Sistem ličnih računa

U prethodnom postu sam govorio o Pay As You Go sistemu. Sada bih se osvrnuo na alternativni princip obezbeđivanja penzija preko ličnih računa (personal accounts - PA). Hteo bih na trenutak da se osvrnem i na komentar na prethodni post. Marko Paunović je istakao da kada govorimo o penziji ne govorimo o osiguranju jer se ne radi o neizvesnom događaju: "dogadjaj (starost) je izvestan, svako zna da će da ostari, pa nema potrebe da se osigurava, već da štedi". Sa ovim se slažem u potpunosti. Ja sam termin penziono osiguranje koristio jer se tako pristupa penziji po PAYG principu. Međutim treba imati u vidu da je još jedna uloga PAYG sistema socijalno osiguranje starih osoba od previše niskog dohotka od momenta kad odu u penziju. U sistemu ličnih računa kojem ću se okrenuti u narednim redovima ovo svakako nije uloga štednje za penziju i tu primedba Marka Paunovića potpuno stoji.

Ideja ličnih računa je sledeća. Svaki zaposleni ima svoj račun u nekom od privatnih penzionih fondova (moguće je da se kapitalizacijom štednje bavi i državni fond ali se onda postavlja pitanje uopštene svrsishodnosti PA sistema). Zaposleni na svoj račun svakog meseca uplaćuje određeni procenat od svoje bruto plate. U Čileu je minimalna stopa 10%. Penzioni fonda nakon toga svoja sredstva ulaže u kapitalna tržišta, najčešće kroz hartije od vrednosti (akcije, državne obveznice, prava, opcije i sl. zavisno od regulative i razvijenosti finansijskih tržišta). Na taj način se novac na računu uvećava na osnovu prinosa. Za razliku od PAYG sistema ovde ne dolazi do transfera dohotka sa jedne grupe ljudi na druge već se javlja štednja. Ta štednja je sada raspoloživi kapital koji se nudi na tržištu i koji se produktivno može uposliti u različitim preduzećima, projektima i sl. Penzioni fondovi često podležu preciznoj regulaciji koja ima za cilj da natera rukovodioce fondova da prilikom maksimizacije prinosa zaštite svoje korisnike od preteranog tržišnog rizika.

Tržišna kapitalizacija je izuzetno moćna u dugom roku. Kako bi ilustrovao snagu interesnog računa napravio sam jedan primer. On je pun raznih pretpostavki, ali mnoge nisu sada značajne u svrhu ilustracije. Zamislite jednog prosečnog radnika u Srbiji. Njegova neto plata je oko 320 evra mesečno, odnosno 550 evra bruto. On i njegov poslodavac sada izdvajaju 22% na doprinose za penzino osiguranje što je oko 120 evra mesečno. Zamislite sada situaciju da je tom zaposlenom na raspolaganju opcija da uplaćuje deo bruto plate u privatni penzini fond na svoj lični račun. Ako pretpostavimo da je:

·         radni vek 45 godina

·         zaposleni nije radio/nije mogao da nađe posao 5 godina (u ovom primeru između 15 i 20 godine (ne)rada)

·        naš prosečni radnik izdvaja 100 evra mesečno (1200 godišnje) u privatni račun (prilagođenih za buduću infalciju)

·         prosečan godišnji prinos penzinog fonda u narednih 45 godina 7% (opet prilagođeno za inflaciju tako da se izrazi realni prinos)

Onda se ispostavlja da nakon 45 godina, kada konačno ode u penziju, prosečan zaposleni raspolaže sa ličnim računom od 326,929 evra. Skoro hiljadu puta više od njegove trenutne neto plate! Naravno, možete pretpostavljati razne stvari, na primer da je zaposleni radio duže, kraće, da je uplaćivao manje, da je prinos manji/veći i tako dalje. No ništa od toga ne umanjuje zaključak da izdvajajući manje nego u državni PAYG sistem, budući penzoiner može da uštedi više stotina svojih prosečnih plata (pa i hiljadu svojih mesečnih plata) na kraju radnog veka. To je snaga interesnog računa.

Kada u prvoj godini rada naš prosečni zaposleni iz gornjeg primera izdvoji 1200 evra (100 evra mesečno) nakon 45 godina taj novac će realno vredeti današnjih 25,210 evra. Dakle kroz doprinose na lični račun u prvoj godini zaposleni može da zaradi dovoljno novca za prve dve godine penzije.

Prednosti principa privatnih računa ima mnog no ja ću pokušati da istaknem najbitnije:

1.     PA sistem je mnogo fleksibilniji od PAYG sistema. Zaposleni može sam birati koliko godina želi da radi i koliko želi da štedi svakog meseca. Običan računar i jednostavan program mogu svakog trenutka odgovoriti zaposlenom koliko novca će uštedeti ako promeni neku od varijabli (vreme – doprinos – stopu kapitalizacije na tržištu). Naravno može se uvesti niz ograničenja poput minimalnog doprinosa i ekvivalenta radnog veka (ako se zaposleni ranije penziniše mora da izdvaja veći procenat u doprinose).

2.     Pojam „penzija“ gubi svoje značenje – kada zaposleni prestane da radi on povlači samo deo ušteđene vrednosti sa svog računa (kao vrstu anuiteta = penzije). Međutim ostatak novca, koji je sada već  pozamašan, i dalje radi za njega (kapitalizuje se na tržištu). To znači da doprinosi donose prinos i kada zaposleni ode u penziju.

Zaposleni može da nastavi da radi i posle zahtevanog ekvivalenta radnog veka ali da na primer prestane da plaća doprinose. On može i preći na polovinu radnog vremena i sl. ali da sada svojim mesečnim primanjima doda i deo novca sa svog ličnog računa preko koga je uštedeo novac za starost. U PA  sistemu penzineri nisu više ono što su bili, sada mogu i da rade i da primaju penziju. Zapravo, pojedinac se vraća u mikroekonomski model gde je jedino bitno da li je neto štediša ili neto poverilac, godine postaju manje značajne. Odlazak u penziju postaje lična odluka.

3.     Ukoliko dođe do smrti zaposlenog, njegova porodica stiče pravo na raspolaganje njegovim ličnim računom. Zapravo, PA sistem preuzima i deo funkcije socijalnog osiguranja za nizak dohodak u starosti i životnog osiguranja. U PAYG sistemu gubite sve što ste odvajali. Eventualno je moguće da se država pobrine za vašu porodicu na osnovu prava zbog dugogodišnjeg uplaćivanja doprinosa međutim PA sistem podrazumeva da svaki dinar koji ste uštedeli ostaje vaš i prenosi se na vašu decu.

4.     Na makro nivou, transformisanje PAYG sistema u PA sistem podrazumeva ogromnu akumulaciju kapitala. Kada bi svi zaposleni plaćali 15 ili 20% svojin bruto primanja u privatne penzione fondove to bi značilo nekoliko milijardi evra štednje svake godine. Za razliku od trenutnog sistema gde se redistribuira dohodak, u PA sistemu bi ova kapital bio na raspolaganju tržištu da ga alocira u produktivne svrhe, fabrike, puteve, male i velike biznise i sl. To se i dogodilo u Čileu u poslednjih 25 godina koji je dva i po puta duplirao svoj PPP dohodak per capita i zakucao na vrata grupe razvijenih zemalja. O Čileanskoj priči u narednim postovima.

5.    Gubi se poluga koju političari često koriste da bi kupili glasove na izborima. Štedni račun pojedinca u PA  sistemu ne zavisi od političkih odluka već od visine doprinose pojedinca.

6.     Demografske promene ne mogu uticati na održivost PA sistema. Ako u budućnosti bude mnogo veći procenat starih to će uticati samo na prosečnu stopu štednje privrede i na dodatno izvlačenje novca iz penzinog sistema ali sa privatnih računa. Ukoliko natalitet poraste štednja raste, raste i ulivanje kapitala. Međutim, pojedinci će lako doneti odluku da rade dodatnih godinu ili dve kako bi sačekali da dođe do dovoljno velike kapitalizacije ličnog računa da bi mogli da osiguraju svoju penziju u budućnosti. Ovu odluku će pojedinac mnogo lakše i pametnije doneti od države, jer ima sve informacije i zna koliko je uštedeo. Sa druge strane država u PAYG sistemu teško donosi odluke o produženju radnog veka (primer Grčke, Srbije, Francuske...) i to pitanje ima izuzetne političke posledice. Lična odluka o promeni dužine radnog veka ne može da utiče na druge političke odluke. Jednostavno, demografija i politika gube značaj za penzioni sistem.

U narednim postovima nastavljam o PA sistemu. Raspraviću mane ovog sistema i česte primedbe koje upućuju levičari na sistem ličnih računa. Onda ćemo se okrenuti Čileu i pokušaću da pokažem kako je pristupljeno rešavanju problema i koji je odgovor Jose Pinere progresivcima na njihove primedbe (obećavam da ću citirati i Marksa). Do čitanja...