Korišćenje jedinstvene valute ima svoje egzaktne ekonomske koristi. Prvo, eliminiše se veliki deo transakcionih troškova konverzije valuta i obračuna. Drugo, smanjuje se neizvesnost o visini prihoda i rashoda koja se može menjati zavisno od depresijacije ili apresijacije valuta. Jedinstvena valuta olakšava bolju podelu rada, lakšu trgovinu i mobilnost faktora proizvodnje. Na kraju preduzetnička računica mnogo je jednostavnija i preciznija.
Teorija optimalne valutne zone objašnjava koji uslovi moraju biti ispunjeni da bi neka regija, grupa zemalja ili teritorija primenila sistem vezanih fiksnih kurseva ili zajedničku valutu. Postoje tri ključna uslova koje ova teorija nalaže da bi neka zona bila optimalna za jedinstvenu valutu:
1. sličnu strukturu privrede
2. mobilnost dobara i resursa (rada, kapitala i ostalih faktora proizvodnje)
3. koordinacija fiskalne, monetarne i ostalih ekonomskih politika
Nezavisno da li se slažete sa ovom teorijom ili ne, ona ukazuje na nekoliko ključnih stvari na koje moramo fokusirati analizu ako želimo da preispitamo je li uvođenje evra bilo opravdano? Uzimajući u obzir sva tri uslova, evrozona teško da ispunjava i polovinu jednog. Pojedini ekonomisti su ukazivali, na razne načine, da EMU upravo nije optimalna valutna zona (Mandell, Krugman itd.).
Što se tiče strukture privrede, ovaj uslov je bio poprilično ispunjen među zemljama severa i zapada EU koji su se uključili u evrozonu. Suprotan je slučaj kada se posmatraju mediteranske zemlje nasuprot severo-zapada. Različiti poreski sistemi, različita etika, struktura glavnih grana, okrenutost izvozu - standardna dihotomija sever vs. zapad i dalje važi. Razumljivo je da ne moraju svi delovi zone da budu na istom nivou razvoja, no bitna je sličnost između procesa prilagođavanja privrednim kretanjima. Mogao bih detaljnije no prava poenta leži drugde.
Mobilnost dobara nije ni danas u potpunosti ispunjena. Ako je SAD reper, onda evrozona delimično zaostaje u slobodi trgovine robama (sem poljoprivrednih proivzoda gde prilično zaostaje) a razmena usluga tek u poslednjih petnaestak godina prelazi granice zemalja članica (uporedo sa liberalizacijom i privatizacijom na tržištu usluga). Mobilnost kapitala isto nije ispunjena u dovoljnoj meri da bi mogla da se smatra da je potpuna. Iako slobodno kretanje roba, usluga, kapitala i rada postoji na papiru, efektivno do nje ne dolazi ni približno u onoj meri kao u SAD. Kapital se mnogo teže seli zbog razlike o oporezivanju, regulaciji, neformalnim institucijama itd. Nekome iz Severne Dakote, lakše je da se preseli i investira na primer u Kaliforniji, uz mnogo manje transakcione i sve druge troškove nego na primer slovaku u Italiji ili sl.
Na kraju, koordinaciju ekonomske politike trebalo je da reši Mastriški protokol iz 1991. Danas gotovo nijedna zemlja evrozone ne poštuje Mastriške kriterijume. Neki pozivaju da je neophodan Mastriht 2, ali ako se pogleda istorija evra, tek deceniju duga, vidimo da barem polovina zemalja, polovinu vremena nije potšovala dogovor. Na primer, većina zemalja nije potšovala nivo deficita budžeta tokom krize a neki to nisu činili ni pre krize. Pre ulaska u evrozonu, Nemačka, Francuska, Austrija, Danska, Irska, Portugal bili su blizu i neznatno preko granice nivoa duga od 60% BDP, Holandija i Švedska nešto više, dok su Italija, Grčka i Belgija još tada imale preko 110% BDP javni dug. Primetimo i to da se fiskalne politike, stope i razredi poreza drastično razlikuju među zemljama, da su nefiskalni nameti, tehnološki standardi i sl. doveli do ogromnih razlika u regoluatornom i poreskom opterećenju kapitala i rada koji dodatno destimuliše njegov slobodan tok.
Kada imate fiksni kurs, centralna banka prodaje devizne rezerve ukoliko imate deficit platnog bilansa a gomila rezerve ako ima suficita. Međutim kada se centralna banka preseli u Frankfurt nema ko da pokriva neravnotežu. Deficit tekućeg računa onda mora jednoznačno da se pokrije kapitalnim suficitom (prilivom kapitala). Ako investicije zbog lošijeg okruženja i drugih faktora neće da dođu, deficit u trgovini se pokriva zaduživanjem. Upravo to se dešava u Grčkoj. Građani i država su se zaduživali da bi trošili više iz inostranstva nego što stranci donesu para za giros i apartman. Međutim, bitno je i to da je jedini način refinansiranja tog duga, ako nema novih investicija ili smanjenje potrošnje ili novo zaduživanje. Grci su konstantno radili ovo drugo i PB deficit, prouzrokovan potrošnjom iz duga, pokrivali novim dugom. Za 6 godina korišćenja evra, do izbijanja krize, Grčka je nagomilala 2.5 puta više duga nego pri ulasku, zbog lažiranih deficita i rasta javne potrošnje i zaduživanja. Kamatne stope u Grčkoj su bile mnogo veće od dozvoljenog limita, pa kada je zbog niske Nemačke kamate to povuklo i Grčku naniže posle ulaska u EMU, zaduživanje je drastično pojeftinilo. Uz visoke strukturne deficite (deficit platnog bilansa, javnog sektora i budžeta) i ekonomiju orijentisanu isključivo na uvoz i turizam, nije nikakvo čudo daje upravo Grčka bila najbolji kandidat za magareću klupu. I tako je Grčka efektivno bankrotirala dva puta, sredinom 2010. i početkom ove godine. A sledeći kandidati su redom Portugal, Španija, Italija, Francuska, Irska ako se politika potrošnje ne promeni.
Evro je politički projekat. On je deo strategije ujedinjena Evrope na mirovnoj osnovi gde su trgovina, protok ljudi, roba i kapitala samo mehanizmi, ekonomska saradnja uopšte samo mehanizmi postizanja zajedničkog mirovnog prostora. Ta saradnja je politički nametnuta i u monetarnoj sferi čak i onda kada ekonomski nije bila opravdana.
Kako uslovi optimalne valutne zone nisu bili ni približno ispunjeni, a svi dogovori o koordinaciji makroekonomske politike nepoštovani, ostaje ključno pitanje za političare koji su kreirali evro: A šta ste mislili da će da se desi?
Što se tiče strukture privrede, ovaj uslov je bio poprilično ispunjen među zemljama severa i zapada EU koji su se uključili u evrozonu. Suprotan je slučaj kada se posmatraju mediteranske zemlje nasuprot severo-zapada. Različiti poreski sistemi, različita etika, struktura glavnih grana, okrenutost izvozu - standardna dihotomija sever vs. zapad i dalje važi. Razumljivo je da ne moraju svi delovi zone da budu na istom nivou razvoja, no bitna je sličnost između procesa prilagođavanja privrednim kretanjima. Mogao bih detaljnije no prava poenta leži drugde.
Mobilnost dobara nije ni danas u potpunosti ispunjena. Ako je SAD reper, onda evrozona delimično zaostaje u slobodi trgovine robama (sem poljoprivrednih proivzoda gde prilično zaostaje) a razmena usluga tek u poslednjih petnaestak godina prelazi granice zemalja članica (uporedo sa liberalizacijom i privatizacijom na tržištu usluga). Mobilnost kapitala isto nije ispunjena u dovoljnoj meri da bi mogla da se smatra da je potpuna. Iako slobodno kretanje roba, usluga, kapitala i rada postoji na papiru, efektivno do nje ne dolazi ni približno u onoj meri kao u SAD. Kapital se mnogo teže seli zbog razlike o oporezivanju, regulaciji, neformalnim institucijama itd. Nekome iz Severne Dakote, lakše je da se preseli i investira na primer u Kaliforniji, uz mnogo manje transakcione i sve druge troškove nego na primer slovaku u Italiji ili sl.
Na kraju, koordinaciju ekonomske politike trebalo je da reši Mastriški protokol iz 1991. Danas gotovo nijedna zemlja evrozone ne poštuje Mastriške kriterijume. Neki pozivaju da je neophodan Mastriht 2, ali ako se pogleda istorija evra, tek deceniju duga, vidimo da barem polovina zemalja, polovinu vremena nije potšovala dogovor. Na primer, većina zemalja nije potšovala nivo deficita budžeta tokom krize a neki to nisu činili ni pre krize. Pre ulaska u evrozonu, Nemačka, Francuska, Austrija, Danska, Irska, Portugal bili su blizu i neznatno preko granice nivoa duga od 60% BDP, Holandija i Švedska nešto više, dok su Italija, Grčka i Belgija još tada imale preko 110% BDP javni dug. Primetimo i to da se fiskalne politike, stope i razredi poreza drastično razlikuju među zemljama, da su nefiskalni nameti, tehnološki standardi i sl. doveli do ogromnih razlika u regoluatornom i poreskom opterećenju kapitala i rada koji dodatno destimuliše njegov slobodan tok.
Kada imate fiksni kurs, centralna banka prodaje devizne rezerve ukoliko imate deficit platnog bilansa a gomila rezerve ako ima suficita. Međutim kada se centralna banka preseli u Frankfurt nema ko da pokriva neravnotežu. Deficit tekućeg računa onda mora jednoznačno da se pokrije kapitalnim suficitom (prilivom kapitala). Ako investicije zbog lošijeg okruženja i drugih faktora neće da dođu, deficit u trgovini se pokriva zaduživanjem. Upravo to se dešava u Grčkoj. Građani i država su se zaduživali da bi trošili više iz inostranstva nego što stranci donesu para za giros i apartman. Međutim, bitno je i to da je jedini način refinansiranja tog duga, ako nema novih investicija ili smanjenje potrošnje ili novo zaduživanje. Grci su konstantno radili ovo drugo i PB deficit, prouzrokovan potrošnjom iz duga, pokrivali novim dugom. Za 6 godina korišćenja evra, do izbijanja krize, Grčka je nagomilala 2.5 puta više duga nego pri ulasku, zbog lažiranih deficita i rasta javne potrošnje i zaduživanja. Kamatne stope u Grčkoj su bile mnogo veće od dozvoljenog limita, pa kada je zbog niske Nemačke kamate to povuklo i Grčku naniže posle ulaska u EMU, zaduživanje je drastično pojeftinilo. Uz visoke strukturne deficite (deficit platnog bilansa, javnog sektora i budžeta) i ekonomiju orijentisanu isključivo na uvoz i turizam, nije nikakvo čudo daje upravo Grčka bila najbolji kandidat za magareću klupu. I tako je Grčka efektivno bankrotirala dva puta, sredinom 2010. i početkom ove godine. A sledeći kandidati su redom Portugal, Španija, Italija, Francuska, Irska ako se politika potrošnje ne promeni.
Evro je politički projekat. On je deo strategije ujedinjena Evrope na mirovnoj osnovi gde su trgovina, protok ljudi, roba i kapitala samo mehanizmi, ekonomska saradnja uopšte samo mehanizmi postizanja zajedničkog mirovnog prostora. Ta saradnja je politički nametnuta i u monetarnoj sferi čak i onda kada ekonomski nije bila opravdana.
Kako uslovi optimalne valutne zone nisu bili ni približno ispunjeni, a svi dogovori o koordinaciji makroekonomske politike nepoštovani, ostaje ključno pitanje za političare koji su kreirali evro: A šta ste mislili da će da se desi?
Mala ispravka - ugovor iz Mastrihta je usvojen 1993. PArafraziracu ovde Prokopijevica koji je na skupu u Medijacentru pre nekoliko dana o buducnosti Evrope rekao ovo o evru: Evropljani su 1971. napravili valutnu zmiju, pa je propala 1973; onda su izmislili ERM 1979, pa je propao 1992; potom su izmislili evro. Sta mislite kako ce on da prodje?
ReplyDelete