Frank Zappa o crkvi i porezu

Crkva treba da plaća porez i ne sme dobijati pomoć iz budžeta za svoje svakodnevno poslovanje. Popovi ne smeju imati državne plate ili penzije. Država sme pomagati crkvi u humanitarnim i obrazovnim aktivnostima tamo gde crkva zamenjuje državne programe koji već postoje. Korak dalje, koji je po meni opravdan ali diskutabilan, da se crkvi uvedu fiskalne kase, mi se veoma dopada. Pravoslavna i katolička crkva, kao i islamske zajednice imaju važno mesto u društvu ali moraju poštovati principe građanskog društva, ne obratno.

Gde su automobili?

Pustimo raspravu oko toga da li je Severna Koreja komunizam ili neki drugi sistem. Nije to ovde toliko bitno koliko ilustracija koja sledi, a koja vas navodi da razmišljate o principima po kojima funkcionišu Severna i Južna Koreja. Kliknite na fotografije dole da ih uvećate.

Pjongjang - centar

Pjongjang - stambeno naselje

Da ne bude zabune, fotografije jesu snimljene ujutru, pa je to možda razloz zašto nema automobila u centru, ali to svakakao ne objašnjava zašto ih nema na periferiji u stambenom kvartu? Cela mapa Pjongjanga ima istu situaciju, automobila nigde na vidiku. Hajde da pogledamo kako izgleda Seul, glavni grad Južne Koreje, u istoj (trudio sam se da je ne menjam) razmeri:

Seul - stambeno naselje

Seul - centar

Možda sam izabrao pogrešne delove gradova da preuzmem fotografiju, mada sam kroz Wikipediju došao do informacija na osnovu kojih sam napravio ove printscreen-ove. Ako meni ne verujete, slobodno hodite na Google maps i uverite se sami koliko se razlikuju satelitski snimci dva grada. Gde su automobili? Mislite o tome.

Stanje javnog duga Srbije u 2013.

Javne finansije Srbije su u velikim problemima. Od početka krize, budžetski deficit je samo rastao, a prethodne godine je dostigao rekord od oko 2 milijarde evra. Javni dug se u 4 godine, bezmalo, udvostručio. Postavlja se pitanje održivosti strukture javnih rashoda Srbije te održivosti javnog duga na duži rok. Za početak, pogledajmo koje su perspektive stanja javnog duga u 2013. godini.

Javni dug Republike Srbije na kraju godine u milijardama evra[1]

Osnovni generator javnog duga je deficit budžeta republike. Dva su osnovna načina kako da se smanji javni dug. Može se smanjiti javna potrošnja uz iste poreze, formirati suficit, iz kog bi se dug postepeno vraćao. Druga opcija je prodaja imovine i preduzeća ta namirenje dugovanja iz kapitalnih prihoda. Kako je ova druga opcija poprilično presušila, ostaje smanjenje deficita kao jedini realan izbor.

Prethodne godine deficit konsolidovanog budžeta države iznosio je oko 7% BDP. Plan, cilj i dogovor sa MMF, probijeni su tokom leta, ali ni posle rebalansa, prihodi nisu uspeli u dovoljnoj meri da sustignu rashode, te je rezultat poražavajući. Nova Vlada je promovisala program fiskalne konsolidacije koji smo još ranije ocenili kao veoma optimističan. Pod uslovom da sledeća poljoprivredna godina bude relativno uspešna, da se kriza u EMU ne zaoštri, da FIAT ostvari planiranu prodaju, da dinar ne oslabi previše, da se inflacija smiri te da državne investicije, kao nikada do sada, daju pozitivne rezultate, moguće je da se ostvari 2% rasta u ovoj godini. Ukoliko neki od ovih elemenata zakaže, neće biti ostvaren rast privrede, ali i željeni rast prihoda države u ovoj godini i plan fiskalne kosolidacije može propasti.

Deficit će biti prepolovljen preko džepa građana

Plan fiskalne konsolidacije podrazumeva veliki rast prihoda u ovoj godini od 25% (u dinarima). Prihodi budžeta u januaru 2013. godine, zaista su premašili prihode iz januara 2012. godine za 25%. Međutim, treba imati u vidu da je inflacija u istom periodu 13%, da je PDV podignut sa 18 na 20 procenata, da su podignute akcize na gorivo, cigarete i alkohol. Direktnim porezima prikupiće se najveći deo planiranih viših prihoda. S druge strane, nema smanjenja javnih rashoda već, uglavnom, njihove prekompozicije. Dolazi do povećanja stavki subvencija, državnih investicija, programa direktne pomoći privredi i investicija javnih preduzeća iz kredita koje garantuje država.

Dakle, svo smanjenje deficita koje se planira u ovoj godini, dolazi prevashodno iz povećanja poreza i inflacije. Međutim, i povećanje poreza i inflacija samo su jednokratni mehanizmi pokrivanja javnih rashoda. Dugoročna održivost duga zavisiće isključivo od strukture finansiranja deficita i dinamike daljeg zaduživanja, koja će direktno zavisiti od sposobnosti da država smanji svoje prihode. Ako nema planiranih smanjenja rashoda, a prema planovima ministarstva finansija ta smanjenja su ništa prema povećanju državnih rashoda u subvencije, investicije i pomoć, ne možemo biti optimistični prema perspektivi smanjenja duga.

Javni dug Republike Srbije, na kraju godine, kao procenat BDP

Planirana stabilizacija duga nerealna

Javni dug je na kraju 2012. godine iznosio preko 17,5 milijardi evra, odnosno oko 65% BDP. U fiskalnoj strategiji, Ministarstvo finansija planira da se odnos duga prema domaćem proizvodu stabiliše što je potpuno nerealno. Ove godine na naplatu dolazi 3 milijarde evra duga, dok je za pokrivanje deficita potrebno još oko milijardu i po. Verovatno je da će Ministarstvo finansija uspeti da refinansira tih 3 milijarde po nižim kamatama, što dugoročno može biti povoljno, ali u narednoj godini neće imati efekta na stabilizaciju duga. Sveukupno, do kraja 2013. godine, javni dug mogao da preskoči 19 milijardi evra. Sa, u najboljem slučaju, 2% rasta BDP, dodatnih 1,5 milijardi evra duga čini barem preko 68% BDP, a možda i više ako dođe do drastičnijeg skoka kursa evra. Dakle, uz razumne pretpostavke o privrednim kretanjima, postizanje cilja fiskalne strategije Ministarstva finansija za narednu godinu, javnog duga u visini 65,2% BDP, nije moguće bez prodaje nekog od javnih preduzeća ili ogromnih donacija do milijardu evra. 

Zaključak

Sa visionom duga na kraju godine može se licitirati do u beskraj. Jedno je sigurno, uz i dalje visok deficit, sa rastom kursa evra, šanse da se javni dug stabiliše su potpuno nerealne. Ključna stvar je prepoznati da je i ova vlad nastavila politiku prethodnih – potrošnja van svake mogućnosti finansiranja – bez fundamentalnih promena. Zaposlenost, plate u javnom sektoru i penzije nisu smanjivani, uglavnom je dolazilo do nadprosečnih povećanja, uz rasprostranjene programe državnih intervencija, subvencija, investicija i javnih programa svake vrste, a nema nikakvih naznaka da bi suprotno moglo da se dogodi uskoro. Bez jasnog plana drastičnog smanjenja javnih rashoda nema ni mogućnosti za kreiranje suficita i dugoročno obaranje duga. Druga opcija, prodaja porodične srebrnine, došla je do samog kraja, jer je malo šta ostalo za prodaju. Reforme, liberalizacija i dalja privatizacija su ostavljeni su za neka druga vremena. Rezultat je 9 milijardi evra novog duga tokom ove krize, bez jasne vizije kako će se taj novac vratiti.

---

[1] Uprava za javni dug, Ministarstvo finansija

Koliki je javni dug Srbije?

Kontrolor.rs je objavio animaciju koj na slikovit način opisuje visinu javnog duga Srbije i koliko to zapravo iznosi kada se prevede na novčanik običnog građanina. Podržite inicijativu za postavljanje semafora javnog duga koju je do sada potpisalo skoro 10.000 građana.

Libek u top 4 libertarijanske organizacije

Students for Liberty svake godine, na svojoj godišnjoj konferenciji, dodeljuju nagradu za najbolju organizaciju, pojedinca i događaj vezan za promociju liberalizma. U obzir se uzimaju sve studentske/omladinske organizacije i pojedinci koje se bave promocijom slobode i tržišne privrede. Ove godine, Libertarijanski klub iz Beograda, naši dragi prijatelji i saradnici koji skoro proslavili 5 godina postojanja, ušao je u najuži izbor za ovogodišnju nagradu za organizaciju. Možete glasati, (jednom dnevno najviše!, ako preterate brišu vam se svi glasovi), a link ćete naći na dnu stranice. Podržimo Libek da dobiju priznanje koje su definitivno zaslužili!

Naše jadne finansije

Prenosim vam jednu sliku koju sam našao na zvaničnoj stranici Zorana Živkovića na FB. Slika je zanimljiva jer jako lepo ilustruje koliko je fiskalna politika prethodne vlade bila štetna po budućnost Srbije. Ako uzmemo u obzir kakvo stanje u kasi je nasledila vlada 2001. godina (čiji prvi budžet je bio oko 200 milijardi dinara, ako se dobro sećam), a kakvo prethodna vlada (čiji poslednji budžet je imao deficit oko 200 milijardi dinara), ovi podaci postaju još slikovitiji.

Nisam proveravao detaljno informacija, mada znam da je za januar cifra konsolidovanog javnog duga nešto veća (bliže 17,9 milijardi evra) dok je druga cifra okvirno tačna. Treća cifra dosta zavisi od kursa koji se uzima u obzir, i iskreno ne znam tačne brojke, mada na prvi pogled deluje da je otprilike taj red veličina i odnosa, no sad nije toliko bitno.

Ono što je važno istaći da je javni dug dupliran, da će troškovi kamate u ovoj godini najmanje biti 850 ili 900 miliona evra a naredne godine preko milijardu evra. Dakle, 2 mosta na adi ćemo sledeće godine poslati u inostranstvo samo da otplatimo ono što smo pojeli, bukvalno pojeli, u prethodne četiri godine. Takođe više od 10% budžeta naredne godine otići na kamate što samo dodatno otežava smanjenje deficita, a time i duga, gde se praktično lagano krećemo ka grčkom scenariju, kada je kamata toliko visoka, da se porezima ne mogu pokriti ti troškovi, pa se efektivno dolazi u državni "stečaj". Bankrot se može praktično desiti i ranije, međutim, naravno, naše vlasti ga neće tako nazivati, već terminima poput; kašnjenje penzija, privremeno finansiranje, rebalans kojim se ukidaju prethodno preuzete obaveze i slično. Naći će se već računovodstveni mehanizam, uzajmiće se još koji direktni kredit bratskih zemalja, kojim će se odložiti evidentna činjenica - potpuno smo pukli! 

Srbija, EU i Rusija: razgovor na Radio Beogradu

Pre par meseci sam kao član Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji učestvovao u pisanju rada "Srbija, Evropska Unija i Rusija - analiza ekonomskoh odnosa". Prezentacija tog papira je predstavljena nešto pre nove godine (gregorijanske) u Medija centru, sa dosta novinara, i na poziv Slobodana Nikolića, novinara sa Radio Beograda, Ivan Knežević i ja smo gostovali u emisiji U središtu pažnje na Prvom programu. Snimak možete pronaći ovde.

 Kratak rezime: ekonomski, za Srbiju je prirodno da sarađuje sa evropskim i balkanskim državama, mnogo više nego sa nekim drugim tržištima. Osim toga, investicije u Srbiju dominantno dolaze iz zemalja EU, najvećio deo doznaka naših radnika je takođe poreklom sa tog područja. Saradnja sa Rusijom se ne treba odbaciti, več se treba razvijati ali ne treba imati previše očekivanja od nje - barem u ekonomskom smislu. Sa druge strane, ako se pogleda nivo zajedničke saradnje i odnosa između zemalja članica EU i Ruske Federacije, vidi se da članstvo u tom međunarodnoj organizaciji nije nikakva prepreka već pre preporuka. Dobri su primeru Bugarske i Rumunije, koji su našem slučaju bliži nego slučaj Nemačke. Dalje, za bilo kakav preduslov uspešnog razvoja srpskog društva (a pre svega u ekonomskom smislu) potrebne su nam reforme, pre svega u oblasti vladavine prava i restrukturiranja javnog sektora, a kada je stanje takvo da najveći deo političke elite njih ne želi da sprovede, mehanizam pretpristupnih pregovora se može pokazati kao uspešan instrument za iniciranje i sprovođenje tih reformi.

Korupcija u visokom obrazovanju

Prenosim svoj intervju iz Politike. Ako vam interesuje tema, nastavite da čitate Politiku jer je ovo uvodni članak za seriju tekstova o korupciji i problemima u sistemu visokog obrazovanja, što je prijatno osveženje jer se mediji tom temom bave isključivo ad hoc od slučaja do slučaja, bez dublje analize. Naredni sagovornici će biti studenti koji su učestvovali u tom istraživanju, a verovatno i pokoji profesor ili sagovornik iz Ministarstva.

Има ли корупције на универзитету - Михаило Гајић

Студенти би професорима због мита дали отказ

Корупција је као двосмерна улица

Пројекат под називом „За одговорније универзитете у Србији“ реализовала је Београдска отворена школа у сарадњи са Центром „Улоф Палме“ из Шведске. Идеја пројекта је била, с обзиром на велике проблеме у функционисању високог образовања, да се на њих укаже, али и да се понуде могућа решења.

Део пројекта је и истраживање перцепције корупције. Ако корупцију у ширем смислу дефинишемо као промену постојећих правила понашања зарад стицања личне користи, а личну корист не сведемо само на материјалну, онда се велики број злоупотреба у високом школству може назвати корупцијом. Међутим, уколико се држимо законом дефинисаног појма корупције, онда се она своди само на давање и примање мита.

Корупција је као двосмерна улица, у њу су укључени студенти и наставници, мада налази нашег истраживања показују да се често користи помоћ посредника који учествују у самом чину подмићивања. Дакле, студент који хоће да положи испит давањем новца или неке услуге, неће се обратити самом професору, иако међу студентима круже приче да се углавном зна ко од њих може и хоће тако нешто да уради. Ипак, по правилу се појављује посредник који каже: ја могу да решим твој проблем за одређену услугу или суму новца.

Истраживање корупције је методолошки веома компликовано јер је реч о скривеним радњама које не можете да пратите и мерите као друге појаве. Зато се најчешће мери перцепција корупције, а не сама корупција. Однос између перцепције корупције и корупције је такав да је понекад индекс перцепције већи него што је стварна корупција, а некад је обрнуто.

У истраживању које смо спровели коришћени су анкетни листићи, али и разговори са студентима у такозваним фокус групама. На Медицинском факултету у Новом Саду, у разговору о миту, студенти су помињали чак и износе новца. Говорили су да неки испит „кошта 300 евра“, да у том процесу не може да учествује било ко него само онај ко познаје тог неког посредника. Треба се добро распитати ко је тај неко, што значи да се не може закуцати на врата и рећи: изволите. Осим о овом „механизму подмићивања“, студенти су говорили и о „деци лекара“ и њиховој повлашћености. Наводно се од њих не тражи тако много знања као од осталих студената. Помињали су и тзв. Енглезе, студенте који полажу испите на енглеског језику, а то могу бити и наши студенти, не само страни. Њима се наплаћује већа школарина али се сматра да је то параван за лакше полагање испита.

Шири појам корупције у високом школству другачије се може назвати корупцијом „без дослуха“. То је кад нека јавна служба, у овом случају професор или деканат, не жели да ради свој законом прописани посао ако не добије додатну накнаду. На пример, професори не могу да одрже испит за студенте који не плате пријаву испита. Студенти су приморани на то да би уопште добили услугу коју су већ платили преко школарине или преко буџета државе. Или, други пример, обавезна куповина уџбеника као услов изласка на испит, што је у Србији веома распрострањено.

Ужи појам корупције јесте корупција „са дослухом“, када студент пита професора да ли би хтео да му омогући да положи испит за одређени новац. У тај нелегалан однос су активно укључене обе стране, уз већ поменутог посредника.

Питали смо у овом истраживању какве би требало да буду казне за особе уплетене у корупцију. Студенти сматрају да наставници треба да буду оштро кажњени. Занимљиво је да и професори мисле да њихове колеге треба да буду оштрије кажњени од студената. И то углавном због њихове позиције моћи, а и због знатно већег животног искуства. Мада је једна професорка приметила да и студенти нису деца.

Студенти на новосадском Медицинском факултету исказали су огромно нерасположење према наставницима за које се сматра да примају мито. Највећи број анкетираних би им дао отказ. Студенте би, међутим, казнили суспензијом или јавном опоменом.

Корупција веома лоше утиче на квалитет студија. Ако у високом школству имате лош, нетранспарентан коруптивни систем добићете свршеног студента с веома скромним корпусом знања и умећа с којим треба да се укључи на тржиште рада. Добићемо, дакле, веома лошу радну снагу зато што је корупција смањила квалитет студија. Још већи проблем је у томе што такво друштво губи један од важних моралних ослонаца, с немерљивим последицама и за садашње и за будуће генерације.

Асистент на пројектима у Београдској отвореној школи

Михаило Гајић

објављено: 19.01.2013.

Inflacija vs. Tabaković - 2013

Nova guvernerka NBS, Jorgovanka Tabaković ubrzano srozava ugled institucije kojom rukovodi. Mislim da je izuzetno pogrešan način na koji pokušava da objasni uzroke enormnog rasta cena. Naravno, loša poljoprivredna godina može da izvrši šok na cene hrane ili čak i sve cene. No i da je sve što je navela na RTS tačno, inflacija je u Srbiji izuzetno visoka. Ako je hrana učestvovala sa oko 6% inflacije, šta je sa ostalih 3% koji nisu rezultat rasta hrane prema NBS? U recesiji, kada inflacija miruje u celoj zapadnijoj Evropi, bilo kakav rast cena je visok. Takođe šta je NBS uradila da steriliše rast cena hrane ili monetarni efekat subvencionisanih kredita za likvidnost ili nerealnu apresijaciju dinara? Inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen. Jednokratni rast cena je jedno, on može da traje par meseci tokom žetve ili poljoprivredne sezone, ali zašto sada imamo inflaciju od preko 13%?

Kada se pogleda cela 2012. inflacija je bila oko 12,5%, dok se vrh inflatorne spirale očekuje u martu ili aprilu. Dakle, tek nas čeka njači šok, što će doći, najopipljivije, sa rastom cena energenata (struja i gas), alkohola i cigara. Ukupna inflacija, u takvim uslovima, sve i da dođe do značajnog zaoštravanja monetarne politike, ne može se spustiti spod 8% za celu godinu, ni pod razno. Kada bi NBS pogodila inflacioni cilj do kraja godine, u šta sumnjam, nema šanse da inflacija bude ispod navedenog rocenta. S te strane, gotovo je irelevantno da li ćemo u poslednjem kvartalu imati mesečnu inflaciju preko 5,5% ili ispod toga, ako cele godine rast cena bude dvostruko viši. Treba preživeti narednih 9 meseci.

Moje ranije projekcije kursa, jesu bile pogrešne - verujem da sam precenio značaj mera sterilizacije a potcenio politički faktor. Tako nije došlo do lagane depresijacije u poslednjem kvartalu, već je kurs ostao stabilan na nivou oko 112 din/eur. Međutim, analiza i dalje stoji - čeka nas značajna depresijacija nakon prvih meseci ove godine, kada se potpuno izgube efekti sterilizacije i krene vraćanje subvencionisanih kredita. Zavisno od kombinovanja kretanja kursa i rasta administriranih cena, svašta može da se desi i sa kursom i sa inflacijom.

Šta je zaključak? Guvernerka je neiskrena i zamajava građane. "Ulaženje u ciljanu zonu inflacije krajem godine" ne znači ništa ako se politika NBS ne menja a inflacija besni već godinu dana. Pitanje je da li će do juna mesečna inflacija pasti ispod 9% ili 8%, i trebalo bi da budemo srećni ukoliko se to dogodi. U prevodu, građane čeka oštar pad standarda u prvoj polovini godine. Drugo, obećanje stabilnog kursa nije realno jer je sa ovakvom inflacijom, a u nedostatku kapitalnih priliva, značajna depresijacija neminovna. Čak i da ne dođe do pada nominalnih plata u evrima, u šta ponovo sumnjam, doći će do pada realnog standarda i kupovne moći u evrima. Čeka nas teška godina, sa visokom inflacijom, i obaveza guvernera je da prilagodi svoju politiku, ali i ponašanje, datim uslovima.

Zašto državno finansiranje stanogradnje dugoročno podiže cene

Stiglo je nekoliko pitanja i vidim da nisam dovoljno pojasnio u prethodnom postu prilagođavanje građevinarstva na državnu intervenciju. Kod subvencija kredita je jasno zašto se podižu cenu. Ako omogućite ljudima da jeftinije plate novac kojim kupuju stan, povećaćete tražnju za stanovima. To će za dati broj stanova ili proizvodnju koja uvek zaostaje (treba napraviti novu zgradu) značiti i podizanje cene kvadrata.

Međutim, postoji niz efekata kod direktnog državnog investiranja a neke od njih ću sada prelistati. Pošto država (Građevinska direkcija Srbije) svoje stanove prodaje ispod tržišne cene, prosečna cena kvadrata je svakako niža nego ranije. Međutim i direktno finansiranje stanogradnje može dugoročno podići cene privatne novogradnje. Mislim da se kod nas upravo to događa što je potencijalni problem u narednoj recesiji. 

Raspada se privatno tržište

Subvencionisani krediti se trenutno i u skorijoj budućnosti uglavnom odnose na stanove u koje država direktno investira po Beogradu i Novom Sadu. Sami kreatori politike ističu da je to jedini način da se nađu kupci. Takođe cene kvadrata su kontrolisano ispod tržišnih. Obe prethodne činjenice za posledicu ima da stanovi privatnih investitora ostaju na lageru, neprodati (zbog državnog dumpinga) dok se deo kupaca preliva na državne stanova. Privatno tržište stanova se raspalo. Starogradnja je istisnuta i vlasnici se uglavnom opredeljuju za izdavanje do boljih vremena kada će prodati. 

Zarobljeni resursi u državnoj stanogradnji

U ekonomiji je tok resursa podjednako važan kao tok novca. Direktnim finansiranjem gradnje država istiskuje privatne investitore koji sa njom ne rade (toliko se raspalo tržište da se kapital povlači iz građevinarstva) dok drugi deo industrije srednjeročno vezuje za sebe. Time odvlači resurse iz privatne stanogradnje, onemogućuje stečaj mnogih firmi koje su pogrešno investirale i stavlja na hold privatno tržište. Kada bi mnoge firme, koje imaju stanove na lageru a trenutno preživljavaju tako što rade za državu, otišle u stečaj, restrukturiranje ili prodaju to bi omogućilo da se njihove sadašnje zalihe stanova u novogradnji prodaju po mnogo nižim cenama. Takođe bi spustilo cenu i svih drugih stanova. 

Bez državnog dumpinga neke od firmi bi veorvatno uspele da prežive šok na industriju ali bi iz krize izašli kao apsolutni pobednici koji bi mogli da preuzmu deo drugih firmi koje odu u stečaj. To bi bio veći ali kratkotrajniji šok na tržište stanogradnje koji bi omogućio da se počiste pogrešne investicije iz perioda ekspanzije. Takođe, verovatno bi manje kapitala otišlo iz građevinarstva, cene "zemljišta" i stanova bi se značajnije spustile i omogućilo bi se prilagođavanje tržišta (na nižem nivou cena kvadrata) novim uslovima ograničenog dohotka građana. 

Privredni ciklus u građevinarstvu

Država svojim direktnim investiranjem samo produžava agoniju građevinske industrije držeći je na aparatima do novog buma, dok zdrave firme uništava ili istiskuje. Kada se grana bude oporavila zbog ponovnog rasta privrede i dohotka, neće biti dovoljno zdravih investitora u stanogradnji, profiti će naglo skočiti, aktiviraće se razmena stanova na lageru, ali sve na višem nivou cene kvadrata. To će privući više kapitala i investicija u stanogradnju nego što je potrebno u novoj spirali privrednog ciklusa. Lančano, pogotovo ako se državna stanogradnja nastavi, zbog preterane tražnje za građevinskim materijalom rašće i cena koštanja stanova čime će se stovirti osnova za proširenje buma u sektore materijala ali i druge sektore. Na kraju, više cene koštanja, pregrejano investiranje i previsoke cene kvadrata biće osnov za ponovo značajna bankrotstva u novom ciklusu recesije. I tako u krug.