Metodološki kriminal

U knjizi Ekonomija javnog sektora, meni omiljenog Josepha Stiglitza nalazi se pasus koji sjajno oslikava gde se nalazi ekonomska teorija oporezivanja ali i domete standardne teorije blagostanja neoklasične paradigme.

 "Pitanja pravičnosti i efikasnosti, postavljena u vezi s različitim osnovama za oporezivanje, mogu se uključiti u jedan opšti okvir koji u suštini predstavlja primenu standardne ekonomije blagostanja. Pre svega se posmatra efikasnost (pri čemu se u razmatranje uzimaju i distorzije i resursi iskorišćeni za uvođenje poreza, administrativni troškovi i troškovi saobraznosti). Zatim se identifikuju Pareto-efikasni poreski sistemi - poreske strukture koje su takve da s obzirom na date instrumente i informacije dostupne državi, niko ne može da se dovede u bolji položaj, ukoliko se neko drugi ne dovede u gori. Izbor između mogućih Pareto-efikasnih poreskih struktura vrši se na osnovu funkcije društvenog blagostanja, koja rezimira stavove društva prema blagostanju različitih pojedinaca."

Prosto me izluđuje opsesivno verovanje mojih profesora i asistenata da je ne samo poželjno nego i moguće utvrditi objektivno merilo pravičnosti. Ako bi pratili izlaganje u ovoj knjizi naišli bi na koncept vertikalne pravičnosti koji po Stiglitzu podrazumeva da ljudi sa višim dohotkom treba da plaćaju porez na dohodak po višoj stopi. U prevodu progresivniji porez je vertikalno pravičniji od manje progresivnog. Ono što je interesantno nigde se ne preispituje valjanost ovakve ideje, da li je ona uopšte prihvatljiva, prihvaćena, izvodljiva i sl. Zapravo preko izjave o vertikalnoj pravičnosti prelazi se kao da je to opšte mesto i nešto o čemu se ne mora debatovati.

Ipak čini mi se ne da nema konsenzusa, nego da ga ne može ni biti jer je koncept vertikalne pravičnosti čisto normativna kategorija. I kao takva skoro svako od nas ima drugačije stanovište šta je pravedno pa i u vertikalnoj dimenziji. Prosto izvlačenje proseka bi podrazumevalo ravnopravno sračunavanje stava svakog pojedinca, ali u kojima je već ugrađena svest o nejednakom značaju blagostanja članova društva (milioni ljudi u Srbiji na primer sigurno smatraju da bogatiji treba da plaćaju višu stopu poreza). Kako iz ovoga izvući objektivnu naučnu istinu, a time i merilo, a da se pritom ne koristiti neka formula za ponderisanje i sabiranje stavova pojedinaca koja oslikava lično projektovanje značaja pojedinačnih stavova? Ako važi da je takvo sabiranje, bez unošenje lične komponente, nemoguće kako je onda moguće utvrditi tu funkciju društvenog blagostanja.

Do sada sam govorio isključivo o teorijskoj mogućnosti ove ideje a nisam ni dotakao praktičnu nemogućnost sračunavanje funkcije društvenog blagostanja. Tu je Stiglitz pokušao da se izvuče sa "... s obzirom na date instrumente i informacije dostupne državi", međutim svesni smo da je ovde implicitno predpostavljeno da taj, dobronamerni društveni matematičar, pošteno sračunava i sabira stavove pojedinaca. Ko je taj ko će bez ličnih afiniteta da ravnopravno (u sabranom smislu) ponderiše značaj stavova pojedinaca i da iz toga izvuče neko opšte merilo poželjnosti različitih raspodela blagostanja u društvu? Ko uopšte veruje da političari ne projektuju svoje normativne stavove na javne politike? Naravno kada se pomene public choice teorija, pa onda politički-privredni ciklusi, odgovor se sam nameće - niko!

Na kraju informacioni problem u hajekijanskom duhu potvrđuju nemogućnost matematičke alhemije koja je podrazumevana u metodologiji ekonomije blagostanja. Ko je uopšte sposoban da sazna, sakupi i sabere stavove pojedinaca o njegovom blagostanju i blagostanju svih drugih članova društva. Zašto bi uopšte pretpostavili da pojedinci imaju jasno izgrađen stav o blagostanju drugih pojedinaca. Možda da u svojoj porodici ili neposrednom okruženju imanje stava bilo očekivano, ali šire teško je zamisliti. Metodologija na kojoj se zasniva neoklasična teorija blagostanja implicitno upravo podrazumeva tačke koje sam prethodno naveo. Da vladalac može da sazna, sakupi i sabere stavove pojedinaca o blagostanju članova društva, da vladalac poseduje formulu po kojoj može da sabira stavove i da je ta formula normativno neutralna, barem u odnosu na njegove stavove o pravičnosti i na kraju da svojim delovanjem neće uticati na doslednu, nepristrasnu primenu date formule u sabiranju stavova o blagostanju.
 
Primećujete da neprestano postavljam pitanje ko, i to sa dobrim razlogom. Verovati da je pronalaženje funkcije drupštvenog blagostanja moguće je ujedno i verovanje u nedodirljivu čistotu i snagu intelekta da pronađe i odredi poželjnost ishoda ljudskog delovanja. Taj paternalistički sindrom, koji zaslepljen intelektualnom arogancijom vlada savremenom ekonomskom teorijom, nameće veru u mogućnost objektivnog sameravanja stavova pojedinaca o pravednosti društva. Smrdi li i vama tu nešto?