GSP Beograd vs Radoje Domanović

Javni prevoz u Beogradu je započeo 1892. sa zaprežnim vozilima. Koju godinu kasnije je uveen i električni tramvaj, a rad na modernizaciji saobraćaja je naročito ubrzan 1903. godine, kada je u privatnu kompaniju koja se bavila tim poslom ušao strani kapital kroz jedno akcionarsko društvo iz Belgije. Tada još nije preovlađivalo mišljenje da država mora da upravlja javnim prevozom, ali se ono ipak moglo čuti. Situacija je tu sada obrnuta. Radoje Domanović, poznati satiričar, jasno je iskazao zašto bi to bilo loše rešenje.

"Odmah bi bio postavljen direktor sviju pruga sa platom od 10.000 dinara, šef odeljenja električnih tramvaja s platom od 8.000, tri sekretara po 4.000, šest pisara sa po 2.000, osam praktikanata sa po 1.000 dinara i četiri momka sa 1.000 dinara. To je u glavnoj upravi.

Sad dolazi Vračarski odeljak: šef, dva sekretara, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda Palilulski odeljak, pa Savski, pa Dorćolski itd.

Zatim Glavna blagajna: Blagajnik, dva podblagajnika, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda sporedne blagajnice u svakom odeljku.

Dalje: Glavni marveni depo, Vračarski itd. u svima odeljcima, pa onda lekar sa pomoćnicima. Šef prodaje bileta, računoispitač, magacioner, kontrolni odbor sa dijurnama.

- Štamparija za štampanje bileta: Upravnik, blagajnik, faktor, računoispitač, pomoćnik i drugo potrebno osoblje.

Sad tek dolaze kočijaši, kondukteri, revizori, a već razume se inšpektor sviju pruga sa naročitim zgradama i potrebnim osobljem.

Za svaka kola imali bi smo bar 2 konduktera što se po kolima motaju i tri četiri koji nisu ni došli.

Čim ko ima nekog, evo ga tu.

- Čuješ, molim te, hoću da te molim za jednog mog rođaka. Siroma puki, a dobar je, pa da ga primiš.

- Nemam gde, brate!

- Pa makar na tramvaju nešto, gledaj, Boga ti, pa ti neću zaboraviti.

- The, najzad, nek dođe sutra, šta da mu radim, daću mu odmah 60 mesečno. Je l' dosta?

- Dosta, samo nek ima koliko toliko.

Ne bi prošlo ni pola godine, a napisana bi bila molba da država dâ subvenciju tramvajima, da bi se ova korisna ustanova mogla održati u prestonici.

Evo, to bi bilo. A kad bi država upravljala, onda treba samo duplo računati broj osoblja."

Danas, 100 godina kasnije, mali broj ljudi postavlja pitanje da li država treba da upravlja javnim prevozom, već opšti konsenzus da to tako mora da bude. Ali zato svi govore kako je u javnom prevozu karta skupa. Stoga molim vas ponovo pročitajte gornji tekst.