Da sam budući ministar finansija

Najnoviji tekst za novosadski Dnevnik: "Da sam budući ministar finansija". Evo i moje originalne verzije teksta:

Teška vremena iza nas ali i sumorna perspektiva nameću reviziju dosadašnje fiskalne politike. Ministarstvo finansija temeljni je stub na koji se oslanjaju svi reformski potezi preko potrebni za modernizaciju Srbije. Ministarstvo finansija, u narednom periodu, mora se koncentrisati na konsolidaciju javnih finansija, poresku reformu i pripreme za ključne reforme javnog sektora. Problem koji tinja u javnim finansijama je veliki strukturni deficit budžeta koji će ove godine verovatno biti oko 4.5% bruto domaćeg proizvoda a nivo zaduženosti će verovatno dostići oko 49 procenta BDP. Iako ove brojke ne deluju alarmantno, iza kulisa se događa strukturni lom koji je trenutno slabo vidljiv ali u perspektivi vodi ka Grčkom scenariju, budućida se ne nazire kraj politike zaduživanja. Kamatna stopa po kojoj se sada zadužujemo viša je od 7 procenata što se smatra određenom vrstom održive granice a troškovi na kamate će dostići milijardu evra u 2014. godini.

Donošenjem pravog programskog budžeta, postavio bih uravnoteženje budžeta u roku od tri godine kao primarni zadatak ministarstva. Prvo je potrebno da se primarni budžet (bez izdataka na kamate) prevede u suficit što bi omogućilo da počnemo da smanjujemo javni dug. Ova politika usmerena je ka ispunjenju nekoliko ciljeva među kojima su najvažniji osiguranje dugoročne fiskalne stabilnosti zemlje, signaliziranje investitorima da je naš dug siguran i sledstveno obaranje kamata na dug i smanjenje dugoročnih troškova kamata. Buduće dugoročno zaduživanje opravdano je samo u slučaju finansiranja nužnih infrastrukturnih projekata ili reformskih procesa.

Neophodne reforme 

Jedini dugoročno održiv način da se dođe do konsolidacije javnih finansija je smanjenje državne potrošnje. Trenutno, najviše prostora postoji u javnim nabavkama i administraciji. Javne nabavke je potrebno učiniti transparentnim i jeftinijim za šta je potrebna promena zakona i metoda rukovođenja upravom. Manje nabavke mogu se obavljati preko lokalnih potrala i depersonalizovanih javnih internet licitacija. Administracija je doživela eksplozivan rast u proteklih deset godina i verovatno posluje sa trećinom viška zaposlenih, što bi bio i ciljani nivo otpuštanja u dvogodišnjem periodu. Plata u javnom sektoru mora biti vezana za efikasnost rada, te je neophodan širok i detaljan plan reforme javne uprave. Potrebno je konačno izvršiti „seču propisa“ odnosno prosto ukidanje nepotrebnih propisa i pravila. Nameće se i ukidanje verovatno i do polovine svih državnih agencija i „nezavisnih“ tela i kontrolu njihovog budžeta prema učinku ne prema prostom postojanju.

Za sprovođenje fiksalne konsolidacije, osim značajnog smanjenja potrošnje, potrebno je prikupiti dodatna sredstva kroz privatizaciju Telekoma, Dunav osiguranja, delova EPS-a,  odustajanje od dokapitalizacije Komercijalne banke i dr. Drugim javnim preudzećima potrebno je ukinuti subvencije ali im omogućiti da naplaćuju cene koje prave profit odnosno pripremiti ih za privatizaciju ili likvidaciju. Praksa davanja državnih garancija za dugove javnih firmi opasna je po javni dug i mora se prekinuti. Najbolji metod departizacije javnog sektora je privatizacija.

Dugoročno potrebno je da javni sektor bude manji i odgovornije troši. Najveća rupa u javnim finansijama je svakako penzioni sistem koji je potpuno neodrživ. Alternativa je reforma preko sistema ličnih računa. Pri trenutnim deficitima i stanju privrede potrebno je početak procesa odložiti barem do 2015. godine do kada se sistem mora pripremiti. Prvo se moraaju naplatiti sva zaostala potraživanja i vratiti imovina PIO fondu. Neophodno je gradualno podizati  starosnu granicu za odlazak u penziju i izjednačiti je za oba pola, ograničiti rast prosečnih penzija nešto ispod inflacije (isto bi važilo i za delove javnog sektora) i izvršiti reviziju prava na penziju zbog koruptivne tradicije sistema (na primer, četvrtina penzionera su invalidski penzioneri). Kako bi se očuvao standard najugroženijih penzionera moguće je posebno zaštiti najniže penzije.

Dugoročno, moguće je ostvariti značajne napretke u sektorima obrazovanja i zdravstva ali je za to potrebna opsežan program. Finansiranje mora preći sa direktnog finansiranja isntitucije na finansiranje korisnika kroz uvođenje vaučerskog sistema. Ovaj sistem uvodi privatni sektor u pružanje usluga, otvara konkurenciju koja dovodi do višeg kvaliteta, nižih troškova i efikasnijih sistema obrazovanja i zdravstva.

U Srbiji zapravo ne postoji poreski sistem. Niz poreza, taksi i parafiskalni nameta nagomilan je tako da su porezi regresivni, nepravedni po svim kriterijumima i nepredvidivi. Prostor za dodatne prihode je mali ali postoji u podizvanju poreza na profit, možda i do nivoa od 20 procenata sa sadašnjih efektivnih 6 do 7 uz reviziju i ukidanje dela oslobađanja. Investicije se privlače boljim poslovnim okruženjem, efikasnim prirvrednim sudovima, primenom stečajnog zakona, ukidanjem parafiskalnih nameta, kontrolom korupcije na svim nivoima i nižim porezima na rad. Subvencije investitorima za nova radna mesta, niski porez na dobit privlače malo, i to veoma loših, stranih direktnih investicija.

Mora se obezbediti oštriji i odlučnija kontrola godišnjeg poreza na dohodak  kako bi najbogatiji koji proizvode dohodak u Srbiji zaista ovde i platili porez. Ključni krajnji cilj navedenih reformi bio bi da se, zajedno sa reformom finansiranja zdravstva i privatizacijom penzionog sistema, izjednači oporezivanje dohodaka iz svih izvora te zamena trenutnih poreza i doprinosa sa oporezivanjem dohodaka jedinstvenom stopom – „flat tax“ sistem.

Težak i pravi put

Cilj ovog teksta je da se ukaže na drugčiju viziju upravljanja javnim finansijama te da postoje alternative trenutnoj potrošačkoj politici. Za izgradnju modernog društva potrebno je voditi odgovornu politiku koja u domenu javnih finansija. To je jedino moguće uz smanjenje trenutnog nivoa javne potrošnje što je podrazumeva sprovođenje ključnih strukturnih reformi javnog sektora. Politika ministarstva finansija mora biti kormilo koje čuva brod da ne odpluta niz reku finansijske propasti. Dugoročan prosperitet nemoguće je postići bez srednjeročnog perioda štednje, odgovornog i smanjenog trošenja para i sveopšte reforme ka efikasnijoj i produktivnijoj tržišnoj privredi.