Kome je teško da svari klasični liberalizam zbog „surovosti“ prema tržišnim gubitnicima i slabe države, neka ne gubi potpuno veru u slobodno tržište.
Ordoliberalizam predstavlja korpus ideja rođenih u nemačkom gradu Frajburgu 1930-ih godina (ali i ranije) na temeljima mišljenja Waltera Euckena , Franz Bohma i Hans Großmann-Doertha. Drugi istaknuti pripadnici škole bili su Alexander Rustov, Wilhelm Ropeke, Alfred Muller-Armack i drugi.
Osnovna ideja pravca je da slobodno tržište ne može delovati u anarhiji. Privredni odnosi se moraju odvijati u političko-pravnim okvirima, pravilima i institucijama koji jednako deluju prema svima, čiju stabilnost i bezbednost garantuje država, čak na nivou ekonomskog ustava. U tom konktekstu, pojedinci delaju da ostavarivanjem ličnog interesa istovremeno unapređuju društveno blagostanje. Ukoliko navedeni okvir ne postoji, konkurentski poredak na tržištu će biti narušen, te dolazi do inferiornih ekonomskih rezultata i gušenja slobode pojedinca.
Recimo, kao jednu od posledica manjakanja čvrstih pravila igre jeste nastajanje monopola i kartela u laissez-faire sistemu. Monopolska moć osim što ometa efikasno funckionisanje tržišta putem sprečavanja ulazaka novih firmi na tržište, te formiranja monopolskih cena, u krajnjoj instanci ona podriva i autoritet samih političkih vlasti. Kako bi se država mogla odupreti ovim devijacijama, nije dovoljno da njen kapacitet bude na nivou države čiji je zadatak samo da obezbeđuje poštovanje privatne svojine, kako je u laissez-faireu (država kao noćni čuvar).
Ali da ne budete na pogrešnom tragu, ordoliberali snažno i eksplicitno odbacuju državni intervencionizam i mešovitu privredu (tzv. treći put) . Za njih je slobodno tržište etički poredak. Negiraju koncept pune zaposlenosti, sindikalizma, subvencija, državne kontrole i politike cena. Smatraju da je čisto slobodno konkurentski poredak (bez državnog petljanja u biznis) u okvirima snažnog pravnog poretka najefikasniji poznati ekonomski sistem.
Prema njima, državni intervencionizam je neprihvatljiv jer deformiše pravila igre na tržištu. Državnim intervencionizmom određeni privreni subjekti se stavljaju u povlašćen položaj u odnosu na druge (bliska im je ideja da i država može biti ktitor monopola). Država jedino može podsticati ekonomiju ako stalno unapređuje institucije i pravila.
Ono što ordoliberale posebno razlikuje od klasičnih liberala (mada, ordoliberalizam se smatra tekovinom klasičnog liberalizma) jeste odnos prema socijalnoj politici. Ordoliberali smatraju da tržišnu privredu treba upotpuniti sistemom koji pruža minimalno materijalno dostojanstvo pripadnicima društva koji su privremeno ili trajno onemogućeni da samostalno zarađuju za život. Socijalni transferi se, pak, moraju distribuirati prema unapred poznatim, nediskriminišućim, pravilima koja su jednaka za sve i nikome ne pružaju posebne povlastice.
Da se ne radi o samo još jednom ispraznom teoretisanju dokonih univerzitetskih profesora, posleratno nemačko privredno čudo upravo je stvoreno na idejama ordoliberala. Guglati pod Ludwig Erhard.
Meni ovo zaista izgleda kao nekakav izmišljeni termin. Jer, ako je...
ReplyDelete"Ordoliberali smatraju da tržišnu privredu treba upotpuniti sistemom koji pruža minimalno materijalno dostojanstvo pripadnicima društva koji su privremeno ili trajno onemogućeni da samostalno zarađuju za život."
...onda je i Hayek ordoliberal. On je bio sasvim jasan da bi to država trebala činiti. I, isto tako, smatrao je da država ne bi trebala intervenirati u tržište.
=> Hayek je bio "ordoliberal" => puno drugih njegovih sljedbenika su "ordoliberali" => granica između "ordoliberala" i "klasičnih liberala" je previše maglovita da bi poseban termin imao ikakvo opravdanje. Q.E.D.
Hayek je bio blizak ordoliberalima i svoju akademsku karijeru je završio na univerzitetu u Frajburgu odakle i potiče škola Ordoliberala. A granica jeste maglovita jer su razlike u finesama
ReplyDeleteJasnija granica se moze povuci u odnosu na Mizesa, koji se sa Ojkenom ozbiljno zakacio oko antimonopolske politike i redistribucije dohotka.
ReplyDelete"monopoli" ne postoje u laissez-faireu. jedno je dominacija određenog tržišnog aktera na tržištu a drugo je monopol kao pozicija nekog "tržišnog" aktera izgrađena na osnovu određenih povlastica koje obezbeđuje država. dakle, spoljne i unutrašnje barijere proizvod su državnih politika i nemaju veze sa "monopolskim" ponašanjem "monopoliste", i njegovom "monoposkom moći", jer jedina moć koja postoji na slobodnom tržištu jeste moć koju generiše zakon ponude i tražnje.
ReplyDeleteInteresantno je posmatrati Šumpeterov pristup monopolima i monopolističkoj praksi nasuprot Ordoliberalima i njihovoj antimonopolskoj politici
ReplyDeletejedno je dominacija određenog tržišnog aktera na tržištu a drugo je monopol kao pozicija nekog "tržišnog" aktera izgrađena na osnovu određenih povlastica koje obezbeđuje država
ReplyDeleteu cemu je razlika, osim po nacinu nastanka?
način nastanka je krucijalan da bi se nešto nazvalo monopolom ili, sa druge strane, prirodnom ili regularnom dominacijom. Ako imam najbolji i najjeftiniji proizvod na slobodnom tržištu to se ne može okvalifikovati "monopolisanjem" ili "monopolskim položajem" u uobičajenom značenju tih reči. Sve dok ne postoje barijere (spoljne/unutrašnje) to nije monopol, monopol nastaje onda kada uslovi nisu isti za sve tržišne aktere i kada se npr. nečiji uspeh, ili dalji opstanak na tržištu, štiti spoljašnjim barijerama, što je inače uobičajena praksa. Jer "monopol" u tom uobičajenom i opšteprihvaćenom značenju podrazumeva da je neko stavio "šapu na nešto", i da ima beneficiran položaj na tržištu u odnosu na druge tržišne aktere što duguje svom specijalnom statusu na tržištu (npr samo je njemu dozboljeno da proizvodi određen proizvod), selektivnim i za njega povoljnim institucionalnim aranžmanima (npr. visoka carina za proizvod koji on proizvodi) i državne subvencije (namenjene proizvodima koje on proizvodi), rent seeking itd... Često se prozivke za „monopol“ prenose i na one koji svoj uspeh na tržištu duguju isključivo želji kupaca da kupuju određeni, tj. njihov proizvod. Primer za ovo je Microsoft.Ukoliko, dakle, reč „monopol“ koristimo u dominantnom značenju onda se za nekoga ne može se reći da je "stavio šapu" na nešto, ili da je „monopolista“ ukoliko je uspeh na tržištu proizvod tržišne utakmice i odnosa cena/kvalitet o čemu zadnju reč daju potrošači.
ReplyDeletene govori se usko samo o dominantnom polozaju na trzistu, vec je rec o moci narusavanja principa jednakosti i reciprociteta u sklapanju ugovora i razmeni metodima eksploatacije. (repke) ordoliberali tvrde da je takva vrsta odnosa snaga nastajala u doba laissez-faire-a XIX veka, formirala se na slobodnom trzistu(!), i da je drzava to tolerisala (a neke monopole je i podrzavala).
ReplyDeleteto je teza, i to treba napadati.
Kako se na srpskom izgovara "Hans Großmann-Doerth"?
ReplyDelete