Slabljenje dinara ne pomaže izvoznicima

Tokom "srpskog Davosa" moglo se čuti dosta kritika na račun guvernera NBS, da je intervencija u odbrani kursa dinara bila nedovoljna. Od početka godine dinar je oslabio preko 5% i to najviše osećaju uvoznici, ljudi zaduženi u kreditima sa evro klauzulom kao i svi građani koji kupuju uvozna dobra u većim količinama. I trenutni šok na cene nafte verovatno dobrim delom može da se pripiše depresijaciji dinara. Najveći broj kritika, vrlo oštrih i većinom neukih, bio je poslat upravo od strane uvoznika i tajkuna koji u velikoj meri zavise od stranih kredita. 

Skupu je po mom mišljenju obeležio i guverner Šoškić jer je izneo značajnu ocenu da stabilnost kursa, iako na njega NBS može kratkoročno da utiče, u dugom roku isključivo zavisi od konkurentnosti naših proizvoda u inostranstvu i mogućnosti domaćih firmi da prihoduju u evrima. Suština je da se preterana privatna i javna potrošnja prelivaju na deficit tekućeg računa (deficit u trgovini dobrima i usluga) sa inostranstvom. Kombinovano sa katastrofalnim stanjem domaćeg poslovnog okruženja ništa drugo ne može da se dogodi osim manjka deviza na domaćem novčanom tržištu i jačanja evra. Može se reći da kurs evra nije uzrok konkurentnosti već njena posledica. Depresijacija dinara je slika efektivnosti proizvodnje dobara i usluga u našoj privredi.

Na kopaoničkom forumu čuo se i ponovni poziv na uvođenje evra. Najglasniji i stalni zastupnik te ideje je Miroljub Labus. Ne ulazeću u dublju raspravu te teme hteo bih da povežem prethodna tri pasusa u odgovoru na jednu ideju koja se neprestano ponavlja a kojoj imam šta da prigovorim. Detaljnije, često se može čuti prigovor ideji uvođenja evra ili fiksnog kursa da je nakon toga nemoguće depresijacijom dinara, odnosno inflacijom, podstaći domaći izvozni sektor. Zapravo stalna je ideja da je depresijacija valute dobra za izvozni sektor čiji rast eliminiše deficit tekućeg računa i time briše dalje pritiske na promene kursa. Pritom se navodno stvaraju nova radna mesta u izvoznom sektoru. 

Moja teza je da depresijacija dinara u Srbiji, sasvim suprotno ustaljenom mišljenju, zapravo uopšte ne doprinosi blagostanju našeg društva ali ni rastu izvoznog sektora. Postoje dva ključna argumenta (ipak samo njihova kombinacija potvrđujue moju tezu). Prvo, apresijacija kursa evra se skoro automatski kalkuliše u cene proizvoda na domaćem tržištu što pritiska inflaciju (spill-over efekat zaista je veoma snažan u Srbiji) i rast plata što jede koristi koje domaće izvozne firme imaju od povećane dinarske vrednosti deviznih priliva. Zaista, deficit tekućeg računa bi možda bio manji ali to ne znači da bi izvoznim firmama bilo bolje jer bi kod kuće morale da plate veće plate, više troškove energenata, brzo rastuće kontrolisane cene itd. Svaka apresijacija kursa evra povećava dinarske prihode izvoznih firmi ali istovremeno povećava troškove velike većine resursa, poluproizvoda i energenata koji se koriste u proizvodnji. Zbog ovih efekata rast izvoznog sektora usled depresijacije dinara je u najmanju ruku mali. Pritom treba reći da je svaki dobitak zaposlenosti u izvoznom sektoru plaćen gubitkom zaposlenosti u uvoznom sektoru. Zapravo, da li će doći do ukupnog rasta ili opadanja zaposlenosti zavisi će od dominacije radno-intenzivnih proizvodnih procesa u izvoznom ili uvoznom sektoru i drugog, no to je već preveliko udaljavanje od teme. 

Drugo važno pitanje je da li kapitalna struktura izvoznih firmi dopušta dobitke od depresijacije dinara. Kratak odgovor je odričan. Jer najveći broj značajnih izvoznih firmi zavisi od kredita koji su indeksirani u evrima. Nijedna savremena (izvozna) proizvodnja ne finansira se bez određene zastupljenosti duga a ogromna većina privrednih dugova u Srbiji je ili u evrima ili indeksirano u evrima (ako se dobro sećam 80%). Još kada se depresijacija prelije na inflaciju a kamata je varijabilna na dug onda raste i kamata a ne samo vrendost glavnice u dinarima. U prevodu, svako slabljenje dinara znači veće rate za kredite koje se moraju platiti. Sve izvozne firme svoja sredstva finansiraju iz kredita a visina rate direktno zavisi od kursa evra. Kako naplata potraživanja uvek ide sporije od plaćanja kamata i glavnica tako i obračunati viši prihodi po višem krusu evra zapravo stižu kasnije od otplata rata za kredite i izvozne firme ulaze u problem likvidnosti. Upravo ovaj mehanizam  prepoznao je (i objasnio) Toplica Spasojević u specijalnoj emisiji TV B92 o forumu na kopaoniku. Zapravo, rekao je da je svaki rast kursa evra ogroman problem za domaće izvoznike. Siguran sam da nije bio svestan da upravo daje argument za moju tezu. 

Zapravo depresijacija kursa kao metod podsticanja konkurentnosti je možda mogla da funkcioniše u SAD 60'ih godina. Dakle u velikoj zemlji koja je relativno nezavisna od razmene. Tada je bilo moguće proizvoditi, na primer, automobil od domaćih sirovina, tehnologija, radnika koji samo 1/10 dohotka troše na uvozne proizvode, uz korišćenje većinom domaćih energenata, sve to proizvedeno u dolarima. Kredit Klajsera ili GM koji su izvozili automobile izraženi su u dolarima. Potom depresijacija, koja utiče na mali deo ekonomije, sa zanemarljivim efektom na inflaciju i troškove firmi mogla je podstaknuti izvozni sektor u SAD. Slabljenje dolara je moglo drastično da poveća prihode od izvoza ali samo malo da podigne troškove izvozne firme i eto te alhemije. Međutim već danas SAD razmenjuje 1/5 BDP sa inostranstvom a globalizacija učinila je da proizvodni procesi u različitim zemljama mnogo vieš utiču jedni na druge. Tako se i slabi mogućnost podsticanja izvoza depresijacijom dolara. Međutim, velika je greška kada pokušate da prevedete teoriju koja možda važi u posebnim uslovima u velikoj zemlji gde većina proivzdonje i troškova nema veze sa inostranstvom. To svakako nije slučaj u Srbiji. Svaki proizvod koji se izveze zavisi direktno od cena energenata, uvoznih resursa, tehnologija ali i kredita, koje proporcionalno skaču sa svakim povećanjem kursa evra. Čak i poljoprivreda, koja se neprestano mistično uzdiže u govorima kao privrendi potencijal Srbije, ne profitira od slabog dinara jer on znači pre svega skupu naftu i skuplju ratu za kredit za kombajn.

Dobitak od depresijacije za izvoznike u Srbiji bio bi samo specijalan slučaj firme koja ima malo ili nimalo kredita a koristi isključivo domaće sirovine koje ne zavise od uvoznih sirovina i resursa. I naravno dobitak bi bio kratkoročan jer svako smanjenje deficita znači i manju buduću depresijaciju dinara. U maloj privredi Srbije koja mora da uveze gotovo sve proizvode i resurse, odnosno koja zavisi od stranih kredita, depresijacija dinara nameće ubrzani rast troškova svim sektorima pa i izvoznom i stavlja ih u problem likvidnosti. Nije čudo što pojedini preduzetnici to prepoznaju. 

Ideje akademskih ekonomista da se depresijacijom domaće valute rešava problem konkurentnosti domaće privrede nisu ništa manje pogrešne od plača tajkuna za preteranim rastom kursa evra. Deo uvoznog sektor žali se zbog kursa jer im rastu troškovi i obaveze uz rmanji rast dinarskih prihoda. Sa druge strane, stručnjaci predlažu slabljenje dinara kao rešenje za nedovoljan izvoz. Pojedini izvoznici kroz svoje poslovanje prepoznaju da čak i njima ne idu u korist slab dinar i viša domaća inflacija. I jedni i drugi su dovoljno pristojni da se protive "naglim oscijalcijama kursa" i pozivaju Šoškića da stabilizuje kurs evra. Meni samo nije jasno, ako već svi žele stabilan kurs, zbog čega se toliko protive fiksnom kursu (valutnom odboru ili uvođenju evra) koji bi jednom za svagda zakucalo evro na predvidivu vrednost koja se može kalkulisati, bez valutnog rizika, u poslovne planove?