Valutni ratovi

Kada je izbila finansijska kriza 2008. postojala je spremnost da se greške iz Velike depresije, kada su države jedna za drugom povećavale uvozne carine, ne ponove. Carinska eskalacija je tada skoro u potpunosti ugušila svetsku trgovinu i privrede su posrnule u produžene recesije, iz kojih nisu mogli da ih izbave ni masivni vladini programi pomoći. Spremnosti da se koordinišu ekonomske politike izgleda da više nema, i neke države su se okrenule sopstvenim metodama kako bi ubrzale izlazak iz recesije.

Od početka godine je centralna banka Švajcarske potrošila oko 15 milijardi dolara u pokušaju da spreči jačanje franka. Japan je pre mesec dana jednostrano kupio 20 milijardi dolara, što je oslabilo jen u odnosu na dolar. Za njim su isto to učinili i Kolumbija, Tajland i Južna Koreja. Ovaj niz konkurentskih devalvacija mnoge je uplašio, a poslednji koji se oglasio je direktor MMF-a Dominik Štros-Kan koji je upozorio da se svet nalazi na ivici valutnog rata, i da bi pod hitno nešto trebalo preduzeti. Šta je to tako opasno u politici koju sprovode navedene zemlje?

Radi se o veštačkom slabljenju sopstvene valute kako bi se stimulisao domaći izvoz i podstaklo otvaranje novih radnih mesta u privredi. Država manipuliše svojom nacionalnom valutom, njena roba postaje jeftinija i druge države su stimulisane da sada počnu da kupuju njene proizvode.

Međutim, valute ne stoje u vakuumu, već plivaju u odnosu na druge. Ukoliko Kina oslabi jen u odnosu na dolar, njena roba će postati jeftinija u odnosu na američku, pa će kompanije iz Kine preoteti deo tržišta američkim. Nema generisanja nove tražnje, već se postojeća preusmerava ka onoj državi čiji je devizni kurs oslabljen. Konkurentske devalvacije spadaju u kontigent tzv. politika siromašenja sopstvenih suseda, jer je očigledno da se poboljšanje položaja jedne države ostvaruje na račun druge. Upravo u tome leži ključni problem. Zbog gubitka koji im je nanet druge zemlje su podstaknute da odgovore odmazdom – devalvacijom svojih valuta. Neke će čak i preventivno to uraditi.

I dok je moguće ostvariti nekakvu kratkoročnu dobit ukoliko samo jedna zemlja interveniše na deviznom tržištu, kada se konkurentske devalvacije omasove i pretvore u valutni rat, sve države su na gubitku. U međunarodno poslovanje se unosi neizvesnost, pa investitori gube podsticaj za ulaganje, što negativno utiče na privredni rast svih. UNCTAD je procenio da će zbog neizvesnosti u pogledu kretanja deviznih kurseva, SDI u 2010. ostati na nivou prošlogodišnjih.

Optužbe ko izaziva ovaj potencijalni valutni rat pljušte sa svih strana. Verovatno je najznačajniji sukob Pekinga i Vašingtona po pitanju vrednosti juana. Američka administracija optužuje Komunističku partiju da drži juan potcenjenim (procene su i do 40% u odnosu na dolar) podrivajući svetsku i američku ekonomiju, i traži brže jačanje juana.

Ovo je svakako tačno, ali je tačno i da SAD i EU beskonačnom politikom niskih kamatnih stopa i štampanja novca (za koje nema potvrde da su ikad dale nekakve trajne rezultate) unose distorzije na međunarodno tržište, kako tvrdi Peking. Prinosi na evropske i američke obveznice su pali, pa su vlasnici kapitala stimulisani da svoja sredstva plasiraju u zemlje u razvoju čije hartije od vrednosti daju veće prinose. Istovremeno, FED povećava ponudu novca, a kako je tražnja smanjena, to gura dolar da depresira.

Sa druge strane, u nepovoljan položaj se stavljaju azijske i latinoameričke države, koje zbog velikog priliva kapitala uvode kapitalne restrikcije i intervenišu na deviznom tržištu kako bi sprečile jačanje svojih valuta.

I izgleda da se tako upada u začarani krug intervencija i manipulacija, gde zbog štetnih efekata koji nastaju vrlo brzo prestaje da bude važno ko je prvi počeo. Iz njega je moguće izaći jedino multilateralnim sporazumom. Samit G20 u Seulu je prva prilika da se nešto na tom nivou preduzme.