30 Dec 2011

Letnje škole, akademije, seminari

Prijatelji iz Libertarijanskog kluba ostvarili su ideju o do sada najvećem projektu. Akademija Liberalnih Politika će trajati jedan semestar od sredine februara do sredine juna. Prijave su do 1. februara. Znajući ko organizuje, ovo je prava poslastica za mlade i ambiciozne studente.

Već sam ranije preporučivao Beogradsku Otvorenu Školu. Svi oni koji su zainteresovani za teme koje spajaju ekonomiju sa politikom, međunarodnim odnosima i evropskim integracijama toplo preporučujem da se prijave. Dodiplomske multidisciplinarne studije DAUS progrma traju godinu dana i odlični su poligon za upoznavanje briljantnih ljudi sa raznih fakulteta, odlična prilika za građenje poslovnih i akademskih veza i za proširenje veština i perspektiva.

Prošlog leta imao sam fenomenalnu priliku da prisustvujem seminaru koji organizuje Institute for Humane Studies. Oni organizuju čitav niz letnjih škola i programa stažiranja. Rok za prijavu na letnje škole je 31. mart 2012. 

U Pragu se već dvadesetak godina organizuje letnja škola AIPES (American Institute in Political and Economic Systems). Ovo je svakako predivno iskustvo i šansa za mlade ljude i studente završnih godina studija. The Fund for American Studies koji organizuje ovu školu takođe organizuje još letnjih programa i programa stažiranja. Rani rok za prijavu za AIPES i IIPES je 31. januar 2012.

Mises Institut iz Alabame, SAD, svake godine u julu organizuje Mises University, najveći skup libertarijanskih ekonomista. Ovaj simpozijum toplo preporučujem onima koji imaju nameru da se dalje bave austrijskom ekonomijom, političkom filozofijom ili anarho-kapitalizmom. Poslednji rok za prijavu 6. april 2012.


Ukoliko imate predloge za još neke letnje škole i programe koji bi mogli biti interesantni drugim čitaocima bloga Club von Neumann molim vas da ostavite u komentarima.


26 Dec 2011

Genijalnost nema granice

Prosto je neverovatno koliko ljudi umeju da budu preduzimljivi i genijalni. Reč je o onim malim sličicama sa rečima koje je potrebno ispuniti da biste potvrdili da ste ljudsko biće prilikom otvaranja naloga na primer. Nikada nisam pomišljao da nešto tako jednostavno, obično i dosadno može biti tako genijalno.
TED video  Massive Scale Internet Colaboration 


23 Dec 2011

Priroda i društvo

Na T.R. sam još odavno našao zanimljiv članak Slaviše Tasića o lutanjima ekonomije. Tu je na zanimljiv način skrenuta pažnja na gubljenje u matematičko-statističkim modelima kao u lavirintu - stalno se krećete a baš nigde ni ne stižete. And mainstream economics is all about it. Sa druge strane, meni je odmah palo na pamet kako je pre samo nekih 200 godina situacija bila obrnuta: društvene nauke nisu bile smatrane onoliko dobrim koliko u njima ima brojeva i proračuna, već su one imale primat u odnosu na prirodne. Prirodne nauke su bile smatrane čisto teorijskom apstrakcijom i stavljale su se u isti koš sa npr metafizikom - svaki intelektualac je trebao da zna ponešto o njima ali se preterano zadubljivanje u njih više smatralo gubljenjem vremena nego korisnom investicijom. Najveće proboje u osmišljavanju mašina (je li, time i u stvaranju industrijske revolucije) su izvele neobrazovane zanatlije, od kojih su neki bili skoro nepismeni. Tako je osnivač britanskog Društva građevinskih inženjera Telford odbijao da u članstvo primi ljude koje su izučavali fiziku, a njegovi savremenici za njega kažu i da nije bio u najboljim odnosima ni sa geometrijom. Doprinos prirodnih nauka je u punom smislu te reči bio teorijski, dok su se sa druge strane društvene nauke pojavile kao one koje su nudile rešenja za svakodnevne probleme u organizaciji života u tadašnjim društvima. Tek nekih stotinak godina posle početka industrijske revolucije se pogled malo više okrenuo opet prirodnim naukama zbog velikog tehničkog dostignuća koja su promenila zauvek ljudski život. Otada se može reći da su društvene nauke napredovale mnogo manje u poređenju sa onim prirodnim koje su doživele pravi bum - stvorene su potpuno nove nauke (fizika i hemija) i desetine novih oblasti (radiologija, atomistika, kvantna mehanika). Upravo taj praktični doprinos prirodnih nauka je doveo do toga da se one sve više guraju tamo i gde im nije nikako mesto, ili barem nije u tolikom obimu. U ekonomiji takođe - modeliranje nije problem samo po sebi, to može biti korisna stvar ali ono ne sme biti svrha sama po sebi već samo instrument i zgodna alatka. Ništa više.

19 Dec 2011

Ljubav prema komunizmu na našim prostorima

Oduvek sam bio fasciniran brojem ljudi koji na našim prostorima (ali pre svega mislim na ovaj Beogradski pašaluk u koji se pretvorila Srbija) vole komunizam. Pod njime podrazumevam sve vrste levičarenja, jer i državni socijalizam, kao i onaj samoupravni, a takođe i soc-dem rešenja su zapravo samo varijacije na temu. Kada se pomenu komunisti većina nas pomisli na generaciju koja je u redovima PUPS-a - razlozi su vrlo jasni: lepa mešavina propagande i realnog stanja. Svim stanovnicima SFRJ dugoročno je ispiran ispiran mozak o tome kako je Titov put najbolji i najuspešniji (toliko da su ljudi više plakali kada im je umro voljeni veliki vođa nego član porodice - svaka sličnost sa tužnim vestima iz Severne Koreje je namerna) jer kako drugo da se objasni to fanatično uverenje da su 'fića' i 'stojadin' odlični automobili a ne pokretne kante i ostale narodne mudrosti i ludosti. Međutim, to nije jer postoji stvarno veliki doprinos socijalizma na Balkanu porastu opšteg standarda života među širokim narodnim masama: produžio se životni vek, počela je ubrzana urbanizacija, stanovništvo je počelo da uživa u korišćenju širokog asortimana robe široke potrošnje - deluje smešno, ali veš mašina i frižider su osvojili srca ljudi starije generacije (mislim pre svega na one rođene '30-ih i '40-ih) - to su ljudi koji su rođeni u bedi prethodne Jugoslvije (BDP per capita je bio 50 USD 1938) koji su još doživeli ratna razaranja i da ih je razvoj SFRJ izvukao iz siromaštva. Stoga mi je u potpunosti jasno zašto imaju jasna levičarska opredeljenja (ovde da zanemarimo psihološki uticaj da su uvek lepša vremena za život ona u kojima smo mladi a ne stari). Na nesreću, raspad bratstva i jedinstva, ratovi i nikada završena tranzicija su rezultirali velikim padom standarda građana - još jedan razlog za kukanje kako je sve bilo bolje dok je Tito bio živ. Studentariju već razumem: malo uticaja tu ima pomodarstvo (naročito kod studentskih protesta), slabo artikulisana želja za promenom u društvu u kome je dominantna teza već 30 godina kako svetom vladaju bogataši moćnici iz senke koji bi da nas pretvore u robovsku radnu snagu itd. Mislim da oni nisu opasni - pre svega, postoji nada da će većina njih da promeni mišljenje kada se budu malo više upustili u život i prošire vidike, te prestanu da čitaju isključivo Stiglitz-a i gledaju filmove Michael Moor-a. Međutim, ono što je meni teško shvatljivo je veliki prodor levičarskih ideja među srednje generacije. Srednje generacije (oni rođeni krajem '60-ih i početkom '70-ih) su već zatekli relativno normalnu zemlju (u smislu zadovoljavnja bazičnih potreba - bilo je struje, većina ljudi je mogla sebi da priušti televizor, godišnji odmor i auto) a zatekla ih je kriza komunizma koja je bila akutna '80-ih, koja je bila decenija bez skoro ikakvog ekonomskog rasta, uz stalnu inflaciju i sve veću nezaposlenost koja više nije mogla da se prikrije gajstarbajterskim odlascima u Nemačku ili Austriju ili prekomernim zapošljavanjem u propalim društvenim preduzećima. Te generacije su ljudi koji imaju samo razloge da ne vole socijalizam jer im on ništa nije pružio - čak naprotiv. Zato su mi enigma i njihove razloge nikako da shvatim (osim onih najbanalnijih tipa: ne želim da radim a hoću da lepo živim) ali mislim da je broj ljudi sa takvim razmišljanjem jako mali - barem su oni levičari sa kojima sam ja raspravljao uglavnom bili prilično uspešni ili vredni ljudi a ne društveni paraziti. Ta iracionalnost u njihovom pogledu na svet me ne začuđuje, već zaprepašćuje. Još uvek pokušavam da prokljuvim zašto tako razmišlaju, ali za sada mi još uvek ne ide...

12 Dec 2011

Terry Pratchett

Od svoje desete godine, kada sam kupio prvu njegovu knjigu na Sajmu knjiga, pročitao sam 23 knjige Teri Pračeta (Terry Pratchett).Neverovatno je koliko su njegove blesave, otkačene i po svim parametrima genijalne knjige uticale na moj intelektualni i svaki drugi razvoj. Bez Teri Pračeta verovatno nikada ne bih razumeo Monty Python humor a zbog njegvih knjiga stalno razmišljam "lateralno" (out of the box) o apsolutno nemogućim i otkačenim rešenjima za realne probleme (naravno ne uspeva uvek, ali vredi pokušavati). Teri Pračet je kao lego kocke, apsolutno obavezna igračka kako bi klinci razvili logiku, brzinu razmišljanja, kreativnost, osećaj za nemoguće...

Poslednju knjigu sam pročitao pre oko godinu i po dana. Od tad se dosta stvari promenilo u mom životu i u načinu razmišljanja. Počeo sam da opažam rečenice i misli koje imaju ideološku pozadinu (malte ne sve imaju, pa onda pokušavam da otkrijem šta to ljudi učitavaju kao pretpostavljeno pre nego što krenu da analiziraju neki pojam). Uvek sam se pitao odakle kod mene poriv za slobodarskim idejama (mada jesam vaspitavan u soc-liberalnom duhu u malo široj porodici sam neka vrsta pionira liberalizma) i moguće da je upravo Teri Pračet odgovor na to. Na veliko zaprepašćenje sinoć sam pronašao dve rečenice koja na ciničan ali tako precizan način opisuju slobodarske ideje. Prenosim drugu iz knjige "Poslednji kontinent" strana 22. :
"A ogledi sa Heksom (analogija savremenog komjutera), univerzitetskom mislećom spravom, pokazali su, zaista, kako mnogo toga nije nemoguće sve dok ne probaš.                                                                          
Kao što prezauzeta vlada usvaja skupe zakone koji zabranjuju nešto novo i zanimljivo tek onda kada ljudi zapravo pronađu način da to urade, univerzum se oslanja mahon na to da niko neće ništa probati."
strana 28.
"Tamo negde, u nekom muzeju, sedi jedan čovek i piše bezopasnu knjigu o političkoj ekonomiji, a onda, iznenada, na hiljade ljudi koji je nisu čitali izgine zbog onih koji nisu shvatili šalu. Znanje je opasno, i zato vlada često drži pod paskom ljude koji misle misli prevelikog kalibra."                       
Zapravo sada mi je jasno da su cinični komentari koje Pračet tu i tamo zalomi o korumpiranoj vlasti, najmoćnijim esnafima ubica i lopova, o beskorisnim čarobnjacima, besmislu ratova, političkim intrigama, prostituciji i dr., predstavljaju sliku u ogledalu, i oštru kritiku savremenog sveta. On kroz svoje bezopasne romane o diskvetu secira društvo do najsitnijeg besmisla otkrivajući kako moć često ima tendenciju da ode u pogrešne ruke i kako vlast radi pre svega za sebe. Ima tu još dosta slojeva naravno. 

Nažalost, Teri Pračet boluje od alchajmera i namerava uskoro da nas napusti. Kada izdahne otići će moj veliki prijatelj iz detinjstva, tutor i genije uz kojeg sam sazreo ali izgleda i delimični inspirator slobodarskih uverenja.

7 Dec 2011

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ - drugi deo

Monetarne unifikacije

Glavno pitanje koje se postavilo posle završetka Prvog svetskog rata bilo je unifikacija novca na teritoriji nove države SHS, iliti monetarna unifikacija. U sastav nove države ušle su oblasti koje su prethodno bile deo Kraljevine Srbije, Kraljevine Crne Gore i Austro-Ugarske monarhije - svaka od tih teritorija je pre tog sukoba imala posebnu valutu u zlatnom, srebrnom ili bimetalnom standardu. To su bile Srpski dinar (zamenjiv za zlato ili srebro), austro-ugarska kruna ( zamenjiva za zlato) i crnogorski perper (zamenjiv za srebro). Međutim, stvar nije bila tako jednostavna - za vreme okupacije Srbije 1915-1918. na teritoriji Crne Gore i centralne i zapadne Srbije se dekretom okupatora, koristila kruna kao sredstvo plaćanja, a na teritoriji istočne i južne Srbije bugarski lev. Međutim, količina kruna na okupiranim teritorijama nije nikada bila posebno značajna - prvo, zbog toga što nije bilo neke organizovanije trgovine i privrednog života uopšte (ceo upravno-administrativni aparat srpske države je izbegao kao i pretpostavlja se, skoro trećina ukupnog stanovništva) a drugo, austrijska okupaciona vlast je promenila devizni kurs. Dok su se pre rata dinar i kruna nalazili u odnosu 1:1, 1915. je naređeno da se menjaju po novom kursu od 1 krune za 2 dinara - time je srpski dinar izgubio polovinu svoje vrednosti preko noći. Rezultati su bili da se stanovništvo vratilo na naturalnu privredu za vreme tih par zadnjih ratnih godina da bi sačuvali vrednost svoje ušteđevine. Za vreme ratnih godna, kao i za prvih nekoliko godina posle rata pojavila se velika monetarna ekspanzija paprinog novca u odnosu na njegovu zlatnu podlogu jer su sve zemlje (neke manje a neke više) putem štamparskih presa se inflatorno finansirale zbog velikih ratnih troškova. Srbija je bila jedan od retkih izuzetaka od ovog pravila koje je zahvatilo veći deo sveta i koje je na kraju dovelo do napuštanja zlatnog standarda - srpska vlada se finansirala isključivo zaduživanjem kod svojih ratnih saveznika a zlatna podloga nije služila za novu emisiju novca već je čuvana u sefovima Banque de France u Marseju, gde se privremeno smestila Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije posle povlačenja preko Albanije. Samim tim je vrednost dinara po završetku ratnih dejstava bila skoro ista onoj predratnoj, a za to vreme je austro-ugarska kruna izgubila 60% svoje vrednosti (uporedite sa engleskom funtom koja je oslabila samo 9%). Posle primirja, srpska vlada je zbog stalnog unošenja novih količina kruna na područje kojime je sada ona upravljala, izdala zabranu unošenja veće količine od 1000 kruna ili leva iz inostanstva, želeći da tako koliko-toliko obuzda inflaciju krune na svojoj teritoriji - međutim, krijumčarenja su se nastavila pa je pretilo da kruna postane običan papir. U tom trenutku još nije bilo uspostavljenog odnosa između dinara, krune i ostalih valuta nego se njihov odnos određivao od transakcije do transakcije, prema dogovoru zainteresovanih strana. Naredni korak ministarstva finansija je bilo prinudno markiranje kruna izvršeno do kraja decembra 1919. - naime, u opticaju su bile dozvoljene samo te markirane krune tj one koj su se tada zatekle na teritoriji SHS i time su de facto prihvaćene kao domaći novac, dok su one nemarkirane bile smatrane za stranu valutu i morale su da se menjaju za dinare ili označene krune. Posle toga je došlo do određivanja zakonskog odnosa između dinara i krune u odnosu 4:1 prema tadašnjem važećem berzanskom kursu - potom su krunske novčanice zamenjene dinarsko-krunskim novčanicama prema tom paritetu (sa jedne strane je bila vrednost izražena u nekadašnjim krunama a sa druge u dinarima). Posle toga se postavilo pitanje državne emisione ustanove, jer je ona bila ta koja je trebala da izvrši zamenu novčanica za novu valutu a ne država - ovde ću vas podsetiti da je Privilegovana banka Kraljevine Srbije bila privatna banka u većinskom vlasništvu domaćih privrednika, a potom kada su se njene akcije našle na berzi, i većeg broja malih akcionara iz građanskog staleža. Posle konsultacija sa privrednicima i političarima iz novih severnih i zapadnih krajeva, odlučeno je da se ne stvara nova emisiona ustanova već da se samo preimenuje ova stara i da se njeno poslovanje proširi na celu teritoriju nove zemlje, ali bez promene Zakona o nadležnosti narodne banke iz 1886. Prema mirovnom ugovoru u Sen Žermenu, sve zemlje sukcesori Habsburške monarhije su bile dužne da markiraju krunske novčanice na svojoj teritoriji (da bi tako sprečili prelivanje inflacije iz jedne zemlje u drugu) kao i da ih u roku od godinu dana zamene za svoju monetu, ili za novu. Prvo je izvršena zamena bugarskih leva - i to u direktnom obračunu sa bugarskom emisionom ustanovom, prema berzanskom paritetu. Potom su zamenjeni crnogorski perperi - njihov predratni odnos sa dinarom je iznosio 9 perpera za 10 dinara, a zamenjeni su u paritetu 1:1 za sume do 5000 perpera, a za veče količine 1:2. Posle toga, postavilo se pitanje zamene kruna - taj problem je bio znatno olakšan time što je srpski dinar baš zbog neekspanzivne monetarne poltike zadržao svoju vrednost te je brzo počeo da iz opticaja potiskuje krune čak i iz delova nove zemlje gde nikada ranije nije bio korišćen. Tada je odlučeno i da dinar postane nacionalna valuta, i da se od 01.01.1923. sve cene počnu izražavati u njemu umesto u dinarima i krunama prema paritetu. Jedini problem koji nije bio rešen bilo je metalno pokriće za krunske novčanice - SHS je trebalo da dobije zlatne krune iz likvidacione mase austro-ugarske banke u Beču. Zato se država zadužila kod narodne banke za sumu od skoro 1,3 milijarde zlatnih dinara očekujući da će tak novac dobiti, što se nažalost nije desilo, jer je Srbija dobila samo 21 milion dinara u zlatu. Ostatak novca je isplaćivan tako što se država odricala godišnjih učešća u zaradi Narodne banke sve dok se on nije isplatio 1938.

Drugi svetski rat je na našim prostorima u privrednom smislu jako ličio na onaj prethodni. Kraljevinu Jugoslaviju su okupirale Nemačka (najveći deo Slovenije), Italija (Dalmacija i Crna Gora), Albanija - u personalnoj uniji sa Kraljevinom Italijom (zapadna Makedonija i Kosovo), Bugarska (Makedonija i jugoistočna Srbija), Mađarska (Bačka, Prekomurje i Međumurje) dok je ostatak teritorije organizovan kao Nezavisna Država Hrvatska kao fašistička nemačka marioneta i okupaciona zona u većem delu Srbije. Svaka od ovih oblasti je odlukom okupacionih vlasti počela da koristi strane valute - nemačku marku, italijansku liru, albanski franak, mađarsku pengu i bugarski lev, kao i dve nove - hrvatsku kunu i srpski dinar. Privilegovana narodna banka Kraljevine Jugoslavije je rascepkana i od nje su stvorene nove dve: Hrvatska državna banka i Srpska narodna banka, a do tada jedinstveno monetarno područje je rascepkano na njih 7. Jugoslovenski dinar je zamenjen za kune i srpske dinare po kursu 1:1, a za ostale valute po postojećim kursevima berzi. Koliko je novostvorena Srpska narodna banka bila zaista srpska i nezavisna ilustruje to da je za njenog komesara postavljen nemački oficir Jakobus Zengen. Takođe, bankarski kapital je de facto bio konfiskovan jer su bili blokirani svi računi (tekući i depoziti). Pored svega toga, dodatno zamešateljstvo je bila pojava nemačkog okupacijskog novca: Reicshkreditkassenscheine (nadam se da sam pogodio kako se piše). Ukratko, to su bili vojni kamioni sa ciradom, u kojima su se nalazile štamparske mašine i kada bi nemački vojnici ušli na neku okupiranu teritoriju i našli nešto što im treba, lepo bi pitali koliko košta i odmah na licu mesta ištampali potrebnu količinu novca. Nemačke okupacione trupe su dobijale i platu u ovom novcu koji je bio indeksiran u nemačkim markama ali je bio zabranjen da se koristi na teritoriji nemačkog Rajha već je to moglo samo na okupiranim teritorijama (pre svega u istočnoj Evropi).

Ovaj mali uvod odslikava valutni haos koji je zatekla nova vlast po oslobađanju Jugoslavije, te je bilo neophodno da se monetrani prostor što pre unificira da bi se uspostavio kakav-takav privredni život. Još 1944. osnovan je Savetodavni monetarni odbor koji je 1945. preimenovan u Savetodavnu monetarnu komisiju. On je doneo odluku da se nova novčana jedinica nove/stare države ostane dinar, iako je bilo i predloga da se nazove lipa, jer je dinar bio naziv valute iz omrznutog režima. Vlada Demokratske Federativne Jugoslavije je ipak zadržala stari naziv jer je htela da u tadašnjim turbuletnim spoljnim prilikama tako simbolički nastavi kontinuitet prethodne Jugoslavije, pre svega radi lakšeg povlačenja zlatne podloge Narodne banke iz inostranstva, sa računa iz Njujorka, Londona i Moskve. Ustanovljen je novi jugoslovenski dinar, sa zakonskim paritetom od 56 300 dinara za 1 kg zlata (te prema tome 50,06 dinara za 1 USD). Odlučeno je i da se zamena okupacijskog novca izvrši odmah po oslobađanju teritorije, te tako prvo u istočnom delu a potom i u zapadnom koji je još bio pod upravom nacista i njihovih saveznika. Sledeći problem koji se postavio bio je paritet nove valute prema onim okupacijskim, naročito zbog ogromne inflacije skoro svih moneta koje su se koristile na jugoslovenskom području. Njome su najviše bili pogođene mađarska penga i hrvatska kuna koje su potpuno obezvređene. Međutim, odnos zamene je odlučen prema malo čudnim parametrima: prema količini novca koji je bio u opticaju na teritoriji pre rata. Tako je na Srbiju trebalo da otpadne 47,7% od ukupne količine novih dinara, a 52,3% na teritoriju NDH. Pri tome je odrđeno da se za 100 srpskih dinara dobije 5 jugoslovenskih - taj odnos je značio legalizovanu državnu pljačku građana jer se računalo da je novčani opticaj srpskog dinara od početka rata poćan za 20 puta umesto za 8,3 koliko je zaista iznosio. Time je stanovništvo Srbije i Banata pretrpelo smanjenje svoje kupovne moći za 2,5 puta. Ovde bih još naveo da je dogovor o monetarnoj unifikaciji, pa i kursevima zamene, pao na sastancima u Mažestiku (dakle, stari srpski običaj vođenja poltike po kafanima se tada još nije bio izgubio).

Kratak zaključak: moglo bi se reći da su državna rukovodstva Jugoslavije posle i Prvog i Drugog svetskog rata naišle na slične probleme, ali da su ih rešile na potpuno drugačije načine. Prva monetrana unifkacija jugoslovenskog prostora se obavila posle završetka ratnih dejstava, kada je tržišni mehanizam bio ponovo uspostavljen i time mogao da izvrši važan zadatak evaluacije odnosa među dve glavne valute, dinarom i krunom. Tako je ona obavljena posle detaljnije pripreme i to prema važećim berzanskim kursevima iz Beograda i Zagreba (pošto je novosadska berza bila produktna, na njoj se nisu kotirale valute). Sa druge strane, druga monetarna unifikacija jugoslovenskog prostora je sprovedena dok su ratna dejstva još uvek trajala - u trenutku kada tržište nije ni postojalo a kamoli moglo da vrši svoje funkcije. Time je paritet zamene bio ostvaren čistom političkom spekulacijom negiranjem realnog stanja na terenu.

4 Dec 2011

Recesija kao lek

Prenosim niv tekst za nedeljno izdanje novosadskog Dnevnika o monetarnoj ekspaniziji kao uzroku krize. Odgovaram i zašto novo doštampavanje novca neće povratiti ekonomiju na održiv rast.

U istom izdanju i intervju sa Mišom Brkićem o Grčkom scenariju u Srbiji.

3 Dec 2011

Prokopijević: "Evropa ima alternativu"

Intervju za Danas (Plave strane: Uniju (ne) čeka sudbina SSSR) Profesora Prokopijevića obišao je blogosferu i facebook. Kao i TR, preporučujem ovaj intervju kao obavezno štivo. Kao što profesor ističe u intervjuu, fokus treba pomeriti sa EU integracija kao cilja po sebi na reforme bez kojih Srbija nikada neće izaći iz krize.

Dodatak 9. Decembar 2011. Prokopijević u emisiji "Jedan na jedan"

2 Dec 2011

Libija, nafta i teorija zavere II

Evo dokaza da je gotovo neverovatno da je nafta pravi motiv umešanosti Francuske i Velike Britanije u intervenciju u Libiji. V. Britanija, pre svega zahvaljujući velikim zalihama u Severnom moru, proizvodi oko 1,4 miliona barela dnevno - pretežno brent nafte (CIA World Factbook). To znači da će do kraja ove godine VB proizvesti više nafte nego Libija. Potrošnja nafte u VB je samo 15% veća od domaće proizvodnje i kada bi se detaljnije pogledali podaci o strukturi uvoza i izvoza nafte i derivata shvatili bi koliko su slabe veze između Libije i Velike Britanije. Na kraju, od ukupnog izvoza nafte iz Libije, Velika Britanija je adresa tek 4% libijskog izvoza. To znači da je ukupna vrednost nafte koju VB uveze iz Libije oko pola promila svetskog tržišta (ugrubo 0,65%), a to bi pokrila ponuda iz bilo koje od barem dvadeset zemalja bez ikakvih problema. Već ste shvatilo koliko je nemoguće da neko diže britanske avione zbog kusura od prosečne transakcije na Londonskoj berzi (figurativno).

Što se tiče Francuske tu je stvar nešto drugačija. Francuska ima veoma skromnu proizvodnju nafte a uvozi ukupno 2,2 miliona barela nafte dnevno. Od ukupnog uvoza nafte u Francusku, Libijska crude oil čini manje od 10% tokom godina (ovo pokazuje kratka računica, nisam našao izvor). Ovo je logično zbog niskih transportnih troškova (vodom na kratku distancu) i to jeste značajna cifra. Od ukupnog izvoza iz Libije do sada je petnaestak procenata išlo u Frnacusku pa je ta veza značajnija.

Samo u slučaju Francuske i eventualno Italije moguće je da je dostupnost nafte bila jedan od faktora zašto je doneta odluka da se u akciju krene i pre rezolucije Saveta bezbednosti. Međutim to ne znači da je rat vođen zbog nafte nikako. Jer i dalje važi da je za neku kompaniju koja vadi naftu potrebno da stekne pravo korišćenja nad naftnim poljem što bi opet podrazumevalo kopnenu invaziju ili privatizaciju. Obe opcije su gotovo neverovatne što govori ponovo da niko nije bio lud da za to lobira.

Na kraju potrebno je istaći ponovo da je Libija mali igrač na svetskom tržištu nafte, da njeni potvrđeni izvori i godišnja proizvodnja (2%) nisu dovoljni da poremete svetsko tržište. Svaki šok koji bi se dogodio prestankom izvoza iz Libije bio bi apsorbovan drugim ponuđačima iz OPEC-a. SAD i Velika Britanija su toliko nezavisni od libijske nafte a u francuskom uvozu ona je tek manji deo. Kompanije koje vade naftu i proizvode derivate nemaju interes da ulaze na nedostupno i rizično područje Libije pored toliko drugih dostupnih zemalja.

Libija, nafta i teorija zavere

Ne bih da sudim šta su bili razlozi za vojnu intervenciju zapadnih saveznika nad Libijom. Kad god se dogodi slična situacija najlakše je čuti objašnjenje da je sve to zbog nafte. Pružiću par podataka i razmišljanja koja potvrđuju da nafta svakako nije povod za mešanje SAD.

Prvo, malo ljudi zna da SAD pokrivaju dobar deo svoje potrošnje nafte (oko 38%*). Zapravo kada se posmatraju naftne prerađevine SAD je prošlog meseca bila prvi put u suficitu razmene za poslednjih šezdeset ili sedamdeset godina. Dakle, Amerika zavisi od nafte manje nego što prosečan kafanskih teoretičara misli.

Tačno je da Libija ima ogromne potvrđene zalihe nafte (47 milijardi barela). Međutim u razmerama međunarodne proizvodnje Libija je mali igrač sa udelom u svetskoj proizvodnji od svega 1,5 do 2%. Ono što je mnogo bitnije, udeo Libije u uvozu nafte u SAD je na nivou statističke greške. Da je celokupan izvoz Libije bio usmeren samo u Ameriku, to ne bi bilo dovoljno da porkije ni 15% uvoza u SAD. Pet najvećih trgovinskih partnera SAD u uvozu nafte (Kanada, Saudijska Arabija, Meksiko, Venecuela i Nigerija) pokrivaju oko 70% ukupnog uvoza (primetite da Libija nije ni u 15 najvećih izvoznika). Da je Libija bilo kad prestala da izvozi naftu, kompanije iz bilo koje od navedenih zemalja bi Americi mogle da isporuče razliku u roku od mesec dana. Čak i u OPEC-u, Libija je mali igrač. Dakle, svi podaci pokazuju da je nafta u Libije od tako malog značaja za privredu SAD da je potpuno neverovatno da neko diže avione, troši ogroman novac na intervenciju, zbog vrednosti nafte koja je na nivou statističke greške. Za SAD bi bilo logično da napdnu Libiju zbog nafte koliko i Nemačkoj da bombarduje Srbiju zbog fabrike Zastave koja ugrožava interese nemačkih automobilskih proizvođača.

Da bi se neka naftna kompanija dokopala izvora u Libiji morala bi da reši nekoliko problema. Prvo mora dobiti pravo upravljanja nad naftnim poljima. Ili kao vlasnik (od te priče nema ništa jer će na vlast doći ili muslimanski fundamentalisti ili neka nova hunta ili neki treći socijalista a ko od njih će želeti da privatizuje "strateški nacionalni resurs") ili kao trajni korisnik (što bi podrazumevalo SAD upravu koja je nemoguća bez kompene okupacije o kojoj takođe ni govora). Drugo, zašto bi ijedna kompanija ulagala u Libiju koja trenutno oslikava političku anti-stabilnost sa mogućnošću izbijanja novog građanskog rata i novih spaljivanja rafinerija. Pored toliko zemalja sa mnogo više i bliže nafte ne vidim razlog zašto bi se ijedna naftna kompanija kockala sa Libijom. 

Zaključak: Libijska nafta je toliko nebitna za privredu SAD da ne postoji logičan splet okolnosti u kojima vlada SAD ima ekonomski interes da bombraduje Libiju zbog nafte.  

*Podaci za Septembar 2011.