Razbijači prozora

U prethodnom postu sam pokušao da ilustrujem pojavu koja se u ekonomskoj teoriji već vekovima naziva The fallacy of Broken Window. Ovu takoreći priču je napisao francuski ekonomista i politički mislilac Frederik Bastia (Frederick Bastiat) kako bi ilustrovao koncept oportunitetnih troškova. Esej, Ono što se vidi i ono što se ne vidi prvi put je objavljena 1848. Iako je priča štampana po prvi put pre više od vek i po i danas postoje ljudi koji je ne razumeju. Čini mi se da je stepen i karakter zabune danas nešto drugačiji, mada prefinjeniji i tehnički doteraniji i to ću pokušati da objasnim.

(UKOLIKO VAM JE POZNATA PRIČA PRESKOČITE OVAJ DEO) Ideja priče se može ovako ilustrovati. Mali delikvent iz kraja razbija izlog lokalne pekare. Da bi pekara nastavila normalno da radi mora da popravi izlog. Staklorezac dobija posao da napravi novi izlog. Pekar plaća ugrađivanje stakla 100 evra. Od tih 100 evra, 80 ide fabrici stakla. Ostatak je dodatni profit stakloresca koji on sada može da potroši na primer u mesari. Mesar dodatnih 20 evra ulaže u novu sataru i kuku. Fabrika stakla od datih para daje bonus radniku meseca koji sve troši u kafani. Izgleda kao da se početnih 100 evra širi kroz ekonomiju bez granica. Troši se malo više, svima je dohodak malo veći i čini se kao da je mali početni trošak pekara za novi izlog doneo veliki boljitak svima koji posluju, direktno ili indirektno, sa staklorescem. Međutim, ovde je potrebno razumeti koncept oportunitetnog troška - gubitka vrednosti, korisnosti ili novca usled propuštene prilike. Činjenica da je pekar morao nevoljno da potroši novac na izlog znači da nije potrošio novac na wellness vikend u Kovačici sa ženom. To dalje znači da hotel ne dobija 100 evra koje je planirao za zakazani vikend. Dalje, radnici hotela neće dobiti napojnice, hotel neće potrošiti deo prihoda na novu garnituru baštenskih stolica, radnja koja je pravila stolice po narudžbini mora će da drži na lageru stolice i sto mesec dana ili duže. 

Dakle, ako se jedna spirala dobitka događa usled novog izloga, druga spirala gubitka događa se zbog propuštenog troška pekara na vikend sa ženom. Ove dve linije dohotka se poništavaju, mada se prva vidi a druga se ne vidi. I ne samo to, trošak na staklo u ovom slučaju je po definiciji neefikasniji od troška na wellness vikend. Jer staklo na početku nije bilo potrebno, postojao je izlog, dok je vikend u Kovačici upravo odgovarao potrošačkim preferencijama. Da nije tako, pekar bi i bez delikventa promenio izlog. Svakodnevno smo suočeni sa izborima i to zbog toga što su nam vreme i dohodak oskudni, nema ih beskonačno. Naše želje se često sukobljavaju i birajući jednu opciju odričemo se druge. Međutim, to što smo izabrali jednu opciju umesto druge uz iste početne resurse (vreme i novac) pokazuje da nam prva opcija donosi više koristi, više nam odgovara i bolja je za nas. Da nije izabrali bi drugu opciju.

Umesto prozora najnovija tema u SAD je bio uragan Irena (i zemljotres pre toga). U komentarima na prethodni post ostavio sam primere zablude. Ideja da razaranje i uništenje izazavano prirodnom katastrofom može biti dobra za ekonomiju pokazuje da pojedini komentatori još ne razumeju šta je oportunitetni trošak. Međutim priroda zablude danas je nešto drugačija. Ključni krivac za ovakvo posmatranje je BDP. Vrlo je moguće da kratkoročno, a čak možda i srednjeročno, prirodna katastrofa manjih razmera može da podigne nivo privredne aktivnosti meren preko BDP-a. Objasniću i kako.

Procene štete se kreću od 5 do 30 milijardi $. Za SAD to je veoma mala cifra u odnosu na čitav BDP. Procene su bile prilično pesimistične i čitava priča je naduvana i na kraju se vrlo malo toga i dogodilo. Tako da šteta neće prevazići 10 milijardi $. Nominalno je to, iako samo mali deo BDP, polovina ukupnog projektovanog rasta za 2011. Pojedini komentatori su istakli da bi u narednim mesecima, zbog više posla u izgradnji i održavanju BDP u četvrtom kvartalu mogao da poraste toliko da ukupan rast za ovu godinu pređe 1.5, pa možda čak i 2%. I to nije nemoguće. Oluja će prekinuti redovne poslovne aktivnosti za dva do tri radna dana jer je prošla tokom vikenda. Sa te strane malo će biti izgubljeno na računima biznisa. Najveća šteta je materijalna. Dakle biće potrebno ponovo izgraditi kuće, ograde, ulična osvetljenja, dalekovode, parkove i dokove. Magija BDP leži u tome što se svaka ova izgradnja beleži kao porast dodate vrednosti. Neki put direktno kroz dodavanje imovine na vlasničke račune preduzeća ali i indirektno preko dohodaka svih onih firmi i pojedinaca koji rade u izgradnji i održavanju. Najbolje će proći radnici i preduzetnici u građevinskoj industriji severo-istoka koji nisu pretrpeli veću materijalnu štetu (čije kuće nisu srušene). Tako da će čitava spirala rasta dohotka od ulaganja u obnovu i izgradnju biti zabeležena kao rast BDP i vrlo je moguće da za četvrti kvartal, upravo zbog toga, rast BDP skoči na 2%.

Za sada priča izgleda odlično međutim u čemu je problem? Problem je u tome što BDP, po svojoj računovodstvenoj prirodi, ne meri gubitke u bogatstvu usled razaranja. Kada se sruši kuća BDP je isti. Eventualno se posredno javi gubitak usled toga što onaj ko je živeo u kući mora manje da troši na druge stvari osim obnove. Nešto dohotka se potroši i u raščišćavanju šuta. Sa druge strane kada se izgradi nova kuća od 100.000 $, BDP poraste za najmanje 100.000 a najčešće i više od toga. Kada se meri po glavi stanovnika, BDP poraste kada se rodi tele (još jedno dodatno tele po glavi stanovnika) ali BDP per capita pada kada se rodi dete. Ovo su ilustracije mana koji BDP kao mera nosi sa sobom. U nedostatku svesti o ovim statističkim karakteristikama BDP čini se kao da je za ekonomiju dobro da bude malog razaranja.

Kratkoročno vrlo je moguće da dođe do povećanja BDP. Mehanizam pozitivne dohodovne spirale je jasan. Međutim prava ekonomska analiza traži da istražimo koje su druge alternative bile u opciji - doslovno, šta bi se dogodilo da nije bilo uragana. Tvrdim da prirodna katastrofa ili razaranje nije dobra za ekonomiju gotovo nikad. Moguće je u nekim specijalnim slučajevima kada lokalno klizište sravni sa zemljom fabriku koja je već bila namenjena za rušenje.

Obično, kada dođe do ovakve prirodne katastrofe, većina domova i poslovnih prostora je osigurana. Tada osiguravajuće kuće isplaćuju deo svoje dugovanja i smanjuju se njihovi profiti koji se beleže indirektno kao BDP. Sa druge strane to što prime pojedinci i firme za nadoknadu odlazi u izgradnju tako da se dvostruki efekat obično oslikava u blagom povećanju BDP, osim ako ne dođe do velikih bankrota i lančane reakcije u finansijskom sektoru (kao na primer posle jedanaestog septembra). Ukoliko je ipak u pozitivnom smeru po BDP, ovaj efekat nije ni blizu dovoljno veliki da izazove osetniji rast BDP, nešto što bi moglo da se zabeleži kao bum i oceni kao stimulans za ekonomiju od strane loših analitičara.

Interesantnije je šta se dešava kada se domovi i ostala imovina obnavljaju iz ušteđevine. Naprimer neka porodica, koja nije osigurala svoju kuću a štedela je za penziju može ta svoja sredstva iskoristiti za obnovu. Ovo svakako nije stvaranje nikakvog novog dohotka već realokacija. Mada će statistika pokupiti novu kuću kao rast a samo gubitak propuštene kamate kao pad BDP. Ovaj efekat bi već mogao da bude značajniji jer se dohodak multiplikuje kroz pozitivnu spiralu dok se gubi samo do desetak procenata prosečnog prinosa na štednju.

Dalje, moguće je da federalna vlada preduzme nove mere potrošnje kako bi pomogla ljudima i firmama tokom obnove. Ovo takođe nije stvaranje nikakvog dohotka i bogatstva jer se samo pozajmljuje dohodak od  budućih američkih poreskih obveznika da bi se danas nešto izgradilo. Dakle, dohodak koji treba da plati to zaduženje tek treba da se stvori. Međutim ovde leži najveća šansa da se poveća BDP. Pre svega kratkoročno mada snažnije od prethodna dva efekta. Ne beleži se nikakav pad privredne aktivnosti preko BDP već isključivo pozitivna spirala dohotka. Nesreća je još veća u tome što za federalnu vladu ne postoje baš jasne granice potrošnje, što je svakako pokazao Kongres ovog leta i Obama poslednje tri godine. Teško mi je da poverujem da će većina republikanaca biti protiviti povećanju potrošnje za obnovu od uragana u praskozorje novih izbora. Takva potrošnja bi se dešavala na državnom a ne federalnom nivou što tehnički ostavlja mnogo manje ograničenja za povećanje potrošnje. I onako se to plaća tamo negde daleko u budućnosti a izbori su već sutra.

Vrlo je moguće da u kratkom roku dođe do značajnijeg ubrzanja rasta BDP usled ulaganja u rekonstrukciju pogotovo ukoliko se obnova finansira iz državnog duga. U slučaju kad osiguravajuće kuće isplaćuju premije ne stvara se nikakav dohodak. Resursi se prebacuju iz spirale potrošnje dohodaka vlasnika osiguravajućih kuća u dohotke vlasnika građevinskih firmi. I to je po definiciji manje efikasna spirala. Jer ugaran tera da se dohodak troši na stvari koje su već postojale i bile funkcionalne. Baš kao i u slučaju sa izlogom pekare. 

Kada se koriste sredstva iz štednje, građana ili firmi, vrši se samo vremenska redistribucija novca. Ne stvara se novi dohodak već se deo buduće potrošnje (današnja štednja) troši značajno pre roka. Ljudi koji danas ponovo grade svoju kuću iz ličnog penzionog fonda će za dvadeset ili trideset godina imati manju isplatu penzije i moći će tada manje da troše. Pritom, kroz svo vreme gubi se štednja koja je jedini dugoročni izvor ulaganja u proizvodna sredstva te se i neki iznos dohotka gubi usled poremećaja sistema nakon uragana. Na kraju, ukoliko se vlada uključi u finansiranje rekonstrukcije ne stvara se novi dohodak već se on posredno pozajmljuje od sadašnjih i budućih generacija. Svi ostali koncepti koji ukazuju na neefikasnost državne intervencije i dalje stoje i samo pojačavaju argument.

Pojedinci mogu da profitiraju nakon katastrofa. Građevinci koji nisu pretrpeli štetu će narednih meseci imati posla preko glave a verovatno će i cene izgradnje drastično skočiti na početku jer će oni kojima se najviše žuri biti spremni da plate mnogo više nego ostali koji moraju da čekaju u redu da dođu portorikanci i meksikanci da podrže lokalne graditelje. Vlasnici građevinskih firmi i prodice će imati više dohotka za potrošnju pa onda i njihovi dobavljači a posledično i mnogi drugi. Tako prirodne katastrofe a i sva druga razaranja vrše svojevrsnu preraspodelu u društvu. Najbolje prolaze oni koji su pretrpeli nikakvu ili malu štetu. 

Zaključak je da prirodna katastrofa, rat ili drugo uništenje imovine ne podstiče proizvodnju novog dohotka i bogatstva društva već naprotiv ruši i uništava vredne resurse. Kuće, poslovni objekti i javna dobra vrede i pojedincima i društvu mnogo više nego dohodak koji se stvori korz obnovu. Da nije tako isplatilo bi nam se da sami rušimo i gradimo mnogo pre prirodnog propadanja imovine. Vera u to da prirodne katastrofe mogu da donesu dobrobit društvu proizliazi iz zablude da se pozitivnom spiralom dohotka dobija (ono što se vidi) besplatan ručak. Ono što se ne vidi je sav dohodak utrošen na obnovu i izgradnju. Ista vrsta zablude u novom ruhu je pogrešno korišćenje BDP kao mere privredne aktivnosti. BDP je pristrasan prema sadašnjoj godini,  trenutnom toku dohodaka, dok zanemaruje budućnost. BDP ne uračunava gubitke bogatsva već samo gubitke. Odakle god finansirana, obnova ne znači dugoročni rast BDP. Premije na osiguranje znače samo realokaciju sredstava, finansiranje iz štednje vremensku redistribuciju a vladina potrošnja pozajmljivanje od budućih generacija. Sav dohodak koji se danas stvori usled obnove mora biti naplaćen, danas ili u budućnosti.