26 Nov 2011

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ - prvi deo


Dva bankrotstva Jugoslavije

U predominantnom delu srpske javnosti ne postoji racionalna svest o Kraljevini Jugoslaviji i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i načinu na koji su njihove privrede funkcionisale. Oni desnije okrenuti (predominantno monarhisti, tradicionalisti, konzervativci, nacionalisti) imaju tendenciju da Kraljevinu SHS i Jugoslaviju poistovećuju sa zlatnim dobom i državom koja je u svemu bila bolja od njene komunističke naslednice, ne uzimajući u obzir i negativne činjenice: da je Jugoslavija uz Rumuniju i Albaniju bila najsiromašnija zemlja Evrope mereno BDP per capita i da je realno bila tradicionalna i zaostala agrarna zemlja, sa slabim ili skoro nikakvim demokratskim institucijama i slabim rezultatima u vladavini prava. Sa druge strane, oni sa levog spektra (komunisti, socijalisti, tkzv progresivna inteligencija i sva njihova ideološka čeda oličena u nvo-ima i ljudskopravašima) satanizuju Kraljevinu, a idealizuju Republiku, nemajući u vidu surovu jednopartijsku diktaturu i jednoumlje (demokratske institucije i vladavinu prava i ne pominjem jer uglavnom nisu ni postojali). Ono što mi zapada u oči je to da skoro niko od njih u međusobnim sukobima ili ličnim kontenplacijama uopšte ne razmišlja o fundamentalnim razlikama u ekonomskim sistemima koji su postojali između te dve državne tvorevine. Ponekad se samo spomene kako smo oduvek bili visoko zadužena zemlja - ljubitelji SFRJ kažu kako je Kraljevina grcala u skupim inostrranim dugovima, a ljubitelji Kraljevine da je SFRJ takođe neslavno prošla sa istima i bankrotirala 1981. Ovde ću malo pobliže osvetliti ova dva naizgled slična, a u suštini potpuno različita događaja tj dva bankrotstva Jugoslavije.

Prvo bankrotstvo

Prvi spoljni javni dug Srbije je bio tjzv Ruski dug iz 1876. u iznosu od 2,13 miliona rubalja, sa kamatom od 6% koji je uzet za nabanvku ratnog materijala. Svi naredni dugovi su uzimani na Zapadu (banke Austro-Ugarske, Nemačke i Francuske, kao i njihovi konzorcijumi) uz za to vreme relativno visoku kamatnu stopu od 5% (ali ta kamatna stopa je bila uporediva sa onom ostalih balkanskih zemalja toga vremena). Kraljevina Srbija je zaključila više zajmova sa francuskim bankama pred Prvi svetksi rat koje je kasnije unela u novu državu. To su bili:
  • Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1906. na 50 godina sa kamatnom stopom od 4,5%
  • (opet) Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1909. uz isti rok otplate i kamatu
  • Zajam za pokriće troškova Balkanskih ratova iz 1913. na 50 godina i kamatom od 5%
Ukupna suma ovih zajmova je bila 495 miliona francuskih franaka (95+150+250). Ovi dugovi su bili uredno isplaćivani čak i za vreme Prvog svetskog rata i okupacije Srbije, iz rezervi Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije koja je bila smeštena do kraja rata u Marseju, u prostorijama Banque de France. Prvi svetski rat je doneo do tada nezapamćena razaranja i ogromni troškovi njegovog vođenja su naterali vlade zemalja učesnica u ratu da se zadužuju nemilice u inostranstvu, a potom i da se okrenu štamparskim presama i inflacionom pokrivanju troškova. Veliko povećanje novčane mase u opticaju je naravno dovelo do pojave inflacije, što je na kraju dovelo i do napuštanja dotadašnjeg pariteta evropskih valuta prema zlatu, i doprinelo kasnijem napuštanju zlatnog standarda. Francuski franak je zbog inflacije tokom rata izgubio 80% svoje vrednosti prema zlatu - dakle, za istu količinu franaka biste dobijali samo petinu predratne količine zlata. Vlasnici obveznica tih dugova su se time smatrali pogođenim i već od 1924. su tražili da se isplata duga više ne vrši u francuskim francima (istom sredstvu koje su oni dali) već u zlatu, i to po predratnom paritetu. Vlada (tada) Kraljevine SHS se naravno nije smatrala odgovornom za depresijaciju franka u odnosu na zlato, već je smatrala da su prave adrese za žalbu Banque de France koja je do tog stanja dovela prevelikom emisijom papirnog novca. Naravno, na tome nije ostalo i stvar je dospela do Stalnog suda međunarodne pravde u Hagu (zvuči li vam nekako poznato?). Taj sud je na našu žalost prihvatio žalbu vlasnika državnih obveznica i presudio u njihovu korist i 1929. naložio dalju otplatu zajma u zlatu. Na taj način je praktično dug upetostruen. Prema pregovorima koja je (sada) jugoslovenska vlada vodila sa poveriocima, od 1930. se dalja isplata izvršavala u protivrednosti zlatnih franaka ali sa malim olakšanjem jer se prvo plaćalo 55% u zlatu, a ostatak u paprnim francima, da bi se polako taj udeo zlata povećavao da bi dostigao 1958. svih 100%, a zadnja tranša bi bila isplaćena 1972. Opet, ovoliko veštačko povećanje dugova je imalo snažan udarac na javne finansije, a naročito na devizne prilive - dok je 1929-1930. utrošeno 7,7% deviznih prihoda na otplatu zajma već 1932-1933. taj iznos se popeo na 33% deviznog priliva. Stanje je još pogoršala Velika depresija jer je dodatno smanjila devizni priliv na nekoliko načina. Prvo, zbog hronične nestašice deviza, nestabilnih kurseva valuta i uspostavljanja deviznih ograničenja u međunarodnoj trgovini, uspostavlja se sistem međunarodnih klirinških ugovora, prema kojima su centralne banke isplaćivale izvoznicima iz svojih zemalja novac u domaćoj valuti, da bi na kraju godine uporedile stanje na međusobnom računu i onda bi strana u deficitu tekućeg bilansa isplatila drugoj centralnoj banci datu količinu deviza. Jugoslavija je bila primorana, radi održavanja međunarodne trgovine, da zaključi kliringe sa svojim najvećim trgovinskim partnerima (Nemačka, Austrija, Francuska, Čehoslovačka, Italija, Švajcarska, Luksemburg, Belgija). Drugo, Nemačka je 1931. prestala da zemljama pobednicama isplaćuje ratne reparacije. Treće, smanjio se iznos iseljeničkih doznaka (najviše iz SAD-a). Zbog svega toga, Vlada Kraljevine Jugoslavije je 1932. objavila moratorijum na otplatu inostranih dugova i pozvala poverioce na pregovore o reprogramiraju dugova, jer više nije bila u mogućnosti da izvršava svoje obaveze. Ovde je jako bitno napomenuti da država time nije prekinula ni jednom prilikom redovnu isplatu državih zajmova naplativih u domaćoj valuti, dinarima, a nije pribegavali ni inflaciji da bi smanjila njihov iznos. Već 1933. je sklopljen novi dogovor sa povericima da se svi spoljni državni dugovi u naredne 3 godine plate 10% u devizama, a 90% u novim obveznicama sa kamatom od 5%, očigledno se nadajući da će se stanje sa deviznim prilivom popraviti u bliskoj budućnosti. Međutim, to se nije deislo, i sklopljen je novi ugovor prema kome je u narednom dvogodišnjem periodu 15% plaćano u devizama, 45% u novim obveznicama a preostali deo od 50% je otpisan. Isplata ostatka duga je trebalo da bude nastavljena po prvobitno utvrđenim pravilima, što se i desilo jer se priliv deviza u međuvremenu povećao zato što su napušteni klirinški ugovori sa Francuskom, Belgijom i Švajcarskom.

Drugo bankrotsvo

Zaduživanje u inostranstvu je igralo važnu ulogu u finansiranju privrednog razvoja SFRJ, naročito pošto su se smanjili prilivi po osnovu ratnih reparacija i međunarodne ekonomske pomoći (što bilateralne, što multilateralne). Tom trendu su pogodovala dešavanja na svetskim finansijskim tržištima, gde se pojavila velika količina jeftinog kapitala tkzv petrodolara, koje su arapske zemlje dobile povećanjem cene sirove nafte stvaranjem kartela OPEC. Takođe, od pomoći je bilo i donošenje Zakona o kreditnim odnosima sa inostranstvom, koji je omogućio preduzećima da se zadužuju u inostranstvu i da devize dobijene kreditima pretvore u dinare. Na taj način je zaduživanje u inostranstvu postalo pokriće za povećanje potrošnje u zemlji - na sve to treba napomenuti tada postojeći sistem samoupravnog socijalizma koji je to doveo do apsurda. Preduzeća su se zaduživala ukoliko su iole imala mogućnosti za tako nešto, znajući da će im u slučaja poteškoća sa otplatom duga država priteći u pomoć. Sa druge strane, dobijeni krediti su se uglavnom trošili nenamenski jer su radnički saveti često ta sredstva prebacivali iz investicija u isplaćivanje plata, viškove zaposlenih, gubitke po završnim računima ili podizanje novih komercijalnih zgrada preduzeća. Ilustracija povećanja spoljnog zaduživanja je da je u periodu 1965-1971. on povećao za 2 milijarde USD, a 1971-1977. za novih 6,3 milijarde. Stanje se još više pogoršalo 1977. donošenjem Zakona o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima sa inostranstvom, kojime su republike i pokrajine dobile samostalnost u skoro svim ekonomskim poslovima, pa i kreditnim, sa inostranstvom. Međutim, njime su republike i pokrajine imale pravo da se zadužuju u inostranstvu ali se preskočila njihova obaveza vraćanja pozajmljenog kapitala. Predviđeno je bilo i dogovaranje o mogućoj visini zaduženosti republičkih jedinica, ali bez ikakvih kaznenih sankcija u slučaju njihovih prekoračenja (zvuči li vam poznato?). Time je pokrenuta nova lavina inostranog zaduživanja pa je za samo 3 godine 1977-1981. spoljni dug povećan sa 9,3 na vrtoglavu cifru od 18,4 milijarde USD. Time se SFRJ pridružila grupi najzaduženijih zemalja sveta i našla se u društvu Argentine, Bolivije, Brazila, Čilea, Obale Slonovače i Nigerije. Drugi naftni šok je još više pogoršao situaciju jer dodatno povećao cene najvažnijih uvoznih sirovina (nafta) i svetsku ekonomiju doveo u ozbiljni sistemsku krizu. Dok se se kapitalističke zemlje sa njom uspešno izborile promenivši sistem privređivanja novom fazom privatizacije do tada glomaznog javnog sektora i uvođenjem novih tehnoloških inovacija u proizvodni proces, za to vreme socijalističke zemlje su se vrtele u začaranom krugu. Devizni prilivi su se jako smanjili sbog skupljeg uvoza, i smanjenog izvoza, a povećanje kamatnih stopa na svetskom finansijskom tržištu je smanjilo mogućnost za novim zaduživanjem u inostranstvu. I ubrzo su zemlje Centralne i Istočne Evrope morale da proglase nemogućnost dalje otplate svojih dugovanja - to su uradile Poljska, Mađarska i Rumunija, a od 1983. im se pridružila i SFRJ, sa spoljnim dugom većim od 20 milijardi USD. Ova cifra ne deluje nešto velika, ali stvar postaje mnogo jasnija kada se ona iskaže u današnjoj vrednosti američkih dolara, koja premašuje 100 milijardi. U pregovorima sa MMF-om koji su usledili dogovoreno je reprogramiranje kroz produžeje rokova otplate, kao i delimično refinansiranje odobravanjem povoljnih kredita. Te mere su znatno smanjile obaveze SFRJ, jer je spoljni dug time smanjen za 30% tj za oko 7 milijardi dolara d0 1990.

Kratak zaključak

Bankrotsva dve Jugoslavije deluju samo na izgled slično. Prvo bankrotstvo javnih finansija je bilo izazvano krizom likvidnosti, koja je nastala prvo veštačkim povećanjem javnog duga odlukom Međunarodnog suda pravde da se ostatak duga ne isplaćuje više u papirnom novcu, nego u zlatu i to po predratnom paritetu. I pored toga, Kraljevina Jugoslavija je uspevala da odgovori svojim međunarodnim obavezama sve do primoranosti da sklopi sistem bilateralnih kliringa sa svojim trgovinskim partnerima jer je time izgubila najveći deo deviznog priliva. Čim se stanje u međunarodnoj trgovini popravilo nakon 5 godina, otplata dugova je nastavljena kao i ranije. Sa druge strane, drugo bankrotstvo je bilo izazvano krizom solventnosti koje je bilo izazvano problemima strukturalnog dugoročnog karaktera. SFRJ iz tog problema nikada nije ni izašla, a on ju je čak i nadživeo jer se nastavio u većini zemalja sadašnjih nezavisnih država, a nekadašnjih njenih republika. Ona je problem prezadužensoti uspela da prevaziđe tek otpisom velikog dela tog duga, kao i reprogramiranjem i refinansiranjen njegovog ostatka od strane svojih kreditora i MMF-a.

9 comments:

  1. Занимљив приказ и честитке на анализи само бих имао пар коментара на увод.

    Краљевина Србија је чини ми се била, мерено у БДП per capita, Бугарске и Румуније. Пар година касније, утапањем економски неразвијених делова Турске и Црне Горе као и ратног разарања Србије, СХС/Југославија је била на приближном нивоу како рекосте Румуније, Албаније и чини ми се и Бугарске, као што сте приметили, као примарно аграрна привреда.

    Оно што већина апологета СФРЈ економског чуда и индустријализације превиђа јесте да је гледано по истом критеријуму (БДП per capita) све до 1990. СФРЈ заостајала иза Источне Немачке, Пољске, Чехословачке, Мађарске, а чини ми се у 50-им иза Бугарске.

    Што се демократских институција тицало, Србија 1918. је у источној и централној Европи имала најдужи низ демократске традиције (у виду институција и опште владавине), дужи од Аустрије (која је била најблаже речено апсолутистичка монархија која није имала ни устав док је у Србији постојао покрет Уставобранитеља) али и Немачке са све наслеђем Прусије.

    Краљевина СХС/Југославија је управо због уједињења са пределима који нису имали демократског искуства (бивша Аустрија, Угарска, Црна Гора, Турска) али и личних амбиција Краља Александра I представљала регресију за грађане Краљевине Србије (парламентарне монархије) те је нова Краљевина била уставна и парламентарна монархија где је Монарх имао моћ распуштања Скупштине која је њему била подређена. Додатну препреку демократским институцијама је представљао хетерогени верски и етнички састав земље без премца у Европи.

    Што се тиче (одсуства) владавине права, волео бих да ми то појасните на основу чега сте закључили. Да ли постоји неки имовински спор који потиче из тог периода? Аграрном реформом су чак обештећени и турски велепоседници (аге и бегови) који су, подсетићу вас стицали земљу у бесправном систему (где је немуслиман био грађанин другог реда чија реч је вредила мање од оне муслимана). Није ми познато да су Карађорђевићи иједан педаљ земље присвојили током Александрове диктатуре између суспендовања Видовданског устава 1929. и октроисања устава 1931. (период апсолутизма 1929-1931), напротив чак су пронашли претходне власнике Брда код Крања негде у Аустрији, исплатили их да би затим обновили тај замак и себи ту сместили једну од резиденција. Тај период, међуратни, је иначе период када је широм Европе владала позитивно-правна школа а до коначне хармонизације је Краљевина Југославија на свом тлу примењивала неколико различитих грађанских законика који су потицали из претходних краљевина, колико се придржавала владавине права. Комунисти су пак дошли направили tabula rasa да би затим кршили сопствено право и арбитрарно поступали од случаја до случаја што је народима бивше СФРЈ у аманет оставило Пандорину кутију звану имовинска права...

    ReplyDelete
  2. Što se tiče visine BDP pc, prema podacima Statističkog godišnjaka Jugoslavije iz 1991, SFRJ je sve do 1988. znatno zaostajala za ostalim socijalističkim zemljama (uporediti nivo od 890 USD sa onim poljskim od 1460 i mađarskim od 1580 iz 1960, pa opet 2620 sa 3900 i 4180 iz 1980. i 2680 sa 1850 i 2460 iz 1988). Prica da je za vreme Tita bilo mnogo bolje nego u ostalim socijalizmima je samo još jedan od istorijskih mitova na kojima se temelji naša svest o prošlosti. Tačne podatke za Kraljevinu Srbiju nisam mogao da nađem već samo poređenja kod nekih istoričara bez tačnih cifri. Ako su SHS priključeni delovi sa feudalnom i gotovo naturalnom privredom (Makedonija, Kosovo,Dalmacija i Sandžak) takođe su i oni mnogo razvijeniji (Slovenija, Vojvodina i Slavonija). A ja sada vas molim da mi pojasnite kako ste zaključili da je Habsburška bila apsolutistička monarhija? Jeste do donešenja svog prvog ustava kao i svaka druga zemlja (osim naravno Velike Britanije koja je u tom smislu malo posebna jer ni danas nema pisani ustav), ali posle toga nije bila to nipošto. Pruska takođe. Ono što bi mogli sa našim stavovima danas da im prigovorimo (a fala bogu, ja to i radim) je veliki uticaj vojske na vođenje države kao i dvorske kamarile, ali to baš i nije bio izuzetak u tadašnjo Evropi(pogledajte npr našu Crnu ruku). Ona je bila za to vreme relativno demokratska zemlja (pravo glasa je imalo nešto manje od 20% stanovnika, što je bilo oko evropskog proseka a tako je bilo u Srbiji: pravo glasa nisu imale žene, mlađi od 21 godine, vojnici na odsluženju vojnog roka i oni koji nisu imali dovoljno imovine da na nju plaćaju relativno nizak poreski cenzus). A nasi ustavobranitelji su bili ipak grupa oligarha koja je branila pravo njih 17 članova Državnog saveta da vlada Srbijom umesto kneza Miloša. I taj turski ustav koji su branili je bio jako restriktivan po pogledu mnogih politickih prava, da ne pominjem što je za veći deo njihovog mandata Srbijom vladao zapravo ruski konzul koji je smenjivao popečitelje po svojoj volji. Elem, što se tiče slabosti demokratskih institucija u Kraljevini Srbiji toplo preporučujem knjigu "Srbija 1804-2004 tri viđenja ili poziv na dijalog" prof Ljubodraga Dimića, šefa katedre za savremenu istoriju na Filozofskom fakuletetu, Dubravke Stojanović (a i njenu malo razrađeniju knjigu "Ulje na vodi")i Miroslava Jovanovića. T oje prva knjiga koja je malo pkrenula dublje promišljanje o Srbiji tih godina. Kada sam govorio o nedostatku demokratske tradicije, nisam mislio na nepostojanje institucija već na njihovu slabost i ne na nepostojanje slobodnih ustava i zakona već na nihovo nesprovođenje. (Podseća li vas ovo na današnje vreme?) Da spomenem samo neke događaje: nerazjašnjene smrti Ilke Marković i braće Novaković u zatvoru, aferu Balugdžić, bankrot l'Union generale, suđenja posle Topolskog ustanka, raspuštanje skupštine kada vladaru nije bila po volji i biranje u nju ljudi koji su imali samo 2 glasa u svojoj jedinici nezakonitom diskvalifikacijom ostalih, "narodni odušak" kada je pobijeno oko 140 naprednjaka kada su pali sa vlasti itd. Opštu korupciju među činovništvom u državnim institucijama da ne spominjenm, kao i jak uticaj vojske i na dvor i skupštinu.

    ReplyDelete
  3. Za neki tačan imovinski spor ne mogu vam reći, nešto skoro nisam kopao po arhivama gledajući sudke presude. Ali je kvalitet, nezavisnost i nepristrasnost sudstva često dovođenja u pitanje u Kraljevini Jugoslaviji, od strane domaćih istoričara. Mislim da je ta država za stanovnike Stare Srbije bila očiti napredak u smislu pravne sigurnosti u odnosu na turski zeman, ali da baš nije imala šta mnogo da ponudi ostalim regionima. A što se tiče agrarne reforme, ona je bila sprovedena na teritoriji cele zemlje, i za to su uzeti državni zajmovi, ali po malo nelogičnom sistemu jer nisu svuda sprovedena ista pravila: u Dalmaciji je država napoličarima koju su zemlju obrađivali od pre 1878. dala besplatno (platila odštetu prethodnim vlasnicima), dok su oni kasniji morali da sami plate jednu polovinu odšete a drugu država, u Makedoniji i na Kosovu je opet sve bilo besplatno za sve, a u Vojvodini i Slavoniji su morali sve sami da plate. Činjenica da Karađorđevići nisu krali ili otimali zemlju ne znači da je Kraljevina bila super uređenja država. Da je tako, Rade Pašić ne bi zgrnuo toliko para prodajući vojsci brašno za hleb pomešano sa peskom tokom rata, a Stojadinović se ne bio obogatio na državnim obveznicama duga kako je uradio (rekao je da država ne može da nastavi da ih plaća, pa kada im je pala cena na berzi i pokupovao ih onda je sutradan rekao da će ih država ipak isplatiti). Mada, jedan moj druga sa Filozofskog mi je rekao da je gledao prihode kralja Aleksandra iz njegove civil liste i da mu to izgleda jako sumnjivo da su samo njima mogli da finansiraju onolike dvorove (Novi i Beli, Bled, Miločer) i zaista skupe kolekcije umetnina. Ali opet, sa druge strane, kraljica mArija je sigurno unela dosta novca kao miraz u brak, ipak je bila rumunska princeza iz bogate nemačke dinastije Hoencolern.

    ReplyDelete
  4. Odličan članak Mihailo i veselim se drugom dijelu. Postoje li neke knjige o ekonomskoj historiji Jugoslavije u kojima se mogu naći detaljniji podaci o ovoj temi? Ja imam samo jednu, Mije Mirkovića, i ta nije zadovoljavajuća.

    Je li haaški sud svim međudržavnim ugovorima presudio da se vraćaju u zlatu ili je stvar u tome da je Jugoslavija nadrapala kao mala i nevažna država?

    ReplyDelete
  5. Hvala na komentaru. Što se tiče ekonomske istorije Jugoslavije, ona je slabo obrađivana uopšte. Pored Mirkovića, time se bavio još jedino Nikola Vučo, mada je to bilo pre skoro pola veka, tako da je krajnje vreme da se uradi nešto novo. Koliko sam do sada video, najveći broj istoričara koji su se u zadnje 2 decenije bavili ovom temom su to radili kako bi pokazali kako je Srbija/Hrvatska/kojagodzemlja bila zapravo sužajn Jugoslavije koja joj nije dala da se razvija. Tu ima mnogo politike, ali vrlo malo nauke. Elem, najbolja knjiga na koju sam naišao da se bavi temom državnih finansija u Srbiji i potom Jugoslaviji je Stari državni dugovi: prilog ekonomskoj i političkoj istoriji Srbije i Jugoslavije 1862-1941 Dragane Gnjatović (uzgred budi rečeno, moje bivše profesorke). Pitao sam je za to da li smo mi bili jedini koe je tako presuđeno, ali ni ona nije bila sigurna da mi kaže. Ja nekako mislim da ipak nismo ni mi bili jedini, jer recimo moratorijum na otplaćivanje ratnih reparacija iz Lozane 1923. je doveo i do prećutnog moratorijuma na otplate ratnih dugova - tako je i SHS/Jugoslavija prestala da otplaćuje te dugove Americi, Britaniji i Francuskoj. Dakle, tu su pravila igre važila jednako i za velike i za male, a to je baš jedno od pitanja gde sam mislio da će baš biti obrnuto.

    ReplyDelete
  6. Na osnovu čega ste SFRJ proglasili republikom?

    ReplyDelete
  7. Socijalistička Federativna REPUBLIKA Jugoslavija... Zar ne?

    ReplyDelete
  8. Краљица Марија је из личних средстава изградила вилу у Милочеру, која је и била њено власништво (нормално) и коју је оставила у наследство синовима Петру, Томиславу и Андреју.

    ReplyDelete
  9. Свечани дочек Краља Петра II у Србију

    Драги пријатељи,

    овакав историјски догађај је нешто што се не сме пропустити, докажимо да знамо како се поштује и дочекује Краљ Петар Други, након 72 године изгнанства!

    Покажимо да они који су протерали Краља из земље нису успели да га протерају из наших срца!

    Видимо се у уторак у 14 часова испред Двора!

    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:415690-Petar-II-Karadjordjevic-na-putu-za-otadzbinu

    http://www.facebook.com/events/201754796632219/

    ReplyDelete