Podložni pritiscima

Sunčan dan u Beogradu, napolju je nekoliko toplih stepeni. Priroda kao da je osetila da nas čeka vruće sindikalno proleće. Ovih dana sam dosta čitao, istraživao i pisao o penzinom sistemu i žao mi je što moram da oftopikujem. 

Nekoliko prijatelja i kolega me pritiska već danima da komentarišem proteste prosvetara i ostalih sindikalaca. Shodno tome da će naša vlada u predizbornoj godini sigurno podleći pritiscima, morao sam i ja. 

A slika izgleda otprilike ovako, sindikati policije traže 40% povećanje plata, zaposleni u zdravstvu 30% a prosvetari u proseku oko 20%. Mnogi veruju da su oni to zaslužili, da teško žive (što je činjenica) i da država mora da nađe novac za njih. Međutim, stvar nije tako jednostavna jer realnost povećanje plata ne dozvoljava. Mislim da su svi gornji zahtevi nelegitimni i u narednim redo-vima pokušaću to da argumentujem. 

Činimi se da u Srbiji, generalno, fali svesti o stanju javnih finansija (nisam jedini). Postoji niz strukturnih problema i ogroman novac (45% BDP) troši se kroz državu od čega mnogo odlazi na gluposti i neracionalne projekte. Za državu ili državne firme radi ukupno oko 625 000 ljudi. Nešto manje od 40 000 u državnoj administraciji (tačan broj nije ni poznat), nešto manje od petine u javnim preduzećima i ostali, ugrubo 410 000, otpadaju na prosvetu, zdravstvo, vojsku, policiju, lokalnu administraciju itd. 

Ukupno u Srbiji je zaposleno oko 1 780 000 ljudi. Za poslednje dve godine ekonomska aktivnost se smanjila za 200 000 zaposlenih (usled krize), skoro potpuno u privatnom sektoru. Kada se napravi konsolidacija privatnog sektora i javnih preduzeća koja su neto platiše doprinosa dobija se nekih 1 200 000 ljudi koji plaćaju poreze i doprinose na platni spisak. Koga oni izdržavaju? Oko 1 690 000 penzinera i onih 450 hiljada zaposlenih u javnom sektoru (bez javnih preduzeća). Ugrubo svaki zaposleni u preduzećima osim izdržavanih članova svoje porodice ima i dva zaposlena u javnom sektoru koje mora da izdržava.

Postavlja se pitanje koliko to košta. Pa ove godine oko 3 milijarde evra odlazi na plate u javnom sektoru (oko 10% BDP) i to mora da se naplati od privatnog sektora. Postavlja se i pitanje šta poreski obveznici dobijaju za taj novac, ali to je već potpuno nova priča...

Od početka krize prosečna nominalna neto plata porasla je oko 14%, što je ispod dvogodišnje inflacije. Prosečna plata u javnom sektoru viša je za 10 000 dinara od prosečne plate u privatnom sektoru. A taj privatni sektor finansira javni. Ako je onih 1 200 000 koji plaćaju poreze i doprinose osetilo 10 % nominalnog povećanja plata u najboljem slučaju kako onda policija, zdravstvo i prosveta mogu tražiti višestruko veće povećanje plata. Pritom već sada su bolje plaćeni od privatnog sektora. Primer, prosečna plata u prosveti je između 40 i 45 hiljada dinara. Jedna smo od retkih zemalja gde  je profesor u školi plaćen 30% više nego prosečan radnik u privatnom sektoru koji platu tog profesora finansira. Ako vlada prihvati zahteve prosvetara, prosečan profesor u srednjoj školi imaće 155% prosečne plate što ne znam da je zabeleženo igde u razvijenom i polurazvijenom svetu. 

Kada bi vlada napravila dogovor sa sindikatima policije, zdravstva i prosvete, pod pretpostavkom da dogovor padne na polovinu zahtevanog povećanja, to bi državu Srbiju koštalo oko pola milijarde evra ove godine. To je dovoljno novca da se izgrade tri mosta u Beogradu, 200km autoputa, 350 petospratnih zgrada, 70 vrtića i sl... Osim što bi ovakav dogovor vlade direktno kršio aranžman sa MMF-om, to bi bio, po mom mišljenju neizdrživ fiskalni pritisak. Planirani deficit sa zamrznutim platama u javnom sektoru je oko 1,42 milijardi evra, što znači da toliko već planiramo da pozajmimo da bi servisirali javnu potrošnju ove godine. Zaista ne vidim kako bi ovakvo povećanje bilo moguće sa već ovolikim deficitom (4,5% BDP).

Treba uvideti i politički problem. Mislim da je nemoguće povećati plate u javnom sektoru a da penzije ostanu zamrznute. Nemoguće je da potpredsednik vlade, Krkobabić, ne izgura povećanje penzija ako sindikati izguraju povećanje plata. To bi dodalo još 200 ili 300 miliona evra. Dakle budžetski deficit bi morao da se proširi na 6 ili 7% BDP što je jednostavno neodrživo. Pritom je predizborna godina, očekivano će sa približavanjem izbora da se pritisnu i programi javne potrošnje. Sve to bi sigurno ubrzalo inflaciju koja je već na nivou od desetak procenata. Ja vidim jedini način da se ovo izvede a to je da novac od prodaje Telekoma završi u povećanju plata. Ne očekujem da će vlada skresati potrošnju na nekom od svojih programa kako bi to prebacila na plate, jer i povlačenje subvencija ili smanjenje budžeta ministarstvima donosi dodatnu nestabilnost i moguće prevremene izbore. Moram priznati da nisam sagledao ovaj problem kada sam pisao prvi post na ovom blogu u novembru o prodaji Telekoma.

Razumem gnev ljudi koji rade u javnom sektoru. Realna prosečna plata u evrima u Srbiji nije se promenila za dve godine (početak 2009. godine 320 evra - kraj 2010. godine 324 evra). Život je zaista težak, inflacija jede ušteđevinu i nominalne plate, ljudi su bez perspektive i osećaju se prevarenim. Plate su se realno smanjile  u poslednje dve godine u zdravstvu, obrazovanju i policiji. Međutim u istom periodu one su neznatno realno rasle u administraciji i javnim preduzećima. Sindikalci osećaju da sistem nepravedno tretira njih u odnosu na administraciju i povlašćene radnike u državnim gubitašima. Preporučujem jutrašnje gostovanje Miše Brkića u Peščaniku koji lepo ilustruje ovu situaciju. Još jedan primer, najviši čin u policiji donosi mesečnu platu od 36 000 dinara koliko ima pripravnik u novoformiranoj komunalnoj policiji (34 hiljade dinara). Svakako da razumem da jedan policajac poludi na tu činjenicu.

Vlada je prvo poručivala da je "kriza naša šansa", potom da će "kriza nas zaobići", zatim nas je ipak udarila da bi kriza na kraju zvanično prošla. Statistika pokazuje da je recesija prošla ali je kriza, i to strukturna i dalje tu, ne mrda, ma šta govorili ministri. Na svest sindikata utiču i afere koje pokazuju kako ministarstva razbacuju javne pare u lične interese, utiču i poruke političara koji povećavaju troškove i ulaganja na raznim frontovima a govore da nema para za plate. Na emotivnom nivou čoveku dođe da počupa kosu sa glave kada čuje da je stranoj kompaniji poklonjeno 10.000 evra po radniku samo da otvori nekoliko stotina radnih mesta. Sindikalci vide da se kolač tamo negde kruni i žele deo za sebe. Naredna godina biće teška, možda i teža od prethodne, pogotovo za privatni sektor. Ali zaposleni u javnom sektoru moraju da razumeju dve stvari: 

Prvo, Srbija je siromašna zemlja i ako je izgledalo da je život mnogo bolji i da se prosečan građanin relativno obogatio (prosečna plata je u jednom trenutku bila i do 420 evra) to je bilo veštački. Godinama je pumpana potrošnja i ekonomski rast (budžetskim deficitom i vladinim programima), preko naših realnih proizvodnih mogućnosti. Sada je kriza i došlo je vreme da se plati račun. Javni sektor mora da podnese teret krize ravnopravno sa privatnim. Ako već nije bilo smanjenja zaposlenosti (samo nekoliko hiljada ljudi je izgubilo posao u javnom sektoru) mislim da je fer da rast plata bude ograničen. U privatnom sektoru je rasta plata bilo u nominalnom izrazu ali je 200 000 zaposlenih izgubilo posao, mnogi radnici su prešli na minimalac a ostatak dobijaju na ruke u kešu, drugima visi posao o koncu. Dodatno opterećivati privatni sektor u budućnosti (jer krediti za sadašnji deficit moraju da se vrate) prosto je neodrživo.  

Drugo, novca u javnom sektoru već ima dovoljno. Srbija izdvaja dovoljno (relativno svom bogatstvu) za zdravstvo, obrazovanje, penzije, policiju itd. U nekim elementima čak i relativno mnogo više nego mnoge druge socijal-demokratije. Ali, taj se novac neracionalno troši. Nekoliko primera to ilustruju. Broj učenika u osnovnim i srednjim školama se smanjio oko 10 - 15% ali se broj profesora i učitelja povećao za 10%. Analiza Svetske banke, "Srbija: Kako sa manje uraditi više", nažalost nedovoljno citirana, ističe da treba smanjiti broj škola, racionalisati veličinu odeljenja, što bi donelo brze uštede. Jedino u Srbiji 95% sredstava za obrazovanje ide u plate a gotovo ništa u kapitalna ulaganja, opremu, ljudski kapital... Prosečna penzija u Srbiji je na nivou oko 60-65% prosečne plate i tako relativno mnogo viša nego što je praksa u PAYG sistemima. Treći primer je da imamo preveliki broj kreveta i dana-ležanja po bolnicama zbog načina nadoknade troškova u zdravstvu. Dakle postoji prostor za niz racionalizacija. Ali nikada nismo čuli sindikalna udruženja zaposlenih u javnom sektoru da predlažu ijednu od ovih mera. Realnost je da imamo višak zaposlenih u javnom sektoru, da bi racionalizacija, ušteda i svođenje na realne mogućnosti, podrazumevalo otpuštanje nekoliko desetina hiljada ljudi. Ali bi onda ostalo više novca da se uloži u opremu, zgrade i deo u više plate (ali da se rast plata veže za rast produktivnosti i kvaliteta usluga). To je jedino održivo rešenje i u dugoročnom intersu velike većine zaposlenih u javnom sektoru. 

Javni sektor ne sme biti političko oruđe kupovine glasova. On to svakako jeste. Javni sektor ne sme biti skup socijalnih institucija već servis građana. Ukoliko vlada podlegne pritiscima sindikata predstoji nam Britanski scenario iz sredine sedamdesetih. Deficitarno finansiranje povećanja plata će gurati inflaciju goja će pojesti svako povećanje plata, što će tražiti nova povećanja i tako u krug. Samo strukturne reforme mogu to promeniti.