31 Dec 2013

Zakon o radu one on one u video formatu

Dosta su se uzburkali duhovi oko predloga o izmenama i dopunama Zakona o radu. Na tribini koja je bila održana na Pravnom fakultetu a čiji su govornici bili ministar privrede Saša Radulović, predsednika CLDS-a Boško Mijatović i ekonomska novinarka Ruža Ćirković dok sam ja imao ulogu moderatora, bilo je prilično ''veselo''. Ono što je trebalo da bude akademska razmena između studenata i govornika se pretvorilo nekako u žučno iznošenje stavova sindikalista (koje opet svi već poznajemo jer su njihovi glavni predstavnici imali prilike da se pojave u glavnim medijima, kako elektronskim tako i štampanim) i prepucavanje, a na kraju se završilo na ivici incidenta. Bilo kako bilo, idemo dalje. Hteo sam da ukratko iznesem neka moja mišljenja o predlogu novog zakona.

1. Postoji zabluda se sva zala ovog sveta mogu popraviti zakonima. Jedna od najpoznatijih među ekonomistima je ona da zakonska minimalna nadnica podiže primanja najsiromašnijih građana. Realnost je nažalost suprotna - neki radnici imaju veća primanja, ali u isto vreme neki drugi izgube posao jer je njihova granična produktivnost niska i poslodavcima se više ne isplati  da ih zapošljavaju. Jedina stvar koja će sigurno dovesti do poboljšanja položaja radnika u Srbiji je to da se značajno smanji nezaposlenost (ovde da ne ulazimo u mehanizam kako do toga doći). Jedino ako velika većina radnika bude imala izbora da lošeg poslodavca zameni dobrim, njihova prava će biti na većem nivou. Jednostavan zakon ponude i tražnje: trenutno je poslova malo, a nezaposlenih mnogo.

2. Fleksibilnost na tržištu rada. Dobro jutro onima koji su zaspali u XX a probudili se u XXI veku. Dok su moji baba i deda po završetku školovanja našli posao koji im je garantovao sigurno radno mesto do odlaska u penziju (pod uslovom da su bili pristojni radnici), moji roditelji su bili u situaciji da moraju da menjaju firme u kojima rade ili da čak sami sebi stvore radno mesto. Moja generacija će u budućnosti ne samo još češće menjati kompanije, nego i same poslove koje obavlja.

3. Otpremnine koje su razlog da je jako skupo otpustiti iskusnijeg radnika, ali i izuzetno rizično i skupo zaposliti ga. Predlog zakona ih stavlja na razumnu meru, da se isplaćuju samo za radni staž proveden kod trenutnog poslodavca. To isto važi i za minuli rad kao dodatak na osnovnu zaradu.

4. Reguliše se rad na nepuno radno vreme, kraće od 40h nedeljno. Ovo postoji i u trenutnom zakonu, ali nije bilo dovoljno definisano. Dosadašnji zakon nije prepoznavao rada na daljinu, već samo rad od kuće. Ovo sve najviše uticaja može imati na mlade - studente, tek uključene na tržište rada, majke sa malom decom ali i starije ljude i čak one u penziji. 



Već neko vreme iznosimo ideje kako da uvedemo neke promene na blogu, pa smo pominjali i pravljenje video zapisa. Nešto slično smo radili sa PopEkonomijom, ali je to bio edukativni deo jednog projekta a ne deo našeg bloga. Ovde kačim svoj mali doprinos - ova forma je verovatno prijemčivija, naročito onima koji ne vole da čitaju, ali je nama autorima dosta komplikovanija. 

27 Dec 2013

Propaganda u Blicu

Sinoć je održana tribina/javna rasprava o predlogu novog zakona o radu. Shodno očekivanjima, događaj je uspešno tekao ali je uz nešto više tenzija na kraju prekinut pre poslednjeg pitanja. Ovde možete videti početak izlaganja ministra Radulovića. Oko pola sata nakon završetka tribine na sajtu Blica se pojavio tekst. Pun je izvrtanja, laži i propagande. Sumnju da se radi o organizovanoj propagandi potkrepljuje i kraj ovog teksta - novinarka izgleda ima dva poslodavca i sposobnost da napiše dva veoma slična teksta paralelno.

Kako je stvarno bilo?
Ovo je bila u suštini jedina javna rasprava na temu predloga ZOR, pošto je prethodno Ministarstvo rada otkazalo sve tri zakazane javne rasprave, pod pritiskom sindikata. Protiv novinarke koja je autor nemam ništa lično. Ako je radila po nalogu urednika nek joj je na savest, ako je pisala po ličnom nahođenju onda je jako loša osoba ili je pogrešila u afektu.

U publici, oko 120 ljudi, po mojoj proceni, se našla grupa desetak marksista i levičara, uglavnom sa Filozofskog fakulteta. Takođe, našlo se dvadesetak sindikalaca iz različitih sindikalnih organizacija u tri grupe. Ulazak ministra Radulovića i druga dva gosta, dočekan je sa povicima "uaaa" i skandiranjem "zakon neće proći", uz buke drugih povika i navijačke trube. Organizatori i prijatelji iz libertarijanskih organizacija su na ovo odgovorili jakim aplauzom za paneliste. Profesorka Aleksandra Jovanović je ustala i profesorski smilira situaciju, nakon čega je tribina mogla da počne u relativno civilizovanom i akademskom duhu.

Posle dva kruga pitanja i izlaganja, moderator, Mihailo Gajić, je dao reč publici. U više navrata javljali su se predstavnici sindikata. Održava su dva desetominutna traktata i monologa bez postavljanja pitanja. Mihailo je prvu govornicu isekao posle predugačkog monologa i njenog odbijanja da postavi pitanje. Pljuštale su i optužbe sindikata da organizatori ne dopuštaju slobodu govora, da nisu raspoloženi za javnu raspravu. Napisali su i proglas na sajtu, a tu je i demanti LibeK-a. Nekoliko ljudi je postavilo i prava pitanja za karakter skupa. Optužba iz Sloge da su pitanja prethodno dogovorena su besmislena, jer ni Mihailo ni ja ne poznajemo nijednog učesnika koji je postavio pitanje sem Đorđa Trikoša (koji je postavio teorijsko pitanje za Boška Mijatovića koje sindikalisti čini se nisu ni razumeli). Bilo je dobacivanja, aplauza za nekoliko postavljenjih pitanja i negodovanja, poneka uvreda. Sve vreme se tenzija lagano podizala. 

Šta se dogodilo na kraju?
Posle više krugova pitanja u kojima Mihailo nije dao reč grupi od trojce sindikalista koji su sedeli u trećem redu, Mihailo je, po mom sudu pogrešno, odlučio da da reč novinarki koja se javila. Na preskakanje reda pomenuti sindikalisti su reagovali burno. Kada je rečeno da je, zbog probijenog termina, poslednje pitanje, gospodin iz videa je rekao: "Je'l poslednje? E ako neću ja neće niko!" i dunuo u navijačku trubu. Tu je tenzija eksplodirala:
Nakon par minuta, pojedini gosti su počeli da ustaju, ustalo je i nas nekoliko iz prvih redova i sklonilo se sa strane, i potom su spontano ljudi osetili da je kraj, uključujući i paneliste, i amfiteatar se ispraznio za 5 minuta. 

Propagandni tekstovi u Blicu i 24h
Iz prethodnih redova i videa vidite da u tekstu Blica ima mnogo laži i propagande. Prvo, studenti nisu ismevali ministra, već je ekipa studenata marksista vrlo glasno negodovala, dok je ekipa liberala glasno ili aplauzom podržavala. Obe strane su po mom sudu ostale u granicama civilizovane diskusije i pristojnosti. U tekstu nije rečeno ni ko je organizator niti da je bilo ljudi sa obe strane, niti da studenti koji su najglasnije reagovali i pokušali da skandiranjem onemoguće početak tribine, uopšte nisu sa Pravnog, možda poneko. Drugo, tenzija i mogući fizički obračun, do kojeg srećom nije došlo, kada su organizator i profesorka ustali da omoguće završetak tribine i da daju priliku novinarki da postavi pitanje. Nigde ne piše da je ta masa od nekoliko sindiklaca, skandirala, drala se vređala i duvala u navijačku trubu. Pominjanje izazivanja "mase" je potpuno neprimereno. Čitalac teksta nikako ne može da stekne sliku da su kraj tribine prekinuli sindikalisti, da su oni slali uvrede i pretnje (daltonisto, imaš ti oči, zapamtio sam te, ko si ti da nam..., šta me boli... ko si ti i sl.). Zbog toga je ovakvo pisanje Z. Lazarević još više pokvareno i lažno

Još je lažniji navod da je ministar pobegao. Video ovo evidentno pokazuje. Nakon eskalacije i graje, novinarka nijednog momenta nije pokuašala da priđe ministru i postavi pitanje, na učesnike panela se niko nije ni obazirao i oni su, po izlasku iz amfiteatra, ostali u zgradi još desetak minuta. Da je moguće napisati i normalan članak sa prenošenjem informacije pokazao je Tanjug (a ima i video snimak izlaganja ministra).

Većina mislećih ljudi u Srbiji ima utisak da su mediji pod direktnom ili indirektnom kontrolom politike. Ne znam da li je ovakvo pisanje Blic i 24h, inspirisalo dodvoravanje lideru pozicije i SNS, ili je došlo iz DS i opozicije kao organizovano potkopavanje Radulovića. Nije ni važno! Ne bi me čudilo da su troje sindikalaca iz trećeg reda organizovano došli da naprave skandal a da Blic orkestrirano piše o događaju na ovaj način. Opet ni to nije važno! Najznačajniji je utisak da su sindikalisti juče još jednom demonstrirali svoju moć, svoju autoritarnost u tumačenju i primeni "socijalnog dijaloga" a mediji potvrdili svoju neobjektivnost, pristrasnost i podložnost uticaju. Srbiji nema spasa, u vladavini prava kao i u ekonomiji, dok se ne izgrade demokratske institcuije, što uključuje i instituciju civilizovanog dijaloga i nezavisne medije, kakve moderan svet zahteva.

Napomena za kraj
Želim ovim putem da se zahvalim kolegama aktivistima sa Filozofskog fakulteta, i drugih fakulteta, koji su okupljeni oko marksističkih i levičarskih organizacija. Ja sam ih u ovom postu nazivao marksisti, a izvinjavam se ako je to njima neadekvatno, ako sam ih izmešao ili loše prebrojao. U svakom slučaju, marksisti su sasvim legitimno pokušali skandiranjem i negodovanjem da iskažu svoj stav na početku. Takođe su posle kraja, opet legitimno došli da se rasprave. Zahvalan sam im što su došli i što su pokušali da prekinu početak na pomenut način, što je po mom uđenju u potpunosti u skladu sa konceptom slobode govora i okupljanja. Takođe oni su svojim ponašanjem i pristupom omogućili da panelisti iznesu svoj stav i tumačenje, kako ZOR tako i situacije u Srbiji. Par manjih ispada, ne umanjuju utisak koji sam izneo ovde u napomeni. Emocije su bile na visokom nivou ali su i marksisti i liberali u sali ostali sasvim dovoljno civilizovani i uljudni da se tribina nesmetano održi. 

25 Dec 2013

Radno zakonodavstvo: Danska vs Srbija

Zakon o radu je jedan od osnovnih zakona koji reguliše prava i obaveze radnika i poslodavaca. Karakter zakona i troškovi koje on nameće poslodavcima mogu biti znatni te uopšteno govoreći, što je karakter zakonodavstva fleksibilniji i što nameće manje troškova poslodavcima, to će zapošljavanje radnika biti i isplativije - više poslova će biti ponuđeno na tržištu rada pa će stopa nezaposlenosti biti niža, a broj ljudi koji rade veći. Takođe važi i obrnuto, što je radno zakonodavstvo rigidnije, to će više važiti obrnuto (ovde je jedan od radova iz MMF-a koji se bavi tom temom: Labour market flexibility and unemployment: - New empirical evidence of static and dynamic effects).To će takođe uticati i na manji obim sive ekonomije vezane za učešće na tržištu rada (drugim rečima, biće manje ljudi zaposlenih "na crno"). Ovo je naročito značajno za Srbiju jer se procenjuje da je stopa nezaposlenih (prema Anketi o radnoj snazi iz aprila ove godine, dok ovih dana očekujemo rezultate one sprovedene u oktobru) 24,1% dok je stopa neformalne zaposlenosti 18,2%.

Trenutni zakonodavni okvir u Srbiji je rigidan, ali u Srbiji kod velikog broja ljudi važi uverenje da to nije tačno, da su "radnici obespravljeni" i da će promene zakona o radu dovesti do "daljeg urušavanja prava radnika" što će nas dovesti "nazad u robovlasništvo". Sindikati su naravno protiv i to toliko da su uspeli da nateraju Ministarstvo rada da otkaže javnu raspravu o predlogu novog Zakona o radu. Ovde bih želeo da razbijem jedan mit, da je zaštita radnika u skandinavskim zemljama veoma visoka i to mnogo veća nego u Srbiji. Kao kontrast sam uzeo Dansku, zemlju koja ima najveću javnu potrošnju te ja dakle najviše socijalistička pa bi se moglo pretpostaviti da ima i velike privilegije za radnike. Javna potrošnja u Danskoj je 2012. iznosila čak neverovatnih 59,5%! U Srbiji je istovremeno bila 45,2% (prema MMF-u). Ispod je kratka tabela o određenim delovima radnog zakonodavstva koje važe u Srbiji  i Danskoj (podaci su iz Doing business report Svetske banke, a na linkovima možete da pogledate više podataka o tome).

Kao što možemo videti, Danska kao zemlja gde državni aparat troši nezamislivo visoke sume novostvorene vrednosti ima jako liberalan zakon o radu, gde su prava radnika mnogo niža nego u Srbiji. Ako pogledamo i stopu nezaposlenosti u Danskoj (koja je u oktobru ove godine iznosila 6,7%) vidimo jasnu razliku. Ovo ne znači da će samo promena zakona o radu dovesti do velikog porasta zaposlenosti, ali je sigurno neophodan korist u pravom smeru.

  Srbija Danska
Zabrana rada na određeno za stalne poslove da ne
Maksimalna dužina ugovora na određeno 12 meseci bez ograničenja
Mogućnost produženog radnog vremena od 50 h nedeljno da da 
Maksimum radnih dana u nedelji 6 6
Naknada za noćni rad 26% plate 0%
Broja plaćenih dana godišnjeg odmora 20 25
Zakonska mogućnost proglašavanja radnika tehnološkim viškom da da 
Obaveza premeštanja radnika na novo radno mesto ili prekvalifikacije  da ne
Obaveza prioritenog zapošljavanja da ne
Naknada za otpuštanje (prosečna za radnike sa 1, 5 i 10 godina staža)  2 mesečne plate 0


Mislim da je jasno šta nam valja činiti.

Garantovani dohodak

U političkim raspravama često se potegne pitanje redistribucije. Ona barem ima politički, ekonomski i moralni karakter. Ovde ću izložiti neka svoja razmišljanja o ova tri aspekta vezano za koncept bazičnog dohotka. Naravno komentari i druga mišljenja su dobro došli.

Pod bazičnim garantovanim dohotkom podrazumevam neki egzistencijalni minimum ekonomske sposobnosti pojedinca da sebi obezbedi stan, odeću i hranu, ili da porodica to obezbedi za sve svoje članove. Ovde treba razlikovati dohodak i stok bogatsva. Svakako, sve što dalje pišem podrazumeva da se ljudima koji imaju izuzetno nizak dohodak, ali značajan stok bogatsva, ne treba pomagati ni individualno niti kroz društvene mehanizme. Eventualno im treba pomoći da lakše i efikasnije bogatsvo pretoče u tok dohotka. 

U savremenom svetu, garantovani dohodak (ekonomska snaga) bi trebalo da bude određena vrsta baze na koju se nadograđuju sva naša druga ulaganja u veštine, ljudski kapital, sreću - mogućnost daljeg unapređenja dohotka. Biti na nivou bazičnog dohotka neko vreme, ili čak ispod tog nivoa kratak period, nije tragedija ukoliko postoji prostor da pojedinac i porodice napreduju. Za to je neophodna socijalna difuzija, pokretljivost u dohodovnoj "moći" za šta je sve preduslov slobodno tržište, minimalna država i zdravo kapitalističko društvo. Treba imati na umu ovo polazište prilikom čitanja redova koji slede:


1. Politički, garantovani dohodak je vrlo problematično pitanje. Sa jedne strane, standardni mehanizmi u demokratiji, uključujući probleme koje naglašavaju Eruova teorema nemogućnosti, teorija javnog izbora ili teorija traženja rente, ne možemo biti sigurni ko, kako i koliko može postaviti bazični dohodak? Takođe, bazični dohodak može biti vrlo snažno političko oružije u borbi za vlast, pogotovo u periodima kriza i recesija. Ipak, garantovani dohodak može biti i faktor socijalne kohezije koji omogućava da se npr. privatizacije, restrukturiranja, recesije sa rastom nezaposlenosti, događaju uz manji socijalni rizik, manje tenzija u društvu i manje pritisaka na intervencije države kako bi se "otklonili " negativni efekti fluktuacije tržišta. Na kraju ovog dela, bazični dohodak može predstavljati vrlo dobro kompromisno rešenje koje omogućava da se, bez preteranog uticaja na tržište, ako je bazični dohodak garantovan svima pod istim uslovima i na istom nivou, pomire koncepti i ideje građana kojima je socijalna sigurnost važna i ekonomskih sloboda koja svima mora biti važna (čak i kada toga nisu svesni). Nisam siguran šta je pametno, pa ću prepustiti sledećim faktorima da odluče, ali jedno je sigurno - sa temom bazičnog dohotka, treba biti veoma mudar i oprezan.


2. Ekonomski bazični dohodak može imati i veoma pozitivne i veoma negativne efekte. Svaka redistribucija je distorzivna po ekonomiju u nekoj meri. Ona traži oporezivanje koje menja podsticaje ljudi i odvraća ih u nekoj meri od produktivnog ponašanja koje pravi dohodak na prvom mestu. Takođe, ako je redistribucija dovoljno značajna, društvena selekcija i evolucija tržišta radne snage i drugih tržišta narušava se ukoliko su neki ljudi subvencionisani za svoje kontinuirano neradništvo, slab trud ili prosto odustvo svesti o ličnoj odgovornosti. Sa druge strane, ukoliko postoje socijalne tenzije koje su prouzrokovane visokim rizikom od gubitka dohotka, to može biti loše po pojedince, njihov ljudski kapital, preduzeća i tržišta. Ako se nekome desi da doživi trenutnu krizu, uz bazični dohodak (npr. u obliku nadoknada za nezaposlene, socijalne pomoći, narodnih kuhinja i sl.), veća je verovatnoća da će tu krizu proći sa manje posledica i zadržati svoj socijalni i ljudski kapital na dovoljno visokom nivou da bolje doprinese društvu. 

Koji od dva efekta će biti dominantniji zavisi od dizajna bazičnog dohotka. Osnovni principi, izdvojiću 5 ključnih, uspešnog dizajna (u ekonomski-tehničkom smislu) su da: 

a) traje ograničeni period, najviše 2 ili 3 kvartala, što je dovoljan period da se pojedinac prilagodi novim tržišnim ili društevnim uslovima i nađe nov način ostvarivanja dohotka.

b) postoji nagrada za pronalaženje izlaza. Na primer da se podrška produži na 12 meseci ali da se smanjuje po 20% svaka 3 meseca. Takođe, ako postoji osiguranje (od nezaposlenosti, invaliditeta ili sl.) dobro je da se neiskorišćeni iznos vrati osiguraniku na neki način posle pronalaska posla.

c) univezralna primena, nezavisno od rase, vere, pol. pripadnosti, socijalnog staleža, struke, bazični dohodak (uzimajući u obzir bogatsvo) mora biti jednako primenjen prema svima ukoliko im se na nesreću dogodi da upadnu u krizu. Garancija mora ostati dovoljno mala da ne narušava mobilnost i efikasnost, ali i dovoljno značajna da se obezbedi osnovna socijalna sigurnost. Na primer, pomoći svima da kroz interakciju društvenih institucija i institucija države, dođu do 30% prosečne plate u određenom periodu lične krize.

d) jasno razdvajanje socijalnog problema od ulaska/izlaska na/sa tržište/a rada. Prirodno je da mladi rade volonterski, ili za nizak dohodak određeni period, ili da nekoliko godina budu na dnu svoje životne ali i društvene ekonomske snage. Gradnja socijalnog i ljudskog kapitala je dugotrajan proces. Prirodno je i da u starosti padne produktivnost pojedinca, ili da stari dodatno rade i u poznim godinama ili povremeno. Zato je važno da minimalna nadnica bude ukinuta ili veoma niska (u rangu bazičnog dohotka), da tržište rada bude fleksibilno i da ne postoji generacijska diskriminacija radnika - kako bi socijalna mobilnost bila dinamična što bi onemogućilo da mladi ili stari budu dugotrajno ekonomski osakaćeni.

e) širok spektar mehanizama i institucija koje su uključene raznovrsne kanale pomoći, pre svega istorijski najzastupljenije: porodica, crkva, štednja, privatne penzije, udruženja i drutva zajedničke pomoći, dobrovoljnu humanitarnu pomoć, narodne kuhinje, osiguranje i sl. Državna univerzalna pomoć treba da bude samo garant, i krajnja instanca, ali ne i direktni pružalac sigurnosti, pa su sistemi vaučera, proeskih olakšica, medijacije i koordinacije svih mehanizama mnogo važniji od same količine para koja se troši na pomoć. Ovo je ujedno i najzdraviji pristup iz ugla društvene evolucije i drutva slobodnih građanina.

3. Na kraju moralni aspekt je možda intelektualno i najizazovniji. Ja nemam pojma da li je osiguranje bazičnog dohotka kroz državni mehanizam pravedno ili ne. Takođe uopšte nisam siguran da li su argumenti protiv ili za redistribuciju uopšteno, moralno ispravni ili ne. Nemam ni nameru da donosim moralni sud. Ono što mogu da kažem je da mi se čini da je moralno ispravno postojanje bazičnog dohotka ukoliko je to kompromis i stvar društvenog dogovora orgomne većine zajednice. Ako je bazični dohodak zaista mnogo važan ljudima, a ne predstavlja veliko odricanje ekonomske slobode pojedinca, a jeste osnov za stabilno i slobodno funkcionisanje društva, onda mi se čini opravdanim. Sigurno, socijalna pomoć, koja treba da obezbedi osnovnu sigurnost pojedincu, i pomoć da kada padne ima prostor i uslove da se ponovo uzdigne i napreduje, mala je cena koju liberali moraju platiti ako se sa druge strane obezbedi slobodno tržište i minimalna država


21 Dec 2013

Bitcoin u Dnevniku

Denis Kolundžija je napisao tekst uz mojih par komentara na temu bitcoina. Ovaj tekst bio je inspiracija za moj prethodni post.

Jedna napomena vezana za tekst. Kada sam davao izjave prijatelju Denisu vezano za bitcoin, pre nekoliko dana, nisam sipratio šta se sve dogodilo sa cenom bitcoina od početka Decembra. Otuda i previd da je cena bitcoina već danas daleko ispod 70, dakle pad je u dve nedelje bio mnogo značajniji od 5 ili 10%. Dok sam davao odgovore na pitanja, u glavi mi je bila cena od 1000 dolara koja je bila poslednja koju sam video na internetu pre dve-tri nedelje. Izgleda da se dogodilo upravo pomenuto izduvavanje balona. Očekujem da će se to dodatno nastaviti a da kasnije, kada se euforija smiri, možemo očekivati jaču konkurenciju različitih digitalnih valuta i jedan zanimljiv period inovacija i izbora.

Bitcoin

Nakon nekoliko dana razmišljanja o konceptu bitcoina i tekstova koje sam pročitao odlučio sam da napišem prvom prilikom post o bitcoinu. U međuvremenu dogodio se strmoglavi pad u prvoj nedelji decembra pa je trenutak super za objavljivanje. Ključno pitanje na koje sam sebi pokušao da odgovorim: koji je značaj bitcoina za monetarnu budućnost? Odmah da kažem, sam bitcoin je irelevantan ali koncept digitalnih valuta je veoma značajan.

Bitcoin je decentralizovana digitalna valuta. Napravio je anonimni haker, iz Japana koliko sam razumeo, na taj način da se novi novčići mogu "rudariti" posebnim mašinama i dugotrajnim procesom. Transakcije se obavljaju preko interneta direktnim povezivanjem digitalnih novčanika, dok se transakcije potvrđuju od strane samih korisnika. Na taj način, kreiranje i upravljanje bitcoinom je bez ikakvog autoriteta potpuno decentralizovano. Inovativna tehnologija, koju baš i ne razumem, primenjena je na konceptima koji su veoma stari, poput zlatnog standarda ili klirinških kuća. 

Novac generalno ima tri ključne funckije: sredstva razmene, čuvara vrednosti i sredstva obračuna. Da bi bitcoin postao značajna valuta i da bi ugrozio konvencionalne valute, mora da počne na dobar način da služi i pomenute tri svrhe. U svetu brzo rastuće e-trgovine, nije neočekivano da bitcoin, ili bilo koja druga digitalna valuta, odlično služi u tehničkom smislu kao sredstvo razmene. Za prvu funkciju važno je da postoji mreža korisnika. Što više ljudi bude koristilo digitalne valute, pogotovo ako su međusobno konkurentne, to će postojati veća korist od posedovanja valute jer može više stvari da se plati i kupi. Međutim, za druge dve funkcije, bez stabilne vrednosti teško da može da ugrozi standardni novac. Naravno, sa razvojem digitalnih valuta monetarne vlasti bi mogle da se okrenu zabrani i regulaciji, što je već počelo, kako bi očuvale svoj monopol u štampanju para. Ipak, ne verujem da je dugoročno moguće obuzdati ovu monetarnu inovaciju koja ljudima može da omogući tako važnu uslugu kao što je osiguranje od inflacije ponude nacionalnih valuta i veoma jednostavnu trgovinu.

Ono što može da bude ključni dugoročni efekat digitalnih valuta je posredno uvođenje koncepta free banking u ekonomiju, bez revolucije, bez dogovora, potpuno neplanirano i nekoordinisano - bao kao što nastaju sve industrijske i ekonomske revolucije u pozitivnom smeru. Fundamentalna razlika između bitcoina i konvencionalnih valuta je: a) bitcoin nema vrhovni autoritet koji upravlja ponudom; b) bitcoin nije obavezno sredstvo plaćanja (legal tender law) niti će i biti; c) ima fiksiranu ponudu. Takođe kako je sada koncipiran bitcoin može biti savršeno dupliran kako bi nastale nove digitalne valute, što je već i poečelo sa drugim coinima.

Sa bitcoinom može svašta da se desi. Kada je cena bila oko 1000 USD očekivao sam da još poraste a da se u 3 do 6 meseci dogodi značajniji pad gde bi mnogi investitori, posebno oni koji su ušli u poslednjih 2-3 meseca, izgubili dosta novca. Izgleda da sam se prevario i da je balon krenuo da puca mnogo ranije. No poenta ostaje, trenutno visoka cena bitcoina koja je naglo skočila, bez značajnog proširenja mreže korisnika ili mogućnosti obračuna, nije bila realna. No ne očekujem da se bitcoin uruši i nestane. Ovo je samo šansa da se inteligentnije ponovo proba, kako bi se na bolji način odgovorilo potrebana korisnika koji bi možda želeli i da štede ili obračunavaju u digitalnom novcu. U svakom slučaju čeka nas konkurencija i radujem se tome. 

Bitcoin, free banking i budućnost
Ulazak u svet decentralizovanih digitalnih valuta veoma je blizak konceptu "free banking" koji podrazumeva da se različite institucije koje prave ponudu novca, takmiče različitim valutama, bez obaveze korišćenja jedne valute za korisnike, i bez postojanja centralne banke. Koncept je veoma popularizovao Hayek a u novije vreme puno može o tome da se nauči od Lawrence Whitea i Georga Selgina. Poenta je da nepostojanje centralne vlasti daje veću sigurnost da neće biti monopola nad štampanjem para. Kada postoji monopol (legal tender law) lako se dolazi do situacije da država ima moć da upravlja dohotkom građana kroz štampanje para i Kantiljonov efekat - povećanje bogatsvta oseti onaj koji prvi u redu dobija novac (zaposleni u državi / sektori u kojima država interveniše / primaoci subvencija i sl.). Krajnja posledica može biti pregrejavanje ekonomije, koje mora da se završi sa recesiom kada se krene u obaranje prouzrokovane inflacije. Ako se otrgne kontroli, monetarna vlast države može da otera društvo u potpuni kolaps, kao svojedobno u Nemačkoj, Mađarskoj, SRJ (1993) i skorije Zimbabveu. 

Međutim, kada postoji konkurencija valuta, pogotovo kada su one potkovane nekom ograničenom ponudom (commodity money - zlato, srebro, korpa valuta i sl.), onda bi svako kreiranje kredita van održivog nivoa, i veštačko podizanje ponude novca, brzo iscrpelo rezerve banke. Opstale bi samo one institucije i one valute koje na dobar način opslužuju tri ključne funckije, što ujedno znači sigurnost valute i relativnu stabilnost vrednosti (odsustvo preteranog štampanja = inflacije). Ovde vidim najveću šansu koncepta digitalnih valuta, jer su, za razliku od formalnih finansijskih institucija, kreatori mnogo slobodniji u inovacijama i pronalaženju najboljeg koncepta, ali i uz niže troškove sposobni da kreiraju nove valute. Siguran sam da nas čeka više godina, možda i decenija polu-haosa na tržištu digitalnih valuta. Ali, digitalne novac, bez kontrole, centralne vlasti i ograničenja u konkurenciji mogu dovesti do toga da kroz proces tržišne utakmice pronađemo najbolji koncept digitalnog sistema plaćanja i valute koja služi kao novac. Činimi se da ćemo za nekoliko decenija imati više, možda desetak, ključnih digitalnih valuta i veoma razvijene berze digitalnog novca, koji će uz nezamislivo niske troškove omogućavati trgovinu, ulaganja itd. Da moram da se obavežem, rekao bih da će velika inovacija 21. veka biti upravo konkurencija digitalnih valuta i da ćemo do 2030. godine svi imati digitalne novčanike i međusobno trgovati u više valuta.

Ako je moj instikt ispravan, onda možemo očekivati revoluciju u celoj monetarnoj sferi. Kada ljudi budu imali mogućnost da pobegnu od nacionalnih valuta, koje će sigurno posle izlaska iz Globalne recesije osetiti inflaciju, to će značajno oslabiti značaj monetarnih vlasti. Rezultat bi bio ili više discipline u monetarnoj sferi, sledstveno i manje fiskalnih intervencija iz štampanaj para, ili sa druge strane, propast nacionalnih valuta i dublje krize tamo gde država nije spremna da se suoči sa 21 vekom. Konkurencija valuta je jedini dugoročni mehanizam zaštite čovečanstva od manipulacije, inflacije i pregrejavanja ekonomije. Takođe, ovakva konkurencija je važan faktor sprečavanja državnih intervencija koje su finansirane naduvanim balonom kredita. Kao što je Hayek rekao u jednom od intervjua:
"U potpunosi sam uveren da nijedna vlast nije, politički ili intelektualno, sposobna da pruži tačnu količinu novca koja je neophodna za miran ekonomski razvoj. U potpunosti se zalažem, zapravo, ubeđen sam, da nikada nećemo imati pristojan novac ponovo, pre nego što oduzmemo vlasti monopol u izdavanju novca, i dozvolimo konkurentskim institucijama... da izdaju novce koji konkurišu jedan drugom i dozvolimo ljudima da odluče koju vrstu novca preferiraju da koriste." F. A. von Hayek (1978)

20 Dec 2013

Niški taksi na beogradski način

Stižu poskupljenja u Nišu. Ako zanemarimo poskupljenje komunalnih usluga i gradskog prevoza koji su pod monopolom države tj lokalne samouprave, tu je i poskupljenje u privatnom sektoru koje je nastalo akcijom državnog sektora tj te iste lokalne samouprave. Zlo zvano 'regulacija taksi usluga' se primio i na jugu - a situacija je u suštini prepisani beogradski recept: lokalna samouprava je odredila najnižu minimalnu cenu po kojoj neko može pružati taksi usluge u Nišu. Najverovatnije će nastavak biti isti kao u Beogradu: taksisti će onda da bi privukli mušterije uvesti popust na poziv pa će onda to gradska skupština proglasiti nezakonitim. Ovakva vrsta regulacije je klasičan tip rent seeking-a: male dobro organizovane skupine su uspele da utiču na političke donosioce odluka da bi stvorile rentu  kroz više cene. I Grad Niš, tačnije njegovo rukovodstvo, mora da je nešto dobilo, najverovatnije političku podršku u ovom gradu u kome je došlo na zadnjim lokalnim izborima do promene vlasti. Do ut des. A za to vreme građani plaćaju skuplje taksi ili se umesto toga voze prevozom. 

Ceo problem taksista bi se mogao svesti na: manji su prihodi građani stoga manje koriste taksi usluge pa da bismo zadržali iste prihode moramo da privučemo mušterije time što ćemo voziti jeftinije. U tom trenutku su se pojavile dve skupine taksista - oni efikasni koji su mogli da to urade i oni neefikasni koji nisu. Pošto bi vremenom oni ispali sa tržišta a na njihovo mesto bi došli neki drugi efikasni taksisti, došlo je do ove regulacije. Ona je zaštitila postojeće neefikasne taksiste, a naškodila je postojećim efikasnim taksistima (pošto sada ne mogu da preuzme veći deo tržišta je ne mogu da ponude nižu cenu), potencijalnim efikasnim taksistima (sada ne mogu da se ukljule na tržište sa cenama nižim od onim koje bi imali neefikasni taksisiti te će stoga ostati nezaposleni) i korisnicima taksi usluga koji moraju da ih plaćaju skuplje. O problemima regulacije taksija u Beogradu je Pavle već pisao i pisao, pa se možemo podsetiti.

9 Dec 2013

Liberator

Pred nama je izuzetno koristan link ka sajtu Liberator.in koji može služiti kao lagan način praćenja velikog dela bloggerske sfere free-market ekonomsita i libertarijanaca iz regiona.

8 Dec 2013

1000 preduzeća

U okviru BEP projekta, USAID je uradio anketu 1000 preduzeća i evo šta su rezultati:





















Rezultati ankete pokazatelj su mnogih stvari, ali svakako opšti utisak da je stanje poslovnog okruženja u Srbiji jako loše. Ja bih samo istakao jednu stvar koja mi je za oko zapala. Faktori, 1, 3 i 4 u direktnoj su vezi sa politikom deviznog kursa, temom o kojoj smo dosta pisali na blogu. Mislim da je iz ovoga sasvim jasno da fleksibilan kurs, uz nestabilnost i visoku inflaciju može pogodovati privredi samo u knjigama, ali veoma retko u realnoj ekonomiji.

25 Nov 2013

budžet info

Stvarno dobar prikaz budžeta. Hvala Raši Karapandži

Zaposlenost u javnom sektoru u Srbiji

Napokon je završeno prebrojavanje zaposlenih u javnom sektoru u Srbiji, iako izgleda Centralni registar zaposlenih nije napravljen. Krajnji podaci su da sa zapolsenima u javnim preduzećima ima ukupno 740 000 zaposlenih u javnom sektoru. Svi ovi zaposleni žive od poreza i državne pomoći (da, neki od njih pružaju usluge koje su potrebne tržištu: npr zdravtsvo, obrazovanje itd ali to rade u odsusvtu konkurencije i to čine na jako loš način pa su im rezultati loši a državne subvencije ih drže u životu jer se ne mogu nadmetati sa privatnim sektorom, pitanje je koliko bi takvih firmi i radnih mesta ostalo kada bi se tržište otvorilo za konkurenciju). Elem, hajde da sada tu brojku sa kojom je ministar finansija danas u najrepriziranijoj i nadlgedanijoj seriji u Srbiji (Dnevnik 2 RTS-a) stavimo u perspektivu. 
Srbija ima 7 120 000 stanovnika (Popis 2011). Prema tome, ukupno 10,4% celokupnog stanovništva je zaposleno kod države.

Srbija ima ekonomski aktivno stanovništvo (ukupan broj zaposlenih i nezaposlenih, podaci NBS) od  2 479 000 ljudi. Prema tome, ukupno 29,8% radne snage radi za državu.

Srbija ima 1 720 000 zaposlenih (podaci NBS). Prema tome, ukupno 43% zaposlenih ima državu za poslodavca.

Suludo, zar ne?

17 Nov 2013

Marčelo pegla



Inače volim Marčelove stvari, jer je u njegovom umetničkom izrazu uvek akcenat na tekstu, više nego na repu ili matrici. Ovog puta Marčelo je prevazišao sam sebe. Tekst pesme Pegla je ogoljena, plastična kritika besmisla nacionalizma, šovinizma i nasilja koje je nažalost postalo dominantna ideologija mnogih mladih u Srbiji. Treba bosti oči i za Kosovo, crkvu i za naciju, svim šovinistima i kvazi religioznim budalama koje ugrožavaju bezbednost građana. Marčelo Svaka čast!

Volim angažovane tekstove u rep muzici. Ne volim pesme gde se direktno neko proziva ili ismeva, ali su mi zato suptilni bogati tekstovi, puni opisa, proze i simbola fantastični. Retko koji žanr muzika, ili čak pisana reč, može tako snažno da prense nabijene emocije i kritiku kao dobra rep pesma sa angažovanim lucidnim tekstom. Ovde ću da podelim sa vama, svakako najtužniju angažovanu pesmu koju sam ikada čuo. Svaki put, mi stane knedla u grlu.

12 Nov 2013

Poslednji članak za Kontrolor - naravno o raku srpskih javnih finansija

Pokrenite reformu penzionog sistema!


- Srpski PAYG penzioni sistem nije osiguranje
- Demografija je najvažniji tehnički argument protiv ovakvog stanja
- Svaki treći dinar koji zaradimo i 28% budžeta odlazi na penzije
- Nužne i kratkoročne i dugoročne reforme
- Preduslov – Politički onesposobiti one koji zbog političke sebičnosti koče reforme (PUPS)!
- Što pre se podigne granica za odlazak u penziju, revidira status sadašnjih penzionera i uvede sistem stubova, reforme će manje boleti
Trenutno stanje
Penziono osiguranje je samo osiguranje samo uslovno rečeno, pošto osiguranje podrazumeva postojanje rizika od nastanka neželjenog događaja, a od starenja se ne može osigurati jer je to izvestan događaj te penziono osiguranje treba shvatiti kao sistem štednje za potrošnju u starosti. U Srbiji postoji Pay As You Go sistem penizionog osiguranja koji funkcioniše po principu protočnog bojlera, transferišući novčana sredstva od radnika ka penzionerima, preko sistema doprinosa za penziono osiguranje. Prema tome, unutar ovog sistema ne postoji nikakva štednja iz koje se isplaćuju penzije, i ukupna suma penzija je direktno vezana za sumu doprinosa, zbog čega je bitan i odnos između broja radnika i penzionera – ukoliko je taj odnos niži nego što je potrebno, mora doći do smanjivanja penzija, povećanja doprinosa ili popunjavanja nastale rupe u PIO budžetu kroz sistem opštih poreza. U Srbiji su se desila sva tri scenarija zbog specifično lošeg stanja, jer je broj penzionera i zaposlenih koji plaćaju doprinose izjednačen, dok bi taj odnos trebalo da iznosi oko 2,2 zaposlena po penzioneru da bi penzije mogle da se isplaćuju samo iz doprinosa. To bi značilo da u Srbiji treba da bude preko 3,7 miliona zaposlenih koji plaćaju doprinose a trenutno ih je samo 1,7 miliona (uz 0,8 miliona nezaposlenih ukupna cifra radne snage iznosi 2,5 miliona te ni teoretski nije moguće doći do poželjnog odnosa samo povećanjem zaposlenosti). Ukupni troškovi za penzije u Srbiji se procenjuju na 13,5% BDP-a ili oko 4,3 milijarde evra, od čega jedna polovina novca dolazi iz naplate doprinosa, a druga polovina direktno iz budžeta. Zbog toga penzije čine pojedinačno najveću stavku u državnom budžetu Republike Srbije jer je ukupno 28% ukupnog državnog budžeta namenjeno isplati penzija.
Ovakav sistem penzionog osiguranja u Srbiji je neodrživ već puno godina i potrebno ga je reformisati. Koliko je to teško uraditi, pokazuje i da je Zakon o PIO promenjen samo jedan put od 1965, i pored velikih promena koje su u međuvremenu nastale, naročito u demografksim pokazateljima bitnim za njegovo funkcionisanje – smanjenju nataliteta i produženju životnog veka. Te reforme su postepeno povećavanje broja godina potrebnih za odlazak u penziju do 2020, kada će iznositi 65 godina za muškarce i 60 za žene, u odnosu na početnih 55 i 50.
Reforme – kratkoročne i dugoročne
Isplate za penzije su glavni balast opterećenja za srpske javne finansije. Međutim, bilo kakvo zamrzavanje ili smanjivanje prinadležnosti penzionera čak i u akutnoj krizi javnih finansija koja vodi bankrotu ne dolazi u obzir od strane političkih aktera – penzije nisu zamrznute u ovoj godini nego je njihov rast samo ograničen, a 'solidarni porez' od 10% koji je predviđao Fiskalni savet na iznos penzija viši od 25.000 dinara nije uveden, iako su njegovi efekti procenjeni kao trećina ukupnih ušteda koji će nastati uvođenjem ove mere na plate u javnom sektoru. Ove kratkoročne mere bi trebalo da budu propraćene i proverom postojećih prava, i njihovim oduzimanjem onima koji su ih stekli na nelegalan način, pre svega vezano za invalidske penzije. Međutim, neophodne su i dugoročne mere pre svega u agresivnijem povećanju broja godina života potrebnih za odlazak u penziju i stvaranja sistema podsticaja za što kasnije penzionisanje u vidu aktuarskih penala za ranije penzionisanje i nagrada za kasnije, ali i u izjednačavanju broja godina za dolazak u penziju između muškaraca i žena.
Drugi stub penzionog osiguranja
Penzioni sistem u uređenim ekonomijama trebalo bi da počiva na tri stuba – obavezno državno, obavezno privatno i dobrovoljno privatno osiguranje. U Srbiji su uspostavljeni prvi i treći stub, dok se uvođenje drugog stuba ne nalazi u planovima penzione reforme u Srbiji. Ipak, drugi stub bi trebalo da ima veliki značaj u konsolidovanju ne samo penzionog sistema kao takvog, već I čitave ekonomije.
Prvo, šta drugi stub penzionog sistema znači – umesto da budete obavezni da uplaćujete sredstva samo u javni penzioni fond, država vas obavezuje da kao zaposleni morate uplaćivati penziono osiguranje i u privatni penzioni fond. Naizgled, radi se samo o zameni državnog privatnim, ali nije tako.
U državnom prvom stubu sistema radi se uglavnom o, kako je prethodno opisano, PAYG sistemu, odnosno sistemu klasične preraspodele dohotka od radnika ka penzionerima. Drugi stub penzionog sistema jeste sistem štednje, odnosno akumulacije kapitala, gde se odvajanja radnika za život kada se povuče iz aktivnog radnog odnosa aktivno ulažu I šire kroz sistem, te produktivno koriste u cilju povećanja društvenog blagostanja. Dakle, vaše ulaganje u penzioni sistem danas, sutra znači nekome kapitalnu injekciju za unapređenje posla, pokretanje zapošljavanja I povećanja dohotka, i u konačnici. Vama dohodak kada se povučete iz radnog odnosa. Bezbednost ulaganja penzionih fondova obično je regulisana zakonom kojim se nalaže da oni mogu ulagati samo u hartije od vrednosti koje nose najviše sigurnosne ocene, čime se praktično minimizira mogućnost da jednog dana, zbog suludog ulaganja penzionog fonda ostanete bez svoje penzije.
Problemi
Ključni problem sa drugim stubom penzionog sistema jeste u tome što političarima izbija iz ruku moćnu glasačku masu, koje se, sasvim sigurno, Jovan Krkobabić I PUPS neće odreći. Dakle, da bismo uspostavili zdrav i stabilan penzioni sistem, potrebno je uvesti sva tri njegova stuba, gde bi se drugom stubu dao najveći značaj. Na putu uspostavljanja takvog sistema koji je u interesu građana stoji politička nespremnost partija, pre svega oličena u Partiji ujedinjenih penzionera Srbije, da se odreknu moćne glasačke baze koju mogu svojim popularnim, ali skupim, neodrživim I neodgovornim odlukama da kupuju. A jedini način da se usprotivimo tome je – širite znanje!

16 Oct 2013

Tli godine

Dragi čitaoci, Srećan nam treći rođendan bloga Club von Neumann.

Posle 350 postova, 90 hiljada pregleda stranica i 1500 poseta mesečno u proseku, možemo reći da smo barem malo uticali na promenu ekonomske svesti. Trudićemo se i dalje. Hvala na čitanju!

14 Oct 2013

???... Ne, stvarno NBS, zaista ???

"NBS i ovoga puta apeluje upravo na pojedine banke da se uzdržavaju od vođenja politike nelojalne konkurencije i privlačenja klijenata visokim kamatnim stopama na štednju, a građane poziva da se umesto kamatnim stopama, rukovode sigurnošću svojih uloga", naglašava se u saopštenju NBS.
Iz vesti za koju mi je veoma teško da poverujem da je uopšte izašla iz zgrade NBS. Drugi deo vesti još i ima nekog smisla, poslednja dva pasusa prilično. Međutim, ja prosto ne mogu da verujem da je neko sebi dozvolio da podizanje kamata radi privlačenja štediša zove nelojalnom konkurenciom.

Prvo, posao konkurencije i nije da bude lojalna nego da ti smeta i da te tera da budeš bolji. Drugo, NBS traži od građana da posmatraju sigurnost uloga iako im država garantuje za gotovo sve uloge. Što im, eto možda, nije palo na pamet da građane baš briga za generalni kvalitet banke kada su ionako osigurani. Možda ih zanima jednim delom kvalitet usluge, da li inače imaju račun u banci, drugi troškovi i sl. - svakako najvažniji faktor je kamata. Treće, cena je najvažniji mehanizam konkurencije. Ko može očekivati efikasno i konkurentno tržište, bilo koje robe ili usluge, ako pokušava da utiče da cene ne idu dole ili gore?

Nobel za ekonomiju 2013

Fama, Shiller i Hansen dobili su Nobelovu nagradu za razvoj standardnog finansijskog modela vrednosti aktive. Nisam imao prilike detaljno da se bavim njihovim radom nažalost.

Samo da spomenem, da je i ove godine zaboravljen William Baumol, što je velika šteta (pitanje da li će doživeti da se neko seti njegovog doprinosa).

Budući nobelovci vrlo verovatno bi mogli biti neko iz ekipe: Paul Romer & Robert Barro, Douglas Dimond, Alan Kruger...

Moji lični favoriti, mada šanse za to u narednoj godini ne deluju veliko, je da se nagrada nađe u rukama dvojce fantastičnih čigaoijanaca: Sam Peltzman Richard Posner

8 Oct 2013

Rasprava o podizanju granice duga u SAD

Mnogi mediji digli su iracionalnu frku oko pregovora o daljem finansiranju Federalne vlasti u SAD. Republikanci iz pokreta Čajanka odbijaju da prihvate podizanje nivoa duga ukoliko se dodatno ne odloži primena Obamacare-a. Čak ne mogu ni da zahtevaju odbacivanje celog programa. Ovaj članak u velikoj meri demistifikuje strah o bankrotu SAD koji je potpuno iracionalan. Takođe, rasprava i pregovori na koje teraju fiskalno konzervativni kongresmeni i senatori je zapravo prilično konstruktivna u pokušaju da se prekine lanac koji ilustruje naredni grafik:


7 Oct 2013

Srbija vs Nigerija - 0:1

Prvi podpredsednik Vlade je izjavio kako je Srbija blizu bankrota. Potom se oglasio i bivši ministar finansija koji je poznat po svom ''kreativnom shvatanju istine'' koju tvrdi da Srbija nije blizu bankrota.

U međuvremenu, Bloomberg kaže da je srpska situacija daleko od dobre:

Investors demanded 433 basis points, or 4.33 percentage points, of extra yield to hold Serbia’s dollar bonds instead of Treasuries yesterday, compared with 345 for Nigeria, which has the same BB- junk rating from Standard & Poor’s, according to JPMorgan Chase & Co. indexes. 
U svetlu ovog podatka je jasno kome više verovati. Za svetske investitore, Srbije se nalazi ne samo u društvu zemalja iz sub - saharske Afrike, već je i gora od nekih od njih.

   

3 Oct 2013

Koliko košta školovanje osnovca

Obrazovni sistem u Srbiji je neadekvatan i neefikasan. To se najbolje može videti i po rezultatima srpskih učenika na PISA testiranjima. Te testove na međunarodnom nivou organizuje OECD i na njima naši đaci od 15 godina imaju znatno lošije rezultate od svojih vršnjaka iz Evrope - na prošlom 437 bodova a prosek zemalja OECD je 500, što otprilike znači da naši đaci kasne dve škoslke godine. Neadekvatno enciklopedijsko znanje i nepoznavanje kako se primenjuje u praksi je nešto što se ne može sakriti. O tome da je naš državni sistem obrazovanja skup i neefikasan sam već pisao ovde.

Ali koliko zapravo košta obrazovanje jednog osnovca u Srbiji? I koji sve troškovi treba da se uzmu u obzir da bi se ta cifra realno izračunala? I da li je ta cifra adekvatna? O tome se u javnosti uopšte ne govori, osim da najveći deo novca odlazi na veliki broj zaposlenih u sistemu. Ovaj tekst ima za cilj da pokaže tačno koliki su troškovi ''besplatnog'' obrazovanja.

Prva cifra koju treba uzeti u obzir su troškovi Ministarstva prosvete za osnovno obrazovanje iz ovogodišnjeg Zakona o budžetu. Ona iznosi 63 938 057 000 RSD. Ova cifra podrazumeva realizaciju nastave, organizaciju takmičenja osnovaca, unapređenje infrastrukture osnovnih škola i stručno usavršavanje zaposlenih. Ukupan broj osnovaca u Srbiji u ovoj školskoj godini je 565 199 (prema Republičkom zavodu za statistiku). Prostim deljenjem ova dva broja dobijamo zapanjujuću cifru od 113 125 RSD, što prema trenutnom kursu iznosi oko 988 evra. Ovo je cifra koja odgovara većem broju školarina na državnim ili privatnim fakultetima Međutim, ovo nisu svi troškovi. 

Naredni troškovi koji se moraju uzeti u obzir su oni koji imaju imaju lokalne samouprave. Od 2004, lokalne samouprave (opštine i gradovi) snose deo troškova obrazovanja: plaćaju tekuće održavanje, komunalije, obrazovna sredstva, usavršavanje zaposlenih itd. Pošto nisam mogao da dodjem do ovih podataka a oni variraju od opštine do opštine u skladu sa njenom politikom, na osnovu nekih podataka iz prošlih godina sam napravio konzervativnu procenu. Prema Tony Levitas-u, ukupni izdaci lokalnih samouprava 2009. za osnovno obrazovanje je iznosilo 8 716 929 000 RSD, ili 15 400 po učeniku. Ovaj iznos sam uskladio za inflaciju u narednim godinama, te dobio da je po učeniku ukupan izdatak lokalne samouprave u tekućoj godini 20 400 rsd.

Prema tome, ukupni direktni troškovi obrazovanja po učeniku osnovne škole u Srbiji su 133 500 dinara ili oko 1160 evra. Ovo je suma koja se iz budžeta (delom državnog a delom lokalne samouprave) plaća za obrazovanje svakog osnovca u Srbiji. Ali ovo nije cela priča, na ovu sumu treba dodati i indirektne troškove, one koje plaćaju roditelji kao podršku obrazovnom sistemu. 

U toku školske 2006/2007. godine privatna domaćinstva su po đaku plaćala 98 dinara za pomoć za oprvaku i održavanje škola (tkzv ''školski dinar''), za udžbenike su trošili 4302 dinara. Usklađeno za inflaciju, danas ovo iznosi 150 i 6600 dinara po učeniku respektivno. Ovi troškovi nastaju prelivanjem na domaćinstva jer ih trenutni sistem plaćanja u državnom obrazovanju ne pokriva dovoljno.     

Prema OECD publikaciji ''Jačanje integriteta i borba protiv korupcije u obrazovanju: Srbija'', 1/3 đaka u Srbiji ide na dodatne a 1/4 na dopunske privatne časove. Ista publikacija navodi podatke koje je izračunao profesor A. Baucal sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, prema kojima se po učeniku u Srbiji u 2006/2007. školskoj godini troši 21 463 RSD na privatne časove. Usklađeno za inflaciju, ova cifra bi danas iznosila 33 600 dinara. Prema tome, ukupni direktni troškovi po učeniku su 40 350 RSD. Da li bi ovi indirektni troškovi trebali da budu uključeni u troškove obrazovnog sistema u Srbiji, vezano za osnovno obrazovanje? Mislim da bi sigurno trebalo. Prva dva izdatka nastaju prevaljivanjem troškova samog sistema na roditelje zbog nedostatka sistemskog finansiranja (''školski dinar'' i udžbenici) a izdatak za privatne časove nastaje isključivo zbog loših rezultata procesa obrazovanja u osnovnoj školi - zbog predavača, gradiva, načina realizacije nastave ili nečeg četvrtog, tek deca u osnovnoj školi ne stiču znanje koje im je potrebno i moraju da to nadoknade na dopunskim ili ukoliko ne mogu da napreduju dovoljno brzo, dodatnim časovima. Da je trenutni sistem obrazovanja kvalitetan (kao što nije a što pokazuju rezultati PISA testiranja) masovnog uzimanja privatnih časova ne bi bilo.

Prema tome, ukupan zbir direktnih i indirektnih troškova obrazovanja u Srbiji pokazuje da obrazovanje prosečnog osnovca godišnje košta 173 850 dinara ili oko 1520 evra. Ovo je svakako izuzetno visoka cifra i odgovara školarinama na većini fakulteta u Srbiji. Poređenja radi, školarina na Megatrendu je 1500 evra, na Filološkom fakultetu 119 000 dinara a Fakultetu organizacionih nauka 142 000 dinara.  

28 Sept 2013

Nužnost reformi tržišta rada - Kontrolor

Prenosim novi tekst za projekat Kontrolor:

Nužne reforme tržišta rada



Tržište rada je rigidno i trenutna regulacija odgovara samo onima koji već imaju siguran posao. Potrebno je smanjiti troškove rada i uvesti fleksibilnost u otpuštanju jer će to dovesti i do fleksibilnosti u zapošljavanju, kroz ukidanje zaštite posebnih grupa radnika, smanjivanja ili ukidanja minimalne nadnice, uvođenja novih oblika rada i produženje roka za rad na određeno vreme.

Glavna karakteristika tržišta rada u Srbiji je visok nivo nezaposlenosti - broj ljudi koji trenutno traži posao iznosi 776 000 ljudi nasuprot onih 1 723 000 koji ga imaju, uz stopu nezaposlenosti koja je prema Anketi o radnoj snazi u junu iznosila 24,1%. Ovaj gorući problem je prepoznala i Vlada koja je kao svoj glavni ekonomski cilj zadala povećanje zaposlenosti. Ali da bi se došlo do tog cilja potrebno je prvo shvatiti uzroke koji su doveli do sadašnjeg nezadovoljavajućeg stanja.

Najveći problem koji je doveo do visoke nezaposlenosti je visoko oporezivanje rada. Doprinosi, iako je zamišljeno da imaju drugačiju ulogu, zapravo vrše funkciju poreza, te je stoga ukupno poresko opterećenje zarada visoko iako je porez na zaradu nizak (svega 10%). Zbog toga je i najvažnija komponenta reformi koja bi dovela do rasta zaposlenosti smanjenje poreskih opterećenja jer bi onda mnogi preduzetnički projekti bili profitabilni – otvorile bi se nove firme ili bi stare proširile kapacitete a sve one bi zaposlile nove radnike. Međutim, iako su najavljene reforme u dobrom pravcu u ovoj oblasti to će za sobom povući i velike promene u fiskalnoj politici, pre svega na planu smanjenja državne potrošnje, što ne mora uvek biti politički ostvarivo. Zbog toga je bitno obratiti pažnju i na druge faktore koji ometaju uspešno funkcionisanje tržišta rada u Srbiji, a među njima je najvažnije radno zakonodavstvo.

Radno zakonodavstvo reguliše odnose između radnika i poslodavaca. Međutim, ako su radnička prava široka to znači da će rad biti skuplji za poslodavce te će manje radnika i biti zapošljeno. Najveći problemi se vezuju za zapošljavanje na određeno vreme, isplatu otpremnina i nefleksibilnost oblika zapošljavanja. Regulatorni okvir tržišta rada je rigidan pošto je kreiran za model radnog mesta koje je stalno i sigurno, ima ustaljeno radno vreme, štiti posebno osetljive grupe i 'sve stavlja u jednu kutiju', što ne odgovara vremenu u kome živimo već samo malom broju zaposlenih.

Zapošljavanje na određeno vreme koje je sada limitirano na godinu dana treba produžiti. Ako preduzetnik započne neki poslovni poduhvat on unapred ne može znati koliko će biti uspešan – zbog toga on ne zapošljava radnike za stalno jer slučaju da mu posao propadne ili bude smanjenog obima on mora da otpusti višak radnika, što stvara visoke troškove kroz otpremnine. Međutim, posle protoka od godinu dana radnike koji rade na određeno vreme mora zaposliti za stalno ukoliko želi da oni nastave da rade za njega. Ali, pošto za godinu dana veliki broj preduzetničkih projekata još uvek nije do kraja isproban te se ne zna da li će biznis rasti i kolika je potreba za radnicima, poslodavci su primorani ili da uzimaju nove radnike umesto starih ili menjaju opis radnog mesta da bi zadržali stare.

Nefleksibilnost oblika zapošljavanja posebno otežava malim preduzećima i zaposlenima kojima je potreban dodatni prihod. Podela radnog vremena (slučaj gde dva radnika 'dele' jedno isto radno mesto) je jedan od modaliteta za veće učešće na tržištu rada onih kojima puno radno vreme iz nekog slučaja ne odgovara, npr studenata, majki sa malom decom ili starijih radnika. Ovakve mogućnosti bi uz uvođenja rada od kuće dale pozitivne efekte na rast zaposlenosti.

Posebna zaštita starijih radnika kroz obavezu plaćanja otpremnina pri otpuštanju ne za godine radnog staža provedene kod dotičnog poslodavca već za sve godine radnog staža jeste obeshrabrilo poslodavce da otpuštaju prvo starije radnike, ali je zato dovela i do iste situacije pri zapošljavanju. Stariji radnici se svesno zaobilaze jer jer tom regulacijom njihov rad postao skuplji u odnosu na ostale kategorije radnika.

Postojanje minimalne nadnice uvek dovodi do povećanja nezaposlenosti. Ovaj garantovani dohodak uvek pogađa baš one kojima je osmišljeno da pomogne – zaposlene sa najmanjim kvalifikacijama i najnižom produktivnošću jer je zakonom zabranjeno ponuditi nižu cenu rada od propisane. Poslodavci će ponuditi manje poslova jer neki od njih ne donose dovoljno prihoda da se od isplate svi troškovi, uključujući i toliku platu radniku što će radnike primorati na nezaposlenost, ili rad 'na crno' u kome oni neće imati nikakvo drugo pravo iz radnog odnosa. Ovi problemi se pojavljuju u svakoj zemlji, a što je minimalna nadnica viša u odnosu na prosečnu platu, oni su samo više izraženi, što je slučaj u Srbiji gde minimalac (115 RSD po radnom času) iznosi čak 47% prosečne zarade. Ilustracija dobre politike je Nemačka, zemlja sa velikim programima redistribucije dohotka, koja nema minimalnu nadnicu. Zbog razlike u kupovne moći u različitim delovima zemlje (sa 21.000 RSD se može kupiti različita količina istovetne robe u Beogradu, Užicu ili Subotici) minimalna nadnica posebno pogađa radnike u nerazvijenijim područjima jer je tamo posebno teško zaraditi sumu potrebnu za isplatu te plate.

Regulacija tržišta rada otežavanja nesmetano funkcionisanje tog veoma značajnog tržišta, što je rezultiralo visokom nezaposlenošću, naročito među onim grupama kojima su kreatori ekonomske politike želeli da pomognu. Najbolja zaštita radničkih prava se dobija onda kada je broj nezaposlenih ljudi nizak jer onda radnici ne mogu biti lako zamenjeni. Da bi se problem visoke nezaposlenosti u Srbiji ublažio potrebne su i mere vezane za reformu regulatornog okvira tržišta rada.

30 Aug 2013

Kako osnovati firmu u Srbiji?

Proteklog meseca sam osnovao firmu (kao preduzetnik) pa želim da podelim sa čitaocima iskustva i savete o proceduri i troškovima. Ukratko, osnivanje firme u Srbiji relativno je jednostavno, nije skupo a procedure nisu komplikovane. Naravno, postoji prostor da sve to funkcioniše brže i bolje, ali rekao bih da birokratija nije prepreka osnivanju firme. U poslovanju svakako je priča malo drugačija no o tome drugom prilikom.

Pravna forma
Kada osnivate firmu, u suštini, postoje samo dve pravne forme između kojih je potrebno da izaberete. Možete osnovati preuzetničku radnju (odnosno prijaviti se kao preduzetnik) ili d.o.o. (društvo ograničene odgovornosti). Tri su ključne razlike: preduzetnička radnja je manje formalno pravno lice, pa je vođenje knjiga dosta jednostavno ili čak potpuno neobavezno (mada poželjno). Kao preduzetnik stoga, ne morate trošiti para na računovođu, ne morate plaćati PDV i porez na profit. Ovo vam se može isplatiti samo ukoliko vam paušalni porez bude previsok, no o tome ne brinite pre otvaranja firme. D.O.O. mora voditi detaljne knjige, podnositi izveštaje, a vlasnik plaća porez na pforit i kapitalnu dobit (zajedno 27.75% profita). Druga razlika je u tome da ako firma preuzme neke obaveze, preduzetnik odgovara za njih svom svojom imovinom dok vlasnici d.o.o. samo do visine vrednosti upisanog kapitala (praktično samo imovinom firme), a lična imovina je van dometa poreskih vlasti i poverioca. Međutim, ako otvorite preduzetničku radnju i ne dignete kredit u banci, ne morate previše brinuti.

Treća važna razlika je sistem oporezivanja. Ako izaberete odgovarajuću pretežnu delatnost plaćate samo paušalne poreze. Visina ovih poreza je fiksirana nezavisno od prometa, što može biti problem kada su prihodi firme mali, ali i velika ušteda kada je promet viliki. Jedino morate paziti da ne pređete limit od 6 miliona dinara godišnje. Naplatu objedinjeno vrši lokalna jedinica poreske uprave pa je procedura plaćanja poreza mnogo jednostavnija nego za d.o.o. Situacija je ista za obe pravne forme, za sve dodatne radnike koje biste eventualno zaposlili.

Visina paušalnog poreza
U celom procesu osnivanja firme ovo ostaje najmanje transparentna tačka. Toliko malo transparentan da kada sam pitao inspektorku koju mi je dodelila poreska uprava, ona sama nije bila sigurna koliko rešenje mogu da očekujem. Ipak na ovom linku imate detaljnije objašnjenje šta je zapravo paušalni porez i na koju osnovicu se obračunava. U dnu strane nalazi se i kalkulator po kojem možete pokušati da procenite svoj budući porez. Na to dodajte još jedno 3 hiljade za firmarine. Najvažnije je znati osnovicu na koju se posle primenjuje ista stopa oporezivanja kao za ugovor o radu (ukupno 47.9%). 

Poresko rešenje se čeka minimum 6 meseci kada se plaća se ukupan iznos poreza za 6 meseci, a posle se plaća mesečno. Zbog toga je veoma važno da od samog početka počnete da ostavljate pare sa strane za poreze, iako vas uprava još ne zadužuje. Ja sam dobio informaciju iz više izvora, pa i od inspektorke, da je dovoljno da ostavim 20.000 dinara sa strane za svaki mesec poslovanja da budem miran, a da postoji mogućnost da iznos bude i manji. Raspitajte se kod svog poreskog inspektora.

Potpuno nevezana fotografija koja ima ulogu da preseče nepregledne redove teksta i smiri čitaoca
Procedura
Pošto sam osnovao preuzetničku radnju onda ću samo ovu precuduru da detaljno opišem. Pre početka opremite se jednom fasciklom u kojoj će te držati sve papire, strpljenjem i dobrom voljom. Svaki dokument koji dobijete od bilo koga, stavljajte u pomenutu fasciklu i odmah možete napraviti kopije jer će vam trebati.

Mada se to ne vidi na sajtu toliko, Agencija za privredne registre (APR) je verovatno najefikasnija i najnaprednija javna institucija u Srbiji. Za osnivanje firme potreban jedan odlazak i ne više od 15 minuta posla. Ako se pravilno organizujete sve može biti gotovo za nedelju dana i uz samo dva ili tri izlaska iz kuće:

Korak 1 - Na sajtu APR proverite da li je ime za firmu zauzeto. Skinite formular za prijavu i popunite u dva primerka. Na putu za APR (Brankova ulica, tačno pre mosta), fotokopirajte ličnu kartu. Ako ste prijave pravilno popunili sve je gotovo za 15 minuta. Rešenje se zvanično čeka 5 radnih dana, ali realno može vam stići i za dva dana, obavezno poštom. Dobićete rešenje o registraciji pravnog lica kao i rešenje iz poreske uprave koja vam je dodelila PIB (poreski identifikacioni broj). Dok ne stigne rešenje taman se možete raspitati na internetu i telefonom koliko košta održavanje računa u banci za preduzetnike. Važno je da nađete najpoboljniju kobinaciju usluga (devizni i dinarski račun, e-banking, m-banking, kartica šta god vam treba) po što nižoj ceni mesečnog održavanja računa.

Korak 2 - Kada stignu rešenja iz APR, možete otići do pečatoresca (sve papire nosite sa sobom). Nakon što naručite pečat, idite do knjižare da kupite tri OP obrazca. Usput kupite i dve poreske prijave za preduzetnike (DDG1 obrazac), trebaće vam za kasnije. OP obrasce popunjavate i overavate u opštini gde plaćate i taksu. Ova besmislena i skupa procedura je po zakonu neophodna da biste otvorili račun u banci. Dok završite u opštini taman je i pečat gotov. Nakon št preuzmete pečat idete u željenu banku da podnesete zahtev za otvaranje računa. Ako je procedura u banci brza sve je gotovo za pola sata mada u nekim bankama mora da se dođe narednog dana (zbog provera koje traju po nekoliko sati). 

Korak 3 - Kada dobijete broj računa u banci, istog ili narednog dana, spremni ste za poslednju stanicu - poreska uprava. Pogledajte na internetu gde se na vašoj opštini nalazi poreska uprava jer nije uvek u zgradi opštine. U poresku upravu nosite kopije svih papira koje ste do tada dobili zajedno sa originalima. Tamo popunite dve ranije kupljene prijave (ako ne umete sami raspitajte se na pisarnici, veoma je jednostavno). Važno: na poslednkoj strani obe prijave u polju napomene napišite da želite da plaćate paušalni porez. Bez toga ćete biti u obavezi da vodite poslovne knjige.

Ako u korak 2 krenete ujutru, a u banci završite za sat vremena, onda možete spojiti korak 2 i 3 u jedan radni dan. Kada podnesete prijavu u poreskoj, dobijate ime i telefon svog poreskog inspektora kod koga možete da se raspitate o visini poreza.  

Troškovnik za osnivanje preduzetnika:
Evo i spiska svih troškova potrebnih za osnivanje firme:
- taksa za prijavu firme u APR         1.200  RSD
- 3 OP i 2 DDG1 obrazca                    60  RSD
- taksa za overu potpisa                  1.000   RSD
- provizije u banci                              140   RSD
- pečat                                            1.500  RSD (može i jeftinije ako čekate i nije u kućištu)
- fotokopiranje                                   300  RSD
zaokružene računice
______________________________________
                                                   = 4.200  RSD

Za otvaranje d.o.o. procedura je nešto složenija i skuplja. Pre koraka 1 potreban je osnivački ugovor između svih vlasnika. Između koraka 2 i 3. morate potpisati ugovor sa agencijom koji će vam voditi knjige (što košta do 100 evra mesečno). Ako biste da otvarate d.o.o možda je najpametnije da se obratite nekoj od agencija koje to rade kao uslugu.

Na kraju, svim potencijalnim preduzetnicima želim da poručim da samo osnivanje nije problem i ne sme biti prepreka u otvaranju biznisa. Ako imate sigurne poslove, koji vam preko honorara mogu doneti 600 i više evra, i ako poslodavac želi da vam plaća bruto (njemu isti trošak), osnivanje firme je sigurno dobra ideja. Ako imate ideju kako da stignete do tog nivoa opet otvorite firme, ne možete previše izgubiti a iskustvo je neprocenljivo. Ako imate nekih pitanja, biću vrlo raspoložen da pomognem koliko je u mojoj moći. Srećno!

Napad na Siriju

Juče je došlo do obrta u iščekivanju vojne akcije na Siriju. Britanski parlament sa tesnom većinom nije podržao volju premijera Cameron da britanska vojska interveniše. Premijer je poručio da, iako snažno veruje u opravdanost vojne operacije, odluka parlamenta odražava volju građana i da će tu volju poštovati. Dakle šta god odlučio Obama, Britanija neće učestvovati u bombardovanju.

Sa druge strane Atlantika Obama je poručivao danima da više nije pitanje da li će biti operacije nego kada. Time je Obamina administracija rešila da se, po cenu kršenja ustava, umeša u građanski rat u Siriji. Po Ustavu SAD, federalni predsednik je vrhovni komandant vojnih snaga, ali nema autoritet za objavu rata. To pravo je zadržano u Kongresu koji jedini po ustavu može objaviti rat bilo kojoj zemlji. Od Drugog svetskog rata, to pravilo ustava kršeno je više puta (poslednji put napadom na Libiju). Ovde vidimo jednu veliku razliku između Camerona i Obame.

Smatram da je strašna činjenica, ukoliko je tačna, to što je Asad upotrebio hemijsko oružije protiv svog naroda, civila. Vojna intervencija čiji bi cilj bio da spreči dalju upotrebu hemijskog oružija bi po mom mišljenju bila legitimna i opravdana čak i bez blagoslova Saveta bezbednosti. Međutim, mislim da ni SAD ni Britanija, ne bi trebalo da se uključe u konflikt u Siriji. Prvo zato što uopšte nisam siguran da je strana vojska, bez kopnenog prisustva, sposobna da spreči dalju upotrebu hemijskog oružija. Drugo, nisam siguran da građani bilo koje zemlje na zapadu poznaju situaciju dovoljno da bi mogli da donesu razumu odluku da li je poželjno birati strane u građanskom ratu. Kao i u Libiji, SAD bi intervencijom izabrale stranu, ali nama ništa ne garantuje da će posle svrgavanja Asada doći do uspostave mira, i da na vlast neće doći još veći fundamentalisti i protivnici demokratije. Ako bi nepoželjni ishod zaista nastupio, time bi vojnom intervencijom SAD sebi napravile veći bezbednosni problem u budućnosti. Ovaj scenario se potvrdio više puta u skorioj istoriji. Možda bi najbolje u ovoj situaciji bilo da se SAD i Britanija prosto ne mešaju u građanski rat jer je pitanje koliko, u dogom roku, zaista mogu da pomognu, vojnim intervencijama, demokratizaciji Bliskog istoka. 

Iapk, Obama je sada u pat poziciji. Ako ne naredi bombardovanje izgubiće kredibilitet i prema političkoj i vojonoj eliti u SAD ali i u svetu. Pogotovo će izgubiti kredibilitet prema pobunjenicima u Siriji, pa je pitanje koliko će SAD moći da ima uticaja na njihovo demokratsko usmerenje nakon eventualne pobede u građanskom ratu. Sa druge strane ako napadne, to će učiniti protiv volje najbližih saveznika, verovatno protiv volje građana SAD i svakako uz obnovu tenzija u odnosima sa Rusijom (koji su već duže na niskoj grani tokom Obaminog predsednikovanja).