Zagađenje je zaista ozbiljan problem. Libertarijanski autori često imaju tendenciju da zaobilaze teme ekologije odnosno zagađenja. Odbojnost ovih tema za pro-tržišne novinare, mislioce i naučnike je razumljiv utoliko što je ovaj skup tema, uglavnom, rezervisan za ljude sa levičarskim ubeđenjima. Mislim da je potrebno ukratko pretresti šta je zapravo uzrok problema i u kom smeru možemo tražiti dobra rešenja.
Standardno, problem negativnih eksternih efekata (eksternalija) posmatra se kao nametanje troškova društvu u procesu proizvodnje, potrošnje ili razmene. Strane koje učestvuju u tim procesima određenim postupcima nameću troškove drugim ljudima i organizacijama koji ne učestvuju u interakciji. Uobičajeno se smatra da je problem eksternalija, odnosno nametanja društvenih troškova neke akcije, svojevrsni otkaz tržišta (market failure). Ranije sam raspravljao o ovome u postu o takozvanoj "Kouzovoj teoremi" koja je često pogrešno shvaćena. Smatram da problem nije nedovoljno efikasno ponašanje tržišta već nepostojanju tržišnih sila u alokaciji zagađenja. Odnosno, nije problem loše tržište, pa ga treba zameniti državnom intervencijom, nego nedovoljno tržišta, što ima sasvim drugačije implikacije.
Svako zagađenje koje nanosi troškove, nelagodu ili narušava zdravlje je neželjen ali nužni fenomen savremene privrede. Tehnologije proizvodnje i potrošnje nisu dovoljno napredne da bi eliminisali zagađenje i teško je poverovati da će takvo stanje nirvane čoveka, zajednica i prirode ikada nastupiti. Dakle, potrebno je primeniti neki mehanizam alokacije koji će da utvrdi koliko zagađenja je prihvatljivo u svakom pojedinačnom slučaju, danas i u budućnosti.
Načelno zagađenje možemo kontrolisati centralizovano, kroz državnu zabranu, propis ili regulativu ili preko cenovnog mehanizma. Kao u svim ostalim situacijama, cenovni mehanizma je najbolji metod alokacije resursa, pa čak i kada su oni nepoželjni kao što je to slučaj sa zagađenjem. Za mane podržavljavanja alokacije zagađenja važe sve mane kao i za druge primere socijalizacije alokacije resursa.
Gde leži pravi problem? U visokim transakcionim troškovima i nedefinisanim pravima svojine nad resursima koje privreda koristi a tiču se eksternalija. Zagađenje, odnosno pravo na zagađenje treba posmatrati kao resurs jer proizvodnja bez zagađenja nije moguća. Problem je što ne znamo kako se definiše zagađenje (razne definicije daju razne procene efekata), koji je nivo zagađenja (potrebno je merenje), ko ima pravo ili obavezu da posluje na određen način (armija advokata i sudija se bavi raspodelom i utvrđivanjem prava). Da li je pravo radnika u fabrici koja zagađuje starije od prava građanina grada da udiše čist vazduh odnosno koliko se sme narušiti pravo preduzetnika da slobodno posluje? Dugo prava svojine nisu bila dovoljno široka da definišu i njihovo nauršavanje zagađenjem a pregovaranje strana je skup i dug proces. Nemaju svi akteri, zajednice, organizacije ili pojedinci sredstva ili moć da upravljaju neželjenim ponašanjem drugih.
Kada bi u svakoj pojedinačnoj situaciji bilo jasno ko ima pravo nad resursom koji se zagađuje, tačnije ko kome nanosi trošak, kada bi bilo jasno kojim mehanizmom da se izvrši nadoknada i određvanje adekvatnog nivoa zagađenja, kada bi bez sudskih troškova i troškova pregovaranja mogli da nateramo strane da poštuju prava - problem ne bi postojao. Ali transakcioni troškovi postoje i eksternalije su jedna od posledica transakcionih troškova. Eksternalije su zapravo netržišni fenomen jer podrazumevaju da strane koje učestvuju u interakciji nameću trošak trećoj strani koja na dogovor, pa i ishod, ne može direktno uticati. Rafinerija i velenakupac nafte međusobno pregovaraju cenu, obim i kvalitet benzina, što sve za posledicu ima različiti nivo zagađenja u gradu gde je rafinerija a da pritom običan građanin koji ne kupuje benzin nema nikakav direktni uticaj na transakciju. To nije otkaz tršitša to je nepostojanje tržišta.
Neki od uslova su u pojedinim slučajevima su ispunjeni ali je svaki primer "market failure-a" zapravo posledica činjenice da mnogi preduslovi za uspešnu alokaciju cenovnim mehanizmom nisu ispunjeni. Ako niste u mogućnosti da utvrdite prava svojine i posledice tog prava, te izvor i obim zagađenja, odnosno pregovaranje o alokaciji zagađenja je preskupo i prohibitivno, neće doći ni do spontanog rešavanja problema.
Uopšteno, rešenja za probleme eksternih efekata leže u stvaranju takvog intitucionalnog okvira koji omogućava da se proširi zahvat tržišta, ili jednostavnije, da se na zagađenje "lupi cena". Postoji čitav niz tržišnih rešenja koja omogućavaju efikasniju alokaciju zagađenja u društvu. Na primer, akcize su dobar metod naplate za društveni trošak zagađenja vazduha od prerade i potrošnje nafte. Fabrike koje ispuštaju štetne materije mogu kupovati prava na zagađenje a građani ih direktno mogu prodavati. Takve licence se mogu prodavati i na sekundarnom tržištu. Kafići mogu plaćati naknadu za buku. Dobra su zakonska rešenja koja otklanjaju. Urbanističko planiranje ili zoniranje može dovesti do lakšeg lociranja i premeštanja zagađivača i građana. Zakonska rešenja koja dopuštaju i ohrabruju direktno pregovaranje i dogovor strana, metode medijacije ili pružaju okvir za fasilitatore smanjuju troškove pregovaranja i zakonskih postupaka. Princip postaje jasniji. Svaka inovacija, akcija, organizacija ili regulativa koja pomaže trgovinu među interesnim stranama, lakše pregovaranje i određivanje cena zagađenja pomaže u efikasnijoj alokaciji. Proste zabrane, ograničenja i prohibitivni standaradi potpuno su pogrešni jer, kao i svaka druga državna intervencija, privredu udaljavaju od tržišne alokacije resursa. U pojedinačnim primenama analiza se drastično komplikuje pa je teško doći do konkretnih, jednoznačnih odgovora. Cilj ovog posta je bio da se prepozna izvor problema i princip u kome se trebaju tražiti rešenja. Primećujete, ovaj principt ne uklanja ulogu države ali menja ideju njenog uplitanja, ne kao sveznajućeg alokatora, već kao podsticaj i okvir za alokaciju preko cenovnog mehanizma.
No comments:
Post a Comment