Spasa nam nema, propasti nećemo

Ekonomski novinar Miša Brkić u najnovijem Peščaniku daje komentar na trenutno stanje javnih finansija, javnog duga i političke realnosti Srbije. Glavni ton komentara na tragu je njegovog gostovanja u Peščaniku koje sam ranije prenosio ovde na blogu.

"Sad je poslednja prilika, ako je ne iskoristimo, ako je ne uhvatimo ja mislim da ova zemlja nema budućnost uopšte."

Ono što bi u Srbiji moralo da se učini nije politički realno. Koalicija oko SPS i pogotovo PUPS u stanju su da sahrane budućnost Srbije da li zbog trenutnih političkih poena ili zbog prostog autizma prema ekonomskoj realnosti. Naravno i ostali potencijalni partneri u budućoj vladi nisu spremni za fikslanu konsolidaciju. Javni dug je ekspodirao i duplirao se za četiri godine. Radi konsolidacije javnih finansija u narednih tri godine potrebno je uštedeti barem 2 milijarde evra. Potrošnja ovaj put ne može da reši problem jer se mora dugoročno smanjiti da bi mogli da vraćamo dugove. U prevodu ne samo da je neophodno povećanje PDV, zamrzavanje penzija i plata, već je potrebno otpustiti desetine hiljada ljudi iz javnog sektora, izvršiti ključne reforme penzionog, zdravstvenog, obrazvnog i sistema javne uprave. Verovatno računica ne bi modla da se postigne bez smanjenja plata ili penzija. Privatizovati sve što još može da se proda. Ovaj put nije stvar u različitim vizijama uloge države i debati o efikasnosti privatnog vs. državnog finansiranja. Pitanje je golog opstanka države i društva.

Znam da će mnogima ovo što pišem delovati kao nepotrebno preterivanje. I meni je trebalo dugo vremena da se suočim sa strašnim činjenicama i verujte, upozorenje je potpuno opravdano. Država Srbija bankrotiraće efektivno do kraja sledeće godine u to sam potpuno siguran. Zavisno od razvoja stvari to bi moglo da se oduži do jeseni 2013. i to je kraj. Možda se to neće zvati bankrot. Možda će vas Blic i ostali ubeđivati da je to samo "trenutna kriza likvidnosti" ili "kratkoročna fiskalna konsolidacija" ali kada prve penzije budu kasnile dve nedelje, kada prva obaveza prema stranim poverenicima ne bude ispunjenja, znajte to je efektivno bankrot. Da li ćemo se suočiti sa moratorijumom, povlačenjem stranog kapitala i hiperinflacijom zavisi od toga koliko će trenutna politička ravnoteža potrajati. Naravno i od toga koliko su MMF i strani poverenici spremni da progutaju. Ako nas zategnu, možda nećemo imati za penzije i grejanje u školama, ali dugove ćemo vraćati redovno.

Smatram da Srbiji spasa nema. Debelo srljamo u bankrot i dalje povećanje poreza, potrošnje i duga može samo da odlaže realnost ne i da je promeni. Ipak, Srbija se, poput feniksa, uzdizala već nekoliko puta iz ekonomskog pepela a poslednji put početkom 1994. Činimi se danas, da ni u najgorem scenariju koji nas može zadesiti, Srbija neće ponovo toliko nisko pasti kao pre 18 godina. Međutim, očekujte državni bankrot, socijalne nemire, političku nestabilnost (verovatno brz pad vlade ili nove izbore odmah), pozdravite se sa Kosovom, ali i približavanjem EU. Na političkoj sceni Srbije, u glavama naših građana i u kasi ministra finansija nema prostora za promene.