27 May 2011

Manifest komunističke partije

Naišao sam na jedan interesantan red pre nekog vremena spremajući ispit. Posle premišljanja ipak ga prenosim:
"Buržoazija ne može da postoji bez stalnog revuliconisanja proizvodnih sredstava... Očuvanje starih načina proizvodnje u neizmenjenom obliku je, naprotiv, predstavljalo preduslov za postojanje svih ranijih industrijskih klasa... Buržoazija je tokom svoje vladavine u trajanju od jedva sto godina stvorila tako masovne i ogromne proizvodne snage koje prevazilaze sve prethodne generacije zajedno."
(Karl Marks i Fridrih Engels, Manifest Komunističke partije, 1847.)

Citat sam preneo iz prevoda knjige: Bomol V. 2006, Inovativna mašinerija slobodnog tržišta, CID Podgorica

25 May 2011

DAUS

Toplo preporučujem program (DAUS - Beogradska Otvorena Škola) dodiplomskih multidisciplinarnih studija za sve studente završnih godina. Obavezno pogledajte, meni je ovaj program bezmalo promeni život.

Hong Kong


20 May 2011

Free Market Road Show, pozivnica

Vidimo se na FMRS 23. Maja         

Metodološki kriminal

U knjizi Ekonomija javnog sektora, meni omiljenog Josepha Stiglitza nalazi se pasus koji sjajno oslikava gde se nalazi ekonomska teorija oporezivanja ali i domete standardne teorije blagostanja neoklasične paradigme.
 "Pitanja pravičnosti i efikasnosti, postavljena u vezi s različitim osnovama za oporezivanje, mogu se uključiti u jedan opšti okvir koji u suštini predstavlja primenu standardne ekonomije blagostanja. Pre svega se posmatra efikasnost (pri čemu se u razmatranje uzimaju i distorzije i resursi iskorišćeni za uvođenje poreza, administrativni troškovi i troškovi saobraznosti). Zatim se identifikuju Pareto-efikasni poreski sistemi - poreske strukture koje su takve da s obzirom na date instrumente i informacije dostupne državi, niko ne može da se dovede u bolji položaj, ukoliko se neko drugi ne dovede u gori. Izbor između mogućih Pareto-efikasnih poreskih struktura vrši se na osnovu funkcije društvenog blagostanja, koja rezimira stavove društva prema blagostanju različitih pojedinaca."
Prosto me izluđuje opsesivno verovanje mojih profesora i asistenata da je ne samo poželjno nego i moguće utvrditi objektivno merilo pravičnosti. Ako bi pratili izlaganje u ovoj knjizi naišli bi na koncept vertikalne pravičnosti koji po Stiglitzu podrazumeva da ljudi sa višim dohotkom treba da plaćaju porez na dohodak po višoj stopi. U prevodu progresivniji porez je vertikalno pravičniji od manje progresivnog. Ono što je interesantno nigde se ne preispituje valjanost ovakve ideje, da li je ona uopšte prihvatljiva, prihvaćena, izvodljiva i sl. Zapravo preko izjave o vertikalnoj pravičnosti prelazi se kao da je to opšte mesto i nešto o čemu se ne mora debatovati.

Ipak čini mi se ne da nema konsenzusa, nego da ga ne može ni biti jer je koncept vertikalne pravičnosti čisto normativna kategorija. I kao takva skoro svako od nas ima drugačije stanovište šta je pravedno pa i u vertikalnoj dimenziji. Prosto izvlačenje proseka bi podrazumevalo ravnopravno sračunavanje stava svakog pojedinca, ali u kojima je već ugrađena svest o nejednakom značaju blagostanja članova društva (milioni ljudi u Srbiji na primer sigurno smatraju da bogatiji treba da plaćaju višu stopu poreza). Kako iz ovoga izvući objektivnu naučnu istinu, a time i merilo, a da se pritom ne koristiti neka formula za ponderisanje i sabiranje stavova pojedinaca koja oslikava lično projektovanje značaja pojedinačnih stavova? Ako važi da je takvo sabiranje, bez unošenje lične komponente, nemoguće kako je onda moguće utvrditi tu funkciju društvenog blagostanja.

Do sada sam govorio isključivo o teorijskoj mogućnosti ove ideje a nisam ni dotakao praktičnu nemogućnost sračunavanje funkcije društvenog blagostanja. Tu je Stiglitz pokušao da se izvuče sa "... s obzirom na date instrumente i informacije dostupne državi", međutim svesni smo da je ovde implicitno predpostavljeno da taj, dobronamerni društveni matematičar, pošteno sračunava i sabira stavove pojedinaca. Ko je taj ko će bez ličnih afiniteta da ravnopravno (u sabranom smislu) ponderiše značaj stavova pojedinaca i da iz toga izvuče neko opšte merilo poželjnosti različitih raspodela blagostanja u društvu? Ko uopšte veruje da političari ne projektuju svoje normativne stavove na javne politike? Naravno kada se pomene public choice teorija, pa onda politički-privredni ciklusi, odgovor se sam nameće - niko!

Na kraju informacioni problem u hajekijanskom duhu potvrđuju nemogućnost matematičke alhemije koja je podrazumevana u metodologiji ekonomije blagostanja. Ko je uopšte sposoban da sazna, sakupi i sabere stavove pojedinaca o njegovom blagostanju i blagostanju svih drugih članova društva. Zašto bi uopšte pretpostavili da pojedinci imaju jasno izgrađen stav o blagostanju drugih pojedinaca. Možda da u svojoj porodici ili neposrednom okruženju imanje stava bilo očekivano, ali šire teško je zamisliti. Metodologija na kojoj se zasniva neoklasična teorija blagostanja implicitno upravo podrazumeva tačke koje sam prethodno naveo. Da vladalac može da sazna, sakupi i sabere stavove pojedinaca o blagostanju članova društva, da vladalac poseduje formulu po kojoj može da sabira stavove i da je ta formula normativno neutralna, barem u odnosu na njegove stavove o pravičnosti i na kraju da svojim delovanjem neće uticati na doslednu, nepristrasnu primenu date formule u sabiranju stavova o blagostanju.
 
Primećujete da neprestano postavljam pitanje ko, i to sa dobrim razlogom. Verovati da je pronalaženje funkcije drupštvenog blagostanja moguće je ujedno i verovanje u nedodirljivu čistotu i snagu intelekta da pronađe i odredi poželjnost ishoda ljudskog delovanja. Taj paternalistički sindrom, koji zaslepljen intelektualnom arogancijom vlada savremenom ekonomskom teorijom, nameće veru u mogućnost objektivnog sameravanja stavova pojedinaca o pravednosti društva. Smrdi li i vama tu nešto?

19 May 2011

Cene i proizvodnja, predavanje I


TEORIJE O UTICAJU NOVCA NA CENE

U prvom od četri predavanja iz knjige Cene i proizvodnja, Hayek se bavi istraživanjem pozicije tadašnje (a u suštini i današnje) monetarne teorije. On ističe da je ključno pitanje, pa i problem analize, metodološkog karaktera. Ekonomska teorija glavnog toka tada i danas okupljena je oko ideje kvantitativne teorije novca za koju Hayek smatra da je "neopravdano uzurpirala centralno mesto u monetarnoj teoriji" i da "stanovište iz kojeg ona izvire predstavlja pozitivnu (nenormativnu) prepreku daljem napretku". U narednim redovima pokušaću da objasnim koja stanovišta KTN se preispituju i zašto je u ovoj knjizi njena metodološka pozicija toliko osporavana. Ako vas mrzi da čitate ceo post, pročitajte zaključak da bi bilo u toku u narednim postovima.

Keynes protiv Hayeka, druga runda (sa naškim titlovima)

18 May 2011

Cene i proizvodnja, uvod

Knjiga Cene i proizvodnja prvi put je izašla 1931. godine. F. A. Hayek je ovu knjigu priredio nakon serije od četiri predavanja koje je održao na LSE. Tako je i podeljena na četiri predavanja koja sažimaju suštinu austrijske teorije kapitala, proizvodnje i poslovnih ciklusa. Ovaj otrov od knjige je sposoban da sa 85 strana integralnog teksta sprži mozak. Kod nas (prevod Ivana Jankovića uz predgovor srpskom izdanju Boža Stojanovića) ova knjiga je objavljena 2008. godine u izdanju Službenog glasnika. Nijedna stručna knjiga do sada nije na mene ostavila uticaj, niti me je toliko stimulisala na razmišljanje, kao ovo Hayekovo delo. Pokušaću da kroz izlaganje ove teorije motivišem i druge da pročitaju knjigu odnosno podele svoje razumevanje ove knjige. Iako će delovati da se sa svime što je napisano slažem, to je uslovno tačno, jer ću se truditi da što preciznije iznesem teoriju, ne uvek i svoja razmišljanja. Smatram da je za kvalitetno razumevanje prirode privrednog sistema, što smatram da ekonomija kao nauka jeste, potreban i niz pogleda iz drugih uglova i nadogradnje Hayekovih ideja. Međutim osnova koju nam je profesor Hayek  ostavio od neprocenjive je važnosti za ekonomsku teoriju.

Cene i proizvodnja komprimuju austrijsku viziju poslovnih ciklusa. Profesor Hayek pokazuje da osnovni uzrok svih ekonomskih kriza i privrednih ciklusa kakve vidimo i poznajemo leži u pogrešnoj monetarnoj politici, politici elastične ponude novca. Ističe se promena fokusa, sa proučavanja oblika depresije, pa time i načina za izlazak iz iste, na proučavanje uzroka buma, odnosno ubrzonog ekonomskog rasta, preteranog investiranja i zagrejavanje ekonomije. Hayek tvrdi da je pravilno razumevanje buma neophodno za razumevanje uzroka sloma privrede i da se sve to ne može učiniti bez proučavanja strukture kapitala odnosno proizvodnje. 

Ono što diriguje proizvodnjom, štednjom, investicijama pa i potrošnjom su vremenska preferencija potrošača i njena slika u ogledalu, kamatna stopa. Vremenska preferencija pokazuje spremnost pojedinaca da se odreknu današnje potrošnje zarad veće, buduće potrošnje. Oni moraju štedeti i time sačuvati sredstva za tu buduću potrošnju. Tako oblikuju strukturu proizvodnje koja mora biti usmerena ka proizvodnji dobara zaobilaznijim putevima odnosno složenijim i kapitalno intenzivnijim procesima. Drugi naziv za ovakvu promenu strukture proizvodnje je kapitalističkija proizvodnja (jer se koristi više kapitala). Proizvodnja time odgovara vremenskim preferencijama potrošača a investicije i štednja na agregatnom nivou prilagođavaju se preferencijama i proizvodnim mogućnostima privrede. Sve ovo kordiniše jedan ključni faktor - kamatna stopa. Iako Hayek govori o kamatnoj stopi, čime njegovo izlaganje nimalo ne gubi na opštosti, postoji čitav niz obračunskih stopa koje definišu prinose na štednju i investicije.

Ključ privrednog ciklusa je u manipulaciji kamatnom stopom i/ili ponudom novca sa ciljem da se kamata spusti ispod svog ravnotežnog nivoa kako bi se pomoglo privredi. Međutim, spuštanje kamatne stope ispod ravnotežnog nivoa dovodi do pojava preteranog investiranja (overinvestment) u postojeće kapacitete i tehnike odnosno pogrešnog investiranja (malinvestment) u procese proizvodnje koji deluju isplativo iako to dugoročno ne mogu biti. Bum je zapravo ciklus takvog preteranog i pogrešnog investiranja, gde se preduzetnici sa viškom novca od jeftinih kredita otimaju za oskudne resurse, nedovoljno snabdevajući tržište kratkoročnijim proizvodima uz krajnji efekat spirale rasta cena potrošačkih i kapitalnih dobara. 

Dolazi do pritiska na realna prilagođavanja privrede stopi štednje odnosno vremenskim preferencijama potrošača. Preterano investiranje ogleda se u nedeovoljnom korišćenju raspoloživih kapaciteta, smanjivanju profitne margine, gubicima pojedinih procesa dok pogrešne investicije u projekte koji su delovali isplativo, ostaju nedovršeni ili bez mogućnosti reinvestiranja i dugoročne obnove proizvodnje. Cene kreću da rastu u svim sektorima kao posledica viška novca koji juri neadekvatnu strukturu proizvoda. Problemi u proizvodnji dovode do gubitka nadnica i kupovne snage a rast cena kratkoročnijih dobara (hrane i potrošnih dobara u savremenom smislu) dodatno pritiska realne mogućnosti za kupovinu naprednijih i kapitalnijih proizvoda što pritiska profitabilnost biznisa naniže. I tako u krug. Privreda se suočava sa recesionim pritiskom. Monetarne vlasti imaju dva puta pred sobom. Prvi, da upumpaju dodatan novac u privredu (u današnjem smisli ovome odgovara, bailout, razni programi subvencija i spuštanje referentne kamatne stope - mehanizmi su nešto drugačiji ali je suština ista, dodatno povećanje ponude novca) ali će sve to samo obnoviti problem na novom nivou sve do novog pritiska, i ako se ekspanzivna politika nastavi, do hiperinflacije. Druga opcija je  podizanje kamatne stope i time prekidanje buma a rezultat je slom ili recesija.

U narednim postovima analiziraću predavanje po predavanje u pokušaju da istaknem ključne teme i ideje uz neka svoja zapažanja. U prvom delu Hayek se bavi monetarnim teorijama korz istoriju i promeni shvatanja novca, objašnjavajući kako pogrešna metodologija oličena u kvantitativnoj teoriji novca, tada i danas savremene ekonomske teorije, navodi na zaključak da je za stabilnost novca potrebna elastična ponuda novca. Drugi deo bavi se uslovima ravnoteže u proizvodnji gde se ilustrije objašnjenje strukture proizvodnje i njenog prilagođavanja na promenu vremenskih preferencija. Treće predavanje, ključno za posmatranje i proučavanje privrednih ciklusa, bavi se promeni sistema i strukture cena tokom ciklusa. Ovde je objašnjeno kako se privreda prilagođava manipulacijama kamatne stope. Četvrti deo knjige Cene i proizvodnja zaključuje razmatranje efekata monetarne ekspanzije i procesa prilagođavanja privrede uz iznošenje argumenata za i protiv elastičnosti ponude novca. Hayek pokazuje da ima veoma malo zamagljenih argumenata u korist elastične ponude novca te je poštovanje zlatnog standarda teorijski drugo najbolje a praktično pravo rešenje za suzbijanje efekata novca na pokretanje privrednih ciklusa - za neutralnost novca. O svim ovim temama u narednim postovima.

6 May 2011

Beda ekonomije

Ovih dana sam dovršio svoje prvo čitanje Hayekove knjige Cene i Proizvodnja. Imam ambiciju da u narednim nedeljama objavim kratki sažetak ove knjige i teorije koju je Hajek izneo u ovoj knjizi (teorija kapitala, proizvodnje i poslovnih ciklusa) uz dovoljan broj citata. 

Ovom prilikom hteo bih da prenesem i jedan tekst sa Tržišnog Rešenja, koji tek sada razumem. Radi se o tekstu Ivana Jankovića, "Beda ekonomije". Naslov neodoljivo podseća na Bedu istoricizma Karla Popera a poruka je sledeća: novac u današnjoj ekonomskoj teoriji ima mesto eksternog faktora koji treba da obezbedi funkcionisanje slobodnog tržišta dok je vizija koju Ivan Janković prezentuje da je novac deo tržišta, odnosno najbitnija komponenta, kao najvrednija roba koja menja sve druge robe u razmeni.

Želim i da čestitam blogu Tržišno rešenje na 500.000 poseta u 5 godina postojanja.