Podložni pritiscima

Sunčan dan u Beogradu, napolju je nekoliko toplih stepeni. Priroda kao da je osetila da nas čeka vruće sindikalno proleće. Ovih dana sam dosta čitao, istraživao i pisao o penzinom sistemu i žao mi je što moram da oftopikujem. 

Nekoliko prijatelja i kolega me pritiska već danima da komentarišem proteste prosvetara i ostalih sindikalaca. Shodno tome da će naša vlada u predizbornoj godini sigurno podleći pritiscima, morao sam i ja. 

A slika izgleda otprilike ovako, sindikati policije traže 40% povećanje plata, zaposleni u zdravstvu 30% a prosvetari u proseku oko 20%. Mnogi veruju da su oni to zaslužili, da teško žive (što je činjenica) i da država mora da nađe novac za njih. Međutim, stvar nije tako jednostavna jer realnost povećanje plata ne dozvoljava. Mislim da su svi gornji zahtevi nelegitimni i u narednim redo-vima pokušaću to da argumentujem. 

Činimi se da u Srbiji, generalno, fali svesti o stanju javnih finansija (nisam jedini). Postoji niz strukturnih problema i ogroman novac (45% BDP) troši se kroz državu od čega mnogo odlazi na gluposti i neracionalne projekte. Za državu ili državne firme radi ukupno oko 625 000 ljudi. Nešto manje od 40 000 u državnoj administraciji (tačan broj nije ni poznat), nešto manje od petine u javnim preduzećima i ostali, ugrubo 410 000, otpadaju na prosvetu, zdravstvo, vojsku, policiju, lokalnu administraciju itd. 

Ukupno u Srbiji je zaposleno oko 1 780 000 ljudi. Za poslednje dve godine ekonomska aktivnost se smanjila za 200 000 zaposlenih (usled krize), skoro potpuno u privatnom sektoru. Kada se napravi konsolidacija privatnog sektora i javnih preduzeća koja su neto platiše doprinosa dobija se nekih 1 200 000 ljudi koji plaćaju poreze i doprinose na platni spisak. Koga oni izdržavaju? Oko 1 690 000 penzinera i onih 450 hiljada zaposlenih u javnom sektoru (bez javnih preduzeća). Ugrubo svaki zaposleni u preduzećima osim izdržavanih članova svoje porodice ima i dva zaposlena u javnom sektoru koje mora da izdržava.

Postavlja se pitanje koliko to košta. Pa ove godine oko 3 milijarde evra odlazi na plate u javnom sektoru (oko 10% BDP) i to mora da se naplati od privatnog sektora. Postavlja se i pitanje šta poreski obveznici dobijaju za taj novac, ali to je već potpuno nova priča...

Od početka krize prosečna nominalna neto plata porasla je oko 14%, što je ispod dvogodišnje inflacije. Prosečna plata u javnom sektoru viša je za 10 000 dinara od prosečne plate u privatnom sektoru. A taj privatni sektor finansira javni. Ako je onih 1 200 000 koji plaćaju poreze i doprinose osetilo 10 % nominalnog povećanja plata u najboljem slučaju kako onda policija, zdravstvo i prosveta mogu tražiti višestruko veće povećanje plata. Pritom već sada su bolje plaćeni od privatnog sektora. Primer, prosečna plata u prosveti je između 40 i 45 hiljada dinara. Jedna smo od retkih zemalja gde  je profesor u školi plaćen 30% više nego prosečan radnik u privatnom sektoru koji platu tog profesora finansira. Ako vlada prihvati zahteve prosvetara, prosečan profesor u srednjoj školi imaće 155% prosečne plate što ne znam da je zabeleženo igde u razvijenom i polurazvijenom svetu. 

Kada bi vlada napravila dogovor sa sindikatima policije, zdravstva i prosvete, pod pretpostavkom da dogovor padne na polovinu zahtevanog povećanja, to bi državu Srbiju koštalo oko pola milijarde evra ove godine. To je dovoljno novca da se izgrade tri mosta u Beogradu, 200km autoputa, 350 petospratnih zgrada, 70 vrtića i sl... Osim što bi ovakav dogovor vlade direktno kršio aranžman sa MMF-om, to bi bio, po mom mišljenju neizdrživ fiskalni pritisak. Planirani deficit sa zamrznutim platama u javnom sektoru je oko 1,42 milijardi evra, što znači da toliko već planiramo da pozajmimo da bi servisirali javnu potrošnju ove godine. Zaista ne vidim kako bi ovakvo povećanje bilo moguće sa već ovolikim deficitom (4,5% BDP).

Treba uvideti i politički problem. Mislim da je nemoguće povećati plate u javnom sektoru a da penzije ostanu zamrznute. Nemoguće je da potpredsednik vlade, Krkobabić, ne izgura povećanje penzija ako sindikati izguraju povećanje plata. To bi dodalo još 200 ili 300 miliona evra. Dakle budžetski deficit bi morao da se proširi na 6 ili 7% BDP što je jednostavno neodrživo. Pritom je predizborna godina, očekivano će sa približavanjem izbora da se pritisnu i programi javne potrošnje. Sve to bi sigurno ubrzalo inflaciju koja je već na nivou od desetak procenata. Ja vidim jedini način da se ovo izvede a to je da novac od prodaje Telekoma završi u povećanju plata. Ne očekujem da će vlada skresati potrošnju na nekom od svojih programa kako bi to prebacila na plate, jer i povlačenje subvencija ili smanjenje budžeta ministarstvima donosi dodatnu nestabilnost i moguće prevremene izbore. Moram priznati da nisam sagledao ovaj problem kada sam pisao prvi post na ovom blogu u novembru o prodaji Telekoma.

Razumem gnev ljudi koji rade u javnom sektoru. Realna prosečna plata u evrima u Srbiji nije se promenila za dve godine (početak 2009. godine 320 evra - kraj 2010. godine 324 evra). Život je zaista težak, inflacija jede ušteđevinu i nominalne plate, ljudi su bez perspektive i osećaju se prevarenim. Plate su se realno smanjile  u poslednje dve godine u zdravstvu, obrazovanju i policiji. Međutim u istom periodu one su neznatno realno rasle u administraciji i javnim preduzećima. Sindikalci osećaju da sistem nepravedno tretira njih u odnosu na administraciju i povlašćene radnike u državnim gubitašima. Preporučujem jutrašnje gostovanje Miše Brkića u Peščaniku koji lepo ilustruje ovu situaciju. Još jedan primer, najviši čin u policiji donosi mesečnu platu od 36 000 dinara koliko ima pripravnik u novoformiranoj komunalnoj policiji (34 hiljade dinara). Svakako da razumem da jedan policajac poludi na tu činjenicu.

Vlada je prvo poručivala da je "kriza naša šansa", potom da će "kriza nas zaobići", zatim nas je ipak udarila da bi kriza na kraju zvanično prošla. Statistika pokazuje da je recesija prošla ali je kriza, i to strukturna i dalje tu, ne mrda, ma šta govorili ministri. Na svest sindikata utiču i afere koje pokazuju kako ministarstva razbacuju javne pare u lične interese, utiču i poruke političara koji povećavaju troškove i ulaganja na raznim frontovima a govore da nema para za plate. Na emotivnom nivou čoveku dođe da počupa kosu sa glave kada čuje da je stranoj kompaniji poklonjeno 10.000 evra po radniku samo da otvori nekoliko stotina radnih mesta. Sindikalci vide da se kolač tamo negde kruni i žele deo za sebe. Naredna godina biće teška, možda i teža od prethodne, pogotovo za privatni sektor. Ali zaposleni u javnom sektoru moraju da razumeju dve stvari: 

Prvo, Srbija je siromašna zemlja i ako je izgledalo da je život mnogo bolji i da se prosečan građanin relativno obogatio (prosečna plata je u jednom trenutku bila i do 420 evra) to je bilo veštački. Godinama je pumpana potrošnja i ekonomski rast (budžetskim deficitom i vladinim programima), preko naših realnih proizvodnih mogućnosti. Sada je kriza i došlo je vreme da se plati račun. Javni sektor mora da podnese teret krize ravnopravno sa privatnim. Ako već nije bilo smanjenja zaposlenosti (samo nekoliko hiljada ljudi je izgubilo posao u javnom sektoru) mislim da je fer da rast plata bude ograničen. U privatnom sektoru je rasta plata bilo u nominalnom izrazu ali je 200 000 zaposlenih izgubilo posao, mnogi radnici su prešli na minimalac a ostatak dobijaju na ruke u kešu, drugima visi posao o koncu. Dodatno opterećivati privatni sektor u budućnosti (jer krediti za sadašnji deficit moraju da se vrate) prosto je neodrživo.  

Drugo, novca u javnom sektoru već ima dovoljno. Srbija izdvaja dovoljno (relativno svom bogatstvu) za zdravstvo, obrazovanje, penzije, policiju itd. U nekim elementima čak i relativno mnogo više nego mnoge druge socijal-demokratije. Ali, taj se novac neracionalno troši. Nekoliko primera to ilustruju. Broj učenika u osnovnim i srednjim školama se smanjio oko 10 - 15% ali se broj profesora i učitelja povećao za 10%. Analiza Svetske banke, "Srbija: Kako sa manje uraditi više", nažalost nedovoljno citirana, ističe da treba smanjiti broj škola, racionalisati veličinu odeljenja, što bi donelo brze uštede. Jedino u Srbiji 95% sredstava za obrazovanje ide u plate a gotovo ništa u kapitalna ulaganja, opremu, ljudski kapital... Prosečna penzija u Srbiji je na nivou oko 60-65% prosečne plate i tako relativno mnogo viša nego što je praksa u PAYG sistemima. Treći primer je da imamo preveliki broj kreveta i dana-ležanja po bolnicama zbog načina nadoknade troškova u zdravstvu. Dakle postoji prostor za niz racionalizacija. Ali nikada nismo čuli sindikalna udruženja zaposlenih u javnom sektoru da predlažu ijednu od ovih mera. Realnost je da imamo višak zaposlenih u javnom sektoru, da bi racionalizacija, ušteda i svođenje na realne mogućnosti, podrazumevalo otpuštanje nekoliko desetina hiljada ljudi. Ali bi onda ostalo više novca da se uloži u opremu, zgrade i deo u više plate (ali da se rast plata veže za rast produktivnosti i kvaliteta usluga). To je jedino održivo rešenje i u dugoročnom intersu velike većine zaposlenih u javnom sektoru. 

Javni sektor ne sme biti političko oruđe kupovine glasova. On to svakako jeste. Javni sektor ne sme biti skup socijalnih institucija već servis građana. Ukoliko vlada podlegne pritiscima sindikata predstoji nam Britanski scenario iz sredine sedamdesetih. Deficitarno finansiranje povećanja plata će gurati inflaciju goja će pojesti svako povećanje plata, što će tražiti nova povećanja i tako u krug. Samo strukturne reforme mogu to promeniti. 

Sistem ličnih računa

U prethodnom postu sam govorio o Pay As You Go sistemu. Sada bih se osvrnuo na alternativni princip obezbeđivanja penzija preko ličnih računa (personal accounts - PA). Hteo bih na trenutak da se osvrnem i na komentar na prethodni post. Marko Paunović je istakao da kada govorimo o penziji ne govorimo o osiguranju jer se ne radi o neizvesnom događaju: "dogadjaj (starost) je izvestan, svako zna da će da ostari, pa nema potrebe da se osigurava, već da štedi". Sa ovim se slažem u potpunosti. Ja sam termin penziono osiguranje koristio jer se tako pristupa penziji po PAYG principu. Međutim treba imati u vidu da je još jedna uloga PAYG sistema socijalno osiguranje starih osoba od previše niskog dohotka od momenta kad odu u penziju. U sistemu ličnih računa kojem ću se okrenuti u narednim redovima ovo svakako nije uloga štednje za penziju i tu primedba Marka Paunovića potpuno stoji.

Ideja ličnih računa je sledeća. Svaki zaposleni ima svoj račun u nekom od privatnih penzionih fondova (moguće je da se kapitalizacijom štednje bavi i državni fond ali se onda postavlja pitanje uopštene svrsishodnosti PA sistema). Zaposleni na svoj račun svakog meseca uplaćuje određeni procenat od svoje bruto plate. U Čileu je minimalna stopa 10%. Penzioni fonda nakon toga svoja sredstva ulaže u kapitalna tržišta, najčešće kroz hartije od vrednosti (akcije, državne obveznice, prava, opcije i sl. zavisno od regulative i razvijenosti finansijskih tržišta). Na taj način se novac na računu uvećava na osnovu prinosa. Za razliku od PAYG sistema ovde ne dolazi do transfera dohotka sa jedne grupe ljudi na druge već se javlja štednja. Ta štednja je sada raspoloživi kapital koji se nudi na tržištu i koji se produktivno može uposliti u različitim preduzećima, projektima i sl. Penzioni fondovi često podležu preciznoj regulaciji koja ima za cilj da natera rukovodioce fondova da prilikom maksimizacije prinosa zaštite svoje korisnike od preteranog tržišnog rizika.

Tržišna kapitalizacija je izuzetno moćna u dugom roku. Kako bi ilustrovao snagu interesnog računa napravio sam jedan primer. On je pun raznih pretpostavki, ali mnoge nisu sada značajne u svrhu ilustracije. Zamislite jednog prosečnog radnika u Srbiji. Njegova neto plata je oko 320 evra mesečno, odnosno 550 evra bruto. On i njegov poslodavac sada izdvajaju 22% na doprinose za penzino osiguranje što je oko 120 evra mesečno. Zamislite sada situaciju da je tom zaposlenom na raspolaganju opcija da uplaćuje deo bruto plate u privatni penzini fond na svoj lični račun. Ako pretpostavimo da je:

·         radni vek 45 godina

·         zaposleni nije radio/nije mogao da nađe posao 5 godina (u ovom primeru između 15 i 20 godine (ne)rada)

·        naš prosečni radnik izdvaja 100 evra mesečno (1200 godišnje) u privatni račun (prilagođenih za buduću infalciju)

·         prosečan godišnji prinos penzinog fonda u narednih 45 godina 7% (opet prilagođeno za inflaciju tako da se izrazi realni prinos)

Onda se ispostavlja da nakon 45 godina, kada konačno ode u penziju, prosečan zaposleni raspolaže sa ličnim računom od 326,929 evra. Skoro hiljadu puta više od njegove trenutne neto plate! Naravno, možete pretpostavljati razne stvari, na primer da je zaposleni radio duže, kraće, da je uplaćivao manje, da je prinos manji/veći i tako dalje. No ništa od toga ne umanjuje zaključak da izdvajajući manje nego u državni PAYG sistem, budući penzoiner može da uštedi više stotina svojih prosečnih plata (pa i hiljadu svojih mesečnih plata) na kraju radnog veka. To je snaga interesnog računa.

Kada u prvoj godini rada naš prosečni zaposleni iz gornjeg primera izdvoji 1200 evra (100 evra mesečno) nakon 45 godina taj novac će realno vredeti današnjih 25,210 evra. Dakle kroz doprinose na lični račun u prvoj godini zaposleni može da zaradi dovoljno novca za prve dve godine penzije.

Prednosti principa privatnih računa ima mnog no ja ću pokušati da istaknem najbitnije:

1.     PA sistem je mnogo fleksibilniji od PAYG sistema. Zaposleni može sam birati koliko godina želi da radi i koliko želi da štedi svakog meseca. Običan računar i jednostavan program mogu svakog trenutka odgovoriti zaposlenom koliko novca će uštedeti ako promeni neku od varijabli (vreme – doprinos – stopu kapitalizacije na tržištu). Naravno može se uvesti niz ograničenja poput minimalnog doprinosa i ekvivalenta radnog veka (ako se zaposleni ranije penziniše mora da izdvaja veći procenat u doprinose).

2.     Pojam „penzija“ gubi svoje značenje – kada zaposleni prestane da radi on povlači samo deo ušteđene vrednosti sa svog računa (kao vrstu anuiteta = penzije). Međutim ostatak novca, koji je sada već  pozamašan, i dalje radi za njega (kapitalizuje se na tržištu). To znači da doprinosi donose prinos i kada zaposleni ode u penziju.

Zaposleni može da nastavi da radi i posle zahtevanog ekvivalenta radnog veka ali da na primer prestane da plaća doprinose. On može i preći na polovinu radnog vremena i sl. ali da sada svojim mesečnim primanjima doda i deo novca sa svog ličnog računa preko koga je uštedeo novac za starost. U PA  sistemu penzineri nisu više ono što su bili, sada mogu i da rade i da primaju penziju. Zapravo, pojedinac se vraća u mikroekonomski model gde je jedino bitno da li je neto štediša ili neto poverilac, godine postaju manje značajne. Odlazak u penziju postaje lična odluka.

3.     Ukoliko dođe do smrti zaposlenog, njegova porodica stiče pravo na raspolaganje njegovim ličnim računom. Zapravo, PA sistem preuzima i deo funkcije socijalnog osiguranja za nizak dohodak u starosti i životnog osiguranja. U PAYG sistemu gubite sve što ste odvajali. Eventualno je moguće da se država pobrine za vašu porodicu na osnovu prava zbog dugogodišnjeg uplaćivanja doprinosa međutim PA sistem podrazumeva da svaki dinar koji ste uštedeli ostaje vaš i prenosi se na vašu decu.

4.     Na makro nivou, transformisanje PAYG sistema u PA sistem podrazumeva ogromnu akumulaciju kapitala. Kada bi svi zaposleni plaćali 15 ili 20% svojin bruto primanja u privatne penzione fondove to bi značilo nekoliko milijardi evra štednje svake godine. Za razliku od trenutnog sistema gde se redistribuira dohodak, u PA sistemu bi ova kapital bio na raspolaganju tržištu da ga alocira u produktivne svrhe, fabrike, puteve, male i velike biznise i sl. To se i dogodilo u Čileu u poslednjih 25 godina koji je dva i po puta duplirao svoj PPP dohodak per capita i zakucao na vrata grupe razvijenih zemalja. O Čileanskoj priči u narednim postovima.

5.    Gubi se poluga koju političari često koriste da bi kupili glasove na izborima. Štedni račun pojedinca u PA  sistemu ne zavisi od političkih odluka već od visine doprinose pojedinca.

6.     Demografske promene ne mogu uticati na održivost PA sistema. Ako u budućnosti bude mnogo veći procenat starih to će uticati samo na prosečnu stopu štednje privrede i na dodatno izvlačenje novca iz penzinog sistema ali sa privatnih računa. Ukoliko natalitet poraste štednja raste, raste i ulivanje kapitala. Međutim, pojedinci će lako doneti odluku da rade dodatnih godinu ili dve kako bi sačekali da dođe do dovoljno velike kapitalizacije ličnog računa da bi mogli da osiguraju svoju penziju u budućnosti. Ovu odluku će pojedinac mnogo lakše i pametnije doneti od države, jer ima sve informacije i zna koliko je uštedeo. Sa druge strane država u PAYG sistemu teško donosi odluke o produženju radnog veka (primer Grčke, Srbije, Francuske...) i to pitanje ima izuzetne političke posledice. Lična odluka o promeni dužine radnog veka ne može da utiče na druge političke odluke. Jednostavno, demografija i politika gube značaj za penzioni sistem.

U narednim postovima nastavljam o PA sistemu. Raspraviću mane ovog sistema i česte primedbe koje upućuju levičari na sistem ličnih računa. Onda ćemo se okrenuti Čileu i pokušaću da pokažem kako je pristupljeno rešavanju problema i koji je odgovor Jose Pinere progresivcima na njihove primedbe (obećavam da ću citirati i Marksa). Do čitanja...

Kriza penzionog sistema

Ovaj post je uvertitra za raspravu o reformi penzinog sistema u Čileu. Da bi sagledali sve aspekte penzione reforme prvo moramo pregledati ključne karakteristike penzionog sistema kao i probleme koji muče javne finasije skoro svih zemalja.

Penzioni sistem, čine penziono osiguranje i specifično socijalno osiguranje i zaštita. Prvo ću se pozabaviti državnim penzionim osiguranjem, prvim stubom penzionog sistema a nakon toga ću preći na drugi i treći stub koji kombinuju državno osiguranje sa privatnim penzinim fondovima. 

Uobičajeni državni sistem penzionog osiguranja postavljen je po principu Pay As You Go (PAYG). Ovaj princip podrazumeva da se kontinuriano naplaćuju doprinosi od svih prijavljenih radnika, kao procenat bruto plate (koja piše u ugovoru o radu). Ovi doprinosi se naplaćuju mesečno i u Srbiji iznose 22% bruto plate (na neto platu = ono što zaista dobijete na svom računu svakog meseca, doprinosi za penzije u Srbiji iznose oko 31.5%). Dakle na svakih 100 dinara koje vam ostane za potrošnju, vi i vaš poslodavac plaćate 31.5 dinara državi za penzije. PAYG princip penzinog osiguranja podrazumeva da se novac koji se naplati kroz doprinose slije u penzioni fond (PIO fond kod nas) iz kog se dalje isplaćuju penzije. 

Naravno, ova priča može da funkcioniše samo onda dok je novac koji se sliva u fond dovoljan da isplati penzije trenutnim penzinerima. Implicitna je pretpostavka da će buduće generacije, vama koji danas plaćate doprinose, biti u budućnosti sposobne da obezbede penziju za vas. Da važi čvrsto budžetsko ograničenje (trošiš samo onoliko koliko imaš para na raspolaganju) većina evropskih penzionih sistema bi odavno bankrotirala. U konstantnom su deficitu i postoji niz uzroka koji dovode do toga:

1. problemi asimetričnih informacija

Zapravo ovo je čitava grupa problema. PAYG princip remeti podsticaje koji definišu ljudsko ponašanje u ekonomskoj sferi. Tako uvođenje ovakvog sistema razdvaja interese finansijera od korisnika. Koliko zaposleni uplaćuje u penzioni fond nije u direktnoj vezi sa time koliko iz penzionog fonda dobija. Obračun penzija se vrši po formulama koje određuju političari i birokrate a te formule su podložne promenama i manipulacijama pred, oko i za vreme svakih izbora. S druge strane vašu buduću penziju u državnom sistemu neće definisati vaša današnja sposobnost da zaradite i uštedite već sposobnost budućih generacija da zarade za sebe i za vas i da vam transferišu deo svog dohotka. Neki to zovu međugeneracijska solidarnost no ja bih rekao da je pre reč o redistribuciji. Ne vrši se vremenska alokacija kapitala. To će biti ključni argument za drugačije sisteme penzinog osiguranja. Posledica je da vi ne štedite koliko biste želeli i taj signal ne dolazi na tržište novca. Sa druge strane ne znate koliko su štedeli oni koji danas vaš novac primaju kroz penzioni sistem. 

Drugi element koji se može podvesti pod problem asimetričnih informacija je moralni hazard. Shodno tome da ne postoji direktna veza između doprinosa sa budćim primanjima, pojedinci su stimulisani da varaju. Oni žele da danas plate manje doprinosa jer njihova buduća penzija prevashodno ne zavisi od toga koliko štede nego od toga koliko će njihov glas vredeti budućim političarima. Naravno sutra će želeti da iz sistema izvuku što veće penzije i javlja se stalna borba između poreskih obveznika koji plaćaju doprinose i penzionera, gde svako svakoga potkrada i otima veći deo kolača. Ključni problem PAYG sistem nikako ne može učini kolač većim jer nema štednje. 

Zapravo kod nas se penzije isplaćuju na kredit, tj. buduće generacije poreskih obveznika će morati da plaćaju i doprinose za buduće penzinere (današnje zaposlene) i dodatni porez da bi se vratile penzije današnjih penzionera koje se isplaćuju na kredit. PIO fond u Srbiji je u deficitu   oko 40%. Penzije čine oko 11.5% BDP i ako je deficit PIO fonda oko 40%, koji se nadoknađuje iz budžeta, tada govorimo o skoro 150 milijardi dinara koji se svake godine moraju dodati na doprinose u PIO fond da bi se isplatile penzije. Zapravo celokupan budžetski deficit koji je Srbija zabeležila u poslednje dve godine manji je od rupe u PIO fondu koja se iz njega krpi. Da nema deficita PIO fonda ne bi danas morali da zajmimo ni dinar od MMF, Svetske banke ili privatnih banaka. Sve ovo znači da sadašnje generacije uzimaju kredit od budućih da bi isplatili penzije. Sasvim suprotan smer međugeneracijske solidarnosti od onog koji leži u osnovi ideje PAYG.

2. demografski problemi

Većina analiza pokazuje da je za dugoročnu održivost PAYG sistema potrebno oko 3.7 radnika na jednog penzinera. Dvadesetak godina nakon baby boom-a posle Drugog svetskog rata (dakle šezdesete i sedamdesete) ovaj odnos je bio moguć, jer je bilo manje starih ljudi, očekivani životni vek je bio kraći a velike generacije mladih su se uključivali u tržište rada (plaćali doprinose). Međutim demografske promene su dovele do neodrživosti ovog sistema. Životni vek se produžava, manje je mladih zbog niskog nataliteta, odnosno gomila se broj penzinera koji zahtevaju svoja stečena prava na penzije.

3. strukturni problemi

Ekonomskog razvoja nema bez štednje - akumulacije kapitala. Štednja je mehanizam kojim se mi odričemo dela današnje potrošnje da bi sutra ostvarili viši iznos dohotka koji možemo da trošimo. Kapitalno tržište alocira štednju pojedinaca i firmi u kapitalne projekte odnosno kreditnu potrošnju. Za razliku od potrošnje kapitalna ulaganja donose prinos, povećanje ekonomske aktivnosti i produktivnosti zbog više raspoloživih mašina, puteva, ideja i sl. Koncept vremenske alokcije potrošnje i kapitala je prilično jasan. Međutim kao što sam spomenuo, u PAYG sistemu ne dolazi do vremenske alokacije. Kada biste danas primili veću neto platu (da vam se ne naplate doprinosi) taj iznos bi raspodelili, deo na štednju deo na potrošnju, po slobodnom nahođenju. Kada vi platite doprinose, vaš raspoloživi dohodak se transferiše penzinerima koji mogu u istom vremenskom trenutku da troše i štede (stim što će vrlo verovatno više da troše). Ne postoji nikakva razlika da li je to danas učinio zaposleni ili penziner jer se radi o suštinski istom dohotku.

Druga činjenica je ta da se redistribucijom raspoloživog dohotka od zaposlenih ka penzinerima transferiše dohodak ka potrošački orijentisanim pojedincima. Penzineri zbog nižeg dohodka i kraćeg očekivanog života manje štede. Time se ukupan iznos štednje u društvu smanjuje a bez štednje nema kapitalnih ulaganja i ekonomskog rasta. PAYG penzioni sistem je uobičajeno obavezan i zahteva veliku stopu doprinosa kako bi mogao da se održava, koliko toliko, solventnim. Time on destimuliše pojedince da dodatno štede preko stope doprinosa što dodatno utiče na smanjivanje stope štednje u privredi.

4. politički problemi

Penzije su predmet političke igre. Primera je nebrojeno a nama najbliži su poslednji izbori 2008. godine. Pre i nakon tih izbora, prosečne penzije su ukupno povećane oko 21%. Već sam spomenuo da se penzijama može manipulisati i to se stalno čini. Međutim može se manipulisati i stopom doprinosa. Pred pretprošle izbore 2007. godine, ova stopa je spuštena sa 12 na 11%. Međutim to je samo produbilo deficit PIO fonda koji se nadoknađuje iz budžeta što je onda naplaćeno ili kroz povećanje trenutnih taksi i poreza ili kroz zaduživanje (buduće oporezivanje). Država je poreskom obvezniku vratila jedan dinar u levi džep dok mu istovremeno iz desnog otima dva a sve tvrdeći da se brine o njemu. U Srbiji je postojao i još jedan sistem manipulacija. Tek polovina penzinera u Srbiji je otišla u starosnu penziju. Samo tridesetak procenata penzinera koji danas primaju penzije imaju dovoljan broj godina staža/godina da bi danas stekli pravo na penziju. Četvrtina penzinera je u invalidskoj penziji odnosno u prevremenoj penziji. Ne postoji statistička mogućnost da je svaki četvrti penziner ispod 60 godina invalid. Pitanje je da li se može otkriti ko je tu koga lagao i varao.

Lista problema PAYG sistema nikako nije konačna. Pokušao sam da obuhvatim one koje smatram ključnim.

Čile, neispričana priča - trailer

Ovaj post je najava za seriju članaka koje planiramo vezano za reforme koje su se odigrale u Čileu od osamdesetih godina XX veka. Pogledaje intervju sa Hozeom Pinjerom (José Piñera) koji govori o vremenu kada se vratio sa Harvarda u Čile i kako je došao na mesto ministra. Pokušaćemo da otkrijemo šta je to ključno učinjeno u reformi ekonomskog sistema Čile da ova zemlja bude najrazvijenija u Južnoj Americi i među, ekonomski, najslobodnijim zemljama sveta.

Problem društvenog troška

Ponovo čitam "The Problem of Social Cost" (1960) - Ronalda Kouza. Za mene je ovo jedan od dva najvažnija, najbolja ekonomska članka koja sam pročitao. Preporučujem svima koji nisu pročitali ovaj rad, da to obavezno učine. Što pre. Slaviša Tasić je na blogu "Tržišno Rešenje" skoro objavio tekst koji se bavi pogrešnim tumačenjem Kouzove teoreme (koju je zapravo formulisao Štigler). U tekstu ćete naći link na članak "So-Called Coase Theorem" (1998, Deirdre McCloskey) koji detaljno preispituje razumevanje Kouzovog rada. Njihov zaključak je sledeći: ne postoji Kouzova teorema, to je samo specijalni slučaj opšte teoreme o efikasnosti tržišta. Kouz je napravio (re)revoluciju ukazujući na potrebu sagledavanja transakcionih troškova i njihovog značaja za rešavanje problema eksternih efekata. Preispitao je značaj i potrebu za raspodelom svojinskih prava ali je i ukazao na prednosti i mane različitih socijalnih aranžmana u analizi eksternih efekata.

Sada bih izdvojio nekoliko pasusa i rečenica u članku koje mi i danas ostavljaju najjači utisak:

"Neophodno je znati da li je preduzeće koje nanosi štetu odgovorno za tu štetu ili nije, jer bez utvrđivanja ovog inicijalnog ograničenja prava ne mogu postojati tržišne transakcije kojima će se ona prenositi ili iznova kombinovati. Ali, krajnji rezultat (koji maksimizira vrednost proizvodnje) ne zavisi od pravnog položaja ako se pretpostavlja da sistem funkcioniše bez troškova."

Trandicionalno tumačenje "Kouzove teoreme" kaže da je dovoljno jasno odrediti svojinska prava, učini ti ih prenosivim i da će u uslovima nepostojanja transakcionih troškova, pojedinci sami alocirati pravo na korišćenje resursa nad kojim se javlja šteta (eksterni efekat). Međutim, čini mi se da se često ispušta pasus koji sam gore citirao. Ključno za tržišne transakcije prava nad korišćenjem resursa je da odgovornost za štetu mora biti poznata. Uopšteno to ne mora biti slučaj. Zamislite primer kafića u prizemlju stanbene zgrade i penzionera koji živi na prvom spratu. Činenjica da kafić stvara buku se može povezati sa ugrožavanjem psihičkog zdravlja penzionera, ili manjom korisnošću popodnevnog odmora ili manjim zadovoljstvom života itd. Međutim pitanje je da li je buka iz kafića odgovorna za neko psihičko obolenje koje može trpeti penzioner ili manje zadovoljstvo? Da li je kriva buka ili dnevno-politička scena koju penzioner prati preko dnevnika ili nepristojnost drugih stanara? Da li neki treći faktor ima dominanti uticaj? Sve ovo je izuzetno teško merljivo i nama ponekad nepoznato. Standardno rešenje ovog problema bi bilo npr. dodeliti vlasništvo penzioneru nad "javnim redom i mirom u zgradi" i dopustiti da se penzioner i vlasnik kafića dogovore koliko će kafić mesečno plaćati za dozvolu da pušta muziku. 

Međutim ovo uopšteno ne mora biti efikasno rešenje. Možda neki stanari žale za ludom prošlošću i oduševljeni su što se u kafiću u prizemlju trenutno pušta AC-DC (što bi bio primer pozitivnih eksternih efekata). Neki kafići bi možda zbog rezolutnih stanara morali da prestanu da rade. Na kraju stanari možda ne bi želeli da se dogovore međusobno oko nadoknade. Kouz tvrdi da mi ne možemo unapred biti sigurni čije je pravo starije i  da li će nas raspodela prava dovesti do efikasnog rešenja. Jer živimo u svetu u kome nije uvek lako definisati ko je kriv za eksterne troškove, nije čak ni lako definisati da li oni uvek postoje. Ovde još nismo došli do činjenice da Kouz tvrdi da uvek postoje transakcioni troškovi koji u najvećem broju slučajeva obaraju "Kouzovu teoremu".

"Osim toga, nema razloga da se pretpostavi da će restriktivna zonska regulativa, doneta od strane administrativnog subjekta sklonog greškama i podložnog političkim pritiscima i koji funkcioniše bez kontrole konkurencije, nužno biti ona koja će povećati efikasnost ekonomskog sistema. Osim toga, takva opšta regulativa koja važi u širokom spektru slučajeva primenjivaće se i u nekim slučajevima u kojima nije prikladna."

 Ovaj pasus ističe da postoji velika mana uopštenih pravila i raspodela apsolutnih prava (kao u slučaju stanara zgrade i kafića). Jer je moguće da takve raspodele u potpunosti uguše ekonomsku aktivnost u nekim slučajevima odnosno pogrešno tretiraju problem (pozitivnu eksternaliju kao negativnu).

"Ali isto tako, nema razloga da takva državna administrativna regulacija povremeno ne dovede do poboljšanja ekonomske efikasnosti. Takav ishod najverovatniji je u slučajevima, u koje pod normalnim okolnostima spada i dim kao smetnja, u kojima postoji veliki broj ljudi i u kojima troškovi rešavanja problema putem tržišta ili preduzeća mogu biti visoki."

Čini mi se da je Kouz ovde dao ključnu implikaciju za kreatora politike koja treba da rešava probleme eksternih efekata. Državna regulacija ima najveću šansu za uspeh onda kada su transakcioni troškovi tržišnih transakcija preveliki, kada postoji veliki broj aktera koji treba da se dogovore oko odgovornosti i naknade. Iz celog članka može se izvući zaključak da je prvi cilj koji bi kreatori politike trebalo da postave ispred sebe, smanjivanje transakcionih troškova. Država (na svim nivoima) to može činiti kroz garantovanje prava svojine (vladavinu prava), transparentan i efikasan sistem pravosuđa, medijaciju, garanciju tržišnih transakcija i ugovora, garantovanje stabilnosti regulatornog okruženja, jeftinu i brzu administraciju i sl. Smanjivanje transakcionih troškova može pomoći u mnogim slučajevima kada su oni osnovna prepreka dogovora između tržišnih aktera.

"Sva rešenja imaju troškove i nema razloga da se pretpostavlja da je državna regulacija neophodna zato što tržište ili preduzeće nisu u stanju taj problem da reše."

Činjenica da problem (eksternih troškova postoji) je posledica transakcionih troškova. Kada ih ne bi bilo čak i u slučaju nedefinisanih prava svojine, Kouz kaže da bi akteri verovatno došli do efikasne raspodele resursa. Ali to nije slučaj. Transakcioni troškovi postoje! Zato postoje i vidljivi problemi eksternih efekata. Ali to nije razlog za državnu intervenciju, regulaciju ili nešto treće. Sama činjenica da promašaj tržišta postoji ne znači da će država to rešiti. Ne znači ni da će situacija biti bolja. Ako se posmatraju regulatorni troškovi koje država može nametnuti, neefikasnost sistema administracije i potencijalni promašaj regulacije (usled nerazumevanja problema ili političkih pritisaka) država može napraviti potpuno podjednaku, ako ne i goru, grešku od tržišta - "government failure". Sama činjenica da su administratori i regulatori sposobni da procene granične društvene i privatne troškove i koristi ne znači da će regulatori uspeti da dizajniraju pravila koja će da dovedu ekonomski sistem do tih tačaka preseka.

Državna regulacija i intervencija u slučaju eksternih efekata je opravdana samo onda kada novi socijalni aranžman, nova pravila koja kreiraju novi sistem podsticaja, upute aktere ka efikasnijem ekonomskom sistemu.

"Smatram da su ekonomisti i kreatori politike uopšte do sada obično precenjivali dobre strane državne regulacije. Ali, to moje mišljenje, čak i ako je opravdano, samo sugeriše da bi trebalo smanjiti državnu regulaciju. Ono nam ne govori gde bi trebalo povući graničnu liniju."

Čini mi se da je ovakav Kouzov stav posledica verovanja, političara i birača da kada se javi neki problem, "neko mora da nešto uradi po tom pitanju", odnosno da se u društvu uvek čeka "da neko uvede red u tu sferu". Verovanje da je samo postojanje promašaja tržišta opravdanje za državnu intervenciju je pogrešno. Generalno se ne postavlja pitanje da li u nekim situacijama evidentong promašaja tržišta (eksternalije, javna dobra, prirodni monopoli (ako ih ima), negativna selekcija u osiguranju i sl.) možda ne treba ništa učiniti jer ne postoje socijalni aranžmani koji taj problem mogu da reše pri prihvatljivim troškovima. Kouz pomera fokus iz marginalne analize ka dualnoj analizi koja posmatra i apsolutne koristi i troškove od svake politike ili mere odnosno sistema internalizovanja eksternalija. Živimo u svetu koji je pun problema, za neke od njih možda nemamo rešenje ni kroz tržište ni kroz preduzeća ni kroz državu. Državne intervencije i regulacije su opravdane onda kada mogu da povećaju ekonomsku efikasnost (to je neophodan ne i dovoljan uslov njihove opravdanosti). Ali, neki problemi moraju ostati problemi, bar još neko vreme.

Index of Economic Freedom 2011 - Heritage Foundation

Heritage Foundation je izbacio Indeks ekonomskih sloboda (IEF) za 2011. Postoji čitav niz naučnih članaka koji potvrđuju pozitivnu vezu između širine ekonomskih sloboda i rasta privrede. Osim toga bitna je i promena indeksa tokom vremena (zemlje koje unapređuju ekonomske slobode pojedinca često ubrzavaju svoj rast). Kretanje pokazatelja ekonomskih sloboda često se može dovesti u vezu sa širenjem tražnje, za svojevrsnim luksuznim dobrom, političkim slobodama (širenju demokratije i vladavine prava). Na listi zemalja Srbija zauzima, nimalo zavidno, 101 mesto, između Tunisa i Kambodže. Preporučujem da pogledate indeks, njegovu strukturu i kretanje. Izdvojiću nekoliko zemalja na koje treba obratiti pažnju:

1. Ruanda, od 2000. godine, jedna od najbrže rastućih ekonomija u Africi i sa verovatno najbržim rastućim IEF indeksom. Ne umem da objasnim kakve se to institucionalne promene dešavaju i šta su uzroci sjajnog rast (oko 7% godišnje za poslednjih desetak godina - što znači da je Ruanda duplirala dohodak per capita u poslednjoj deceniji). Ruanda svakako ne izgleda sjajno, ima puno problema i veoma teško nasleđe (baš kao i Srbija), ali svakako ohrabruje činjenica da su zabeležene drastične promene u pozitivnom smeru (za razliku od, pogodićete, opet Srbije). Na ovu afričku zemlju, ekonomske promene u njoj i kretanje njenog indeksa IEF, svakako treba obratiti pažnju i ono najbitnije - pokušati objasniti.

2. Albanija, beleži izuzetno brzi rast, oko 5-6% prosečno godišnje već desetak godina (među najbrže rastućim ekonomijama u Evropi) i to sa ubrzanjem u poslednje vreme (neračunajući krizu). Albanija je jedna od tri zemlje Evrope koje nisu upale u recesiju za vreme ekonomske krize (druge dve su Poljska i Belorusija). U kontekstu IEF Albanija beleži najbrži rast indeksa u Evropi (prošle godine među najbržima u svetu). I ova zemlja je enigma, verovatno manja nego Ruanda, ali bi otkirvanje strukturnih promena u ekonomskom sistemu i institucijama bilo vrlo korisno. Te odgovore takođe nemam, i dalje istražujem, ali na Albaniju treba obratiti pažnju. Iako je polazna osnova niska, što implicira moguće više stope rasta, ipak je ekonomsko dostignuće takvo da se mora obratiti posebna pažnja. Već nekoliko godina, Albanija je kandidat za sledećeg boomer-a u Evropi.

3. Za one koji se prvi put susreću sa IEF indeksom istakao bih kretanje u zemljama Commonwealth-a (i bivših i sadašnjih). I dalje suvereno vladaju svim listama ekonomskih sloboda pa i IEF listom.

Odgovori Slobode (2008)

Pre otprilike dve godine, u organizaciji Libeka (Libertarijanski klub), aktivisti te organizacije, autori sa sestrinskog bloga Tržišno rešenje, profesori različitih fakulteta, učestvovali su u snimanju filma "Odgovori slobode". Film je režirala i priredila Romana Vujasinović. Projekat je finansirao Friedrich Neumann Stiftung. Pogledajte:

Novi premijer Crne Gore

Za novog mandatara DPS je izabrao Igora Lukšića. Još 2004. godine, Lukšić je izabran za ministra finansija i koliko znam najmlađi je na toj funkciji u Evropi (tada je imao tek 28. godina, prema njemu George Osborn, najmlađi chancellor of the exchequer u Britaniji u poslednjih 150 godina izgleda kao veteran). Moguće jedan od najmlađih ministara finansija u skorijoj istoriji Evrope. Sada će postati jedan od najmlađih premijera. Svakako interesantna činjenica. Međutim, skrenuo bih pažlju na Lukšićev blog. Ne znam da li postoji još neki premijer koji ima blog, nadam se da će Lukšićev ostati aktivan.

Nisam dovoljno informisan niti poznajem situaciju da bih detaljno komentarisao ostavku Mila Đukanovića i Svete Marovića. Čudno mi je da se to dešava par dana nakon što je Crnoj Gori odobren status kandidata. Svakako nije uobičajeno da premijer koji za svog mandata obezbedi kandidaturu odmah podnese ostavku. Suviše podseća na slučaj Sanadera u Hrvatskoj, ali ostavimo budućnosti da rasplete misteriju.

Podizanje stope PDV na računare

Pojavila se vest da Vlada Srbije planira povećanje stope PDV na računare, računarsku opremu, tropsko voće i hotelijerske usluge sa 8 na 18%. Ova stopa se primenjuje i na skoro sve druge proizvode. Nikada mi nije bilo jasno zbog čega su tropsko voće i hotelijerske ulsuge bile u sistemu niže stope PDV. Baviću se slučajem računara. Po mom shvatanju veliki broj ljudi ne razume ovu vest.

Ne zalažem se za povećanje poreza u Srbiji već za njihovo ukupno smanjenje ali u ovom slučaju smatram da je Vlada, iz pogrešnih motiva, uradila dobru stvar i to ću pokušati da argumentujem. Porez na dodatu vrednost je pored poreza na dohodak (koji u Srbiji gotovo ne postoji) verovatno najefikasniji u sistemu oporezivanja. Svi porezi stvaraju distorzije u ekonomiji (u potrošnji i proizvodnji dobara) ali su one najmanje u oporezovanju putem PDV. Preskočiću debatu o poželjnom nivou poreskih prihoda i državnih rashoda jer je to mnogo šira tema i kompleksnije pitanje. Ključ smanjenja poreza je smanjenje potrebe za državnim prihodima odnosno ograničavanje rashoda i prekid mnogih ekonomskih funkcija koje sada država ima. Sa trenutnim planovima državnih rashoda za smanjenje poreza nema prostora, naprotiv moguće je samo njihovo povećanje. Sumorna stvarnost...

Efekat jedinstvene stope PDV najlakše je razumeti ako zamislite svet bez poreza i onda uvedete jedinstvenu stopu od 18% na sva dobra. Promene koje nastaje je najlakše aproksimirati tako da se potrošnja i proizvodnja na svim tržištima smanje u približno istom procentu jer su cene proizvoda porasle u približno istom procentu. Usled približno slične promene cena dolazi do najmanjeg poremećaja relativnih cena (vrednost jednog proizvoda izražena u količinama nekog drugog). Govorim o približnom objašnjenju jer je    detaljna analiza efekata PDV i interakcije tržišta prilično kompleksna. Zaključak je da uz jedinstvenu stopu PDV nastupaju najmanje distorzije u ekonomiji nakon uvođenja poreza zbog veoma male promene relativnih cena. Relativne cene su ključni signali za ekonomsko delovanje pojedinaca i koktel informacija koji nam poručuje kako treba da vrednujemo neko dobro u odnosu na ostala dobra odnosno kako to vrednuju ljudi oko nas.

Računari se mogu smatrati trajnim potrošnim dobrima i kao takvi njihova kupovina je pre svega funkcija potrebe za računarom i mogućnosti njegove upotrebe a ne cene. Ljudi kupuju računar zato što im treba a ne zato što su se odlučuju da kupe još jedan jer je pala cena. Ono što se u takvoj situaciji desilo je da su ljudi kupovali bolje konfiguracije računara nego što realna kupovna moć dozvoljava (merena relativnim cena u svetu bez poreza). Slična stvar, samo u suprotnom smeru se dešavala u prodaji automobila. Ljudi su kupovali auto kada im je bio potreban (ne YUGO konzerva na četiri točka) kao trajno potrošno dobro i bili su spremni da izdvoje novca shodno svojim ekonomskim mogućnostima. Pošto je carina bila visoka za taj novac su mogli da kupe lošiji automobil. Kada je carina pala desilo se da su ljudi poboljšali kvalitet vozila koja kupuju ne i ukupan iznos koji troše (a i broj automobila) jer je on rezultat drugih predominantnih faktora.  Tako i u računarstvu, ljudi danas kupuju skuplje konfirguracije nego što je realna ekonomska moć u našem društvu. 

Posle podizanja PDV na kompjutere i opremu neće se desiti, ama baš ništa posebno. Iz nekoliko razloga. Prvo, svi koji su spremni da kupe računar, u narednih par meseci, svoju kupovinu če obaviti do nove godine. To prodavcima daje dovoljno prostora da investiraju u uvoz jeftinijih konfiguracija. Ko je bio spreman da plati 500 evra za računar posle porasta stope PDV ima tri izbora, ili će izvući iz džepa još koju desetinu evra da kupi računar ili će se odreći i5 procesora u korist i3 i kupiti malo lošiju konfiguraciju ili će sačekati tri meseca da ista konfiguracija dovoljno pojeftini. Jedini segemnt tržišta u kojem bi moglo da dođe do pada prodaje su najjeftinije konfiguracije koje kupuju oni koji nemaju ni dinar više da odvoje nego što su odvojili za kupovinu računara. Ako postoji neko kome treba računar i odlučio je da odvoji 200 evra i nije spreman ni dinar više, a jeftinije konfigruacije nema, jedino on će odustati od kupovine. Zaista je pitanje koliko ovih ljudi ima. Na kraju sa cenama računara koje stalno padaju verovatnoća za ovakav slučaj drastično se smanjuje.  Pretpostavljam da će me mnogi napasti sa primerima siromašnih porodica iz unutrašnjosti sa jednim roditeljem koji mora da izdržava dvoje studenata i sl. Ali onaj ko nema za računar nema iz drugih razloga a ne zato što će najjeftinija konfiguracija koštati 208 umesto 200 evra.

Dakle, predviđam da će se desiti sledeće: pre će se ljudi odlučivati da potroše manje para (bez PDV) ili sačekaju sa kupovinom koji mesec odnosno odlučiće se za kupovinu lošije konfiguracije nego što će se odlučiti da odustanu od kupovine. Zapravo, predviđam da će tržište računara u Srbiji nastaviti trend rasta, da će odnos cena/kvalitet da nastavi rapidno da raste kao posledica "krive učenja" i inovacija u IT industriji i da će prosečna cena računara, sa sve višim PDV, da se smanji. Ništa posebno drugačije nego sada.

Mislim da su kataklizmične izjave, da će rast stope PDV na računare da ima "katastrofalne posledice ne samo na IT tržište nego i na razvoj školstva i nauke" neverovatna besmislica. Prvo, susedna nam Hrvatska, ima stopu PDV od 23% na računare i opremu i ne vidim da je kod njih zbog toga došlo do "katastrofalnih posledica". Drugo, u čemu je dosadašnja niža stopa sprečavala da dođe do IT razvoja školstva i nauke? Ko god je bio na ijednom času informatike u srednjoj i osnovnoj školi zna koje je to bilo gubljenje vremena, koliko su resursi protraćeni i neefikasno korišćeni. Svako zna koliko nemamo računara na fakultetima, internet priključaka. Te stvari su mogle biti učinjene ali nisu. Ne zato što je cena računara bila previsoka ili zato što je postojao PDV. Cena računara i opreme neće biti ključni faktor reforme i razvoja nauke i školstva kao što nije ni bila. Do razvoja IT industrije, nauke i školstva nije došlo zbog državne kontrole, nepostojanja reforme obrazovanja, institucija i sl. Mnogo šira tema od ove analize. Na kraju besmisleno je tvrditi da će viša stopa PDV odvratiti preduzeća i institucije od kupovine računara jer PDV ne plaćaju uopšte! PDV na sve impute proizvodnje vraća se kao poreski kredit!

Međutim, da se vratim na priču zašto mislim da je jedinstvena stopa bitna. Mora se uspostaviti princip. Ako je odlučeno koji je nivo rashoda države, nažalost na mnogo višem nivou nego što bi mnogi želeli, onda je funkcija PDV da prikupi taj potreban novac kao najefikasiniji porez u sistemu. Ako se uvode različite poreske stope uvode se dodatne distorzije u sistem relativnih cena. Ljudi troše više novca na računare nego što je njihova realna ekonomska moć. Jedna od posledica je na primer da to uvećava uvoz IT opreme i računara i time dodaje disbalansu spoljne razmene. Uopšteno, nije slučajno da je oporezivanje računara po jedinstvenoj stopi uobičajena praksa u drugim zemljama Evrope.

Ovaj efekat nije tako opipljiv na jednom tržištu. Međutim kada počnete da slične distorzije (povlašćenom stopom PDV) pravite i na drugim tržištima efekti se multiplikuju jer se pravi potpuna pometnja u cenama i realtivnim odnosima. U svetu bez principa, potpuno je zamisliva situacija da se iz nekin novih "strateških razloga" ukine stopa PDV na neke druge proizvode. Na primer automobile. Jer "automobili su krucijalni imput mnogih biznisa, značajan odliv u kapitalne izdatke preduzeća i spuštanje stope PDV na automobile imalo bi pozitivan efekat na zaposlenost i efikasnost ekonomskog sistema." Ali to važi za svaku robu i uslugu! Svako dobro je imput u nekoj proizvodnji i naravno da je efikasnije da poreza uopšte nema. Ali to nam ne rešava problem potrebnih prihoda. Svakako da će prihodi od povećanja stope PDV na računare biti na nivou statističke greške. Ali pitanje je ako se ovde ne poštuje princip koja će grana biti sledeća. Ako se u nekoj drugoj grani javi uticajna firma kao što je to bio Comtrade u IT-u ili Delta u prometu tropskog voća, nije nemoguće da će se to preduzeće izboriti za nižu stopu PDV-a.

Na kraju ljudi moraju da osete puni efekat štetnosti poreza. Jer samo tako mogu da uvide da su niski porezi usko povezani sa ekonosmkim slobodama - glavnim generatorom razvoja. Ne sumnjam da ti isti ljudi koji kritikuju Vladu zbog podizanja stope PDV nemaju nikakvih problema kada ta ista vlada daje subvencionisane kredite za kupovinu stanova, 4000 evra po radnom mestu stranim investitorima, da se ne protive porastu plata u administraciji i penzija sledeće godine. Pa čekajte, ako je sve to dobro zašto onda nije dobro da se pokupi prihod da bi se to platilo. A ako je porez loš, odreknite se državnih beneficija pa da spustimo PDV na što nižu stopu za sve proizvode. Privredna ne može da se vodi kao skup partikularnih interesa već kao jedan funkcionala i usklađen sistem gde relativne cene na tržištu diktiraju sve. Od toga koja firma će da preživi a koja da propadne, do toga koje dobro će se trošiti u kojoj količini u odnosu na druga dobra.

Da sumiram, efekat porsta stope PDV će biti verovatno minimalan. Poreski prihodi se neće drastično promeniti (mali rast stope PDV na malom tržištu koje je vrlo fleskibilno), ukupno IT tržište u Srbiji će nastaviti da raste po sličnoj stopi kao i do sada, ljudi gotovo uopšte neće smanjiti broj računara koje kupuju (iako je moguće da će kupit slabije konfiguracije odnosno odložiti kupovinu za par meseci) a promena PDV neće imati nikakvog efekta na firme i institucije koje su i do sada dobijale povraćaj PDV. 

Jedinstvena stopa je bitna zato što pegla, u najvećoj mogućoj meri, distorzije do kojih dolazi usled uvođenja poreza i mnogo bitnije dovodi do minimalnih promena relativnih cena. Bitno je uspostaviti jedinstven sistem kako bi se sprečila mogućnost da se pojedine grane, svojim uticajem na Vladu, izbore za nižu stopu na račun ostalih. Mnogo bolje rešenje je da se svi proizvodi obuhvate nešto nižom stopom PDV (16 ili 17%) uz nepromenjene poreske prihode.

O švedskoj državi blagostanja – krah švedskog modela (III deo)

Oprostite na ovolikoj pauzi između dva posta. Vreme je da priču privedemo kraju.

Poslednje godine vlasti Olafa Palmea bile su teške za Švedsku. Zemlja se suočavala sa unutrašnjim i spoljašnjim izazovim. Iako je Palme zbog protivljenja ratu u Vijetnamu, oštrih kritika Pinočeovog režima i američke spoljne politike uživao sve veću popularnost u svetu, zbog čestih susreta sa komunistilčkim liderima je bio optuživan da je prosovjetski orjentisan i da ubrzano potanja u socijalizam, pa je zemlja spoljnopolitički marginalizovana. Unutra, ekonomija ja posrtala gušeći se u dvocifrenoj inflaciji.

Ipak, turobna ekonomska situacija privolela je socijaldemokratsku vladu da načini prvi korak u sprovođenju protržišnih reformi. Godine 1985. sprovedena je deregulacija bankarskog sektora u cilju poboljšanja alokacije kapitala – bankama su ukinuta kvantitativna ograničenja pozajmljivanja, čime je olakšano kreditiranje stanovništva i privrede. Međutim, reforma je bila sprovedena u lošem trenutku visoke inflacije i izraženih inflatornih očekivanja te su rezultati bili kontraproduktivni. Sa inflacijom u tom trenutku skoro 8%, i realnom kamatnom stopom blizu ili ispod nule, stimulisan je let (beg) kapitala u realne vrednosti. Tako je kreiran balon na tržištu nepokretnosti, koji će kasnije izazvati probleme. Takođe, olakšano kreditiranje je podstaklo naglu kreditnu i monetarnu ekspanziju, što će učvrstiti inflatornu bazu u budućnosti. Kruna je i dalje bila nominalno fiksirana, ali je relani kurs snažno apresirao. Privreda, ionako opterećena velikim državnim nametima i poslovnim regulacijama, je zbog toga postala još nekonkurentnija, pa je izvoz dodatno padao.

Olaf Palme je ubijen 1. marta 1986. godine dok se sa suprugom, bez pratnje telohranitelja, vraćao glavnom stokholmskom ulicom kući. Motivi i ubice do danas nisu razotkriveni. Ovaj atentat je označio konačan kraj ere ortodoksne socijaldemokratije u Švedskoj.

Za samo 16. godina, socijaldemokratija je srozala Švedsku sa 4. na 8. mesto najrazvijenijih zemalja sveta, sa dubokim strukturnim lomom rasta GDP-a. Premda jedna od najzdravijih nacija na svetu (mereno prema očekivanom životnom veku), državna regulacija bolovanja je omogućila Šveđanima da svaki deset penzioner bude invalid rada. Takođe, dnevno je u proseku 10% radne snage ostajalo kod kuće zbog problema sa zdravljem, dok je petkom izostanak sa posla dostizao čak 20%. Siva ekonomija se povećala, i pitanje „sa ili bez računa?“ je postalo uobičajeno u svakodnevnom životu.

Problem sa rastućom nezaposlenošću je vlada prikrivala friziranjem statističkih podataka. U nezaposlene nisu ubrajani radnici na neprofitabilnim i kratkoročnim javnim radovima, oni koji su u programu biroa rada za dokvalifikaciju i prekvalifikaciju, kao ni studenti koji aktivno traže posao. Umesto, kako je prikazivano, 1-2% nezaposlenih, bilo ih je preko 15%. U 16 godina u privredi nije bilo otvoreno nijedno novo radno mesto, dok je broj radnih mesta u privatnom sektoru pao na nivo iz 1950-ih godina.

Na mesto premijera nakon atentata je došao Ingvar Karlson, koji je sproveo prvi ozbiljniji set protržišnih reformi. Skresani su marginalni porezi, ukinuta je devizna kontrola, a vlada se obavezala da više neće devalvirati krunu. Odbrana valute i obaranje inflacije su povereni centralnoj banci, koja je otpočela sa podizanjem kamatne stope u tu svrhu. Iako su efekti ovih mera, izuzev metoda Riksbanke za obaranje inflacije i stabilzacije kursa, dugoročno pozitivni, trebalo je preživeti kratak rok. Privreda je srljala novu recesiju, najgoru od Velike depresije.

Valuta je bila pod udarom špekulanata, koji su znali da odbrana podizanjem kamatne stope nije održiva. Balon na tržištu nekretnina je pukao, dohodak je padao, inflacija se ponovo ubrzavala (1990. 10,5%, 1991. 9,3%), a nezaposlenost dostizala 20% (zvanično, porast je bio tek neznatan, na oko 3%). Ingvar Karlson je izgubio podršku za dalje reforme unutar partije i podneo je ostavku. Ovakav sled događaja je ubrzao odlazak socijaldemokrata sa vlasti, drugi put posle 1932. godine.

Godine 1991. Karl Bilt je postao premijer. Bilo je to vreme izazova i za Bilta i za Švedsku - račun dvadesetogodišnjeg rasipanja je stigao na naplatu. Švedska je pala na 14. mesto najprospretitetnijih nacija sveta. Novembra 1992. godine fiksni kurs krune je konačno srušen, pa je zemlja bila primorana da istupi izERM-a, dok su četiri najveće banke bankrotirale. GDP je 1993. godine bio niži za 5% u odnosu na 1990.

Kako bi se ekonomija izvukla iz provalije, novi premijer je morao da se uhvati u koštac sa tri ozbiljna problema – (1) velikom državom koja je trošila 71% ukupnog nacionalnog dohotka; (2) nestabilnom makroekonomijom koja je gorela u inflatornoj groznici, i (3) bolesnom mikroekonomijom: biznisom preplavljenim poslovnim regulacijama i rigidnim tržištem rada.

Biltova Vlada je smanjila javnu potrošnju na 52% GDP-a i umanjila marginalne poreze, uvela vaučere u obrazovni sistem, reforsmisala penzioni (što je za rezultat imalo rast privatnih penzionih osiguranika i pad korisnika državnih, čime je postignuta održivost penzionog sistema), deregulisala je sektore telekomunikacija, pošte, avioindustrije, saobraćaja i taksi usluga, kao i energetike, i otvorila vrata za privatnike u zdravstvu.

Švedska je beležila permanentan rast ekonomskih sloboda izbijajući u sam svetski vrh najslobodnijih država. Ovim strukturnim reformama stvorena je osnova za dugoročno poboljšanje konkurentnosti privrede. Zbog toga je ekonomija brzo rasla od sredine devedesetih godina po prosečnoj stopi 3,65% do kraja milenijuma i 2,5% do 2005 (poredeći sa prosečno 1,2% početkom osamdesetih).

Biltova Vlada nije preživela naredne izbore, ali ono što je zanimljivo – socijaldemokrate su nastavile sa ekonomskim reformama. Centralna banka je dobila punu nezavisnost 1999. godine, a povećanje ekonomskih sloboda je ostao prioritet i nove vlasti. Tako je Švedska ušla u 20 najslobodnijih svetskih i 10 evropskih ekonomija.

Ovde bi bilo dobro napraviti kraj preseka. Ne zato što dalja priča nije zanimljiva, naprotiv. Razlog zašto ovde stajemo leži u činjenici da smo u potpunosti iscrpleli materiju o ortodoksnom švedskom modelu. Kao takav, on danas više ne postoji. Ostalo je da se ukratko svedu zaključci.

Iskustvo Švedske, posebno od početka sedamdesetih godina, važno je za sve one koji se bave pitanjem države blagostanja. Istorijsko-ekonomski fakti pokazuju da je uspeh švedske države blagostanja u obezbeđivanju svojih građana ekonomskim blagostanjem, zapravo, samo mit. Istina je da uvođenje velikih državnih socijalnih programa i regulacija opterećuje privredu do njenog potpunog usporavanja, uz propratne efekte visoke inflacije i nezaposlenosti.

Kada su formulisali svoju teoriju, Alva i Gunar Mirdal su rekli da ako ona ne bude radila u Švedskoj, neće raditi nigde drugde na svetu. Odgovor koji je dat na ovu polaznu pretpostavku je, čini se, prilično jasan. Ambiciozno zamišljen model je umesto blagostanja počeo da proizvodi stagnaciju i koruptivni moral. Sprovoditi politikusocijalne pravde i imati jaku ekonomiju izgleda dugoročno neodrživim.

Za neka buduća razmatranja ostaje pitanje koliko je država, odnosno birokratski aparat, zaista efikasan u ostvarivanju socijalnog razvoja, i može li se on (socijalni razvoj) odvojiti od ekonomskog.