30 Dec 2011

Letnje škole, akademije, seminari

Prijatelji iz Libertarijanskog kluba ostvarili su ideju o do sada najvećem projektu. Akademija Liberalnih Politika će trajati jedan semestar od sredine februara do sredine juna. Prijave su do 1. februara. Znajući ko organizuje, ovo je prava poslastica za mlade i ambiciozne studente.

Već sam ranije preporučivao Beogradsku Otvorenu Školu. Svi oni koji su zainteresovani za teme koje spajaju ekonomiju sa politikom, međunarodnim odnosima i evropskim integracijama toplo preporučujem da se prijave. Dodiplomske multidisciplinarne studije DAUS progrma traju godinu dana i odlični su poligon za upoznavanje briljantnih ljudi sa raznih fakulteta, odlična prilika za građenje poslovnih i akademskih veza i za proširenje veština i perspektiva.

Prošlog leta imao sam fenomenalnu priliku da prisustvujem seminaru koji organizuje Institute for Humane Studies. Oni organizuju čitav niz letnjih škola i programa stažiranja. Rok za prijavu na letnje škole je 31. mart 2012. 

U Pragu se već dvadesetak godina organizuje letnja škola AIPES (American Institute in Political and Economic Systems). Ovo je svakako predivno iskustvo i šansa za mlade ljude i studente završnih godina studija. The Fund for American Studies koji organizuje ovu školu takođe organizuje još letnjih programa i programa stažiranja. Rani rok za prijavu za AIPES i IIPES je 31. januar 2012.

Mises Institut iz Alabame, SAD, svake godine u julu organizuje Mises University, najveći skup libertarijanskih ekonomista. Ovaj simpozijum toplo preporučujem onima koji imaju nameru da se dalje bave austrijskom ekonomijom, političkom filozofijom ili anarho-kapitalizmom. Poslednji rok za prijavu 6. april 2012.


Ukoliko imate predloge za još neke letnje škole i programe koji bi mogli biti interesantni drugim čitaocima bloga Club von Neumann molim vas da ostavite u komentarima.


26 Dec 2011

Genijalnost nema granice

Prosto je neverovatno koliko ljudi umeju da budu preduzimljivi i genijalni. Reč je o onim malim sličicama sa rečima koje je potrebno ispuniti da biste potvrdili da ste ljudsko biće prilikom otvaranja naloga na primer. Nikada nisam pomišljao da nešto tako jednostavno, obično i dosadno može biti tako genijalno.
TED video  Massive Scale Internet Colaboration 


23 Dec 2011

Priroda i društvo

Na T.R. sam još odavno našao zanimljiv članak Slaviše Tasića o lutanjima ekonomije. Tu je na zanimljiv način skrenuta pažnja na gubljenje u matematičko-statističkim modelima kao u lavirintu - stalno se krećete a baš nigde ni ne stižete. And mainstream economics is all about it. Sa druge strane, meni je odmah palo na pamet kako je pre samo nekih 200 godina situacija bila obrnuta: društvene nauke nisu bile smatrane onoliko dobrim koliko u njima ima brojeva i proračuna, već su one imale primat u odnosu na prirodne. Prirodne nauke su bile smatrane čisto teorijskom apstrakcijom i stavljale su se u isti koš sa npr metafizikom - svaki intelektualac je trebao da zna ponešto o njima ali se preterano zadubljivanje u njih više smatralo gubljenjem vremena nego korisnom investicijom. Najveće proboje u osmišljavanju mašina (je li, time i u stvaranju industrijske revolucije) su izvele neobrazovane zanatlije, od kojih su neki bili skoro nepismeni. Tako je osnivač britanskog Društva građevinskih inženjera Telford odbijao da u članstvo primi ljude koje su izučavali fiziku, a njegovi savremenici za njega kažu i da nije bio u najboljim odnosima ni sa geometrijom. Doprinos prirodnih nauka je u punom smislu te reči bio teorijski, dok su se sa druge strane društvene nauke pojavile kao one koje su nudile rešenja za svakodnevne probleme u organizaciji života u tadašnjim društvima. Tek nekih stotinak godina posle početka industrijske revolucije se pogled malo više okrenuo opet prirodnim naukama zbog velikog tehničkog dostignuća koja su promenila zauvek ljudski život. Otada se može reći da su društvene nauke napredovale mnogo manje u poređenju sa onim prirodnim koje su doživele pravi bum - stvorene su potpuno nove nauke (fizika i hemija) i desetine novih oblasti (radiologija, atomistika, kvantna mehanika). Upravo taj praktični doprinos prirodnih nauka je doveo do toga da se one sve više guraju tamo i gde im nije nikako mesto, ili barem nije u tolikom obimu. U ekonomiji takođe - modeliranje nije problem samo po sebi, to može biti korisna stvar ali ono ne sme biti svrha sama po sebi već samo instrument i zgodna alatka. Ništa više.

19 Dec 2011

Ljubav prema komunizmu na našim prostorima

Oduvek sam bio fasciniran brojem ljudi koji na našim prostorima (ali pre svega mislim na ovaj Beogradski pašaluk u koji se pretvorila Srbija) vole komunizam. Pod njime podrazumevam sve vrste levičarenja, jer i državni socijalizam, kao i onaj samoupravni, a takođe i soc-dem rešenja su zapravo samo varijacije na temu. Kada se pomenu komunisti većina nas pomisli na generaciju koja je u redovima PUPS-a - razlozi su vrlo jasni: lepa mešavina propagande i realnog stanja. Svim stanovnicima SFRJ dugoročno je ispiran ispiran mozak o tome kako je Titov put najbolji i najuspešniji (toliko da su ljudi više plakali kada im je umro voljeni veliki vođa nego član porodice - svaka sličnost sa tužnim vestima iz Severne Koreje je namerna) jer kako drugo da se objasni to fanatično uverenje da su 'fića' i 'stojadin' odlični automobili a ne pokretne kante i ostale narodne mudrosti i ludosti. Međutim, to nije jer postoji stvarno veliki doprinos socijalizma na Balkanu porastu opšteg standarda života među širokim narodnim masama: produžio se životni vek, počela je ubrzana urbanizacija, stanovništvo je počelo da uživa u korišćenju širokog asortimana robe široke potrošnje - deluje smešno, ali veš mašina i frižider su osvojili srca ljudi starije generacije (mislim pre svega na one rođene '30-ih i '40-ih) - to su ljudi koji su rođeni u bedi prethodne Jugoslvije (BDP per capita je bio 50 USD 1938) koji su još doživeli ratna razaranja i da ih je razvoj SFRJ izvukao iz siromaštva. Stoga mi je u potpunosti jasno zašto imaju jasna levičarska opredeljenja (ovde da zanemarimo psihološki uticaj da su uvek lepša vremena za život ona u kojima smo mladi a ne stari). Na nesreću, raspad bratstva i jedinstva, ratovi i nikada završena tranzicija su rezultirali velikim padom standarda građana - još jedan razlog za kukanje kako je sve bilo bolje dok je Tito bio živ. Studentariju već razumem: malo uticaja tu ima pomodarstvo (naročito kod studentskih protesta), slabo artikulisana želja za promenom u društvu u kome je dominantna teza već 30 godina kako svetom vladaju bogataši moćnici iz senke koji bi da nas pretvore u robovsku radnu snagu itd. Mislim da oni nisu opasni - pre svega, postoji nada da će većina njih da promeni mišljenje kada se budu malo više upustili u život i prošire vidike, te prestanu da čitaju isključivo Stiglitz-a i gledaju filmove Michael Moor-a. Međutim, ono što je meni teško shvatljivo je veliki prodor levičarskih ideja među srednje generacije. Srednje generacije (oni rođeni krajem '60-ih i početkom '70-ih) su već zatekli relativno normalnu zemlju (u smislu zadovoljavnja bazičnih potreba - bilo je struje, većina ljudi je mogla sebi da priušti televizor, godišnji odmor i auto) a zatekla ih je kriza komunizma koja je bila akutna '80-ih, koja je bila decenija bez skoro ikakvog ekonomskog rasta, uz stalnu inflaciju i sve veću nezaposlenost koja više nije mogla da se prikrije gajstarbajterskim odlascima u Nemačku ili Austriju ili prekomernim zapošljavanjem u propalim društvenim preduzećima. Te generacije su ljudi koji imaju samo razloge da ne vole socijalizam jer im on ništa nije pružio - čak naprotiv. Zato su mi enigma i njihove razloge nikako da shvatim (osim onih najbanalnijih tipa: ne želim da radim a hoću da lepo živim) ali mislim da je broj ljudi sa takvim razmišljanjem jako mali - barem su oni levičari sa kojima sam ja raspravljao uglavnom bili prilično uspešni ili vredni ljudi a ne društveni paraziti. Ta iracionalnost u njihovom pogledu na svet me ne začuđuje, već zaprepašćuje. Još uvek pokušavam da prokljuvim zašto tako razmišlaju, ali za sada mi još uvek ne ide...

12 Dec 2011

Terry Pratchett

Od svoje desete godine, kada sam kupio prvu njegovu knjigu na Sajmu knjiga, pročitao sam 23 knjige Teri Pračeta (Terry Pratchett).Neverovatno je koliko su njegove blesave, otkačene i po svim parametrima genijalne knjige uticale na moj intelektualni i svaki drugi razvoj. Bez Teri Pračeta verovatno nikada ne bih razumeo Monty Python humor a zbog njegvih knjiga stalno razmišljam "lateralno" (out of the box) o apsolutno nemogućim i otkačenim rešenjima za realne probleme (naravno ne uspeva uvek, ali vredi pokušavati). Teri Pračet je kao lego kocke, apsolutno obavezna igračka kako bi klinci razvili logiku, brzinu razmišljanja, kreativnost, osećaj za nemoguće...

Poslednju knjigu sam pročitao pre oko godinu i po dana. Od tad se dosta stvari promenilo u mom životu i u načinu razmišljanja. Počeo sam da opažam rečenice i misli koje imaju ideološku pozadinu (malte ne sve imaju, pa onda pokušavam da otkrijem šta to ljudi učitavaju kao pretpostavljeno pre nego što krenu da analiziraju neki pojam). Uvek sam se pitao odakle kod mene poriv za slobodarskim idejama (mada jesam vaspitavan u soc-liberalnom duhu u malo široj porodici sam neka vrsta pionira liberalizma) i moguće da je upravo Teri Pračet odgovor na to. Na veliko zaprepašćenje sinoć sam pronašao dve rečenice koja na ciničan ali tako precizan način opisuju slobodarske ideje. Prenosim drugu iz knjige "Poslednji kontinent" strana 22. :
"A ogledi sa Heksom (analogija savremenog komjutera), univerzitetskom mislećom spravom, pokazali su, zaista, kako mnogo toga nije nemoguće sve dok ne probaš.                                                                          
Kao što prezauzeta vlada usvaja skupe zakone koji zabranjuju nešto novo i zanimljivo tek onda kada ljudi zapravo pronađu način da to urade, univerzum se oslanja mahon na to da niko neće ništa probati."
strana 28.
"Tamo negde, u nekom muzeju, sedi jedan čovek i piše bezopasnu knjigu o političkoj ekonomiji, a onda, iznenada, na hiljade ljudi koji je nisu čitali izgine zbog onih koji nisu shvatili šalu. Znanje je opasno, i zato vlada često drži pod paskom ljude koji misle misli prevelikog kalibra."                       
Zapravo sada mi je jasno da su cinični komentari koje Pračet tu i tamo zalomi o korumpiranoj vlasti, najmoćnijim esnafima ubica i lopova, o beskorisnim čarobnjacima, besmislu ratova, političkim intrigama, prostituciji i dr., predstavljaju sliku u ogledalu, i oštru kritiku savremenog sveta. On kroz svoje bezopasne romane o diskvetu secira društvo do najsitnijeg besmisla otkrivajući kako moć često ima tendenciju da ode u pogrešne ruke i kako vlast radi pre svega za sebe. Ima tu još dosta slojeva naravno. 

Nažalost, Teri Pračet boluje od alchajmera i namerava uskoro da nas napusti. Kada izdahne otići će moj veliki prijatelj iz detinjstva, tutor i genije uz kojeg sam sazreo ali izgleda i delimični inspirator slobodarskih uverenja.

7 Dec 2011

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ - drugi deo

Monetarne unifikacije

Glavno pitanje koje se postavilo posle završetka Prvog svetskog rata bilo je unifikacija novca na teritoriji nove države SHS, iliti monetarna unifikacija. U sastav nove države ušle su oblasti koje su prethodno bile deo Kraljevine Srbije, Kraljevine Crne Gore i Austro-Ugarske monarhije - svaka od tih teritorija je pre tog sukoba imala posebnu valutu u zlatnom, srebrnom ili bimetalnom standardu. To su bile Srpski dinar (zamenjiv za zlato ili srebro), austro-ugarska kruna ( zamenjiva za zlato) i crnogorski perper (zamenjiv za srebro). Međutim, stvar nije bila tako jednostavna - za vreme okupacije Srbije 1915-1918. na teritoriji Crne Gore i centralne i zapadne Srbije se dekretom okupatora, koristila kruna kao sredstvo plaćanja, a na teritoriji istočne i južne Srbije bugarski lev. Međutim, količina kruna na okupiranim teritorijama nije nikada bila posebno značajna - prvo, zbog toga što nije bilo neke organizovanije trgovine i privrednog života uopšte (ceo upravno-administrativni aparat srpske države je izbegao kao i pretpostavlja se, skoro trećina ukupnog stanovništva) a drugo, austrijska okupaciona vlast je promenila devizni kurs. Dok su se pre rata dinar i kruna nalazili u odnosu 1:1, 1915. je naređeno da se menjaju po novom kursu od 1 krune za 2 dinara - time je srpski dinar izgubio polovinu svoje vrednosti preko noći. Rezultati su bili da se stanovništvo vratilo na naturalnu privredu za vreme tih par zadnjih ratnih godina da bi sačuvali vrednost svoje ušteđevine. Za vreme ratnih godna, kao i za prvih nekoliko godina posle rata pojavila se velika monetarna ekspanzija paprinog novca u odnosu na njegovu zlatnu podlogu jer su sve zemlje (neke manje a neke više) putem štamparskih presa se inflatorno finansirale zbog velikih ratnih troškova. Srbija je bila jedan od retkih izuzetaka od ovog pravila koje je zahvatilo veći deo sveta i koje je na kraju dovelo do napuštanja zlatnog standarda - srpska vlada se finansirala isključivo zaduživanjem kod svojih ratnih saveznika a zlatna podloga nije služila za novu emisiju novca već je čuvana u sefovima Banque de France u Marseju, gde se privremeno smestila Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije posle povlačenja preko Albanije. Samim tim je vrednost dinara po završetku ratnih dejstava bila skoro ista onoj predratnoj, a za to vreme je austro-ugarska kruna izgubila 60% svoje vrednosti (uporedite sa engleskom funtom koja je oslabila samo 9%). Posle primirja, srpska vlada je zbog stalnog unošenja novih količina kruna na područje kojime je sada ona upravljala, izdala zabranu unošenja veće količine od 1000 kruna ili leva iz inostanstva, želeći da tako koliko-toliko obuzda inflaciju krune na svojoj teritoriji - međutim, krijumčarenja su se nastavila pa je pretilo da kruna postane običan papir. U tom trenutku još nije bilo uspostavljenog odnosa između dinara, krune i ostalih valuta nego se njihov odnos određivao od transakcije do transakcije, prema dogovoru zainteresovanih strana. Naredni korak ministarstva finansija je bilo prinudno markiranje kruna izvršeno do kraja decembra 1919. - naime, u opticaju su bile dozvoljene samo te markirane krune tj one koj su se tada zatekle na teritoriji SHS i time su de facto prihvaćene kao domaći novac, dok su one nemarkirane bile smatrane za stranu valutu i morale su da se menjaju za dinare ili označene krune. Posle toga je došlo do određivanja zakonskog odnosa između dinara i krune u odnosu 4:1 prema tadašnjem važećem berzanskom kursu - potom su krunske novčanice zamenjene dinarsko-krunskim novčanicama prema tom paritetu (sa jedne strane je bila vrednost izražena u nekadašnjim krunama a sa druge u dinarima). Posle toga se postavilo pitanje državne emisione ustanove, jer je ona bila ta koja je trebala da izvrši zamenu novčanica za novu valutu a ne država - ovde ću vas podsetiti da je Privilegovana banka Kraljevine Srbije bila privatna banka u većinskom vlasništvu domaćih privrednika, a potom kada su se njene akcije našle na berzi, i većeg broja malih akcionara iz građanskog staleža. Posle konsultacija sa privrednicima i političarima iz novih severnih i zapadnih krajeva, odlučeno je da se ne stvara nova emisiona ustanova već da se samo preimenuje ova stara i da se njeno poslovanje proširi na celu teritoriju nove zemlje, ali bez promene Zakona o nadležnosti narodne banke iz 1886. Prema mirovnom ugovoru u Sen Žermenu, sve zemlje sukcesori Habsburške monarhije su bile dužne da markiraju krunske novčanice na svojoj teritoriji (da bi tako sprečili prelivanje inflacije iz jedne zemlje u drugu) kao i da ih u roku od godinu dana zamene za svoju monetu, ili za novu. Prvo je izvršena zamena bugarskih leva - i to u direktnom obračunu sa bugarskom emisionom ustanovom, prema berzanskom paritetu. Potom su zamenjeni crnogorski perperi - njihov predratni odnos sa dinarom je iznosio 9 perpera za 10 dinara, a zamenjeni su u paritetu 1:1 za sume do 5000 perpera, a za veče količine 1:2. Posle toga, postavilo se pitanje zamene kruna - taj problem je bio znatno olakšan time što je srpski dinar baš zbog neekspanzivne monetarne poltike zadržao svoju vrednost te je brzo počeo da iz opticaja potiskuje krune čak i iz delova nove zemlje gde nikada ranije nije bio korišćen. Tada je odlučeno i da dinar postane nacionalna valuta, i da se od 01.01.1923. sve cene počnu izražavati u njemu umesto u dinarima i krunama prema paritetu. Jedini problem koji nije bio rešen bilo je metalno pokriće za krunske novčanice - SHS je trebalo da dobije zlatne krune iz likvidacione mase austro-ugarske banke u Beču. Zato se država zadužila kod narodne banke za sumu od skoro 1,3 milijarde zlatnih dinara očekujući da će tak novac dobiti, što se nažalost nije desilo, jer je Srbija dobila samo 21 milion dinara u zlatu. Ostatak novca je isplaćivan tako što se država odricala godišnjih učešća u zaradi Narodne banke sve dok se on nije isplatio 1938.

Drugi svetski rat je na našim prostorima u privrednom smislu jako ličio na onaj prethodni. Kraljevinu Jugoslaviju su okupirale Nemačka (najveći deo Slovenije), Italija (Dalmacija i Crna Gora), Albanija - u personalnoj uniji sa Kraljevinom Italijom (zapadna Makedonija i Kosovo), Bugarska (Makedonija i jugoistočna Srbija), Mađarska (Bačka, Prekomurje i Međumurje) dok je ostatak teritorije organizovan kao Nezavisna Država Hrvatska kao fašistička nemačka marioneta i okupaciona zona u većem delu Srbije. Svaka od ovih oblasti je odlukom okupacionih vlasti počela da koristi strane valute - nemačku marku, italijansku liru, albanski franak, mađarsku pengu i bugarski lev, kao i dve nove - hrvatsku kunu i srpski dinar. Privilegovana narodna banka Kraljevine Jugoslavije je rascepkana i od nje su stvorene nove dve: Hrvatska državna banka i Srpska narodna banka, a do tada jedinstveno monetarno područje je rascepkano na njih 7. Jugoslovenski dinar je zamenjen za kune i srpske dinare po kursu 1:1, a za ostale valute po postojećim kursevima berzi. Koliko je novostvorena Srpska narodna banka bila zaista srpska i nezavisna ilustruje to da je za njenog komesara postavljen nemački oficir Jakobus Zengen. Takođe, bankarski kapital je de facto bio konfiskovan jer su bili blokirani svi računi (tekući i depoziti). Pored svega toga, dodatno zamešateljstvo je bila pojava nemačkog okupacijskog novca: Reicshkreditkassenscheine (nadam se da sam pogodio kako se piše). Ukratko, to su bili vojni kamioni sa ciradom, u kojima su se nalazile štamparske mašine i kada bi nemački vojnici ušli na neku okupiranu teritoriju i našli nešto što im treba, lepo bi pitali koliko košta i odmah na licu mesta ištampali potrebnu količinu novca. Nemačke okupacione trupe su dobijale i platu u ovom novcu koji je bio indeksiran u nemačkim markama ali je bio zabranjen da se koristi na teritoriji nemačkog Rajha već je to moglo samo na okupiranim teritorijama (pre svega u istočnoj Evropi).

Ovaj mali uvod odslikava valutni haos koji je zatekla nova vlast po oslobađanju Jugoslavije, te je bilo neophodno da se monetrani prostor što pre unificira da bi se uspostavio kakav-takav privredni život. Još 1944. osnovan je Savetodavni monetarni odbor koji je 1945. preimenovan u Savetodavnu monetarnu komisiju. On je doneo odluku da se nova novčana jedinica nove/stare države ostane dinar, iako je bilo i predloga da se nazove lipa, jer je dinar bio naziv valute iz omrznutog režima. Vlada Demokratske Federativne Jugoslavije je ipak zadržala stari naziv jer je htela da u tadašnjim turbuletnim spoljnim prilikama tako simbolički nastavi kontinuitet prethodne Jugoslavije, pre svega radi lakšeg povlačenja zlatne podloge Narodne banke iz inostranstva, sa računa iz Njujorka, Londona i Moskve. Ustanovljen je novi jugoslovenski dinar, sa zakonskim paritetom od 56 300 dinara za 1 kg zlata (te prema tome 50,06 dinara za 1 USD). Odlučeno je i da se zamena okupacijskog novca izvrši odmah po oslobađanju teritorije, te tako prvo u istočnom delu a potom i u zapadnom koji je još bio pod upravom nacista i njihovih saveznika. Sledeći problem koji se postavio bio je paritet nove valute prema onim okupacijskim, naročito zbog ogromne inflacije skoro svih moneta koje su se koristile na jugoslovenskom području. Njome su najviše bili pogođene mađarska penga i hrvatska kuna koje su potpuno obezvređene. Međutim, odnos zamene je odlučen prema malo čudnim parametrima: prema količini novca koji je bio u opticaju na teritoriji pre rata. Tako je na Srbiju trebalo da otpadne 47,7% od ukupne količine novih dinara, a 52,3% na teritoriju NDH. Pri tome je odrđeno da se za 100 srpskih dinara dobije 5 jugoslovenskih - taj odnos je značio legalizovanu državnu pljačku građana jer se računalo da je novčani opticaj srpskog dinara od početka rata poćan za 20 puta umesto za 8,3 koliko je zaista iznosio. Time je stanovništvo Srbije i Banata pretrpelo smanjenje svoje kupovne moći za 2,5 puta. Ovde bih još naveo da je dogovor o monetarnoj unifikaciji, pa i kursevima zamene, pao na sastancima u Mažestiku (dakle, stari srpski običaj vođenja poltike po kafanima se tada još nije bio izgubio).

Kratak zaključak: moglo bi se reći da su državna rukovodstva Jugoslavije posle i Prvog i Drugog svetskog rata naišle na slične probleme, ali da su ih rešile na potpuno drugačije načine. Prva monetrana unifkacija jugoslovenskog prostora se obavila posle završetka ratnih dejstava, kada je tržišni mehanizam bio ponovo uspostavljen i time mogao da izvrši važan zadatak evaluacije odnosa među dve glavne valute, dinarom i krunom. Tako je ona obavljena posle detaljnije pripreme i to prema važećim berzanskim kursevima iz Beograda i Zagreba (pošto je novosadska berza bila produktna, na njoj se nisu kotirale valute). Sa druge strane, druga monetarna unifikacija jugoslovenskog prostora je sprovedena dok su ratna dejstva još uvek trajala - u trenutku kada tržište nije ni postojalo a kamoli moglo da vrši svoje funkcije. Time je paritet zamene bio ostvaren čistom političkom spekulacijom negiranjem realnog stanja na terenu.

4 Dec 2011

Recesija kao lek

Prenosim niv tekst za nedeljno izdanje novosadskog Dnevnika o monetarnoj ekspaniziji kao uzroku krize. Odgovaram i zašto novo doštampavanje novca neće povratiti ekonomiju na održiv rast.

U istom izdanju i intervju sa Mišom Brkićem o Grčkom scenariju u Srbiji.

3 Dec 2011

Prokopijević: "Evropa ima alternativu"

Intervju za Danas (Plave strane: Uniju (ne) čeka sudbina SSSR) Profesora Prokopijevića obišao je blogosferu i facebook. Kao i TR, preporučujem ovaj intervju kao obavezno štivo. Kao što profesor ističe u intervjuu, fokus treba pomeriti sa EU integracija kao cilja po sebi na reforme bez kojih Srbija nikada neće izaći iz krize.

Dodatak 9. Decembar 2011. Prokopijević u emisiji "Jedan na jedan"

2 Dec 2011

Libija, nafta i teorija zavere II

Evo dokaza da je gotovo neverovatno da je nafta pravi motiv umešanosti Francuske i Velike Britanije u intervenciju u Libiji. V. Britanija, pre svega zahvaljujući velikim zalihama u Severnom moru, proizvodi oko 1,4 miliona barela dnevno - pretežno brent nafte (CIA World Factbook). To znači da će do kraja ove godine VB proizvesti više nafte nego Libija. Potrošnja nafte u VB je samo 15% veća od domaće proizvodnje i kada bi se detaljnije pogledali podaci o strukturi uvoza i izvoza nafte i derivata shvatili bi koliko su slabe veze između Libije i Velike Britanije. Na kraju, od ukupnog izvoza nafte iz Libije, Velika Britanija je adresa tek 4% libijskog izvoza. To znači da je ukupna vrednost nafte koju VB uveze iz Libije oko pola promila svetskog tržišta (ugrubo 0,65%), a to bi pokrila ponuda iz bilo koje od barem dvadeset zemalja bez ikakvih problema. Već ste shvatilo koliko je nemoguće da neko diže britanske avione zbog kusura od prosečne transakcije na Londonskoj berzi (figurativno).

Što se tiče Francuske tu je stvar nešto drugačija. Francuska ima veoma skromnu proizvodnju nafte a uvozi ukupno 2,2 miliona barela nafte dnevno. Od ukupnog uvoza nafte u Francusku, Libijska crude oil čini manje od 10% tokom godina (ovo pokazuje kratka računica, nisam našao izvor). Ovo je logično zbog niskih transportnih troškova (vodom na kratku distancu) i to jeste značajna cifra. Od ukupnog izvoza iz Libije do sada je petnaestak procenata išlo u Frnacusku pa je ta veza značajnija.

Samo u slučaju Francuske i eventualno Italije moguće je da je dostupnost nafte bila jedan od faktora zašto je doneta odluka da se u akciju krene i pre rezolucije Saveta bezbednosti. Međutim to ne znači da je rat vođen zbog nafte nikako. Jer i dalje važi da je za neku kompaniju koja vadi naftu potrebno da stekne pravo korišćenja nad naftnim poljem što bi opet podrazumevalo kopnenu invaziju ili privatizaciju. Obe opcije su gotovo neverovatne što govori ponovo da niko nije bio lud da za to lobira.

Na kraju potrebno je istaći ponovo da je Libija mali igrač na svetskom tržištu nafte, da njeni potvrđeni izvori i godišnja proizvodnja (2%) nisu dovoljni da poremete svetsko tržište. Svaki šok koji bi se dogodio prestankom izvoza iz Libije bio bi apsorbovan drugim ponuđačima iz OPEC-a. SAD i Velika Britanija su toliko nezavisni od libijske nafte a u francuskom uvozu ona je tek manji deo. Kompanije koje vade naftu i proizvode derivate nemaju interes da ulaze na nedostupno i rizično područje Libije pored toliko drugih dostupnih zemalja.

Libija, nafta i teorija zavere

Ne bih da sudim šta su bili razlozi za vojnu intervenciju zapadnih saveznika nad Libijom. Kad god se dogodi slična situacija najlakše je čuti objašnjenje da je sve to zbog nafte. Pružiću par podataka i razmišljanja koja potvrđuju da nafta svakako nije povod za mešanje SAD.

Prvo, malo ljudi zna da SAD pokrivaju dobar deo svoje potrošnje nafte (oko 38%*). Zapravo kada se posmatraju naftne prerađevine SAD je prošlog meseca bila prvi put u suficitu razmene za poslednjih šezdeset ili sedamdeset godina. Dakle, Amerika zavisi od nafte manje nego što prosečan kafanskih teoretičara misli.

Tačno je da Libija ima ogromne potvrđene zalihe nafte (47 milijardi barela). Međutim u razmerama međunarodne proizvodnje Libija je mali igrač sa udelom u svetskoj proizvodnji od svega 1,5 do 2%. Ono što je mnogo bitnije, udeo Libije u uvozu nafte u SAD je na nivou statističke greške. Da je celokupan izvoz Libije bio usmeren samo u Ameriku, to ne bi bilo dovoljno da porkije ni 15% uvoza u SAD. Pet najvećih trgovinskih partnera SAD u uvozu nafte (Kanada, Saudijska Arabija, Meksiko, Venecuela i Nigerija) pokrivaju oko 70% ukupnog uvoza (primetite da Libija nije ni u 15 najvećih izvoznika). Da je Libija bilo kad prestala da izvozi naftu, kompanije iz bilo koje od navedenih zemalja bi Americi mogle da isporuče razliku u roku od mesec dana. Čak i u OPEC-u, Libija je mali igrač. Dakle, svi podaci pokazuju da je nafta u Libije od tako malog značaja za privredu SAD da je potpuno neverovatno da neko diže avione, troši ogroman novac na intervenciju, zbog vrednosti nafte koja je na nivou statističke greške. Za SAD bi bilo logično da napdnu Libiju zbog nafte koliko i Nemačkoj da bombarduje Srbiju zbog fabrike Zastave koja ugrožava interese nemačkih automobilskih proizvođača.

Da bi se neka naftna kompanija dokopala izvora u Libiji morala bi da reši nekoliko problema. Prvo mora dobiti pravo upravljanja nad naftnim poljima. Ili kao vlasnik (od te priče nema ništa jer će na vlast doći ili muslimanski fundamentalisti ili neka nova hunta ili neki treći socijalista a ko od njih će želeti da privatizuje "strateški nacionalni resurs") ili kao trajni korisnik (što bi podrazumevalo SAD upravu koja je nemoguća bez kompene okupacije o kojoj takođe ni govora). Drugo, zašto bi ijedna kompanija ulagala u Libiju koja trenutno oslikava političku anti-stabilnost sa mogućnošću izbijanja novog građanskog rata i novih spaljivanja rafinerija. Pored toliko zemalja sa mnogo više i bliže nafte ne vidim razlog zašto bi se ijedna naftna kompanija kockala sa Libijom. 

Zaključak: Libijska nafta je toliko nebitna za privredu SAD da ne postoji logičan splet okolnosti u kojima vlada SAD ima ekonomski interes da bombraduje Libiju zbog nafte.  

*Podaci za Septembar 2011. 

26 Nov 2011

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ - prvi deo


Dva bankrotstva Jugoslavije

U predominantnom delu srpske javnosti ne postoji racionalna svest o Kraljevini Jugoslaviji i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i načinu na koji su njihove privrede funkcionisale. Oni desnije okrenuti (predominantno monarhisti, tradicionalisti, konzervativci, nacionalisti) imaju tendenciju da Kraljevinu SHS i Jugoslaviju poistovećuju sa zlatnim dobom i državom koja je u svemu bila bolja od njene komunističke naslednice, ne uzimajući u obzir i negativne činjenice: da je Jugoslavija uz Rumuniju i Albaniju bila najsiromašnija zemlja Evrope mereno BDP per capita i da je realno bila tradicionalna i zaostala agrarna zemlja, sa slabim ili skoro nikakvim demokratskim institucijama i slabim rezultatima u vladavini prava. Sa druge strane, oni sa levog spektra (komunisti, socijalisti, tkzv progresivna inteligencija i sva njihova ideološka čeda oličena u nvo-ima i ljudskopravašima) satanizuju Kraljevinu, a idealizuju Republiku, nemajući u vidu surovu jednopartijsku diktaturu i jednoumlje (demokratske institucije i vladavinu prava i ne pominjem jer uglavnom nisu ni postojali). Ono što mi zapada u oči je to da skoro niko od njih u međusobnim sukobima ili ličnim kontenplacijama uopšte ne razmišlja o fundamentalnim razlikama u ekonomskim sistemima koji su postojali između te dve državne tvorevine. Ponekad se samo spomene kako smo oduvek bili visoko zadužena zemlja - ljubitelji SFRJ kažu kako je Kraljevina grcala u skupim inostrranim dugovima, a ljubitelji Kraljevine da je SFRJ takođe neslavno prošla sa istima i bankrotirala 1981. Ovde ću malo pobliže osvetliti ova dva naizgled slična, a u suštini potpuno različita događaja tj dva bankrotstva Jugoslavije.

Prvo bankrotstvo

Prvi spoljni javni dug Srbije je bio tjzv Ruski dug iz 1876. u iznosu od 2,13 miliona rubalja, sa kamatom od 6% koji je uzet za nabanvku ratnog materijala. Svi naredni dugovi su uzimani na Zapadu (banke Austro-Ugarske, Nemačke i Francuske, kao i njihovi konzorcijumi) uz za to vreme relativno visoku kamatnu stopu od 5% (ali ta kamatna stopa je bila uporediva sa onom ostalih balkanskih zemalja toga vremena). Kraljevina Srbija je zaključila više zajmova sa francuskim bankama pred Prvi svetksi rat koje je kasnije unela u novu državu. To su bili:
  • Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1906. na 50 godina sa kamatnom stopom od 4,5%
  • (opet) Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1909. uz isti rok otplate i kamatu
  • Zajam za pokriće troškova Balkanskih ratova iz 1913. na 50 godina i kamatom od 5%
Ukupna suma ovih zajmova je bila 495 miliona francuskih franaka (95+150+250). Ovi dugovi su bili uredno isplaćivani čak i za vreme Prvog svetskog rata i okupacije Srbije, iz rezervi Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije koja je bila smeštena do kraja rata u Marseju, u prostorijama Banque de France. Prvi svetski rat je doneo do tada nezapamćena razaranja i ogromni troškovi njegovog vođenja su naterali vlade zemalja učesnica u ratu da se zadužuju nemilice u inostranstvu, a potom i da se okrenu štamparskim presama i inflacionom pokrivanju troškova. Veliko povećanje novčane mase u opticaju je naravno dovelo do pojave inflacije, što je na kraju dovelo i do napuštanja dotadašnjeg pariteta evropskih valuta prema zlatu, i doprinelo kasnijem napuštanju zlatnog standarda. Francuski franak je zbog inflacije tokom rata izgubio 80% svoje vrednosti prema zlatu - dakle, za istu količinu franaka biste dobijali samo petinu predratne količine zlata. Vlasnici obveznica tih dugova su se time smatrali pogođenim i već od 1924. su tražili da se isplata duga više ne vrši u francuskim francima (istom sredstvu koje su oni dali) već u zlatu, i to po predratnom paritetu. Vlada (tada) Kraljevine SHS se naravno nije smatrala odgovornom za depresijaciju franka u odnosu na zlato, već je smatrala da su prave adrese za žalbu Banque de France koja je do tog stanja dovela prevelikom emisijom papirnog novca. Naravno, na tome nije ostalo i stvar je dospela do Stalnog suda međunarodne pravde u Hagu (zvuči li vam nekako poznato?). Taj sud je na našu žalost prihvatio žalbu vlasnika državnih obveznica i presudio u njihovu korist i 1929. naložio dalju otplatu zajma u zlatu. Na taj način je praktično dug upetostruen. Prema pregovorima koja je (sada) jugoslovenska vlada vodila sa poveriocima, od 1930. se dalja isplata izvršavala u protivrednosti zlatnih franaka ali sa malim olakšanjem jer se prvo plaćalo 55% u zlatu, a ostatak u paprnim francima, da bi se polako taj udeo zlata povećavao da bi dostigao 1958. svih 100%, a zadnja tranša bi bila isplaćena 1972. Opet, ovoliko veštačko povećanje dugova je imalo snažan udarac na javne finansije, a naročito na devizne prilive - dok je 1929-1930. utrošeno 7,7% deviznih prihoda na otplatu zajma već 1932-1933. taj iznos se popeo na 33% deviznog priliva. Stanje je još pogoršala Velika depresija jer je dodatno smanjila devizni priliv na nekoliko načina. Prvo, zbog hronične nestašice deviza, nestabilnih kurseva valuta i uspostavljanja deviznih ograničenja u međunarodnoj trgovini, uspostavlja se sistem međunarodnih klirinških ugovora, prema kojima su centralne banke isplaćivale izvoznicima iz svojih zemalja novac u domaćoj valuti, da bi na kraju godine uporedile stanje na međusobnom računu i onda bi strana u deficitu tekućeg bilansa isplatila drugoj centralnoj banci datu količinu deviza. Jugoslavija je bila primorana, radi održavanja međunarodne trgovine, da zaključi kliringe sa svojim najvećim trgovinskim partnerima (Nemačka, Austrija, Francuska, Čehoslovačka, Italija, Švajcarska, Luksemburg, Belgija). Drugo, Nemačka je 1931. prestala da zemljama pobednicama isplaćuje ratne reparacije. Treće, smanjio se iznos iseljeničkih doznaka (najviše iz SAD-a). Zbog svega toga, Vlada Kraljevine Jugoslavije je 1932. objavila moratorijum na otplatu inostranih dugova i pozvala poverioce na pregovore o reprogramiraju dugova, jer više nije bila u mogućnosti da izvršava svoje obaveze. Ovde je jako bitno napomenuti da država time nije prekinula ni jednom prilikom redovnu isplatu državih zajmova naplativih u domaćoj valuti, dinarima, a nije pribegavali ni inflaciji da bi smanjila njihov iznos. Već 1933. je sklopljen novi dogovor sa povericima da se svi spoljni državni dugovi u naredne 3 godine plate 10% u devizama, a 90% u novim obveznicama sa kamatom od 5%, očigledno se nadajući da će se stanje sa deviznim prilivom popraviti u bliskoj budućnosti. Međutim, to se nije deislo, i sklopljen je novi ugovor prema kome je u narednom dvogodišnjem periodu 15% plaćano u devizama, 45% u novim obveznicama a preostali deo od 50% je otpisan. Isplata ostatka duga je trebalo da bude nastavljena po prvobitno utvrđenim pravilima, što se i desilo jer se priliv deviza u međuvremenu povećao zato što su napušteni klirinški ugovori sa Francuskom, Belgijom i Švajcarskom.

Drugo bankrotsvo

Zaduživanje u inostranstvu je igralo važnu ulogu u finansiranju privrednog razvoja SFRJ, naročito pošto su se smanjili prilivi po osnovu ratnih reparacija i međunarodne ekonomske pomoći (što bilateralne, što multilateralne). Tom trendu su pogodovala dešavanja na svetskim finansijskim tržištima, gde se pojavila velika količina jeftinog kapitala tkzv petrodolara, koje su arapske zemlje dobile povećanjem cene sirove nafte stvaranjem kartela OPEC. Takođe, od pomoći je bilo i donošenje Zakona o kreditnim odnosima sa inostranstvom, koji je omogućio preduzećima da se zadužuju u inostranstvu i da devize dobijene kreditima pretvore u dinare. Na taj način je zaduživanje u inostranstvu postalo pokriće za povećanje potrošnje u zemlji - na sve to treba napomenuti tada postojeći sistem samoupravnog socijalizma koji je to doveo do apsurda. Preduzeća su se zaduživala ukoliko su iole imala mogućnosti za tako nešto, znajući da će im u slučaja poteškoća sa otplatom duga država priteći u pomoć. Sa druge strane, dobijeni krediti su se uglavnom trošili nenamenski jer su radnički saveti često ta sredstva prebacivali iz investicija u isplaćivanje plata, viškove zaposlenih, gubitke po završnim računima ili podizanje novih komercijalnih zgrada preduzeća. Ilustracija povećanja spoljnog zaduživanja je da je u periodu 1965-1971. on povećao za 2 milijarde USD, a 1971-1977. za novih 6,3 milijarde. Stanje se još više pogoršalo 1977. donošenjem Zakona o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima sa inostranstvom, kojime su republike i pokrajine dobile samostalnost u skoro svim ekonomskim poslovima, pa i kreditnim, sa inostranstvom. Međutim, njime su republike i pokrajine imale pravo da se zadužuju u inostranstvu ali se preskočila njihova obaveza vraćanja pozajmljenog kapitala. Predviđeno je bilo i dogovaranje o mogućoj visini zaduženosti republičkih jedinica, ali bez ikakvih kaznenih sankcija u slučaju njihovih prekoračenja (zvuči li vam poznato?). Time je pokrenuta nova lavina inostranog zaduživanja pa je za samo 3 godine 1977-1981. spoljni dug povećan sa 9,3 na vrtoglavu cifru od 18,4 milijarde USD. Time se SFRJ pridružila grupi najzaduženijih zemalja sveta i našla se u društvu Argentine, Bolivije, Brazila, Čilea, Obale Slonovače i Nigerije. Drugi naftni šok je još više pogoršao situaciju jer dodatno povećao cene najvažnijih uvoznih sirovina (nafta) i svetsku ekonomiju doveo u ozbiljni sistemsku krizu. Dok se se kapitalističke zemlje sa njom uspešno izborile promenivši sistem privređivanja novom fazom privatizacije do tada glomaznog javnog sektora i uvođenjem novih tehnoloških inovacija u proizvodni proces, za to vreme socijalističke zemlje su se vrtele u začaranom krugu. Devizni prilivi su se jako smanjili sbog skupljeg uvoza, i smanjenog izvoza, a povećanje kamatnih stopa na svetskom finansijskom tržištu je smanjilo mogućnost za novim zaduživanjem u inostranstvu. I ubrzo su zemlje Centralne i Istočne Evrope morale da proglase nemogućnost dalje otplate svojih dugovanja - to su uradile Poljska, Mađarska i Rumunija, a od 1983. im se pridružila i SFRJ, sa spoljnim dugom većim od 20 milijardi USD. Ova cifra ne deluje nešto velika, ali stvar postaje mnogo jasnija kada se ona iskaže u današnjoj vrednosti američkih dolara, koja premašuje 100 milijardi. U pregovorima sa MMF-om koji su usledili dogovoreno je reprogramiranje kroz produžeje rokova otplate, kao i delimično refinansiranje odobravanjem povoljnih kredita. Te mere su znatno smanjile obaveze SFRJ, jer je spoljni dug time smanjen za 30% tj za oko 7 milijardi dolara d0 1990.

Kratak zaključak

Bankrotsva dve Jugoslavije deluju samo na izgled slično. Prvo bankrotstvo javnih finansija je bilo izazvano krizom likvidnosti, koja je nastala prvo veštačkim povećanjem javnog duga odlukom Međunarodnog suda pravde da se ostatak duga ne isplaćuje više u papirnom novcu, nego u zlatu i to po predratnom paritetu. I pored toga, Kraljevina Jugoslavija je uspevala da odgovori svojim međunarodnim obavezama sve do primoranosti da sklopi sistem bilateralnih kliringa sa svojim trgovinskim partnerima jer je time izgubila najveći deo deviznog priliva. Čim se stanje u međunarodnoj trgovini popravilo nakon 5 godina, otplata dugova je nastavljena kao i ranije. Sa druge strane, drugo bankrotstvo je bilo izazvano krizom solventnosti koje je bilo izazvano problemima strukturalnog dugoročnog karaktera. SFRJ iz tog problema nikada nije ni izašla, a on ju je čak i nadživeo jer se nastavio u većini zemalja sadašnjih nezavisnih država, a nekadašnjih njenih republika. Ona je problem prezadužensoti uspela da prevaziđe tek otpisom velikog dela tog duga, kao i reprogramiranjem i refinansiranjen njegovog ostatka od strane svojih kreditora i MMF-a.

24 Nov 2011

Osvrt na kritiku moderne

Moderna se uglavnom može definisati kao post-tradicionalni istorijski period koji je obeležen tranzicijom od feudalizma ka kapitalizmu, industrijalizaciji, sekularizaciji i nacionalnoj državi sa njenim političkim institucijama koje počivaju na demokratiji i vladavini prava. Sa druge strane, postmoderna se može okarakterisati kao vremenski period koji se naslanja na moderni i zamenjuje je. Takođe sam čuo i zanimljiv stav 'da je postmoderna promišljanje o moderni'.

Ovde želim da se osvrnem na kritiku moderne od strane postmodernista, koji je sa nipodoštavanjem odbacuju, kritikujući skoro svaki njen aspekat. Tendencija da se svaki novi pokret koji se probija javlja kao antiteza onom koji ga prethodi nije ništa novo, i može se uzeti kao istorijska neminovnost. Međutim, dosadašnji sukobi koji su se dešavali i koji se mogu linearno posmatrati kao smene pokreta koji su se borili da izrone iz prethodnog (a koji su onda zamenjeni drugima koji su njih negirali ' npr renesansa/barok), imaju malo zajedničkog sa kritikom kojom postmodernisti odbacuju modernu kao i kulturnu i intelektualnu tradiciju Evrope, jer se ti raniji sukobi nisu nikada vodili oko temelja kulture koji su osnovni činioci zapadne tradicije. Kada je barok kritikovao renesansu, a klasicizam barok, realizam romantizam -ti sukobi su ipak imali neku odrešenu granicu koju nisu prelazili. A ta granica je bila rušenje samih kamena temeljaca dotadašnje kulturne tradicije. Iako su pobornici novih pokreta omalovažavali dela svojih prethodnika i tražili novi smer kojim bi krenuli, oni su ipak većom merom menjali formu nego suštinu. Sa druge strane, postmodernistička kritika ne teži pomeranju takvih postulata, već njihovoj relativizaciji i negiranju bez nuđenja nikakvih drugih odgovora i alternativa. Foucault-ov stav da su tvrdnje da postoji istina samo sredstva za sprovođenje i ozakonjivanje vlasti nad drugima banalizuje celokupnu realnost postojanja. Zar ne postoji autonomni subjekat koji je odgovoran za svoje ponašanje? Zar to znači da su one moralne norme prema kojima se osuđuju genocid, silovanje, kanibalizam ili ropstvo samo diktat koji je elita nametnula ostatku društva? Postmodernizam odbacuje princip objektivnosti u humanističkim naukama - a ako nema objektivnosti onda se svako promišljanje o bilo kojoj temi čini iluzornim. Njegovi zastupnici tvrde da logična procena podataka pokazuje samo lične preferencije i predrasude, a ne nekakvu objektivnu realnost, pa tako nauka nema nikakvo veće pravo da raspolaže istinom nego religija, mit ili vračanje.

Sa druge strane, u odbranu tradicije modernog zapada, mogu da se pozovu:
  • tradicija razuma koja omogućava naučno shvatanje realnosti, korišćenje prirode za dobrobit ljudi i reformisanje ili ukidanje iracionalnih institucija
  • tradicija humanizma koja ljude posmatra kao kreativne pojedince koji imaju pravo svog punog ličnog ostvarenja
  • tradicija političkih sloboda kao temelj demokratije
Ukoliko zanemarimo onu grupaciju intelektualaca koji zaveštanje Zapada kritikuju na religioznoj osnovi (kao npr Toynbe) jer smatraju da je ono oslobodilo pojedinca ali po cenu toga da je pokidalo sve postojeće veze među njima pa je zato ličnost pojedinca ostavljena u izvesnom vakuumu što ima negativne posledice (po njihovom mišljenju, tu leži uzrok nastanka totalitarnih ideologija) ostaju još samo kritičari Zapada koji su ljubitelji drugih civilizacija, najviše onih orijentalnih u kojima vide sve ono što po njihovom mišljenju fali današnjem zapadnom društvu. Oni gube iz vida da je najveći ideal Zapada, lična sloboda, istorijski skoro nepoznata drugim civilizacijama. Njihove vrednosti su bile mnoge i drugačije (a negde su još uvek): poštovanje predaka, harmonija neba i zemlje, lična slava, vladarska moć, nacionalizam, militarizam, religiozni fanatizam i širenje posebne vere...dugačak spisak, ali koji nigde ne uključuje slobodu pojedinca. Čak i danas, ideali i poredak života verovatno većine ljudi na svetu se kosi sa ovim osnovnim postulatom Zapada. Tim više treba ceniti posebnost koju nam je zapadna intelektualna tradicija darovala, a koju njeni kritičari pokušavaju da potcene ili negiraju.

Dixi et salvavi animam meam

23 Nov 2011

O pravima i slobodi

Prioroda veze prava i slobode ostaje zamagljena nezavisno od ugla političkog spektra sa koga se posmatra.  Osnovna tema kojom se bavim u ovom postu je poseban odnos prema konceptu prava koji je neophodan za očuvanje slobodnog poretka društva.

Razlikovanje pozitivnih i negativnih prava nije dovoljno precizno da bi zadovoljilo gornji kriterijum. Ovo pre svega proizilazi iz barem dvostruke mogućnosti shvatanja prava - a dvostrukost značenja prava negira mogućnost jednodimenzionalne distinkcije između PP i NP. Koncpepcija PP podrazumeva da pojedinac ima pravo na nešto ili na akciju (činjenje) druge osobe u službi zadovoljenja tog prava - idealan primer pravo na besplatno obrazovanje. Sa druge strane, NP podrazumevaju da pojedinac ne-ima pravo na nešto odnosno ima pravo na neakciju druge osobe - primer pravo na život (pojednostavljeno drugi pojedinac ne može imati pravo na tuđi život odnosno drugi nemaju pravo da ga ugrožavaju). Ovako shvaćeno, čini mi se da bi koncepcija NP, koja se često smatra dovoljnom za definisanje slobodnog društva, nije dovoljno precizna za jasnu distinkciju između prava koja štite slobodu i onih koja to ne čine.

Drugačije shvaćeno koncept prava bi trebalo barem da bude dvoznačan. Pravo se može javiti u obliku zahteva (claim) i obaveze (obligation). Svako od ovih "prava" opet može biti pozitivan ili negativan. Pozitivni zahtev podrazumeva odnos između dve osobe u kome jedna strana poseduje pravo na specifične vrste akcije ili dela druge strane. Na primer pravo na svojinu podrazumeva pozitivan zahtev prema sredstvima i akciji autoriteta, koji je društveno delegiran da deli pravdu, da na poziv pravo svojine zaštiti od delanja drugih pojedinaca. Negativan zahtev (negative claim) podrazumeva relaciju u kojoj jedna strana ima zahtev prema izostanku specifične vrste akcije druge strane. Pravo na slobodu kretanja jedne strane zahteva da druga strana ne čini akcije koje ograničavaju slobodu kretanja, da ne prepreči put, fizički spreči ili zarobi nosioca prava.

Ovde dolazimo do ključnog problema. Kako definisati do koje mere je negativni zahtev opravdan. Da li ja na trotoaru kada šetam imajući pravo na slobodno kretanje, imam i prava na zahtev drugih da mi se sklone sa puta, ili obavezno ne kreću istom putanjom kojom i ja, kako bih konzumirao svoje pravo. Da li je druga strana u obavezi da ne stane tačno ispred mene, da promeni pravac kretanja kako se ne bi sudarili itd. Najbolja definicija prava za slobodno društvo koju sam čuo govori o tome: da se slobodno društvo konstuiše preko prava koje garantuje jednakost autoriteta među ljudima. Ja bi trebalo da imam tačno onoliko pravnog autoriteta i moći nad drugima koliko i oni nada mnom. Dakle ja imam isto onoliko prava na pozitivan i negativan zahtev o akciji vas koliko i vi za mene. Kada šetam trotoarom, ja nemam ništa veće pravo na pravac slobodnog kretanja od pojedinca koji mi ide u susret. Socijalne institucije dogovora, mirnog suživota i pristojnosti će verovatno naći način da razreše problem - ko će da se pomeri u koju stranu u kom trenutku da bi izbegli sudar. 

U saobraćaju na primer postoji druga vrsta razrešenja ovog problema. Zakonom je propisan smer kojim se svako sme kretati. Ovo čini drugi koncept prava, (obligation) obavezu pojedinca da poštuje neku normu, pozitivnu ili negativnu, nezavisno od toga da li u trenutku i procesu činjenja stupa u interakciju sa drugima. Opet princip jednakosti autoriteta čuva slobodu pojedinaca u poretku i kod obligacija. Pozitivna obligacija u slučaju saobraćaja bila bi obaveza svakog pojedinca da vozi desnom stranom, nezavisno od interakcije i njegovih želja. Ovde važi princip jednakosti autoriteta, jer moje nametanje obaveze drugima da voze desnom stranom je poravnano sa njihovim nametanjem obaveze meni da činim to isto. "Vezivanje ruku" kroz obligacije koje podupiru društveni poredak sme biti dozvoljeno samo u onom ishodištu u kojem je recipročno prema svim pojedincima. Negativna obaveza bila bi da niko ne sme voziti suprotnom stranom, i ukoliko to čini, u obavezi je da snosi trošak koji bi time mogao da nametne. Kazna ili odšteta moraju takođe biti recipročni. Autoritet neke osobe da ograniči slobodu drugoga generalnom obligacijom i da za prekršaj odnosno štetu, takođe obligacijom kazni, mora biti ograničeno obligacijom koju druga strana nameće prvoj za iste slučajeve prekršaja ili štete.

Koncepcija negativnih prava dolazi u krizu barem kada se dođe do rasprave o zaštiti negativnih prava. Da li je pravo na fer suđenje, zaštitu od ugrožavanj privatne svojine i sl. pozitivno ili negativno? Problemi koje nosi distinkcije pozitivnih i negativnih prava činimi se da ne odgovara kriteriju jednakosti autoriteta te stoga je proširena dvostrukim razumevanjem prava kao pozitivne ili negativne obligacije ili zahteva.

20 Nov 2011

S.P.T.R "Ristić" vs. Finansijska inspekcija


Ovu poruku je fotografisao B. V. (23) iz Beograda na vratima pekare na uglu 27. Marta i Ulice Dragoslava Popovića, kod Palilulske pijace - gorepomenutom se zahvaljujem srdačno. Svaki dalji komentar je izlišan.

Dole ispisano na latinici:

14 Nov 2011

Dokle će nam MMF gledati kroz prste?

Prenosim vam dopunjeni tekst koji je izašao u nedeljnom novosadskom Dnevniku (13.11. strana 4.) pod nazivom: "Dok god ima gorih od nas nećemo u magareću klupu".

Delegacija Međunarodnog monetarnog fonda boravi u Beogradu u okviru prve revizije aranžmana o predostrožnosti. Ključne teme su poštovanje Zakona o budžetskom sistemu i dogovorenih fiskalnih pravila.

Bord izvršnog direktorata MMF je 29. septembra ove godine odobrio novi aranžman sa Srbijom u trajanju od 18 meseci, vrednosti od oko jedne milijarde evra odnosno 200% „specijalnih prava vučenja“. Vlada ističe a stručna javnost uglavnom klima glavom da će ova sredstva najverovatnije ostati netaknuta. Domaći bankarski sistem u odličnom je stanju u poređenju sa većinom Evrope. Kapitalna adekvatnost je na visokom nivou kao rezultat relativno restriktivne politike Narodne banke Srbije u domenu obaveznih rezervi. Dodatno, depresijacija dinara išla je na ruku bankama koje su svoje plasmane osigurale od valutnog rizika indeksiranjem kredita u devizama. Prethodni aranžman sa fondom iz 2009. godine od 3 milijarde evra bio je namenjen deviznim rezervama NBS. Kao rezultat tog aranžmana i Bečkih pregovora sa bankama poslat je jasan signal da će tokom krize depoziti građana ostati sigurni, krediti dostupni, te da nema potrebe za povlačenjem kapitala iz zemlje. To se nije dogodilo i finansijska stabilnost je očuvana.

Ukoliko u narednih godinu i po koliko traje aranžman dođe do novog udara krize, na primer zbog nekontrolisanog bankrota Grčke ili Italije,Vlada Srbije može da povuče milijardu evra iz fonda da popuni neplanirani rast budžetskog deficita koji bi mogao da se javi kao rezultat. Povlačenje sredstava od MMF uvek je povoljnije, brže i lakše nego na tržištu kapitala pa ovaj dogovor predstavlja sigurnosni ventil. Novi aranžam potreban je kao garancija fiskalne stabilnosti.

Međutim, zabrinjava drastično povećanje javnog duga od čega je 6 milijardi evra zaduženo u mandatu ove Vlade. Treba istaći da je nivo ukupnog duga i dalje podnošljiv i dugoročno održiv. Sve pod uslovom da se prestane sa daljim zaduživanjem što svakako nije slučaj. Kao rezultat pete revizije prethodnog aranžmana iz 2009. godine dogovoreno je donošenje Zakona budžetskom sistemu čija je primena bila preduslov za potpisivanje novog aranžmana. Pojedini ekonomisti tvrde da smo već probili zakonski limit duga od 45 posto bruto domaćeg proizvoda. Pred postpisivanje novog aranžmana bilo je jasno da nema šanse da se deficit spusti na dogovorenih 4,1 procenata BDP u 2011. godini, što zbog smanjenja procena stope rasta sa 3 na oko 2 posto, što zbog rashoda budžeta koji prevazilaze planirane. Tako će deficit i ove godine biti 4,5 odsto BDP.

Igra štapa i šargarepe

Istorija odnosa Međunarodnog monetarnog fonda i Vlade Srbije u poslednjoj deceniji je stalna igra štapa i šargarepe. Toga su svesne obe strane. Vlasti obećavaju smanjenje deficita i reforme pre potpisivanja aranžmana uz dopuštanje stranog nadzora dok nakon toga ispunjavaju minimum zahteva samo delimično. MMF za uzvrat nudi otpis dugova i stend baj aranžmane praveći se da ne vidi neiskrenost i nespremnost vlasti da se ispune obećanja.

Predstavnici fonda dugo su ukazivali na neodrživost pumpanja potrošnje iz jeftinih kapitalnih priliva i duga – bili su potpuno upravu.  Sa druge strane, vlasti su koristile MMF kao glinene golubove, ono malo reformi što je doneto pod pritiskom fonda bilo je opravdano kao neizbežna obaveza prema stranim partnerima. Sasvim suprotno, MMF nikada ne dolazi nepozvan. Fond prihvata svoju ulogu želeći da ipak zadrži kakav takav uvid u rukovođenje javnim finansijama. Ekonomski savetnici vlade i tek poneki političar svesni su da saradnja sa MMF-om može da služi kao sidro nasuprot bujice rastućih javnih rashoda.

Iako realano loši đaci, počeli smo da se ističemo u razredu jer su drugi delikventi, poput Grčke i Italije dobili ukor pred isključenje. Sve dok je situacija u drugim zemljama alarmantna MMF neće previše mariti za poštovanje dogovora ukoliko nije ugrožena fiskalna stabilnost. Uz sadašnje stanje javnih finansija i nivoa javnog duga ostaje nam još nekoliko godina do zaoštravanja retorike i zahteva.

7 Nov 2011

Školski udžbenici u Severnoj Koreji

Na ovom linku možete da pogledate veoma zanimljivu japansku emisiju čija je tema stanje udžbenika u Narodnoj Demokratskoj Republici Koreji. Ovaj post sam napravio jer sam na nekoliko klipova na YouTube-u video kako se oni čuveni ''okupatori'' iz Njujorka koji nam se ne skidaju sa TV dnevnika pozivaju na komunizam, socijalizam, staljinizam, lenjinizam i ko zna još koje levičaske ideje. Naravno, tu su uvek neizbežni drugovi Gevara i Marks. Međutim, ono što me je stvarno izrevoltiralo je to što su neki od tih ''okupatora'' rekli kako je Severna Koreja zapravo mnogo cool mesto za život u odnosu na Južnu, jer tamo nema klasne eksploatacije.

Možda nema klasne ekslopatacije, ali takođe nema ni mnogo čega drugog. Inače, prevod je prilično loš jer engleski titlovi ponekad kasne za japanskim zvukom, ili nije prevedeno u potpunosti sve što su učesnici u emisiji rekli (međutim, to su uglavnom bili nebitni komentari pa se može i bez nih). Deo o udžbenicima počinje oko 01:40 – knjige koje su izložene su redom, sa leva na desno, maternji jezik (je l' te, korejski), matematika, umetnost, biologija, pedagogija i još dve koje ne mogu da prepoznam šta su jer su ideogrami zamrljani. U delu kada voditelj pokazuje knjigu iz korejskog a nema titla, govori o tome kako su korice u užasnom stanju i kako izgleda da je nastavnik napisao na knjizi naziv udžbenka da bi se znalo šta je. Posle toga voditelj pokazuje na narednoj knjizi kako su učenici precrtavali imena onih koji su koristili knjige pre njih da bi upisali svoje. Ali prava zabava počinje od 3 minuta kada počinju da prevode šta u udžbenicima zapravo piše.

Posle ovog klipa koji je više užasavajuć nego smešan, ne znam kako bilo ko pri čistoj svesti i zdravoj pameti može da kaže kako je Severna Koreja lepo mesto za život, i kako je komunizam pravedniji i bolji sistem od kapitalizma. Ali opet, to mnogo govori o ''okupatorima''.

Prvi post

Već duže vremena pratim ovaj blog, i sa zadovoljstvom sam prihvatio poziv Pavla Mihajlovića i Habergera da im se pridružim u pisanju članaka. Ipak, pristao sam sa oklevanjem – sa oklevanjem zato što je ovaj blog u međuvremenu izrastao u nešto posebno na našim prostorima. Kao prvo, blogosfera u Srbiji je malo čudna u odnosu na ostatak sveta jer se čini da ima više blogova nego njihovih redovnih čitalaca, a Club von Neumann je uspeo da privuče prilično veliki krug ljudi koji ga redovno prate što je poseban uspeh ako se pogleda i njegov karakter jer ekonomija i liberalizam (a naročito njihov spoj) nikada nisu bili omiljeni u Srbalja. Čak naprotiv. Drugo, uspeh ovog bloga stoga implicitno postavlja standarde u pisanju da bi se održala njegova reputacija. Stoga ću se potruditi da moji budući članci budu dostojna dopuna ovog bloga, i da će ga malo osvežiti.

Ovaj moj prvi post ću posvetiti Grčkoj jer je opet u centru pažnje zbog dužničke krize. Nema tu šta puno da se kaže novo - osim da Grčka ''nije bankrotirala'' iako će poverioci morati da joj otpišu pola dugova. Baš me zanima šta će da zadrži sve ostale zemlje od prekomernog zaduživanja u budućnosti, sada kada su videle da su se Grci lepo provukli. Naročito što su po Eurostat-u najveće zemlje EU su odavno prekršile kriterijume konvergencije. Elem, meni je Grčka posebno zanimljiva jer kao balkanska (i pravoslavna) zemlja koja je imala dug period turkokratije može da pruži jako zanimljivu kontrastivnu analizu kada se uporedi sa Srbijom. Naročito u periodu nacionalnog buđenja i stvaranja države u 19. veku ili u periodu ''građanskih diktatura'' izmedju dva svetska rata. Ovde bih poželeo da navedem kako neke boljke savremene Grčke nisu nastale tek nedavno, već da su se dugo vremena razvijale i da je ovo stanje danas samo kulminacija problema. Kao ilustraciju navodim jednog grčkog novinara, Emanuela Roidisa:
''Drugde stranke nastaju zato što se ljudi ne slažu među sobom i svaki teži nečemu drugačijem. U Grčkoj se dešava sasvim suprotno: stranke nastaju i nadmeću se jedna sa drugom upravo zbog zadivljujuće složnosti sa kojom svi teže jednoj te istoj stvari – da žive o državnom trošku''. (prema Ričard Klog, Istorija Grčke novog doba, Clio, Beograd, 2000, str 64)
On je ovo napisao 1875. Svaka sličnost sa Grčkom i Srbijom 21. veka, kao i bilo kojom wellfair state Zapadne Evrope je namerna.

5 Nov 2011

Privredni rast u Srbiji

U novom broju nedeljnog izdanja novosadskog Dnevnika izlazi moj novi tekst "Veo za ružno lice Srbije". U ovom tekstu pokušavam da objasnim zbog čega je moguće preko pumpanja državne potrošnje podsticati rast BDP-a i kako je to činjeno u protekloj deceniji u Srbiji. Pokušao sam i da pružim kratku analizu zašto su perspektive za budući rast sumorne a da Potrošački model razvoja ne može da se finansira još dugo.

P.S. kupite Dnevnik na bolje snabdevenim trafikama Štampe

31 Oct 2011

Childrenomics


Tnak you Dan Mitchell from Cato Institute.


The Life and Thought of Friedrich August von Hayek (2003)



Prenosim vam video koji je Liberty Fund napravio 2003. godine. Prilično detaljan opis života i rada. Hajekov život i rad je priča dvadesetog veka, sukoba kolektivnih i individualnih ideja, debate o mogućnosti socijalizma i kapitalizma i uopšte rasprava o ulazi ekonomije i ekonomskog razmišljanja.

16 Oct 2011

Prvi rođendan

Danas je godinu dana kako smo Pavle i ja počeli da blogujemo na Club von Neumannu. Za ovo vreme smo objavili 71 post i zabeležili nešto preko 9000 poseta. I, statistikom smo izuzetno zadovoljni.

Preskočio bih herojske priče o tome kako smo se odlučili da napravimo blog, i šta se sve u međuvremenu izdešavalo, već bih ovu priliku iskoristio da napravim mali pregled meni najzanimljivijih postova koje smo objavili.

Tako bih posebno izdvojio Pavlove analize tekućih problema srpske ekonomije poput regulacije taksi usluga u Beogradu, pitanje prodaje Telekoma i štrajka sindikalaca. Ali i tekstove koji se bave visokom teorijom – početak serije postova o Cenama i proizvodnji, i ponovno čitanje Kouzovog teksta o problemu društvenog troška. Da ne preteram, iako bih još mogao da nabrajam, dodao bih još samo svoju mini seriju postova o švedskoj državni blagostanja.

Rekao bih i da smo napravili jedan ogroman propust. Za godinu dana blogovanja smo propustili da napišemo ijedan post o jednom od najvećih umova u istoriji civilizacije, po kome smo i nazvali blog, John von Neumannu. Dok to ne ispravimo, preporučio bih svima da izguglate i pročitate sami koliko god možete njegovih i o njemu tekstova, jer se radi o misliocu najvišeg ranga kojeg nikako ne biste smeli da ispustite u obrazovanju.

Last but not least, hvala što nas posećujete i čitate, što komentarišete i hvala što nas šerujete! Veliki deo čitalaca je došao upravo preko vaših postavljenih linkova.

Do čitanja

4 Oct 2011

Bikini statistika

Jedan netačno prenešen citat glasi: "Statistika je kao bikini, pokazuje sve a ništa ne otkriva". Ovaj video ilustruje koliko se lako i često lažiraju statistički podaci u medicini. Kao prirodna nauka, medicina traži statistički značajne efekte nezavisne promenljive u kontrolisanom okruženju. Problem je kada se to okruženje ili podaci koji se posmatraju kontrolišu da bi se dobio "odgovarajući" rezultat. To nije nimalo teško. Možete zamisliti koliko tek malverzacija i statističkih prevara leži u ekonomskim istraživanjima u kojima se pokušavaju uhvatiti efekti pojedinih promenljivih u nejasnom i nekontrolisanom okruženju - ljudsko društvo. 

Okupacija

Naleteo sam na listu zahteva koju je predložio jedan od aktivista Occupy Wall street na zvaničnom forumu. Možda je ovo i neka šala jer lista zahteva prosto deluje neverovatno!

Tu ćete naći sve, od podizanja carina na uvoz da se izjednače konkurentne nadnice iz nerazvijenih zemalja, besplatno visoko školstvo, preko hiljadu milijardi u infrastrukturu pa sve do jednostranih otpisa svih svetskih dugova. Ne pada mi na pamet da gubim vreme da pokazujem koliko su ovi zahtevi nerealni, međusobno nekonzistentni, glupi, štetni i na kraju koliko nemaju veze sa zaključnom rečenicom: 
"These demands will create so many jobs it will be completely impossible to fill them without an open borders policy." 
Naravno ovde nije problem sa open border policy već sa prvim delom tvrdnje koji pokazuje koliko stavovi i ideje aktivista nemaju blage veze sa zdravim razumom. Nije ni čudo što građani ignorišu ovu okupaciju. I to sa dobrim razlogom!

3 Oct 2011

Ekonomski programi II

Glavni ekonomista LDP iznosi načela i glavne ideje ekonomskog programa stranke. Prvi utisak je da je ovo jedan nazadni program za stranku koja je u značajnoj meri isticala liberalna načela. Ovaj intervju je nejasan, odgovori su nestrukturirani i čini se kao da Vladimir Kravčuk nije siguran šta želi da kaže u odgovorima (ostavljam mogućnost da je pogrešno interpretiran ili isečen od strane novinara, no onda LDP ne bi trebalo da drži na sajtu ovaj intervju.

Ekonomski programi LDP uvek su gotovo jedini isticali svest o potrebi sprovođenja strukturnih reformi u privrednom sistemu Srbije. Tranzicija je nedovršena u tako mnogo sektora. Ako prelistate ovaj intervju, nećete naći mnogo reformskih stavki, iako Vladimir Gligorov, za koga kažu da je uticao na ovaj program, upravo na to poziva.

Kada LDP kaže ukidanje monopola zaista se ne zna na šta misli. Jer sada nema previše državnih monopola (mada ima dosta dominantnih igrača). Tamo gde ih ima, sumnjam da bi neko bio spreman da se zalaže za njihovo ukidanje - vodovod, struja, železnice, putevi... A samo se državni monopoli mogu ukinuti. Ako se misli na antimonopolsku politiku to je prostor koji bi morao biti mnogo jasnije definisan. Smatram da je jedan od preduslova borbe protiv monopola otvoreno tržište. A to je u direktnom nesaglasju sa industrijskom politikom za koju se zalaže LDP. 

Vladimir Kravčuk ističe da su neophodne državne investicije u privredu i politika zaštite domaće proizvodnje. Jedini argument je "to svi rade". To znači ako ne možemo da nađemo primer gde je ukinuta zaštita ili gde država ne interveniše u privredu onda ne treba ni da pokušavamo to ovde. Ako neka zemlja ima šansu da se otrgne od partikularnih interesa koji rukovode industrijskom politikom onda je to mala korumpirana tranziciona zemlja jer bi ovde birači iz revolta podržali suprotstavljanje tajkunima i političarima. Da ne govorim o tome da takvih primera ima. Neozbiljno je da se bitna stavka ekonomskog programa na ovaj način strukturira. Ostaju otvorena pitanja: Koga treba štititi i zašto? Da li se podržavaju subnvecije, tako se čini, ili ne? Gde izvršiti privatizaciju? Plašim se da se odgovori na ova pitanja ne bi svideli velikom delu članstva LDP koji su i dalje čvrste liberalne orijentacije. 

Kasnija priča o saradnji sa svima nema neki poseban smisao. Pogotovo ne u situaciji u kojoj se zalažeš, barem načelno, za tržišnu privredu a onda propagiraš neku saradnju (kao da bi dolazak na vlast LDP-u dozvolio da diriguje smerom i intenzitetom saradnje). Ako se veruje da je tržište efikasan alokator resursa onda će ljudi kroz tržište sami naći put i način kako da sarađuju sa ljudima iz drugih zemalja - tu politici nije mesto u tržišnoj privredi.

Svaki liberalni ekonomista zna koliko je stabilan monetarni sistem fundamentala za opstanak slobodnog i prosperitetnog društva. Ne pomenuti inflaciju u trenutku kada je preko 10% i najviša u Evropi, dok nijedna druga stranka takođe to ne čini, je promašen politički zicer. Sa druge strane istaknuto je kako je potreban "transparentna i poštena poreska politika" a onda se kasnije ne vidi šta to znači. Sređivanje poreskog sistema jeste bitna stavka u reformama koje su neophodne. Nadam se da ćemo videti šta LDP misli o tome.

Još dve stvari, iako ne menjaju fundamentalni značaj napisanih redova, isticanje sindikata u drugoj rečenici ekspozea i zamena reči "liberalno" sa "efikasna", jasni su signali napuštanja starog puta kojeg se LDP barem u ekonomskim programima držao.

Nisam se trudio da hvalim dobre tačke koje se mogu videti kroz maglu. Nadam se da će ova kritika uticati na LDP da bolje strukturira svoje ideje o ekonomiji i istakne nekoliko stvari koje drugi nisu i tako poentira.

1 Oct 2011

Slobodni i odgovorni - trailer


Pred vama je foršpan za novi film u produkciji Libeka. Za desetak dana film će se naći na sajtu Libertarijanskog kluba. Film će biti takođe objavljen i preko našeg bloga. Uskoro...

(4.10.) Trailer 2

28 Sep 2011

Indoctrinate U (2007)

Naišao sam na jedan veoma zanimljiv dokumentarac, "Indoctrinate U". Dokumentarac govori o stanju slobode govora i mišljenja na američkim univerzitetima. Veoma je interesantna tema je mogućnost preispitivanja vladajućih naučnih paradigmi na univerzitetima. Pogledajte trailer:


Film govori o tome kojim mehanizmima rukovodstva fakulteta sankcionišu nepoželjno ophođenje, neželjene ideje i ponašanje. Mislim da je tema više nego relevantna i za naše fakultete. I kod nas vlada indoktrinacija, jednoumlje, kontrola i autocenzura. Mada je moj doživljaj, barem što se tiče ekonomske nauke, da je stanje kod nas nešto bolje i slobodnije nego u SAD.

ekonomski programi I

Izborna kampanja je počela. Prvo se izlazi sa manje popularnim stvarima ali koje su bitne za raspravu sa učenijim biračima. U ovom i narednom postu pokušaću da prikupim načela ekonomskih programa nekoliko stranaka.

Počnimo od DSS. Naravno ovde od ekonomskih principa nema ni "e". I ranije sam bio oštar prema narodnjačkoj koaliciji i DSS ali sada su stvar podigli na još viši nivo. U jednoj rečenici: "Popović, govoreći o tome koja su ključna ekonomska načela stranke čiji je funkcioner, navodi državno ulaganje u privredu, oslonac na ruski kapital i kreditiranje privrede preko Fonda za razvoj. "

DSS se zalaže za organizovanje državnog razvojnog fonda koji bi direktno davao kredite firmama. Popović ističe da je glavni problem preduzeća to što ne mogu da dobiju kredite od komercijalnih banaka jer imaju "loše poslovne bilanse i prezadužena su".  Njegov predlog za rešenje je protivno zdravom razumu bilo kog preduzetnika. Lošim firmama treba davati fleksibilne kredite i time ih nagrađivati za loše poslovanje od para koje pozajmljujemo iz Rusije i plaćamo po tržišnoj kamati. A još bolje je što bi problem prezaduženosti, rešili novim jeftinim dugom. Ko je ovde lud?

Iz tabora SNS dolazi nam, čelična, lejdi Tabaković. Njena stranka se zalaže redom za: tržišnu privredu ali nikako neoliberalnog tipa, državno ulaganje u usluge od opšteg interesa (misleći na sektore povezane sa prirodnim resursima, struja, voda, grejanje...), državni protekcionizam industrije i stavljanje imovine penzionih fondova u produktivnu funkciju. Interesantna je i rečenica: „uvek ću decidno reći bolji je državni nego privatni monopol“ . Odmah da kažem nije bolji.

Protekcionizam je štetan za domaće potrošače i usporava strukturno prilagođavanje privrede. Činjenica je da velika većina zemalja na različite načine vrši protekcionizam, međutim to i dalje nije argument za ograničenje trgovine. To je ko kada bi dete u školi reklo da prepisuje na kontrolnom jer i svi ostali prepisuju. Drugo, zemlje sa kojima mi trgujuemo najviše (EU i SAD) vrše protekcionizam na drugačiji način i u manjoj meri nego Srbija (treba posmatrati i zatvorenost tržišta i korupciju kao mehanizme sprečavanja trgovine kod nas). Treće, protekcionizam bi u većini slučajeva bio protivan SSP koji je međunarodni ugovor koji mora da se poštuje ako Srbija želi u EU, za šta se kao načelno zalaže i SNS.

Druga stvar koja je poptuno neodrživa je stavljanje imovine PIO fonda u produktivnu funkciju. PIO fond je bankrotirao. Pre 30 godina. On samo fiktivno postoji jer se penzije isplaćuju iz iste kase, iz trezora sa računa ministarstva finansija. Sva ta imovina odavno je državno vlasništvo odnosno vlasništvo svih poreskih obveznika. Penzioni fond je obesmišljen, protraćen i pojeden devedesetih u potpunosti. Tako da nikakvo smanjenje penzija ili kapitalizovanje Sava Centra neće omogućiti da PIO fond izađe iz minusa (koji je preko 40% ukupne vrednosti penzija). Te mere mogu samo odložiti trenutak suočavanja sa neminovnom tranziciom sistema - u sistem privatnih kapitalnih računa. Jorgovanka Tabaković zna da je predlog nerealan i svesna je činjenica sigurno. 

Prethodni post je u suštini bio posvećen idejama SPS o ekonomiji. O ostalim programima kada se pojave. 

27 Sep 2011

Bajate ideje direktora Bajatovića

Tokom ekonomskog obrazovanja nailazio sam na razne tekstove. Mislim da nikada nisam pročitao ništa što ima toliko nekonzistentnih i logički nepovezanih ideja kao izjava Dušana Bajatovića.

Socijalizam je prevaziđen ali i neoliberalizam (kako samo mrzim tu sintagmu). Direktor Bajatović predlaže da se okrenemo strateškoj politici reindustrijalizacije (mada kako je to izneo olako bi predlog spao u ideju supstitucije izvoza ali ajde da ne cepidlačim). On smatra da "Država treba da donese strateške projekte, da se radi na sektorima hemije, usluga, podizanju nivoa turizma". Nemam pojma odakle su mu na pamet pali baš ovi sektori. Pritom ne znam da li ga je neko obavestio da je politika reindustrijalizacije takođe prevaziđena. Pogotovo kada je sprovode socijalisti.

Gospodin Bajatović se žali na bankarski sektor za koji kaže da je najveći problem. Kaže, samo jure profit. Ako postoji neki sektor privrede Srbije koji je stabilan i koji se održao u krizi to je bankarski sektor. I upravo zahvaljujući činjenici da su najveći igrači na tržištu, privatne filijale stranih banaka koje gledaju samo profit, njihovi plasmani su bili sa vrlo malo rizika. A to se višestruko isplatilo tokom krize. I dalje je moguće podići kredit po gotovo istim kamatama i niko nije izgubio svoju štednju a država nije morala da pokrije ni dinar garancija na depozite. Činjenica da je politika centralne banke prema poslovnim bankama bila vrlo stroga u regulatornom smislu (visoke rezerve, relativno lošiji tretman plasmana u evrima) doprinela je da kamatne stope budu zaista visoke (na šta se žali Bajatović) ali što je upravo sprečilo prezaduživanje građanstva i fiskalnih vlasti - Grčki scenario. Ako je neki sektor pokazatelj kako blitzkrieg stečaj i privatizacija sistema može da pruži dobre rezultate onda je to bankarski sektor u Srbiji.

Da su se bankarskog sektora dohvatili njemu slični, kamate bi proteklih godina bile mnogo niže ali bi i kredita bilo mnogo više, nerealnog zaduživanja i spirale potrošnje koja bi samo produbila današnju strukturnu krizu (i verovatno dodatno napumpala inflaciju). Socijalizam jeste prevaziđen a sektor u kome je pokazao najmanje uspeha kroz svoju istoriju je upravo alokacija kapitala i kapitalna tržišta. 

Bajatović vapi za državnim intervencionizmom u preduzećima koja su propala posle privatizacije u strateškim granama. To je stara mehanistička opsesija da je moguće i poželjno dizajnirati ekonomski sistem, birati grane popednike, prilagođavati privredu zamišljenoj ličnoj opsesiji. I logično je da to upravo govori Bajatović koji sedi na čelu državne firme koja se bavi nepovezanim diversifikacijama našim novcem. On zapravo kreditom od države, za koji nikome ne mora da odgovara, upravo radi to što bi radio da se dohvatio razvojne banke ili deviznih rezervi. Samo, za tuđe pare i najmanji profit je velika nagrada.

Kreditna ekspanzija koju je bivši ministar Dinkić podstakao kroz potrošačke kredite od 2009. godine upravo je najbolji pokazatelj kako je ideja potpuno pogrešna. Pare su se rasule na preskupe domaće automobile, uvozne frižidere i gomilu skuplje hrane što je sve rezultovalo u rekordnoj evropskoj inflaciji.

To što priča direktor Bajatović potpuno je prevaziđeno, iako uvijeno u novo ruho, zapravo je bajato!

26 Sep 2011

Regulacija taksija u Beogradu

Dušan Pavlović na svom blogu izdvaja argumente protiv taski regulacije u Beogradu. Teško da psotoji toliko očigledna i pogrešna politika rukovodstva glavnog grada. Ranije sam i ja pisao o ovome u Politici i na CvN.

Najinteresantniji novi argument koji profesor Pavlović koristi je zabluda mehanicističkog pogleda na društvo gde se veruje da "naučnici i stručnjaci" mogu da odrede optimalan broj taksi vozila. To je zabluda, fatalna umišljenost ekonomista i drugih učenih ljudi da mogu da dizajniraju segmente ekonomskog sistema kao da je pitanje proste mehanike a ne ljudske interakcije.

24 Sep 2011

Filharmonija

Od kada se prvi put pojavio video (sada samo nejgova bleda kopija) pojavila se gomila pohvala i nešto manja serija osuda kapanje, umetničkog performansa ili čega god, Beogradske filharmonije. Za mene je ovo bio elitističko iživljavanje. Otprilike kao klinac koji je šutnuo drugog klinca, pravi se fin ispod miške svog roditelja, koji se kune da njegovo dete to nikada ne bi uradilo, pa se plezi klincu prekoputa. Lako je filharmoniji da pravi ovakve neukusne sprdnje, kada joj je postojanje zagrantovano državnom riznicom od tri ulice niže. Nije pristojno da kažem šta mislim o potonjoj izjavi Ivana Tasovca. Možda eto samo da je loše pripremljena i nemušta. Dobro i da je glupa, ostalo ću zadržati za sebe. 

Ceo ovaj post pišem da bi preneo tekst Alekseja Kišjuhasa iz Danasa. Pročitajte obavezno.

15 Sep 2011

Moć inovacija

Potpuno je zastrašujuće u kakvom siromaštvu žive milioni stanovnika planete. Neki raspolažu sa tako malo resursa ali im ne izostaje onog najbitnijeg - ljudske ingenioznosti. Inovacije i preduzetništvo su bezgranične kategorije. Vidite i sami:


P.S. (20.9.) Danas Marko Paunović na Tržišnom rešenju prenosi drugi interesantni video.

Wikileaks o Tuđmanu

Posle početnog entuzijazma, koji me obuzme kad god se pojavi neka novotarija, Wikileaks mi je bio veoma dosadan. Međutim u poslednje vreme krenuo je da izlazi prljavi veš političarima i tajkunima sa Balkana. Najskorije je otkriven kanal sa informacijama o Tuđmanovom zalaganju za vazdušnu agresiju zapada na Srbiju.

Prvo mi je palo na pamet kako je u datom momentu to verovatno bio najbolji mogući strateški potez za Hrvatsku koji bi vrlo brzo okončao rat. Naravno, čak i uz namere SAD i Nemačke da se tako nešto sprovede pitanje koliko je to tada bilo geopolitički izvodivo, ali to su već spekulacije i razrade u koje se ne bi udubljivao. 

Međutim, želeo bih nešto drugo da istaknem. Ako uzmemo da je agresija na Srbiju, istorijski, bila neminovnost da li je za zapad i za nas bilo bolje da se ona dogodila ranije? Ako je jedini način da se sruši Milošević bio vojni pritisak zapada na Srbiju onda bi isti taj pritisak, kada je zemlja na kolenima, iznurena sankcijama i nastupajućom hiperinflacijom, potpuno dotukao Srbiju i njeno rukovodstvo. Vazdušni napadi na strateške vojne ciljeve, koji su se dogodili 7 godina kasnije, tada bi ubrzo primorali na povlačenje iz Hrvatske i Bosne, verovatno bi se izbegla Srebrenica i zločini tokom oluje i drugde u kasnijim godinama rata na svim stranama. Cela saga raspada Jugoslavije bila bi mnogo brže gotova. 

Naravno cela hipoteza ne stoji ukoliko se prihvati tvrdnja da je Milošević mogao da ode i bez bombardovanja a da bi stanje na Kosovu, BIH i Srbiji bilo bolje bez.

Da li je možda to bio potencijalno pragmatičan i strateški pametan potez zapada koji bi Balkan mnogo ranije sklonio sa spiska kritičnih područja? Da li je možda takav scenario bio bolji za nas, građane Srbije, koji bi preskočili još tri godine rata u BIH i Hrvatskoj, rat na Kosovu i bombardovanje? Verovatno bi Milošević mnogo ranije pao i danas bi možda živeli u malo drugačijem svetu. Ne iznosim ovde nikakav stav niti ocenu šta je trebalo tada i ko da uradi. Samo iznosim hipotezu mogućeg sleda okolnosti. Na ova pitanja bolje da odgovore politikolozi i istoričari.