MMF i Javni dug Srbije

"U ponoć stani ispred ogledala i tri puta reci MMF"

Odbojnost prema Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) izrazito je naglašena poslednjih nekoliko godina i to ne samo u našoj zemlji. Pod terminom odbojnost ne podrazumevam racionalnu skepsu prema efikasnosti aranžmana MMF već određeni vid iracionalnog nepoverenja u programe pomenute organizacije. Naime, imam utisak da sve češće isticana zabluda kako su aranžmani MMF glavni razlog visokog javnog duga u Srbiji, stvara odbojnost prema budućim aranžmanima ma koliko oni bili povoljni, pristupačni i potencijalno neophodni.

Samim uvidom u strukturu spoljnog javnog duga Srbije možemo uočiti da je reč o zabludi koja ne može biti dalja od istine. Dugovanja Srbije prema MMF ne prelaze 5% spoljnog javnog duga, odnosno 2,5% ukupnog javnog duga. Uprava za javni dug u svom najskorijem izveštaju ni ne pominje dug prema MMF kao posebnu stavku.[1]  Srbija nije ni u bližoj prošlosti imala problema sa aranžmanima MMF u smislu da su ti aranžmani dominantno uticali na visinu javnog duga. Od marta 2007. godine pa do aprila 2008. godine obaveza prema MMF nije ni bilo, a maksimalno učešće duga prema MMF u spoljnom dugu za period od 2000. godine pa do danas iznosilo je oko 8%[2], što nas dovodi do zaključka da gore navedena odbojnost prema MMF nije osnovana.

Preciznije, na osnovu dva aranžmana iz kojih smo vukli novac do 2009. godine (Januar 2002, i Jun 2009.), trenutno imamo sledeće obaveze prema MMF (u milionima evra)[3] :

                                      2013       2014       2015       2016       2017

Osnovica                        642,98      531,82      131,13        13,22      -
Kamate i naknade            12,19           5,21         1,04         0,15      0,10
Ukupno:                         655,17       537,03     132,17        13,37      0,10

Postoji i zabluda, mada manje isticana, da su uslovi po kojima su odobravana sredstva MMF Srbiji doveli našu zemlju do visokog nivoa zaduženosti. Uslovi MMF po pravilu uključuju stabilizaciju budžeta, odnosno, smanjenje fiskalnog deficita. MMF kao uslov za saradnju i pomoć traži smanjenje deficita i duga a ne povećanje, što je ukorenjeno mišljenje. Naravno, ovde ne podrazumevam da su aranžmani MMF neophodni da bi se rešilo pitanje javnog duga, već samo iznosim argumente protiv pomenutih zabluda. Pravi izvor javnog duga je Vlada, koja radi porkivanja deficita budžeta, poziva MMF na prvom mestu.

Trenutno stanje javnog duga u Srbiji je posledica previsoke, pa time i neodržive, državne potrošnje. Rupe u budžetu koje nastaju pre svega zbog izdašnih socijalnih i penzionih davanja pokrivaju se instant zaduživanjem bez političke volje da se ovakva tendencija zaustavi. Svakako da se dobar deo krivice za stanje javnog duga može svaliti na neodgovornost političara, ali isto tako je tačno da bi političari sa predlozima o drastičnom smanjenju javne potrošnje teško pobedili na izborima zbog nepopularnosti pomenutih mera.

Interesantna činjenica je da MMF često zahteva sprovođenje baš tih nepopularnih mera koje obuhvataju i smanjenje državne potrošnje, pa se neretko i države koje nemaju monetarnih i platno-bilasnih problema (oko 260 zemalja) odlučuju na prihvatanje uslova sadržanih u aranžmanima ove organizacije kako bi sprovele određene željene promene. Na taj način se vlasti ograđuju od odgovornosti, a za nezadovoljstvo stanovništva krive se uslvoi koje nameće „zli“ MMF, koji je, zapravo, tu samo da pomogne. Vlast ima motiv da za nepopularne mere okrivi MMF iako je ona svesno pristala na tražene uslove određenog aranžmana i odgovornost za sprovođenje pomenutih mera je i dalje apsolutno njena.

Ni u Srbiju MMF nije dolazio nepozvan sa ciljem da nametne nepovoljne aranžmane za našu privredu kako se takođe često pogrešno veruje. Sve tri tranše od 2000. do 2009. godine su bile targetirane, zahtevane od naših vlasti koje su prihvatale sve uslove aranžmana.

Ispostavlja se da smo mi glavni krivci za stanje u našem državnom budžetu, pa time i za stanje javnog duga, jer smo mi glasači koji biraju programe političkih stranaka koje zagovaraju visoke državne izdatke. Uprkos činjenici da je prirodno je tražiti „neizbežnu“ silu koja nam nameće nesreće pre nego što krivca potražimo u sopstvenim idejama, to ne sme da nam bude opravdanje za neodgovorno zaključivanje. Naravno da ne treba prihvatati aranžmane MMF ukoliko objektivno ne bi pogodovali privredi Srbije, ali se pri samoj analizi aranžmana zablude i dogme moraju eliminisati.