Stiglo je nekoliko pitanja i vidim da nisam dovoljno pojasnio u prethodnom postu prilagođavanje građevinarstva na državnu intervenciju. Kod subvencija kredita je jasno zašto se podižu cenu. Ako omogućite ljudima da jeftinije plate novac kojim kupuju stan, povećaćete tražnju za stanovima. To će za dati broj stanova ili proizvodnju koja uvek zaostaje (treba napraviti novu zgradu) značiti i podizanje cene kvadrata.
Međutim, postoji niz efekata kod direktnog državnog investiranja a neke od njih ću sada prelistati. Pošto država (Građevinska direkcija Srbije) svoje stanove prodaje ispod tržišne cene, prosečna cena kvadrata je svakako niža nego ranije. Međutim i direktno finansiranje stanogradnje može dugoročno podići cene privatne novogradnje. Mislim da se kod nas upravo to događa što je potencijalni problem u narednoj recesiji.
Raspada se privatno tržište
Subvencionisani krediti se trenutno i u skorijoj budućnosti uglavnom odnose na stanove u koje država direktno investira po Beogradu i Novom Sadu. Sami kreatori politike ističu da je to jedini način da se nađu kupci. Takođe cene kvadrata su kontrolisano ispod tržišnih. Obe prethodne činjenice za posledicu ima da stanovi privatnih investitora ostaju na lageru, neprodati (zbog državnog dumpinga) dok se deo kupaca preliva na državne stanova. Privatno tržište stanova se raspalo. Starogradnja je istisnuta i vlasnici se uglavnom opredeljuju za izdavanje do boljih vremena kada će prodati.
Zarobljeni resursi u državnoj stanogradnji
U ekonomiji je tok resursa podjednako važan kao tok novca. Direktnim finansiranjem gradnje država istiskuje privatne investitore koji sa njom ne rade (toliko se raspalo tržište da se kapital povlači iz građevinarstva) dok drugi deo industrije srednjeročno vezuje za sebe. Time odvlači resurse iz privatne stanogradnje, onemogućuje stečaj mnogih firmi koje su pogrešno investirale i stavlja na hold privatno tržište. Kada bi mnoge firme, koje imaju stanove na lageru a trenutno preživljavaju tako što rade za državu, otišle u stečaj, restrukturiranje ili prodaju to bi omogućilo da se njihove sadašnje zalihe stanova u novogradnji prodaju po mnogo nižim cenama. Takođe bi spustilo cenu i svih drugih stanova.
Bez državnog dumpinga neke od firmi bi veorvatno uspele da prežive šok na industriju ali bi iz krize izašli kao apsolutni pobednici koji bi mogli da preuzmu deo drugih firmi koje odu u stečaj. To bi bio veći ali kratkotrajniji šok na tržište stanogradnje koji bi omogućio da se počiste pogrešne investicije iz perioda ekspanzije. Takođe, verovatno bi manje kapitala otišlo iz građevinarstva, cene "zemljišta" i stanova bi se značajnije spustile i omogućilo bi se prilagođavanje tržišta (na nižem nivou cena kvadrata) novim uslovima ograničenog dohotka građana.
Privredni ciklus u građevinarstvu
Država svojim direktnim investiranjem samo produžava agoniju građevinske industrije držeći je na aparatima do novog buma, dok zdrave firme uništava ili istiskuje. Kada se grana bude oporavila zbog ponovnog rasta privrede i dohotka, neće biti dovoljno zdravih investitora u stanogradnji, profiti će naglo skočiti, aktiviraće se razmena stanova na lageru, ali sve na višem nivou cene kvadrata. To će privući više kapitala i investicija u stanogradnju nego što je potrebno u novoj spirali privrednog ciklusa. Lančano, pogotovo ako se državna stanogradnja nastavi, zbog preterane tražnje za građevinskim materijalom rašće i cena koštanja stanova čime će se stovirti osnova za proširenje buma u sektore materijala ali i druge sektore. Na kraju, više cene koštanja, pregrejano investiranje i previsoke cene kvadrata biće osnov za ponovo značajna bankrotstva u novom ciklusu recesije. I tako u krug.
No comments:
Post a Comment