Slučaj Depardje

Dobronamerni liberalni ekonomisti često vole da istaknu da se sa razumnim ljudima možemo ne slagati i da je potrebno naći zajednički imenilac za različite ideologije. Jedna od posledica takvog pristupa je prihvatanje rešenja koja možda nisu ekonomski efikasna i poželjna, koji štete blagostanju društva, ali za koja veliki broj ljudi veruje da su poželjna i dobra. Sintetički porez na dohodak upravo je jedno od takvih rešenja koja nisu nimalo pogodna za rast pa čak ni za poreske prihode dugoročno ali su veoma popularno rešenje. Lično preferiram flat-tax sistem ali ovde neću pisati o tome zašto je to bolje od sintetičkog poreza.

Međutim u slučaju Depardje koji potresa francuske medije već danima nema ničega razumnog. Ovde ću pokušati da pružim par objašnjenja i smernica koja možda pomognu da se problem bolje razume. Prvo sintetički sistem podrazumeva nekoliko poreskih stopa za nekoliko poreskih razreda na ukupan dohodak iz svih izvora (minus gomila izuzetaka, ali to ne menja priču previše). Svaka marginalna stopa (na različitom nivou) primenjuje se preko dohotka prethodnog nivoa. Sintetički sistem primenjuju sve zemlje zapadne Evrope kao i SAD i neke mlađe demokratije iz CIE.

Uprošćeno, pretpostavimo poreski sistem gde je prvih 20.000 evra oporezovano sa 10%, do 50.000 evra porez je 20%, do 200.000 evra 30% i preko toga 35%. Uzmimo jednog čoveka koji u toj zemlji ima 240.000 godišnji dohodak, on bi platio sledeći porez: 2.000 + 6.000 + 45.000 + 14.000 = 67.000 evra. Dakle u ovom kompleksnom sistemu poreskih razreda i stopa ovaj pojedinac plaća 67 od 240 hiljada ili efektivno 28,2%. E sad radi ilustracije zamislite da se gornja marginalna stopa podigne sa 35% na 50%. Ukupan porez na dohodak pojedinca skače sa 67 na 73 hiljade evra (odnosno sa 28,2% na 30,4%). Govoriti o tome da bogati treba da plate their fair share je više nego besmisleno jer oni to već sada rade u svim sintetičkim sistemima. Plaćaju porez na dohodak po višoj efektivnoj stopi neogo siromašniji. Drugo, čak i kada se desi, kao u slučaju Voren Bafet gde on plaća porez po nižoj stopi od sekretarice, to ne znači da on plaća niži porez. Jer Voren Bafet za godinu dana plati više poreza nego njegova sekretarica za ceo život puta 100. Zaključak je da bogati uvek plaćaju više, a ponekad mnogo više poreza nego siromašni.

Tumačenje pomenutog pojam fair share je toliko fleksibilno i subjektivno da ne možemo govoriti o nekom standardu pravednosti. Oko toga političari i ljudi mogu da se svađaju do sutra. Ali zato objektivne brojke, koliko ko poreza plaća mogu da nam kažu mnogo. Takođe, jako je bitno kakve realne efekte različite poreske stope imaju na poreske prihode. Džaba što neki sistem mnoima deluje pravednije ako skuplja manje poreza od manje fer sistema. U tom smeru treba tražiti  dalje odgovore i na slučaj Depardje.

Novouvedeni porez na bogate koji znači da Depardje treba da plati 75% na dohodak preko milion evra što ostavlja malo podsticaja za rad. Razumno je predpostaviti da je neradni dohodak Depardjea već veoma veliki pa možda i preko 1 milion evra. Što znači svaki njegov radni dan, svaki prihod oporezovan je enormno, pa ostaje pitanje da li mu se isplati da se trudi, snima filmove, radi na produkciji i dr. ili da jednostavno otputuje na jug Francuske i pije vino ispod drveta. Za francusko društvo, ali i poreske prihode, uvek je bolje da ljudi nešto rade nego da bleje. To je problem sa podizanjem najviših stopa poreza. Vremenom, najproduktivniji i najbogatiji pojedinci će naći  način da odu jer ne moraju da trpe finansijsku torturu. Nije stvar morala, verovanja, partiotizma već proste računice. Da vi radite za prosečnu platu u Srbiji i da vam država ostavi samo 120 evra mesečno itekako bi zapalili iz zemlje prvom prilikom. 

U toj situaciji država gubi sve. Društvo gubi najproduktivniji sloj, gubi najbogatije koji odnose svoj kapital, gubi poreski prihod dugoročno (što je jedan od motiva podizanja stopa na početku). Mnoge zemlje su probale nenormalne stope poreza i mnoge su se opekle. Isto će se desiti Francuskoj.

Najzanimljivije bi bilo da se napravi malo detaljnije istraživanje koje pokazuje ko zapravo plaća koliko poreza u kojoj zenlji. Ne procentualno već ukupno. Moja hipoteza je da Francuzi sa ispodprosečnim dohotkom (donja polovina raspodele) plaćaju gotovo ništa, da oni iznad proseka (srednja klasa) plaćaju mali ali ne značajan deo, a da najbogatiji, ti sebični gramzivi kapitalisti, glumci, zemljovlasnici, tih 1% oličenja kapitalizma, plaćaju i preko 80% svih poreza na dohodak. Upravo je i sam Depardje izneo podatak da je do sada platio 145 miliona evra poreza, što je vrlo moguća cifra. Čak i da je prenaduvana, milioni evra koje bi još uplatio u narednim godinama otićiće u belgisjki budžet isključivo zbog sujete, gramzivosti, gluposti i sebičnosti - istih osobina za koje ga šira javnost optužuje. Jer na kraju svi smo ljudska bića koje pokreću veoma slični motivi, imali 1000 ili milijardu evra.