Cene i proizvodnja, predavanje I

TEORIJE O UTICAJU NOVCA NA CENE

U prvom od četri predavanja iz knjige Cene i proizvodnja, Hayek se bavi istraživanjem pozicije tadašnje (a u suštini i današnje) monetarne teorije. On ističe da je ključno pitanje, pa i problem analize, metodološkog karaktera. Ekonomska teorija glavnog toka tada i danas okupljena je oko ideje kvantitativne teorije novca za koju Hayek smatra da je "neopravdano uzurpirala centralno mesto u monetarnoj teoriji" i da "stanovište iz kojeg ona izvire predstavlja pozitivnu (nenormativnu) prepreku daljem napretku". U narednim redovima pokušaću da objasnim koja stanovišta KTN se preispituju i zašto je u ovoj knjizi njena metodološka pozicija toliko osporavana. Ako vas mrzi da čitate ceo post, pročitajte zaključak da bi bilo u toku u narednim postovima.

Metodološki promašaj kvantitativne teorije

Suština KTN je u tome da, uz pretpostavku stabilne brzine opticaja novca, dugoročno, promena ponude novca utiče na promenu opšteg nivoa cena a tek kasnije posredno i na relativne cene. Međutim za odluke pojedinaca, firmi pa i fiskalnih vlasti, ovi agregati su od malog ili nikakvog značaja. Agregati kao što su monetarna masa ili opšti nivo cena ne utiču na odluke pojedinaca već oni svoje odluke donose u kontekstu koji ih okružuje posmatrajući cene pojedinačnih, relevantnih proizvoda (pa i kamatnu stopu kao cenu novca). Agregati stoga nikako ne mogu međusobno vršiti uticaj. Oni su rezultat delovanja svih elemenata ekonomskog sistema koji je unutrašnje povezan sa bezbroj uticaja i veza. KTN ima pogrešnu metodološku osnovu međutim to ne znači da je ona uvek pogrešna kao zaključak. Ono što njeno odbacivanje čini neizbežnim je ideja da je prilagođavanje opšteg nivoa cena moguće istovremenim prilagođavanjem svih cena u istoj tendenciji. Ako se sistem tako prilagodi neće biti promena relativnih cena (one će se posmatrati kao egzogeni faktori van monetarne teorije) te stoga promene opšteg nivoa cena neće uticati na promenu ponašanja ljudi. 

Ovo je potpuno pogrešno. Cene se nikada ne prilagođavaju istovremeno, toga smo svesni iz svakodnevnog iskustva i bez teorije.Opšti nivo cena kao agregat postoji samo u mislima ekonomista, on se nikada ne javlja u realnoj ekonomiji. Cene se menjaju u svom okruženju prilagođavajući se ključnim parametrima koji ih okružuju. Ako promena monetarne mase dovodi do promene kamatnih stopa, cena proizvodnih dobara, kupovne moći, a Hayek upravo to kasnije tvrdi, onda se menja kontekst (relativne cene) odlučivanja preduzetnika i pojedinaca. Hvatanje statističke pravilnosti, korelacije, između kretanja jednog i drugog agregata može nam malo, ako išta, reći o promeni i prilagođavanju bezbroj unutrašnjih veza i uticaja.

Kantijonov efekat

Hayek ističe da su sve današnje moentarne teorije našle svoje snažne korene u ranijim epohama. Kvantitativnu teoriju novijoj ekonomskoj teoriji "vratio" je Irving Fisher na početku XX veka iako je sama ideja, potekla još od Lockea pa i ranije. Sa druge strane kritike ove doktrine izneo je još Rišar Kantijon (Richard Cantillon) 1755. godine. Ono što je još tada primećeno je da prilikom dodatne emisije novca, rasta novčane mase, dolazi do nesrazmerne i postepene promene svih cena. Evo jedne ilustracije;

Setite se situacije pre tri godine, pred poslednje izbore i podizanje penzija u dva navrata za kumulativnih 22%. Penzioneri su sa razlogom prihvatili ovu nagodbu u zamenu za glasanje za PUPS da se tako izrazim. Država je pokupila štednju sa tržišta kroz obveznice i kredite iz inostranstva, zadužila se i upumpala taj novac kroz rast penzija u privredu. Penzioneri troše najveći deo svog dohotka na trenutno ili nešto trajnije potrošna dobra. To je pritislilo kasnije u značajnoj meri prvo rast cena, inflaciju potrošačkih dobara koja se posle multiplikovala i prenela kroz sistem i na druga dobra. Međutim, svoju kupovinu penzioneri su u prvim mesecima vršili sa višim nominalnim dohotkom nego ranije ali uz nepromenjene cene. Cene su tek kasnije počele da se prilagođavaju kada su vlasnici trgovina shvatili da mogu više da naplate a da ne izgube potrošače i maržu. Tu cenu su kasnije plaćali i oni koji nisu dobili povećanje nominalnog dohotka. Na kraju, posle zamrzavanja penzija, depresijacije dinara i dvogodišnje inflacije celokupno povećanje penzija se istopilo i pre kraja polovine druge godine, tako da su na kraju i penzioneri bili na gubitku realnog dohotka, ali su veoma osetili rast nominalnog (i realnog) dohotka na početku igre. 

Kada dođe do povećanja monetarne mase, profitiraju oni koji prvi stignu do para i mogu da ih potroše pre porasta cena. Prilagođavanje nije trenutno, dobitnici osećaju rast realnog dohotka i ako ništa drugo ovaj mehanizam menja ponašanje potrošača (penzionera u našem primeru) pa time i relativne cene ostatka ekonomije u kasnijem prilagođavanju.  

Novac nije neutralan 

Novac je skoro savršena roba povoljna za razmenu. On ima mnoge povoljne karakteristike, lak je za prenošenje, deljiv, ali ključno, menja sve druge robe. Novac je sve druge robe oko nas. I kao takav svaka promena koja utiče na vrednost novca (kupovne moći novca), odnosno svaka promena koja utiče na cenu novca (kamatna stopa) mora uticati i na sve druge robe i odlučivanje ljudi. Novac bi samo teorijski mogao da bude neutralan onda kada bi došlo do promena svih cena u istoj srazmeri (npr. sve cene jednako porastu za 10%) u istom vremenskom periodu. Čak ni dugoročno, poštujući korelaciju koju daje KTN, ovo se ne dešava zbog promene relativnih cena, do koje mora doći barem ako neko dobije pare ranije od drugih, menjajući signali sa tržišta i utičući na  promenu ponašanja i alokacija resursa što mora rezultovati promenom krajnjih proporcija, odnosno nesrazmernim povećanjem različitih cena. Tačno koje cene i u kojoj tendenciji, Hayek ilustruje u narednim predavanjima.

Kamata i struktura kapitala

Kamatna stopa je procentualna premija na pozajmicu koja za preduzetnike i firme predstavlja cenu kapitala. Oni su ti koji najviše reaguju na promenu kamatne stope a ta promena će tek posredno i sa zakašnjenjem imati efekta i na potrošnju. Kada krediti za preduzetnike pojeftine oni će uzimati više pozajmica, računaće da ranije neisplativi projekti sada postaju isplativi. Postavlja se pitanje šta određuje visinu kamate i tu se Hayek poziva na Knuta Viksela (Knut Wicksell) i njegovu podelu na prirodnu i tržišnu kamatu. Za prirodnu kamatu Hayek koristi naziv ravnotežna, zato što ta kamata pretpostavlja uravnoteženost nekoliko faktora. Ta stopa izjednačava pozitivnu vremensku preferenciju ljudi i sposobnosti trenutne kapitalne opremljenosti i primenjene tehnologije da proizvede više dobara u budućnosti. Pozitivna vremenska preferencija  zapravo oslikava se u tome da ljudi   jedan dinar danas vrednuju više nego dinar sutra, odnosno spremni su da se odreknu neke današnje vrednosti samo ako je buduća nagrada veća. Neću ulaziti u detaljnije razmatranje pozitivne vremenske preferencije. 

Ravnotežna ili prirodna kamatna stopa zapravo izjednačava štednju u privredi sa investicijama koje mogu takvu štednju, većom proizvodnjom u budućnosti, da opravdaju. Tržišna kamata jeste određena dugoročno odnosom štednje i isplativosti investicija međutim na nju utiču i drugi faktori. No, kada dođe do monetarne emisije (preko čistog štampanja para za fiskalne vlasti, preko snižavanje referentne kamatne stope ili sl.) dolazi do opšte tendencije pada tržišnih stopa koje posmatraju preduzetnici, što će svakako uticati na njihovo ponašanje.

Treba uvesti još jedan pojam, zaobilaznih proizvodnih puteva. Zaobilaznost procesa proizvodnje zapravo podrazumeva izraz vremena ili utrošenih resursa u proizvodnji nekog proizvoda od početa proizvodnje prvog imputa i materijala do krajnje finalizacije, pakovanja i prodaje. Ceo proces proizvodnje, ili proizvodna struktura podrazumeva korišćenje niza kapitalnih dobara. Proizvodnja koja se "produžava" podrazumeva ugrađivanje više međufaza, usavršavanje proizvoda, dodavanje kapitala u proizvodni proces, kraće rečeno - kapitalističkiji proces proizvodnje (proces sa više kapitala).

Promena tržine kamatne stope određuje promenu cene svakog od segmenata proizvodne i ključna je promena relativne cene koja će uticati na promenu strukture kapitala u proizvodnji. Ako tržišna kamatna stopa odgovara prirodnoj ili ravnotežnoj kamatnoj stopi, ona ostaje neutralna po svojim efektima na cene dobara (u proizvodnji i potrošnji).

"Međutim iz ovog tačnog tvrđenja koje ne implicira da će nivo cena ostati neizmenjen ako monetarna stopa odgovara ravnotežnoj stopi, već samo da, u takvim uslovima, nema monetarnog uzroka koji teži da proizvede promene opšteg nivoa cena. Viksel skače na zaključak da sve dok su dve stope usklađene nivo cena mora ostati stabilan"

"Porast nivoa cena za koji se pretpostavlja da je nužna posledica stanja u kome je monetarna kamatna stopa ispod ravnotežne na prvom mestu izazvan je od strane preduzetnika koji troše na proizvodnju uvećanu sumu novca koju su pozajmili od banaka. Ovaj proces... Viksel naziva prinudnom štednjom."

Mehanizam koji ovde ističe Hayek od suštinskog je značaja za kasnije tumačenje mehanizma promene relativnih cena u privrednim ciklusima. Za sada ključno je istaći ideju da je nemoguće povećati proizvodnju, čak i kada dođe do pada prirodne kamatne stope a da se pritom ne utiče na porast cena proizvodnih dobara usledn njihove oskudice. Nedostatak dovoljne količine resursa je ovde ključan jer će upravo zbog toga neki projekti koji su manje kapitalistički morati da se napuste kako bi se oslobodili resursi za kapitalističkije, zaobilaznije, strukture proizvodnje.

"Moguće je navesti i druge slučajeve gde su uticaji novca na cene i proizvodnju potpuno nezavisni od efekata koje imaju po opšti nivo cena. Ali, čini se izvesnim  čim o tome malo porazmislimo, da skoro svaka promena količine novca, bilo da ona utiče na nivo cena ili ne, mora uvek uticati na relativne cene. I pošto nemože biti sumnje da su relativne cene te koje određuju obim i smer proizvodnje, skoro svaka promena količine novca nužno mora uticati na proizvodnju."

Ono gde Hayek smatra da Viksel pravi grešku je ideja da stabilnost cena mora biti rezultat podudaranja prirodne i tržišne kamate. To nije slučaj jer zapravo dobrovoljno povećanje štednje, koje time utiče na smanjivanje prirodnih i tržišnih kamata smanjuje tražnju za potrošačkim dobrima iz manje kapitalističkih procesa koji se trnutno proizvode, pa će stoga možda doći i do pada cena. Ovo bi na ceo sistem moglo deflatorno uticati. Prirodni rast štednje menja cenu kapitala a time i relativne cene svih ostalih proizvoda te ne možemo jednoznačno tvrditi koji će biti krajnji ishod, inflacija (rast opšteg nivoa cena) ili suprotno deflacija.

Primetimo i to da sam koncept opšteg nivoa cena gubi na značaju onog momenta kada shvatimo da je ključ proučavanja monetarnih uticaja na ekonomiju u otkrivanju uticaja novca na promene relativnih cena. Ideja o vrednost novca kao odraz opšteg nivoa cena trebalo bi biti napuštena. Postavlja se pitanje uopšte relevantnosti koncepta inflacije za teorijsku analizu.

"Otkriti zašto određene potrebe, i potrebe određenih osoba mogu biti zadovoljene do većeg stepena nego druge predstavlja konačni cilj ekonomske teorije... Ono što smo zainteresovani je samo kako novac utiče na relativne vrednosti dobara kao izvora dohotka ili sredstava za zadovoljavanje potreba."

Međutim, čovečanstvo nije ništa bogatije i blagostanje nekog pojedinca nije ništa veće ukoliko on poseduje količinu neke hartije za koju smo se dogovorili da je novac. Ona ima korist tek kada je za novac moguće kupiti neko konkretno dobro, po konkretnoj ceni i time zadovoljiti neku potrebu. Stoga ne postoji objektivna vrednost novca.

Zakljuak 

Hayek prikazuje suprotno metodološko stanovište od vladajuće kvantitativne teorije novca i krajnje konsekvence primene drugačije metodologije. Veza između agregata ponude novca i opšteg nivoa cena ništa nam ne govori o promenama ponašanja pojedinaca na tržištu. Agregati su rezultat sabiranja ishoda pojedinačnih delovanja i sami ne utiču na odluke pojedinaca i firmi. Ljudi svoje odluke donose u kontekstu cena i proizvoda koji ih okružuju i koje su im relevantne.

Ukoliko dođe do rasta ponude novca, profitiraju oni koji prvi dolaze do para, čiji dohodak raste na početku dok inflacija nameće veće cene, postepeno ostatku sistema (Kantijonov efekat). Tako svaka promena ponude novca, preko kamatne stope utiče na proizvodnju i potrošnju preko promena relativnih cena. Kamatna stopa kao cena kapitala utiče na promenu strukture proizvodnje. Kada dođe do pada kamate (tržišne), ispod nivoa koji uravnotežuje ponudu i tražnju za štednjom (prirodna kamata), dolazi do podsticaja ka većem investiranju, produžavanju proizvodnih procesa a ranije loši projekti postaju isplativi. Tako svaka promena ponude novca, bilo preko štampanja para ili promene kamatne stope, dovodi do promene relativnih cena što utiče na promene ponašanja pojedinaca i firmi.

Sve ovo nam malo govori da koncept vrednosti novca kao ogledalo određenog nivoa cena ima malu upotrebnu vrednost u teorijskoj analizi monetarnih uticaja te da je taj agregatni pogled potrebno napustiti kako bi se otkrili efekti promene ponude novca na promene relativnih cena i ponašanje privrednih aktera.