Komandni visovi u zagrljaju
države!
Pre godinu i po dana, glavna rasprava u medijima je bila da li Vlada
Srbije treba ili ne treba da proda svoj udeo u Telekomu Srbija. Tada je
premijer Cvetković izjavio:
"Ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija
od državne. Prodaja Telekoma Srbija u suštini znači da jedno preduzeće iz manje
efikasnijeg oblika svojine prebacujemo u efikasniji svojinski oblik. To je i
razlog zašto Srbija uopšte prodaje akcije" (Glas javnosti, 5. April 2010).
U februaru naredne godine
krenule su da kruže informacije da prodaja neće ići glatko. Premijer je tada
izjavio da bez strateškog partnera i novih investicija Telekom ne može da
opstane na konkurentnom tržištu. Istakao je takođe, da neće prodavati Telekom
po svaku cenu ali da bi prodaja bila veoma poželjna kako bi se pokrio deficit
budžeta i izbeglo dalje državno zaduživanje (Tanjug,
22. februar 2011.). Bezmalo godinu dana kasnije, u mnogo gorim ekonomskim i
fiskalnim prilikama, Vlada Srbije odlučuje da se Telekom Srbija zaduži za 470
miliona evra i da otkupi paket akcija kompanije OTE za 380 miliona evra.
Ostatak od novog kredita ide na refinansiranje starog. Premijer sada poručuje
da su "svi na dobitku", dok generalni direktor tvrdi da će kompanija
biti uspešnija, izađi na berzu i vratiti kredite.
Otkup akcija Telekoma samo je jedan korak dalje od liberalizacije
tržišta telekomunikacija. Godinama niko ne govori o tome da se ponudi još
licenci za mobilne operatere, već država direktno pomaže dominantan položaj
Telekoma kroz garanciju kredita i direktan otkup usluga a sada i kroz dokapitalizaciju.
Jedini izvestan ishod je da dalje liberalizacije nikako neće biti. Jer kako bi država opravdala
sadašnji potez i omogućila da Telekom zaista vrati dugove i nastavi da pravi
profit, jedini izbor koji se nameće za Vladu je da nastavi da štiti i podržava
dominantan položaj Telekoma. A to će najbolje uraditi preko nastavka
ograničavanja novih ulazaka na tržište. I sve to će građani Srbije platit kroz
lošije i skuplje usluge.
Sa druge strane, jedan od
argumenata za prodaju je i besplatna podela akcija građanima i sindikatu. Kada
malo bolje razmislim sve to otprilike znači sledeće: Telekom je u naše ime,
parama koje je pozamio za naš račun, otkupio akcije da bi poklonio radnicima
koji su već dugo povlašćeni. A građani kojima budu podeljene akcije svakako to
neće dobiti besplatno, jer je sve već to plaćeno kroz skuplje i lošije usluge
na zatvorenom i monopolizovanom tržištu.
Prethodni mehanizam neslavno se ponavlja u svakom pojedinačnom primeru
intervencionizma. Prilikom otkupu železare u Smederevu za jedan dolar, ponovo
vidimo žrtvovanje razumne ekonomije zarad kratkoročnog socijalnog i političkog
mira. U Vladi Srbije nimalo ne skrivaju da je ovo bila socijalna mera kako bi
se spasila radna mesta. Međutim kada železara krene da gomila dugove sve će to
građani Srbije platiti kroz novo zaduživanje. Da se država nije mešala,
privatno restrukturiranje ili dokapitalizacija bi možda spasili firmu. Ovako je
moguće da se vrlo brzo suočimo sa činjenicom da je prosto neisplativo da
železara postoji u Smederevu ukoliko niko ne bude spreman da uđe u strateško
partnerstvo ili da je otkupi. Tako bi građani Srbije ponovo postali taoci
mastodonta koji odumire.
Skretanje sa puta u prosperitet
Država
nije sposobna da efkiasno vodi ekonomiju. Resocijalizacija strateških grana
udaljava Srbiju od efikasne tržišne privrede. Bez liberalizacije ključnih
sektora neće doći do otvaranja novih radnih mesta, nižih cena i prosperiteta za
građane. Ekonomski principi se nisu promenili, samo su vremena teža a izbori
bliži. Dok god kompanije u bitnim i velikim granama budu socijalne i političke
a ne ekonomske institucije, građani Srbije grcaće u državnim dugovima,
neefikasnosti i osakaćenom privrednom rastu.
No comments:
Post a Comment