Harberger je detaljno opisao valutno-predratno stanje. Hteo bih ponešto da primetim i dodam.
Ukoliko je tačno da je kineski juan potcenjen i da je slabiji u odnosu na dolar nego što bi pariteti zahtevali, zar to ne ide na korist potrošača u SAD? Nekako mi se čini da većina kritičara depresiranog juana posmatra samo stranu izvozne industrije i gubitke koji u njoj nastaju. Čini mi se da se slična greška pravi kao i prilikom tumačenja carina i zaštite domaćih "mladih/ugroženih" industrija. Ako je carina povećanje cene stranog proizvoda kako bi se napravila veštačka distorzija relativnih odnosa onda je depresijacija veštačko smanjenje cene domaćih proizvoda za strance, koja opet pravi distorzije relativnih cena i to u istom smeru - samo se bavimo različitim elementima istog razlomka. I jedno i drugo je vid protekcionizma domaćih izvoznih industrija. Samo je prva mera napuštena davno jer se uvidelo koliko je štetna no ova nova, prefinjenija, i dalje je dostupna vladama i koriste je.
U kratkom roku izvozna industrija SAD gubi mnogo. Međutim, kada kinezi prodaju svoje proizvode po relativno jeftinijim cenama nego bez intervencije, to znači da se jedan deo novostvorene vrednosti u SAD, koji bi bez distorzija bio potrošen na kineske proizvode, sada oslobađa i moguće ga je upotrebiti u druge svrhe. (to sam razumeo tek posle ovog teksta) Oslobođena novostvorena vrednost kombinovana sa resursima oslobođenim iz izvozne industrije stvara prostor za prilagođavanje. Naravno ukoliko i druge zemlje pođu za depresijaciom onda se taj prostor sužava. Harberger baš upozorava na tu opasnost.
Ne vidim šta je za prosečnog amerikanca loše u tome da kinezi samoinicijativno obore cenu svojih proizvoda i da ih amerikanci kupuju za manje dolara (i time sačuvaju svoje dolare za nešto drugo). Kinezi na taj način čine uvozna dobra, sa zapada, skupljim i manje dostupnim. Kinezi zapravo ovim mehanizmom odlučuju da pošalju mnogo više proizvoda (ili sati svog rada) u SAD u zamenu za manje dobara (manje sati rada) koja su obično tehnički naprednija i savršenija - kinezi se praktično odriču potrošnje u korist amerikanaca zbog odluke svoje vlade da veštački drži juan depresiranim. Sebe ograničavaju u potrošnji i razvoju. Ne vidim zašto bi ovo bio veliki motiva za valutni rat (osim kratkoročnih dobitaka proizvođača u izvoznim granama).
Naravno da je za SAD kao i za svaku drugu zemlju optimalna situacija kada niko ne pokušava da veštački depresira svoju valutu. Jer ovom vrstom protekcionizma se smanjuje ukupni obim međunarodne razmene i time dobici od iste. Kada Kina depresira juan ona "puca u noge" svojim građanima. Moja je teza da to šteti građanima SAD u mnogo manjoj meri nego što su štetni efekti po kineske građane. Nema razloga da zbog toga SAD "svojima" pripuca u koleno. Krugmanovi pozivi da Kina "oslobodi" svoju valutu su legitimni ali nisam siguran da je dobra ideja pretiti carinama ukoliko to ne uradi.
Lanac carinskih odmazdi, tridesetih godina prošlog veka, produbio je globalnu depresiju. Ako se spirala valutnih odmazdi pokrene jedino što na kraju možemo da dobijemo je globalna hiperinflacija.
U kratkom roku izvozna industrija SAD gubi mnogo. Međutim, kada kinezi prodaju svoje proizvode po relativno jeftinijim cenama nego bez intervencije, to znači da se jedan deo novostvorene vrednosti u SAD, koji bi bez distorzija bio potrošen na kineske proizvode, sada oslobađa i moguće ga je upotrebiti u druge svrhe. (to sam razumeo tek posle ovog teksta) Oslobođena novostvorena vrednost kombinovana sa resursima oslobođenim iz izvozne industrije stvara prostor za prilagođavanje. Naravno ukoliko i druge zemlje pođu za depresijaciom onda se taj prostor sužava. Harberger baš upozorava na tu opasnost.
Ne vidim šta je za prosečnog amerikanca loše u tome da kinezi samoinicijativno obore cenu svojih proizvoda i da ih amerikanci kupuju za manje dolara (i time sačuvaju svoje dolare za nešto drugo). Kinezi na taj način čine uvozna dobra, sa zapada, skupljim i manje dostupnim. Kinezi zapravo ovim mehanizmom odlučuju da pošalju mnogo više proizvoda (ili sati svog rada) u SAD u zamenu za manje dobara (manje sati rada) koja su obično tehnički naprednija i savršenija - kinezi se praktično odriču potrošnje u korist amerikanaca zbog odluke svoje vlade da veštački drži juan depresiranim. Sebe ograničavaju u potrošnji i razvoju. Ne vidim zašto bi ovo bio veliki motiva za valutni rat (osim kratkoročnih dobitaka proizvođača u izvoznim granama).
Naravno da je za SAD kao i za svaku drugu zemlju optimalna situacija kada niko ne pokušava da veštački depresira svoju valutu. Jer ovom vrstom protekcionizma se smanjuje ukupni obim međunarodne razmene i time dobici od iste. Kada Kina depresira juan ona "puca u noge" svojim građanima. Moja je teza da to šteti građanima SAD u mnogo manjoj meri nego što su štetni efekti po kineske građane. Nema razloga da zbog toga SAD "svojima" pripuca u koleno. Krugmanovi pozivi da Kina "oslobodi" svoju valutu su legitimni ali nisam siguran da je dobra ideja pretiti carinama ukoliko to ne uradi.
Lanac carinskih odmazdi, tridesetih godina prošlog veka, produbio je globalnu depresiju. Ako se spirala valutnih odmazdi pokrene jedino što na kraju možemo da dobijemo je globalna hiperinflacija.
Slažem se sa dijelom da je deprecijacija valute podjednako protekcionistički čin kao i uvođenje carina. Problem je u tome što u tekstu postoje kontradiktornosti.
ReplyDeleteTeze poput:
„U kratkom roku izvozna industrija SAD gubi mnogo. Međutim, kada kinezi prodaju svoje proizvode po relativno jeftinijim cenama nego bez intervencije, to znači da se jedan deo novostvorene vrednosti u SAD, koji bi bez distorzija bio potrošen na kineske proizvode, sada oslobađa i moguće ga je upotrebiti u druge svrhe.“ Ili „Ne vidim šta je za prosečnog amerikanca loše u tome da kinezi samoinicijativno obore cenu svojih proizvoda i da ih amerikanci kupuju za manje dolara“
ukazuju na to da autor smatra deprecijaciju kineske valute dugoročno povoljnom za ekonomsku situaciju SAD-a. Međutim, izjave :
„Naravno da je za SAD kao i za svaku drugu zemlju optimalna situacija kada niko ne pokušava da veštački depresira svoju valutu.“ , „Moja je teza da to šteti građanima SAD u mnogo manjoj meri nego što su štetni efekti po kineske građane.“ I „Krugmanovi pozivi da Kina "oslobodi" svoju valutu su legitimni“
potpuno su oprečne gore navedenima. Ako deprecijacija juana šteti građanima SAD-a mnogo manje nego građanima Kine, upućuje na zaključak da ona ŠTETI i jednima i drugima. Prema tome, ne vidim smisao rečenice da nema ništa loše za prosječnog amerikanca da kinezi samoinicijativno obore cijenu svojih proizvoda.
Ako je optimalna situacija za SAD kao i za svaku drugu zemlju kada nitko ne pokušava umjetno deprecirati valutu jer ta vrsta protekcionizma smanjuje obujam međunarodne razmjene i dobiti od iste, te ako su Krugmanovi pozivi legitimni, nemoguće je da građani SAD-a imaju koristi od takve protekcionističke mjere, koju sam osuđuješ, ni kratkoročno ni dugoročno.
"ukazuju na to da autor smatra deprecijaciju kineske valute dugoročno povoljnom za ekonomsku situaciju SAD-a".
ReplyDeleteKada sam govorio prosečan građanin SAD, mislio sam na potrošače kineskih proizvoda t.j. veliku većinu. Oni su na dobitku i u kratkom i u dugom roku jer se njihov sat rada menja za mnogo više sati rada prosečnog kineza nego bez intervencije. U priči se javljaju dva dugoročna gubitka u SAD. Prvo je gubitak izvozne industrije, drugi je preliveni gubitak od smanjenje dugoročnih dobitaka od razmene na nivou dve zemlje. Agregatno SAD je na gubitku (jer dobitak na oslobođenoj vrednosti ne prevazilazi gubitak u izvoznom sektoru) i u kratkom i u dugom roku, ali je deo populacije koji kupuje kineske proizvode na dobitku.
Možda se nisam dovoljno konkretno izrazio i izvinjavam se zbog toga.
Mnogo bitnije, za SAD je dugoročno bolje da ne reaguju odmazdom na depresijaciju juana. Najbolje što mogu da urade je da se zalažu za prestanak valutnog rata na nivou G8 kako je Harberger već predložio. Loše je da se uvedu carine Kini kao odmazda za depresijaciju juana.
Na kraju, mislim da dugoročna depresijacija juana nije održiva.
За просечног грађанина америке може итекако да буде лоше то што Амерички извоз, па тиме и производња опадају, а Кинески расту. Временом ће бити све мање компанија у САД, све мање запошљавања, све мање потребе за радницима, па тиме и мање наднице. Мање ће бити оних који доприносе што пензионом, што солијаном систему, а више оних који из њега задовољавају своје потребе.
ReplyDeleteДруго, однос те две валуте је у великој мери показатељ односа Кинеске и Америчке економије. Зашто се Американци више не сконцентришу на произњу, тј. реални сектор, него излаз траже у финансијском. Лепо је имати велики број моћних финансијских институција, али то ће погодовати све мањем проценту њиховог становништва ( коме ће опет бити повољније да на интернету наручи нешто из Кине него да купи у САД ) што води у солијално раслојавање. Земље са малим процентом веома богатих а великим сиромашних временом од демократија постају олигархије.
Звучи ли то ( изгледа ли ) познато?
This comment has been removed by the author.
ReplyDeleteKada postoji protekcionizam carinama i kvotama, dešava se da je na dobitku mala grupacija izvoznika a da su ostali građani na gubitku zbog viših cena. Oko toga se slažemo. E sad mogao bi se izvlačiti argument da se povećanje zaposlenosti i profita u izvoznom sektoru može preliti na ostatak populacije pa da im se nadomesti gubitak od više cene. Teorija međunarodne trgovine tvrdi baš suprotno, (osmi u slučaju "male" zemlje što SAD svakako nije). Nadam se da se oko toga slažemo. Dakle neki dobici postoje ali su oni ukupno manji od gubitaka a to važi i za svakog pojedinca van izvoznog sektora. Veštačka depresijacija u Kini ima nešto drugačiji efekat u SAD ali je princip isti, samo je obrnuta kauzalnost. Postoje veliki gubici u izvoznom sektoru SAD. Postoje trenutni dobici od nižih cena, iako dugoročno oni ne prevazilaze agregatne gubitke zbog manjih dobitaka od razmene. Gubici izvoznog sektora se prelivaju na ostatak društva ali nisu veći od dobitaka pojedinaca (van tih sektora) zbog niže cene. Kao što ni dobici izvoznika ne prelivaju dovoljno da pokriju gubitke od više cene prilikom kvota i carina. Ako važi da je sekundarni efekat nedovoljno jak u prvom slučaju važi i za drugi.
ReplyDeleteZaključak, kratkoročno potrošači su na dobitku jer je korist od niskih cena nedovoljno umanjena negativnim prelivanjem. Dugoročno za njih je ipak bolje da depresijacije u kini nema. Ali je najgore da SAD odgovori bilo kojom vrstom protekcionizma (depresijacija ili carine i kvote)
Ako samo mogu da se umesam sa par komentara na diskusiju:
ReplyDeleteSav visak vrednosti koji Kina urgabi svojom depresijacijom JUANa od USA ona koristi za kupovinu Americkih drzavnih HOV, T-bills, T-notes i T-bonds pogotovu... i na taj nacin direktno refinansira sve USA deficite...
Potpuna je istina, da se u Kini mnogo brze razvija drzava nego stanovnistvo, tako Kinezi rade vise, i ne kupuju mnogo kod kuce, sve sto proizvedu izvezu, a skoro sav visak ubere Kineska drzava.
USA dalje jako brine depresijacija JUANa, zbog izuzetno velikog tgovinskog deficita koji USA ima u razmeni sa Kinom.