Otpuštanje i otpremnine

Zakonodavna zaštita zaposlenja (ZZZ) u Srbiji prilično je darežljiva i netipična. Poslodavac ukoliko želi da otpusti zaposlenog (zbog smanjenja troškova, reorganizacije, restrukturiranja preduzeća i sl.) mora da plati veoma visoke otpremnine. Obično se otpremnine definišu kao broj mesečnih plata koje poslodavac mora da plati prilikom otpuštanja a visina naknade zavisi od dužine zaposlenja kod poslodavca. Ne i u Srbiji!

Otpremnine se u Srbiji određuju prema ukupnom radnom stažu i ta zaostavštivna socijalizma ima veoma pogubne posledice. Firme su veoma oprezne prilikom zapošljavanja ljudi sa mnogo iskustva, preduzeća se generalno teško odlučuju na ugovore na neodređeno jer im nad glavom stoji veoma veliki potencijalni trošak. 

Ovo isto važi i za državni sektor. Tako svi partijski zaposleni ljudi mogu očekivati visoke otpremnine kada se bude išlo na otpuštanja u javnom sektoru (ako ikada do toga zaista dođe). Zapravo, pošto su visoke otpremnine, da bi se ostvarile dugoročne uštede u javnom sektoru, ministarstvo finansija mora da "uloži" u otpuštanje. Dakle država mora da se zaduži ili prikupi dodatna sredstva za otpremnine jer su troškovi otpremnina gotovo uvek viši od troškova zarada u godinu dana. Otpremnine svakako nisu bila prva stvar na koju pomisle ministri finansija kada neko kaže otpuštanje. Ali ZZZ može da objasni delom zbog čega će otpuštanje ići veoma teško u javnom sektoru i zašto će plan da se deficit sledeće godine spusti na 3,5% biti teško ostvariv. Jer da bi se otpustio radnik iz javnog sektora mora da mu se plati otpremnina koja je još i viša od ukupne vrednosti njegove godišnje bruto plate. 

Jedini način da se uštedi u javnom sektoru otpuštanjem, bez visokih otpremnina, je da se otpuštaju pretežno praktikanti, pripravnici i mladi sa nekoliko godina radnog staža. Jasno je koliko zastrašujuće deluje ta činjenica.