Kriza penzionog sistema

Ovaj post je uvertitra za raspravu o reformi penzinog sistema u Čileu. Da bi sagledali sve aspekte penzione reforme prvo moramo pregledati ključne karakteristike penzionog sistema kao i probleme koji muče javne finasije skoro svih zemalja.

Penzioni sistem, čine penziono osiguranje i specifično socijalno osiguranje i zaštita. Prvo ću se pozabaviti državnim penzionim osiguranjem, prvim stubom penzionog sistema a nakon toga ću preći na drugi i treći stub koji kombinuju državno osiguranje sa privatnim penzinim fondovima. 

Uobičajeni državni sistem penzionog osiguranja postavljen je po principu Pay As You Go (PAYG). Ovaj princip podrazumeva da se kontinuriano naplaćuju doprinosi od svih prijavljenih radnika, kao procenat bruto plate (koja piše u ugovoru o radu). Ovi doprinosi se naplaćuju mesečno i u Srbiji iznose 22% bruto plate (na neto platu = ono što zaista dobijete na svom računu svakog meseca, doprinosi za penzije u Srbiji iznose oko 31.5%). Dakle na svakih 100 dinara koje vam ostane za potrošnju, vi i vaš poslodavac plaćate 31.5 dinara državi za penzije. PAYG princip penzinog osiguranja podrazumeva da se novac koji se naplati kroz doprinose slije u penzioni fond (PIO fond kod nas) iz kog se dalje isplaćuju penzije. 

Naravno, ova priča može da funkcioniše samo onda dok je novac koji se sliva u fond dovoljan da isplati penzije trenutnim penzinerima. Implicitna je pretpostavka da će buduće generacije, vama koji danas plaćate doprinose, biti u budućnosti sposobne da obezbede penziju za vas. Da važi čvrsto budžetsko ograničenje (trošiš samo onoliko koliko imaš para na raspolaganju) većina evropskih penzionih sistema bi odavno bankrotirala. U konstantnom su deficitu i postoji niz uzroka koji dovode do toga:

1. problemi asimetričnih informacija

Zapravo ovo je čitava grupa problema. PAYG princip remeti podsticaje koji definišu ljudsko ponašanje u ekonomskoj sferi. Tako uvođenje ovakvog sistema razdvaja interese finansijera od korisnika. Koliko zaposleni uplaćuje u penzioni fond nije u direktnoj vezi sa time koliko iz penzionog fonda dobija. Obračun penzija se vrši po formulama koje određuju političari i birokrate a te formule su podložne promenama i manipulacijama pred, oko i za vreme svakih izbora. S druge strane vašu buduću penziju u državnom sistemu neće definisati vaša današnja sposobnost da zaradite i uštedite već sposobnost budućih generacija da zarade za sebe i za vas i da vam transferišu deo svog dohotka. Neki to zovu međugeneracijska solidarnost no ja bih rekao da je pre reč o redistribuciji. Ne vrši se vremenska alokacija kapitala. To će biti ključni argument za drugačije sisteme penzinog osiguranja. Posledica je da vi ne štedite koliko biste želeli i taj signal ne dolazi na tržište novca. Sa druge strane ne znate koliko su štedeli oni koji danas vaš novac primaju kroz penzioni sistem. 

Drugi element koji se može podvesti pod problem asimetričnih informacija je moralni hazard. Shodno tome da ne postoji direktna veza između doprinosa sa budćim primanjima, pojedinci su stimulisani da varaju. Oni žele da danas plate manje doprinosa jer njihova buduća penzija prevashodno ne zavisi od toga koliko štede nego od toga koliko će njihov glas vredeti budućim političarima. Naravno sutra će želeti da iz sistema izvuku što veće penzije i javlja se stalna borba između poreskih obveznika koji plaćaju doprinose i penzionera, gde svako svakoga potkrada i otima veći deo kolača. Ključni problem PAYG sistem nikako ne može učini kolač većim jer nema štednje. 

Zapravo kod nas se penzije isplaćuju na kredit, tj. buduće generacije poreskih obveznika će morati da plaćaju i doprinose za buduće penzinere (današnje zaposlene) i dodatni porez da bi se vratile penzije današnjih penzionera koje se isplaćuju na kredit. PIO fond u Srbiji je u deficitu   oko 40%. Penzije čine oko 11.5% BDP i ako je deficit PIO fonda oko 40%, koji se nadoknađuje iz budžeta, tada govorimo o skoro 150 milijardi dinara koji se svake godine moraju dodati na doprinose u PIO fond da bi se isplatile penzije. Zapravo celokupan budžetski deficit koji je Srbija zabeležila u poslednje dve godine manji je od rupe u PIO fondu koja se iz njega krpi. Da nema deficita PIO fonda ne bi danas morali da zajmimo ni dinar od MMF, Svetske banke ili privatnih banaka. Sve ovo znači da sadašnje generacije uzimaju kredit od budućih da bi isplatili penzije. Sasvim suprotan smer međugeneracijske solidarnosti od onog koji leži u osnovi ideje PAYG.

2. demografski problemi

Većina analiza pokazuje da je za dugoročnu održivost PAYG sistema potrebno oko 3.7 radnika na jednog penzinera. Dvadesetak godina nakon baby boom-a posle Drugog svetskog rata (dakle šezdesete i sedamdesete) ovaj odnos je bio moguć, jer je bilo manje starih ljudi, očekivani životni vek je bio kraći a velike generacije mladih su se uključivali u tržište rada (plaćali doprinose). Međutim demografske promene su dovele do neodrživosti ovog sistema. Životni vek se produžava, manje je mladih zbog niskog nataliteta, odnosno gomila se broj penzinera koji zahtevaju svoja stečena prava na penzije.

3. strukturni problemi

Ekonomskog razvoja nema bez štednje - akumulacije kapitala. Štednja je mehanizam kojim se mi odričemo dela današnje potrošnje da bi sutra ostvarili viši iznos dohotka koji možemo da trošimo. Kapitalno tržište alocira štednju pojedinaca i firmi u kapitalne projekte odnosno kreditnu potrošnju. Za razliku od potrošnje kapitalna ulaganja donose prinos, povećanje ekonomske aktivnosti i produktivnosti zbog više raspoloživih mašina, puteva, ideja i sl. Koncept vremenske alokcije potrošnje i kapitala je prilično jasan. Međutim kao što sam spomenuo, u PAYG sistemu ne dolazi do vremenske alokacije. Kada biste danas primili veću neto platu (da vam se ne naplate doprinosi) taj iznos bi raspodelili, deo na štednju deo na potrošnju, po slobodnom nahođenju. Kada vi platite doprinose, vaš raspoloživi dohodak se transferiše penzinerima koji mogu u istom vremenskom trenutku da troše i štede (stim što će vrlo verovatno više da troše). Ne postoji nikakva razlika da li je to danas učinio zaposleni ili penziner jer se radi o suštinski istom dohotku.

Druga činjenica je ta da se redistribucijom raspoloživog dohotka od zaposlenih ka penzinerima transferiše dohodak ka potrošački orijentisanim pojedincima. Penzineri zbog nižeg dohodka i kraćeg očekivanog života manje štede. Time se ukupan iznos štednje u društvu smanjuje a bez štednje nema kapitalnih ulaganja i ekonomskog rasta. PAYG penzioni sistem je uobičajeno obavezan i zahteva veliku stopu doprinosa kako bi mogao da se održava, koliko toliko, solventnim. Time on destimuliše pojedince da dodatno štede preko stope doprinosa što dodatno utiče na smanjivanje stope štednje u privredi.

4. politički problemi

Penzije su predmet političke igre. Primera je nebrojeno a nama najbliži su poslednji izbori 2008. godine. Pre i nakon tih izbora, prosečne penzije su ukupno povećane oko 21%. Već sam spomenuo da se penzijama može manipulisati i to se stalno čini. Međutim može se manipulisati i stopom doprinosa. Pred pretprošle izbore 2007. godine, ova stopa je spuštena sa 12 na 11%. Međutim to je samo produbilo deficit PIO fonda koji se nadoknađuje iz budžeta što je onda naplaćeno ili kroz povećanje trenutnih taksi i poreza ili kroz zaduživanje (buduće oporezivanje). Država je poreskom obvezniku vratila jedan dinar u levi džep dok mu istovremeno iz desnog otima dva a sve tvrdeći da se brine o njemu. U Srbiji je postojao i još jedan sistem manipulacija. Tek polovina penzinera u Srbiji je otišla u starosnu penziju. Samo tridesetak procenata penzinera koji danas primaju penzije imaju dovoljan broj godina staža/godina da bi danas stekli pravo na penziju. Četvrtina penzinera je u invalidskoj penziji odnosno u prevremenoj penziji. Ne postoji statistička mogućnost da je svaki četvrti penziner ispod 60 godina invalid. Pitanje je da li se može otkriti ko je tu koga lagao i varao.

Lista problema PAYG sistema nikako nije konačna. Pokušao sam da obuhvatim one koje smatram ključnim.