S pogledom na Kineze

Sedim u kafiću Magacin, poviše jedine raskrsnice sa semaforom u opštini. Polako već zalazi sunce, mada mi i dalje, ovako tropsko, prži čelo sa kojeg curi znoj dok nabadam dugmiće na mobilnom pokušavajući da ispišem ovaj post. Horizont se crveni. Prilično odgovarajući kolorit pozadine za dalju priču. Jer nakon crvenog neba dolazi plavetnilo i sumrak.

Terasa kafića pokrivena je wi-fijem, prva takve vrste u krugu od 10 km, pokazjući da je 21. vek ovde ipak nekako stigao. U izmaglici prašine koju dižu kamioni koji donose robu u čaršiju promalja se sa druge strane kineska radnja. Čak i u ove čepove sveta stižu drečavi izlozi natrpani roze koficama za plažu, žutim plastičnim stolicama i sintetičkim trenerkama sa natpisom "nikke".

Dve bitne informacije, semafor nikada niej radio od postavljanja i u selu je danas vašar. Ako niste prisustvoali sličnoj, to vam je ključna manifestacija u svim pomoravskim selima, pored uskrsa, božića i zavetine. Ustajali vazduh i popodnevna žega, dignuta prašina pomešana sa dimom od roštilja ulepila je doboše za šećernu vunu do neprepoznavanja. Ulica puna urlajuće dece, prototipa koji čupa roditelje za rukav kako bi izmolio za novu pumparicu na plastične metkiće, jer ova ima kobru ugraviranu sa strane i deset puta je bolja od onog pištolja što ga je izmolio pre tri nedelje u Kušiljevu.

Jednom mi je jedan kolega, učenjak, mastiljar iz srodne branše rekao da sam ekonomski snob. Kao takav prosto nisam mogao da odolim a da ne krenem da razmišljam o tome kako je uopšte nastala institucija vašara, zašto se tu trgovina odvijana baš na takav način? 

Na tezgama niz drum može se naći sve, od ručne motorne kosilice za korov, preko dvostruke slavine pa sve do plastičnog creva za tuš. Institucija vašara je nastala, ne kao neki dogovoreni datum, već vrlo slučajno odabrani svetac, bez neke istorijske važnosti datuma, za koji se putujući trgovci, lokalni prodavci  svega i svačega i meštani okolnih sela dolaze da se jednom godišnje provedu i vesele u svakom selu ponaosob duž puta Svilajnac-Požarevac. Hiljade kilometara se prelazi iz Francuske, Austrije i Nemačke kako bi se ovde bilo za Preobraženje. Taj svet funkcioniše bez ikakvih pisanih pravila, bez dogovorenih pravila uopšte. Vašar niko nije seo i osmislio, ljudi se ne dogovaraju kako će on izgledati, ne postoji organizacioni odbor ili nešto slično. Vašar niko nije osnovao, niko nije živ ko je video prvi jer se isti dogodio pre više od sto godina. 

Tu niko ne izdaje fiskalne račune, kao i na buvljaku cena i kvalitet su fleksibilne kategorije. Nepoznati ljudi međusobno trguju u dinarima i evrima bez jasnih cena, bez kontrole kvaliteta čak i u nepoverenju pogotovo ekipa iz Donje Livadice i Četereža. Inspekcija tu nikada nije prošla, nijedno oficijalno telo nikada nije proverilo kvalitet pljeskavica kod Miće trovača. Pa opet svet funkcioniše sa svojim internim pravilima, po svom internom kursu deviza, sa svojim jezikom cenjkanja i trgovine. Spontani poredak na delu dovodi u red svet, naizgled bez pravila i zakona. I svi su zadovoljni. Jer se kupovine, za koje je inače potrebno ići do većeg grada ili platiti mnogo više, sada mogu obaviti zajedno za celu godinu. Ovo je jedina nedelja u godini kada lokalni klinci mogu da se voze ringišpilom pokušavajući da uhvate Paju Patka za dodatnu besplatnu vožnju odgurujući se od korpe drugara. Brišem znoj sa čela odmarajući palac od pritiskanja spejsa dok razmišljam o tome; kako je moguće da ljudi ne vide sa kojom efikasnošću i mudrošću ovaj sistem radi? Zašto je tako teško razumeti da ukoliko jedan vašar može sa da se organizuje i održi preko sto godina, isti princip funkcionisanja proširenog poretka važi i u hiljadama drugih primena?

Ako sam ja ekonomski snob onda bi neki intervencionistički ili socijal-demokratski snob došao da kaže kako je taj sistem neefikasan, kako postoji neizvesnost ili asimetrične informacije u trgovini ili hiljade drugih bezvrednih argumenata koji negiraju mudrost ljudskog kolektiva, pokušavajući da mi dokažu kako je "krajnje vreme država d'uradi nešto po tom pitanju" ili je neophodno "da se konačno uvede red u ovaj sektor". Međutim na vašaru nijedan lokalni birokrata ne uvodi red i niko ne d'urađuje ništa pa sistem opet savršeno funkcioniše. Mada me ne bi čudilo da neko konačno propiše maksimalnu cenu kokica jer su one osnovno pravo svakog deteta koje "tera vašar".

Na kraju, hteo bih da se osvrnem na drugove kineze od prekoputa. Naša država je katastrofa. Ali možete li zamisliti u kakvim je neljudskim uslovima živela ta porodica kojoj se isplatilo da se nastani u ovoj varošici, manje od 1500 duša, pokraj Velike Plane i prevali 7 ili kolko već hiljada kilometara? Kako se njima isplati da tu borave i rade i prodaju robu po tim cenama? Naravno meštani su presrećni jer mogu kod njih da kupe vrlo jeftinu robu. Na vrhu izloga bledo crvenim slovima ispisano je "kineski" i onda neka četiri kompleksa linija koja su kao neka slova, mada ja to njima ništa ne verujem. Naravno, nemaju fiskalnu kasu no nikome nikada nije palo na pamet da jedinu radnju koja radi svaki dan (i za novu godinu i božić) sa tako jeftinom robom neko stavi pod katanac. Lokalna policija, kada poreska uprava jednom u par meseci zađe vamo, prva upozorava vlasnike radnje da zatvore na par sati kako ih ne bi oglobili i zatvorili. I evo sada, pijuckajući svoju drugu coca colu zero, iz fine terasice Magacina, pokušavam da saberem šta sve mogu lenji meštani da nauče od ovog marljivog kineskog para? Ogromno bogatsvo koje se sabere iz novčanika gastosa od preko, završi u novim BMWima i vilama od 600 m2 sabirajući se i do milijardu evra godišnje i preko. Kako je moguće stvoriti barem malo prosperiteta u ovoj učmaloj sredini?

Polako počinju da mi otpadaju prsti. Pevaljka krišti svojim promuklim glasom dok dvojca iza nje tuku po klavijaturama u nemirljivim ritmovima podgrevajući terevenku u pomračini kluba "Odiseja". Dobro, treba priznati, i Rada Manojlović je tako počela . Vreme je da krenem na lumperajku, mučim svoje uši "muzikom" i želudac šljivovicom za 60 dinara.