Gde je to ekonomska nauka?

Čitam trenutno knjigu Organizacija. Naišao sam na nekoliko rečenica koji su mi zapale za oko:

"Sposobnost svakog pojedinca ma koliko on bio inteligentan je ograničena. Niko ne može sam da komunicira sa neograničenim brojem drugih ljudi da bi prikupio sve potrebne informacije za donošenje odluka."

Ova rečenica se pojavila u segmentu koji se bavi analizom podele rada i specijalizacije. Autorima sa poslovnog smera je jasno da su ljudske sposobnosti u odlučivanju ograničene njihovim mogućnostima pribavljanja adekvatnih informacija. Vladajuća paradigma u ekonomiji kao da zaboravlja da ljudi nisu mašine, da informacije nisu uvek dostupne a da je adekvatna analizu raspoloživih informacija ograničena kognitivnim sposobnostima donosioca odluka. Na ovu rečenicu se nadovezuje sledeća (sedamdesetak strana kasnije):

 "Jasno je da odluka ne može biti kvalitetnija od informacija na osnovu kojih je doneta."

Celokupna knjiga je posvećena analizi dizajna organizacije (fokus je na preduzećima). Savremena praksa i teorija menadžmenta i organizacije posmatra preduzeće kao sistem, sačinjen od mnogih elemenata i njihovih interakcija, ljudskih i materijalnih faktora. Taj sistem funkcioniše sa specifičnim internim vezama, od preduzeća do preduzeća. Na kraju sistem je otvoren jer funkcioniše u kontekstu, u okruženju od koga prima informacije i resurse i kombinaciom resursa, tehnologije, znanja i rada (ljudskog kapitala) šalje proizvode i usluge (signale) na tržište.  Preduzeće po ovom shvatanju nema cilj već je ono sistem više ciljeva sa dugoročnom viziom u poslovanju.

Ova knjiga poručuje još nešto. U dizajnu ne postoje najbolja rešenja primenjiva u svim situacijama, već samo skup mogućih i relativno dobrih rešenja primenljiv u specifičnom kontekstu. Preduzeće nije sučeljavanje proizvodne funkcije sa datim parametrima sa tržišta i puko proračunavanje optimalne proizvodne strukture ili cene, zavisno od toga šta smo predpostavili da je igra (ne šta igra na tržištu zaista jeste).

Ovo je potpuno drugačija vizija preduzeća od one koja dominira neoklasičnom mikroekonomskom teoriom. Preduzeće kao otvoren i dinamičan sistem nikako se ne uklapa u koncept camera obscura - gde ne posmatramo kako je preduzeće sačinjeno već na osnovu profitne funkcije, zavisne od datih tržišnih parametara i proizvodne funkcije (koja zavisi od rada i kapitala) optimiziramo adekvatni nivo proizvodnje uz pretpostavljenu tržišnu strukturu. Niti su resursi homogeni da se mogu sabirati u profitnu funkciju, niti je tržište statično u jednoj strukturu te nije u stanju da nam "pošalje" date parametre. Na kraju ni preduzeće nema jedan cilj pa profit nije ni blizu adekvatna aproksimacija. To su činjenice ekonomskog delanja pojedinaca i grupa u društvu. 

Ekonomska nauka je u krizi ako nije u stanju da sačini teoriju koja može da koristi činjenice iz realne ekonomije. Preduzeća, onakva kakva jesu, moraju biti polazna tačka u našim analizama a ako vršimo pojednostavljenja ona moraju biti zasnovana na aktivnostima pojedinaca i grupa koje se zaista odigravaju na tržištu. Ne bi trebalo da fokus nauke bude na ekonometrijskim analizama koje prilagođavaju realni svet tako da se uklopi u teorijske modele. Već obratno, da teorije, koncepti i modeli koje kreiramo budu zasnovani na činjenicama sveta koji pokušavamo da opišemo. 

Ova knjiga ne pruža okvir za definisanje firme u ekonomskoj teoriji. Niti je njen sadržaj revolucionaran. Ali me je nekoliko rečenica koje sam našao u ovoj knjizi podstaklo da se zapitam: gde je to ekonomska nauka? Da li je potrebno da nas menadžeri i praktičari uče kako preduzeće zaista izgleda? Ako ne razumemo prirodu preduzeća, koje je osnova skoro svake organizovane tržišne akcije, kako uopšte možemo razumeti prirodu tržišta i zakone koji njime vladaju?