao predloge tvrdeći da su dobri za privredu.

Dopis Udruženja ekonomista Frederic Bastiat je satiričan pokušaj autora ovog bloga da se ukaže na pogubnost intervencionističkog i protekcionističkog ekonomskog sistema i načina razmišljanja. Nama najprivlačniji medijum je bila satira - i njena mogućnost da se ono što je crno predstavi kao belo a pogrešno kao pravilno - da čitaoci koji se zalažu za intervenciju države najpre sa odobravanjem počnu da čitaju naš tekst da bi na kraju ostali (nadamo se) potpuno zabezeknuti našim preporukama, što bi ih možda pokolebalo u njihovim dotadašnjim uverenjima i navelo da ponovo promisle o ulozi države u ekonomiji. Odabrani potpis jasna je poruka da je državni intervencionizam posebno nepoželjan u ekonomiji.

Inspiraciju za lažni dopis smo našli u legendarnoj peticiji članova esnafa proizvođača sveća koje je objavio Frederik Bastija krajem prve polovine XIX veka. U ovom pismu Bastija traži od francuskih vlasti da urade nešto po pitanju nelojalne konkurencije Sunca sa kojim domaći proizvođači sveća i špiritusnih lampi ne mogu da se nose. Ironično traži da se zamandale svi prozori, obavežu ljudi da navuku zavese, zatvore sve rupe, zazidaju otvore na kućama kako bi se sprečio ulazak svetla Sunca i time podstakla potrošnja sveća i lampi. Bastija, kroz satiru i ironiju, pokazuje besmisao poziva na protekcionizam države, koji možda koristeći domaćim proizvođačima, evidentno šteti domaćim potrošačima.

O Frederiku Bastiji

Frederic Bastiat (1801-1850) jedan je od najznačajnijih autora klasične liberalne tradicije. Uz Ričarda Kantiljona,Dejvida Hjuma i Žan-Babtis Seja, Frederik Bastija predstavlja preteču austrijske ekonomske tradicije. Iako je pisao u klasičnoj tradiciji, Bastija je prvi put definisao koncept oportunitetnih troškova koji se nalazi u srcu marginalističke revolucije koju su nezavisno sproveli Dževons, Valras i Menger 1870-ih. Pojam oportunitetnog troška je najznačajniji koncept savremene ekonomske analize.

Iako nije imenovao koncept oportunitetnog troška (to će uraditi drugi austrijski ekonomista Fridrih fon Vizer 1914.) u svom delu, "Ono štose vidi i ono što se ne vidi" Bastija uspeva do detalja da objasni potrebu za posmatranjem vidljivih ali i nevidljivih efekata svake ekonomske politike odnosno događaja. U ovom delu Bastija ilustruje zabludu slomljenog prozora koja predstavlja slikovit opis pogrešnog posmatranja isključivo koristi od nekog događaja uz zanemarivanje oportunitetnog troška utrošenog dohotka odnosno primoranog odustajanja od neke prilike. Zbog ovog rada drugi veliki ekonomista, Jozef Šumpeter, smatraće Bastiju najvećim ekonomskim novinarom u istoriji. Ekonomski novinar Henri Hazlit tačno sto godina nakon Bastijinog rada, inspirisan ovim delom, napisaće knjigu "Economicsin One Lesson" (novoizdanje na srpskom u Službenom glasniku). U ovoj knjizi Hazlit Bastijinu ideju sažima u jedinstvenu lekciju iz ekonomije: potrebno je posmatrati efekte neke politike u kratkom ali i dugom roku i to ne samo na grupe direktno uključene u politiku nego i sve grupe u društvu.

Frederik Bastija je i važan autor u oblasti političke filozofije i prava gde je potrebno pomenuti njegovo delo "Zakon" (The Law).U ovoj kratkoj knjizi Bastija prilazi analizi prava uz koncepciju višeg prava (higherlaw) i hrišćanske tradicije - potrebno je kritički pristupiti razumevajući kontekst vremena i konkurentnih koncepcija u doba građanskih revolucija širom Evrope. Mnogo značajnije, Bastija u ovoj knjizi prikazuje mehanizam po kome zakon može postati snažno oružje u kontroli i pridobijanju koristi odnosno koncentraciji političke moći.

Naravoučenije

Tema koju smo odabrali se nametnula sama od sebe jer je bila dovoljno provokativna (u smislu da se o njoj dosta govori i piše pa je šira javnost delimično upoznata sa njom) a takođe je pružila i dovoljno prostora za razno-razne uzlete u levičarenje i totalitarizam što smo pokušali da dovedemo do apsurda. Prema reakcijama ljudi videli smo da je šala uspela. Cilj je bio dvostruk. Prvo, da se kroz satiru i ironiju prikaže besmisao predloga koje iznosimo a koji su zapravo samo pojačana verzija predloga već poznatih javnosti a koji mogu, zbog svoje svedenosti da deluju intuitivno, iako su pogrešni. Sa druge strane, uzimajući pseudonim Udruženja mladih ekonomista Frederic Bastiat, želeli smo da podsetimo na delo velikog pisca, pružajući omaž sjajnoj peticiji proizvođača sveća i da podstaknemo društvo da se više informiše o idejama ovog slavnog mislioca.

U svakom slučaju, nadamo se da je članak imao odjeka među čitaocima novosadskog Dnevnika - da je nasmejao one koji su bliski našim stavovima a one ostale malo podstakao na razmišljanje u novom pravcu. Pokušali smo da vam na novi-stari način približimo ideje Frederika Bastije i podstaknemo na kritiku državnog intervencionizma. Udruženje mladih ekonomista neće stati i u duhu slogana bloga CvN - Ideje novih ljudi - nastavljamo borbu za slobodnu ekonomiju.

Iracionalnost političkog procesa

Prenosim vam jedno veoma interesantno predavanje koje se bavi razumnom nezainteresovanošću političara i glasača za racionalnim političkim odlukama. Predavač, Michael Huemer, filozof, proširuje koncept rational ignorance koji je Brayan Caplan popularizovao u svojoj knjizi "The Myth of the Rational Voter", na širi kontekst javne politike pokazujući kako politikči proces ima inherentnu tendenciju da dovodi do neracionalnih i pogrešnih političkih odluka.

Zabluda slomljenog prozora

U subotu, 18. Februara, održao sam predavanje na Akademiji liberalne politike (u organizcaiji Libeka), na temu "Zabluda slomljenog prozora" (The Broken Window Fallacy). Pokrio sam standardnu priču da svaka ekonomska politika ili događaj, osim onoga što se vidi, ima i oportunitetni trošak u onome što se ne vidi. Mislim da sam pritom dodao i nešto novo u standardnu analizu. Moguće da je neko o tome već pisao, ja do sada nisam našao: Statističke karakteristike BDP kao merila omogućavaju da pozitivan dohodak koji se kreira u obnovi bude precenjen a ekonomski gubitak bude potcenjen te da ukupan rezultat, teorijski može biti takav da se zaista zabeleži ekonomski rast (kao veća procentualna promena BDP) u privredi koju je pogodila prirodna katastrofa. To sam ilustrovao na najskorijem primeru Japana, zemljotresa i cunamija 2011. godine. Za pomenuto predavanje sam napisao i kratak rad koji se detaljno bavi temom. Rad možete preuzeti direktno sa ovog linka.
Apstrakt:

Priroda i društvo

Na T.R. sam još odavno našao zanimljiv članak Slaviše Tasića o lutanjima ekonomije. Tu je na zanimljiv način skrenuta pažnja na gubljenje u matematičko-statističkim modelima kao u lavirintu - stalno se krećete a baš nigde ni ne stižete. And mainstream economics is all about it. Sa druge strane, meni je odmah palo na pamet kako je pre samo nekih 200 godina situacija bila obrnuta: društvene nauke nisu bile smatrane onoliko dobrim koliko u njima ima brojeva i proračuna, već su one imale primat u odnosu na prirodne. Prirodne nauke su bile smatrane čisto teorijskom apstrakcijom i stavljale su se u isti koš sa npr metafizikom - svaki intelektualac je trebao da zna ponešto o njima ali se preterano zadubljivanje u njih više smatralo gubljenjem vremena nego korisnom investicijom. Najveće proboje u osmišljavanju mašina (je li, time i u stvaranju industrijske revolucije) su izvele neobrazovane zanatlije, od kojih su neki bili skoro nepismeni. Tako je osnivač britanskog Društva građevinskih inženjera Telford odbijao da u članstvo primi ljude koje su izučavali fiziku, a njegovi savremenici za njega kažu i da nije bio u najboljim odnosima ni sa geometrijom. Doprinos prirodnih nauka je u punom smislu te reči bio teorijski, dok su se sa druge strane društvene nauke pojavile kao one koje su nudile rešenja za svakodnevne probleme u organizaciji života u tadašnjim društvima. Tek nekih stotinak godina posle početka industrijske revolucije se pogled malo više okrenuo opet prirodnim naukama zbog velikog tehničkog dostignuća koja su promenila zauvek ljudski život. Otada se može reći da su društvene nauke napredovale mnogo manje u poređenju sa onim prirodnim koje su doživele pravi bum - stvorene su potpuno nove nauke (fizika i hemija) i desetine novih oblasti (radiologija, atomistika, kvantna mehanika). Upravo taj praktični doprinos prirodnih nauka je doveo do toga da se one sve više guraju tamo i gde im nije nikako mesto, ili barem nije u tolikom obimu. U ekonomiji takođe - modeliranje nije problem samo po sebi, to može biti korisna stvar ali ono ne sme biti svrha sama po sebi već samo instrument i zgodna alatka. Ništa više.