Nazad u klupe

Retke su glupe stvari kao senzacionalistički izveštaji novinara da je dinar na istorijskom minimumu. To smo čulu previše puta da bi bila samo opaska nekog neukog izveštača. Jednako bi glupo bilo žaliti se što raste temperatura vode u loncu koji stoji na uključenoj ringli. 

Srpska ekonomija ima stalni spoljnotrgovinski deficit i višu stopu inflacije nego zemlje evrozone. To su ključna dva izvora pritiska na depresijaciju domaće valute odnosno rast kursa evra. Mada se posle rast kursa vraća kao bumerang i pokreće inflatornu spiralu, pre svega u uvoznom sektoru. Jasno je da viša inflacija u zemlji nego u evrozoni znači da dinar gubi vrednost i da evro mora relativno da poraste - kurs evra apresira.

Trgovinski deficit podrazumeva da izvozimo manje vrednosti nego što uvozimo. To znači da prihodi u evrima koje dobijemo od stranaca nisu dovoljni da porkiju naše ukupne rashode na strana dobra i usluge. Taj deficit se pokriva prilivom kapitala (doznake, privatizacija, prodaja preduzeća strancima, zaduživanje, druge strane investicije, donacije itd.). Radi ilustracije, zamislite primer firme koja pozajmi 10 miliona evra za podizanje fabrike. Deo novca direktno ode u inostranstvo za kupovinu stranih mašina, komad se podeli kroz plate i dohotke izvođača koji deo troše na strana dobra. Dakle, 10 miliona evra ušlo, većina izašla, na nuli smo. Međutim, kada dođe na naplatu prva desetogodišnja rata kredita, firma mora da ode kod menjača i otkupi milion evra da bi isplatila ratu banci. To je milion evra koji se povuče sa tržišta novca smanjuje ukupnu količinu evra u opticaju, podiže vrednost evra (ima ga manje) i kurs ide gore da ispegla neravnotežu. I tako deset godina do potpune isplate kredite. Sa druge strane kad domaći poljoprivrednik izveze 500t pšenice za 150.000 evra to je devizni priliv koji se menja na tržištu novca za dinare. Ti dinari se ponovo vraćaju u evre kada kupujemo Sony televizor. I tu se priča završava, 1 evra izvoza pokriva 1 evro uvoza. Fundamentalna razlika između trgovinskih i kapitalnih priliva je sledeća: trgovinksi priliv ne mora da se vrati, kapitalni, delom, mora pa tako imaju različite uticaje na tržište novca, odnosno tražnju za devizama. Kada se u zemlju uveze više proizvoda i suluga nego što se izveze, traži se više evra nego što se nudi, kako bi se evrima direktno platila strana roba ili da se vrati pozajmljeni kapital koji je finansirao kupovinu. 

Da zaključim, zemlja koja ima stalni trgovinski deficit i relativno višu inflaciju u režimo fleksibilnog kursa mora osetiti rast kursa strane valute. Potpuno je normalno da dinar svakih par meseci bude na istorijskom minimumu u odnosu na evro jer u našim uslovima to je jedini mogući ishod platnobilansnih kretanja. Ako stalno kupujemo više evra nego što ga ima na domaćem deviznom tržitšu to evro čini oskudnijim i njegovi vlasnici mogu da traže više za prodaju. Od uvođenja evra do danas, kurs evra je porastao skoro 100% (obrnuto, dinar je izgubio 50% vrednosti relativno prema evru). I taj trend će se nastaviti sve dok imamo visoku inflaciju i spoljnotrgovinski deficit.  

Preko medija ovih dana, svako malo se može čuti jadikovanje zbog pada vrednosti dinara tj. rasta kursa evra. Upravo sam slušao Miloša Bugarina u emisiji B92 "Između dve vatre" koji kaže: U oktobru prošle godine, evro je bio 101,5 dinara, a danas je jedan evro 110,1 dinar što je povećanje od 8.7%." Naravno, usledio je poziv da se očuva stabilnost kursa. Da promene kursa bole uvoznike i domaće preduzetnike potvrdio je Veselin Jevrosimović, vlasnik kompanije ComTrade, sa idejom da špekulante treba uhapsiti. 

Javnost stalno kuka kako evro previše raste a to je samo prirodna posledica odnosa domaće proizvodnje i potrošnje, štednje i investicija.

Jedini načini da evro ne fluktuira je uvođenje fiksnog kursa ili valutnog odbora. Suština je da svaki sistem ima prednosti i mana. Pošto smo izabrali fleksibilni kurs (nominalna prilagođavanja), evro će stalno da skače jer imamo visoku inflaciju i spoljnotrgovinski deficit. Da imamo fiksni kurs, pojeli bismo devizne rezerve a potom bi bili otvoreni za špekulativne napade. U valutnom odboru, očuvanje fiksirane vrednosti evra u doba svetske krize značila bi presušivanje kapitala, nagli rast nezaposlenosti i pad plata (realna prilagođavanja). Ako stalno trošiš više nego što zaradiš onda je normalno što to negde moraš i da platiš jer od prilagođavanja   ne može da se pobegne.