Kao komentar na prethodni post Aca86 je odlično primetio da postoji prostor u trenutnim okolnosti da Pola Krugman i ostali kejnzijanci budu u pravu kada govore o tome da prirodna katastrofa može da bude stimulans. Činimi se da je ovde potrebno razjašnjenje širih razmera te zato pišem novi post.
Ono što profesor Krugman govori i još mnogi je da postojie čitave hiljade milijardi dolara, na računima banaka i kompanija koje stoje bezposleno dok ekonomija raste veoma sporo. Te milijarde bi mogle da se upotrebe za ognovu i izgradnju bez da se naruše ostala tržišta i da se na taj način pokrene ekonomija i ostvari rast. Ovo nije tačno i činimi se da zabluda proizilazi ponovo iz makroekonomskog posmatranja stvari bez razumevanja koncepta oportunitetnog troška. Evo i kako:
Krugman pravilno ističe problem da nema dovoljno agregatne tražnje da ljudi potroše ono što bi hiljade milijardi moglo da proizvede. Ali to nije zbog toga što ljudi sede na hrpama novca i štede mnogo više nego inače, već zato što tolika agregatna tražnja koja bi zadovoljila proizvodnji sa dodatnih par hiljada milijardi nije podrputa nikakvom prethodnom proizvodnjom pa štednjom koja bi se danas potrošila. Taj novac je izmišljen i stoji u bankama a ne na kreditnim karticama pojedinaca.
Krugman pravilno ističe problem da nema dovoljno agregatne tražnje da ljudi potroše ono što bi hiljade milijardi moglo da proizvede. Ali to nije zbog toga što ljudi sede na hrpama novca i štede mnogo više nego inače, već zato što tolika agregatna tražnja koja bi zadovoljila proizvodnji sa dodatnih par hiljada milijardi nije podrputa nikakvom prethodnom proizvodnjom pa štednjom koja bi se danas potrošila. Taj novac je izmišljen i stoji u bankama a ne na kreditnim karticama pojedinaca.
Postoji čitav niz razloga zbog kojih toliko para lenčari na računima banaka u Federalnim rezervama. Čini se najbitniji je ono što se naživa režimska neizvesnost koju donose regulacije, pogoršano poslovno okruženje, politička neizvesnost i neizvesnost u globalnoj ekonomiji. Biznisi nisu spremni da pozajme novac i investiraju jer ne znaju šta i koliko će sutra prolaziti na tržištu iako su kamatne stope danas istorijski najniže. Banke svoja sredstva koja su dobili od Feda u paketu stimulusa (otkup milijardi loše aktive) drže u kompijuteru Federalnih rezervi i dobijaju negativni prinos na ta sredstva. Iako je kamatna stopa pozitivna mada jedva preko nule inflacija to značajno prevazilazi i tako banke ostvaruju gubitak. Međutim taj novac, umesto da ga izgube zbog loših investicija u MBS (Mortgage Backed Securities) banke su dobile na poklon od Feda koji je taj novac stvorio pritiskom na Enter na tastaturi kompjutera (out of the thin air). Dakle sva ta sredstva su izmišljena te stoga mora postojati dodatni oprez jer to pomalo deluje na konzumaciju besplatnog ručka. Naravno, postoje i sredstva koja su rezultat štednje kompanija i pojedinaca, koja bi bila investirana da krize nije bilo a sada lenjo sede na računima. Međutim, za njih važi isti princip kao i za ova izmišljena sredstva, banke i firme procenjuju da im se više isplati da gube na računima Feda par procenata nego da rizikuju celu investiciju na tržištu.
Druga bitna stavka je što novac na računima ne znači i resurse u privredi. Da bi se izgradio novi stadion, ulica, nova kuća ili popravilo dvorište potrebni su realni resursi poput vremena (ljudskog rada), cementa, peska, drveta, šljunka, upotrebe mašina i sl. Ove stvari su mnogo oskudnije od izmišnjenog kompjuterskog novca. Da bi se sada gradile kuće umesto srušenih od uragana mora se prestati ili sačekati sa gradnjom nekih drugih kuća. Ljudi moraju svoje vreme da posvete gradnji stvari koje su već postojale i bile funkcionalne. Kao što profesor Robert Murphy precizno objašnjava, da bi se vratili u stanje u kome smo već bili moramo da utrošimo vreme i druge resurse. Sigurno je bolje da smo tu ostali bez da smo išta morali da uradimo.
To što para ima na računu da se plati obnova ne znači da ima hiljade bezposlenih bagera, tona šljunka i sl. koje se sad mogu odjednom po istoj ceni unajmiti. Taj višak para će otići u rekonstrukciju u nekom iznosu sigurno ali će podići cene izrgadnje i obnove pogotovo u najkraćem roku, kao što sam već objašnjao, jer će se nekima žuriti sa obnovom. Dakle osim te "nove" proizvodnje rašće i cene proizvodnih sredstava i polu-proizvoda, resursa koji se koriste u pravljenju kuća. Prihodi građevinaca po kvadratu će skočiti na kratko, skuplje će biti unajmiti bager itd.
Posmatranje novca kroz agregate zamagljuje priču o resursima koji će morati da se utroše. To što će BDP biti veći ne znači da je ljudima išta bolje - jer im je potrebno vreme i resursi da stignu na mesto na kome su već bili. Međutim, teorijski je moguće zamisliti situaciju u kojoj usled velike krize postoji čitav niz proizvodnih sredstava (bagera, alata, goriva na lageru, građevinskih agregata i sl.) koji bezposleno stoje po praznim fabričkim halama. I u tom slučaju potreba za njihovim uposlenjem u obnovi bi kreirala posao koji ne bi postojao bez štete a da ne našteti trenutnim proizvodnim procesima u drigm industrijama. Ne verujem da je to danas slučaj (nije jer danas ekonomija SAD raste), već naprotiv, da su resursi u američkoj privredi prilično uposleni. To potrvđuju cene energenata i primarnih resursa koje ubrzano rastu. Znači da ih nema dovoljno.
Situacija Velike depresije je u jednu ruku bila potpuno drugačija, gde je zaista postojao niz gradova sa desetinama fabrika koje prazne stoje i raspoloživi alati koji bi se lako uposlili samo da ima šta da se proda pa zbog toga i proizvede. Ovde dolazimo do ključa priče. Pitanje je zašto te fabrike stoje prazne. Ili u današnjem slučaju, zašto gomile novca sede po bankama. Zato što se ne isplati investiranje. Kada se napravi injekcija potrošnje u obnovi, trenutno, kroz rast BDP će delovati kao da je stvari menjaju, ali kada i psolednji ekser bude zakucan u obnovi, problemi koji guše biznis stoje i dalje. Ne znaju šta će se dogoditi sa Kinom, sa EMU, šta će biti sledeći korak Obame u regulaciji privrede, da li će neka agencija da uguši posao zbog nove regulative i sl. Ko će pobediti na sledećim izborima? Da li će se povećati porezi? Ko će i kako vraćati dug? Da li će ljudi imati novca i želje da kupuju proizvode koje proizvodi firma ako se sami sučeljavaju sa ogromnom neizvesnošću, dugom i porezom?
Zaključak je sledeći. Kada se i napravi sve što je sada porušeno, i evidentira kao rast BDP to će biti samo kratkoročno zaposlenje za ljude. Neki drugi će taj isti posao izgubiti da bi se resursi koje koriste prebacili u obnovu. Da nije tako cene resursa i poluproizvoda ne bi rasle ubrzano, zapravo ne bi rasle uopšte. To što para ima na računima ne znači da ima i slobodnih resursa. Takva proizvodnja nije stvaranje novog bogatstva nego zamena već postojećeg. Radiće se na tome da se svet dovede u stanje koje je već postojalo i to kroz upošljavanje sredstava koje je sa razlogom neupošljeno. A neizvesnost će ostati u velikoj meri i moguće da će biti pogoršana zbog inflatornih pritisaka. Agonija stagflacije se samo produžava jer se prilagođavanje ekonomskog sistema odgađa. Kada bi se sve milijarde o kojima govori Rubini upotrebile, od američkog dolara ne bi ostao ni promil sadašnje vrednosti.
Dijagnoza je tacna, ali koji je lek? Neizvesnost ce jos dugo postojati i sta cemo kada pesimizam nadvlada racionalna ocekivanja? Kenzijanci nude da drzava pokrene treziste pa da mu prepuste da, tako pokrenuto, samo funkcionise. Resursi se mogu kratkorocno nabaviti u inostranstvu, a dugorocno povecati svoje kapacitete. Inflacija je gora od deflacije. Da li je realno ocekivati nekog sumpeterijanskog preduzetnika koji ce smisliti "novi internet" i sve pokrenuti? Nije li primer Japana pokazao da vec dve decenije ( a bili su druga ekonomija sveta i pretili da prestignu SAD) da to preduzetnika nema? Aca86
ReplyDeletePreviše otovernih pitanja, odgovoriću na najbitnija.
ReplyDeleteZašto mora da postoji lek? Upravo je to poenta drugačijeg pogleda na stvari koji prezentujem. Nema magičnog štapića, vladinog programa ili preduzentika sa idejom novog interneta koji može da izvuče ekonomiju iz strukturne neravnoteže. Mora da dođe do usklađivanja planova svih učesnika što je spor proces.
A kako to Kejnzijanci nude da držav apokrene tržište. Upumpali su više hiljada milijardi u privredu i dobili 1% rasta BDP. Koliko je to još potrebno pa da se privreda probudi.
Resursi se nigde ne mogu nabaviti ako je cela privreda sveta zaglavljena u desetinama hiljada milijardi dolara pogrešnih ili preteranih investicija. Stigao je račun na naplatu a stagflacija će biti duga i bolna.
Sada dolazimo na teren sociologije. Lek ili pokusaji izlecenja mora postojati da nam se ne bi desili socijalni nemiri kao u Grckoj ili Spaniji, Nacizam u Nemackoj izmedju dva svetska rata, Socijalizam u SSSR-u... Kada su ljudi u beznadju skloni su zanemarivati pravila i traziti bilo kakav izlaz.
ReplyDeleteLicno smatram da je znacaj pravednosti za pojedinca veoma potcenjen u ekonomskoj nauci. Naravno, ni socijalizam, koji ide u drugu krajnost (zanemaruje efikasnost a preteruje u pravednosti), nije resenje.
Neki oblik socijal-demokratije je najrealnije resenje, ukoliko ne tezimo Pinoceovskom Cileu u kome ce nam "nametnuti efikasnost" putem diktature Staljinovskog tipa, kao sto je socijalizam "preterivao u pravednosti".
P.S. Napravio sam lapsus u prethodnom komentaru gde sam rekao da je inflacija gora od deflacije. Mislio sam da je zbog "cekanja" svih ucesnika inflacija ipak manje losa. Naravno, nisam mislio na hiperinflaciju.
Sta je u socijalizmu pravedno, sto u kapitalizmu ne postoji? Jesu li to gulazi, drzavna kontrola svakog aspekta drustvenog zivota, politicke cistke i smaknuca, ili identican par cipela za svakog stanovnika - po komandi? Je l' su zbog te socijalisticke pravednosti, koja stvarno jeste moguca i u kapitalistickom sistemu (ali je u tom slucaju presedan, za razliku od socijalistickog), stotine hiljada ljudi bezale u neprvedni kapitalisticki svet?
ReplyDeleteI koliko sam shvatio, namera socijalisticke ideje nije da unapredi pravicnost a da smanji efikasnosti u odnosu na kapitalisticki sistem, vec da se povecaju oba. Teorijski. U praksi smo videli - niti efikasnosti, niti pravednosti :)
O evo nama i Pedje. Pa ti danas podrza onog " malog Staljina"-Pinocea. Teorijski jesu oba cilja, ali de facto je i ciljveca pravednost nego u kapitalizmu. A bezali su i od Fridmanovog generala iz Juzne Amerike :). Nadam se da ne osporavas ogroman broj siromasnih u SAD, kojih ima znatno vise nego u kontinentalnoj Evropi, a upravo zbog social-demokratije kao humanijeg vida ekonomije. Takodje, smatram da je u SSSR-u svako mogao "prezivljavati", niko nije umirao od gladi (osim u gulazima), sto je imalo previsoku cenu u neefikasnosti i diktaturi. P.S. Molim da niko ne pomisli da podrzavam socijalizam, mada komunizam jeste divna utopija da svako radi koliko moze, a da uzima koliko mu treba.
ReplyDeleteGovorio sam o Pinoceu u drugom kontekstu, ne u kontekstu podrske ubijanju i torturi :)
ReplyDeleteOdakle sad siromasi iz SAD u prici?
Pinocea sam pomenuo jer si vecu ravno[ravnost u raspodeli ND u SSSR-u osporio tiranijom koja nije karakteristicna samo za socijalisticke zemlje, vec cak i za neke lese-fer ekonomije. Svakako se moras sloziti da u SAD 1% najbogatijih drzi skoro 50% nacionalnog bogadstva. A to svakako nije bilo karakteristicno za socijalisticke zemlje gde, doduse, de facto svi su "ravnopravni u siromastvu". A "crveni dirktori" su bili "ravnopravniji", ali smesni u odnosu na kapitalisticke bogatase.
ReplyDeleteSiromastvo u SAD sam spomenuo jer su u Evropi znatno veca socijalna davanja pa su stanovnici znacajno sigurniji u svoji buducnost. MOram li te podsetiti na americki zdravstveni sistem pre Obame ili duzinu naknada za nezaposlene. To potkrepljujem stanjem u Svedskoj, Nemackoj ili Francuskoj, kao primerima socijal-demokratskih drzava.. P.S. Zamolio bih za novi post o privatnoj monetarnoj politici za koju se zalazu Austrijanci. Nije mi jasno kako se mogu spreciti zloupotrebe i podrivanje poverenja u konkurentske monete ili kontrolisati novcana masa.
Dobro, Aco, ne slazem se sa tim sto pises, ali sve ovo nema veze sa Pavlovim originalnim postom, pa da ne oftopikujemo vise :)
ReplyDeleteSto se tice privatnog novca, pocni odavde:
http://mises.org/books/denationalisation.pdf