Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ - drugi deo

Monetarne unifikacije

Glavno pitanje koje se postavilo posle završetka Prvog svetskog rata bilo je unifikacija novca na teritoriji nove države SHS, iliti monetarna unifikacija. U sastav nove države ušle su oblasti koje su prethodno bile deo Kraljevine Srbije, Kraljevine Crne Gore i Austro-Ugarske monarhije - svaka od tih teritorija je pre tog sukoba imala posebnu valutu u zlatnom, srebrnom ili bimetalnom standardu. To su bile Srpski dinar (zamenjiv za zlato ili srebro), austro-ugarska kruna ( zamenjiva za zlato) i crnogorski perper (zamenjiv za srebro). Međutim, stvar nije bila tako jednostavna - za vreme okupacije Srbije 1915-1918. na teritoriji Crne Gore i centralne i zapadne Srbije se dekretom okupatora, koristila kruna kao sredstvo plaćanja, a na teritoriji istočne i južne Srbije bugarski lev. Međutim, količina kruna na okupiranim teritorijama nije nikada bila posebno značajna - prvo, zbog toga što nije bilo neke organizovanije trgovine i privrednog života uopšte (ceo upravno-administrativni aparat srpske države je izbegao kao i pretpostavlja se, skoro trećina ukupnog stanovništva) a drugo, austrijska okupaciona vlast je promenila devizni kurs. Dok su se pre rata dinar i kruna nalazili u odnosu 1:1, 1915. je naređeno da se menjaju po novom kursu od 1 krune za 2 dinara - time je srpski dinar izgubio polovinu svoje vrednosti preko noći. Rezultati su bili da se stanovništvo vratilo na naturalnu privredu za vreme tih par zadnjih ratnih godina da bi sačuvali vrednost svoje ušteđevine. Za vreme ratnih godna, kao i za prvih nekoliko godina posle rata pojavila se velika monetarna ekspanzija paprinog novca u odnosu na njegovu zlatnu podlogu jer su sve zemlje (neke manje a neke više) putem štamparskih presa se inflatorno finansirale zbog velikih ratnih troškova. Srbija je bila jedan od retkih izuzetaka od ovog pravila koje je zahvatilo veći deo sveta i koje je na kraju dovelo do napuštanja zlatnog standarda - srpska vlada se finansirala isključivo zaduživanjem kod svojih ratnih saveznika a zlatna podloga nije služila za novu emisiju novca već je čuvana u sefovima Banque de France u Marseju, gde se privremeno smestila Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije posle povlačenja preko Albanije. Samim tim je vrednost dinara po završetku ratnih dejstava bila skoro ista onoj predratnoj, a za to vreme je austro-ugarska kruna izgubila 60% svoje vrednosti (uporedite sa engleskom funtom koja je oslabila samo 9%). Posle primirja, srpska vlada je zbog stalnog unošenja novih količina kruna na područje kojime je sada ona upravljala, izdala zabranu unošenja veće količine od 1000 kruna ili leva iz inostanstva, želeći da tako koliko-toliko obuzda inflaciju krune na svojoj teritoriji - međutim, krijumčarenja su se nastavila pa je pretilo da kruna postane običan papir. U tom trenutku još nije bilo uspostavljenog odnosa između dinara, krune i ostalih valuta nego se njihov odnos određivao od transakcije do transakcije, prema dogovoru zainteresovanih strana. Naredni korak ministarstva finansija je bilo prinudno markiranje kruna izvršeno do kraja decembra 1919. - naime, u opticaju su bile dozvoljene samo te markirane krune tj one koj su se tada zatekle na teritoriji SHS i time su de facto prihvaćene kao domaći novac, dok su one nemarkirane bile smatrane za stranu valutu i morale su da se menjaju za dinare ili označene krune. Posle toga je došlo do određivanja zakonskog odnosa između dinara i krune u odnosu 4:1 prema tadašnjem važećem berzanskom kursu - potom su krunske novčanice zamenjene dinarsko-krunskim novčanicama prema tom paritetu (sa jedne strane je bila vrednost izražena u nekadašnjim krunama a sa druge u dinarima). Posle toga se postavilo pitanje državne emisione ustanove, jer je ona bila ta koja je trebala da izvrši zamenu novčanica za novu valutu a ne država - ovde ću vas podsetiti da je Privilegovana banka Kraljevine Srbije bila privatna banka u većinskom vlasništvu domaćih privrednika, a potom kada su se njene akcije našle na berzi, i većeg broja malih akcionara iz građanskog staleža. Posle konsultacija sa privrednicima i političarima iz novih severnih i zapadnih krajeva, odlučeno je da se ne stvara nova emisiona ustanova već da se samo preimenuje ova stara i da se njeno poslovanje proširi na celu teritoriju nove zemlje, ali bez promene Zakona o nadležnosti narodne banke iz 1886. Prema mirovnom ugovoru u Sen Žermenu, sve zemlje sukcesori Habsburške monarhije su bile dužne da markiraju krunske novčanice na svojoj teritoriji (da bi tako sprečili prelivanje inflacije iz jedne zemlje u drugu) kao i da ih u roku od godinu dana zamene za svoju monetu, ili za novu. Prvo je izvršena zamena bugarskih leva - i to u direktnom obračunu sa bugarskom emisionom ustanovom, prema berzanskom paritetu. Potom su zamenjeni crnogorski perperi - njihov predratni odnos sa dinarom je iznosio 9 perpera za 10 dinara, a zamenjeni su u paritetu 1:1 za sume do 5000 perpera, a za veče količine 1:2. Posle toga, postavilo se pitanje zamene kruna - taj problem je bio znatno olakšan time što je srpski dinar baš zbog neekspanzivne monetarne poltike zadržao svoju vrednost te je brzo počeo da iz opticaja potiskuje krune čak i iz delova nove zemlje gde nikada ranije nije bio korišćen. Tada je odlučeno i da dinar postane nacionalna valuta, i da se od 01.01.1923. sve cene počnu izražavati u njemu umesto u dinarima i krunama prema paritetu. Jedini problem koji nije bio rešen bilo je metalno pokriće za krunske novčanice - SHS je trebalo da dobije zlatne krune iz likvidacione mase austro-ugarske banke u Beču. Zato se država zadužila kod narodne banke za sumu od skoro 1,3 milijarde zlatnih dinara očekujući da će tak novac dobiti, što se nažalost nije desilo, jer je Srbija dobila samo 21 milion dinara u zlatu. Ostatak novca je isplaćivan tako što se država odricala godišnjih učešća u zaradi Narodne banke sve dok se on nije isplatio 1938.

Drugi svetski rat je na našim prostorima u privrednom smislu jako ličio na onaj prethodni. Kraljevinu Jugoslaviju su okupirale Nemačka (najveći deo Slovenije), Italija (Dalmacija i Crna Gora), Albanija - u personalnoj uniji sa Kraljevinom Italijom (zapadna Makedonija i Kosovo), Bugarska (Makedonija i jugoistočna Srbija), Mađarska (Bačka, Prekomurje i Međumurje) dok je ostatak teritorije organizovan kao Nezavisna Država Hrvatska kao fašistička nemačka marioneta i okupaciona zona u većem delu Srbije. Svaka od ovih oblasti je odlukom okupacionih vlasti počela da koristi strane valute - nemačku marku, italijansku liru, albanski franak, mađarsku pengu i bugarski lev, kao i dve nove - hrvatsku kunu i srpski dinar. Privilegovana narodna banka Kraljevine Jugoslavije je rascepkana i od nje su stvorene nove dve: Hrvatska državna banka i Srpska narodna banka, a do tada jedinstveno monetarno područje je rascepkano na njih 7. Jugoslovenski dinar je zamenjen za kune i srpske dinare po kursu 1:1, a za ostale valute po postojećim kursevima berzi. Koliko je novostvorena Srpska narodna banka bila zaista srpska i nezavisna ilustruje to da je za njenog komesara postavljen nemački oficir Jakobus Zengen. Takođe, bankarski kapital je de facto bio konfiskovan jer su bili blokirani svi računi (tekući i depoziti). Pored svega toga, dodatno zamešateljstvo je bila pojava nemačkog okupacijskog novca: Reicshkreditkassenscheine (nadam se da sam pogodio kako se piše). Ukratko, to su bili vojni kamioni sa ciradom, u kojima su se nalazile štamparske mašine i kada bi nemački vojnici ušli na neku okupiranu teritoriju i našli nešto što im treba, lepo bi pitali koliko košta i odmah na licu mesta ištampali potrebnu količinu novca. Nemačke okupacione trupe su dobijale i platu u ovom novcu koji je bio indeksiran u nemačkim markama ali je bio zabranjen da se koristi na teritoriji nemačkog Rajha već je to moglo samo na okupiranim teritorijama (pre svega u istočnoj Evropi).

Ovaj mali uvod odslikava valutni haos koji je zatekla nova vlast po oslobađanju Jugoslavije, te je bilo neophodno da se monetrani prostor što pre unificira da bi se uspostavio kakav-takav privredni život. Još 1944. osnovan je Savetodavni monetarni odbor koji je 1945. preimenovan u Savetodavnu monetarnu komisiju. On je doneo odluku da se nova novčana jedinica nove/stare države ostane dinar, iako je bilo i predloga da se nazove lipa, jer je dinar bio naziv valute iz omrznutog režima. Vlada Demokratske Federativne Jugoslavije je ipak zadržala stari naziv jer je htela da u tadašnjim turbuletnim spoljnim prilikama tako simbolički nastavi kontinuitet prethodne Jugoslavije, pre svega radi lakšeg povlačenja zlatne podloge Narodne banke iz inostranstva, sa računa iz Njujorka, Londona i Moskve. Ustanovljen je novi jugoslovenski dinar, sa zakonskim paritetom od 56 300 dinara za 1 kg zlata (te prema tome 50,06 dinara za 1 USD). Odlučeno je i da se zamena okupacijskog novca izvrši odmah po oslobađanju teritorije, te tako prvo u istočnom delu a potom i u zapadnom koji je još bio pod upravom nacista i njihovih saveznika. Sledeći problem koji se postavio bio je paritet nove valute prema onim okupacijskim, naročito zbog ogromne inflacije skoro svih moneta koje su se koristile na jugoslovenskom području. Njome su najviše bili pogođene mađarska penga i hrvatska kuna koje su potpuno obezvređene. Međutim, odnos zamene je odlučen prema malo čudnim parametrima: prema količini novca koji je bio u opticaju na teritoriji pre rata. Tako je na Srbiju trebalo da otpadne 47,7% od ukupne količine novih dinara, a 52,3% na teritoriju NDH. Pri tome je odrđeno da se za 100 srpskih dinara dobije 5 jugoslovenskih - taj odnos je značio legalizovanu državnu pljačku građana jer se računalo da je novčani opticaj srpskog dinara od početka rata poćan za 20 puta umesto za 8,3 koliko je zaista iznosio. Time je stanovništvo Srbije i Banata pretrpelo smanjenje svoje kupovne moći za 2,5 puta. Ovde bih još naveo da je dogovor o monetarnoj unifikaciji, pa i kursevima zamene, pao na sastancima u Mažestiku (dakle, stari srpski običaj vođenja poltike po kafanima se tada još nije bio izgubio).

Kratak zaključak: moglo bi se reći da su državna rukovodstva Jugoslavije posle i Prvog i Drugog svetskog rata naišle na slične probleme, ali da su ih rešile na potpuno drugačije načine. Prva monetrana unifkacija jugoslovenskog prostora se obavila posle završetka ratnih dejstava, kada je tržišni mehanizam bio ponovo uspostavljen i time mogao da izvrši važan zadatak evaluacije odnosa među dve glavne valute, dinarom i krunom. Tako je ona obavljena posle detaljnije pripreme i to prema važećim berzanskim kursevima iz Beograda i Zagreba (pošto je novosadska berza bila produktna, na njoj se nisu kotirale valute). Sa druge strane, druga monetarna unifikacija jugoslovenskog prostora je sprovedena dok su ratna dejstva još uvek trajala - u trenutku kada tržište nije ni postojalo a kamoli moglo da vrši svoje funkcije. Time je paritet zamene bio ostvaren čistom političkom spekulacijom negiranjem realnog stanja na terenu.