Nacionalizacija umesto privatizacije

Pavle je već u prošlom postu rekao nešto o pojačanom učešću države u privredi i preuzimanju firmi. Iskreno, i ja sam se već nosio mišlju da reknem koju o tome jer je tema neiscrpna, naročito u Srbiji(ci). Ne treba puno lomiti glavu o tome koji su glavni razlozi za ovoliko veliko učešće države u privredi kod nas: socijalističko nasleđe je samo izgovor za nepostojanje želje ili sposobnosti najvećeg dela političke elite da se uhvati ukoštac sa zlom državnog intervencionizma u vidu državnih javnih preduzeća. Javni sektor u Srbiji je izuzetno neefikasan, sa velikim brojem monopola a veliki deo tog sektora su zombi firme čija imovina ima samo računovodstvenu ali ne i tržišnu vrednost a koje preživljavaju od subvencija. Ono malo firmi koje koliko-toliko dobro posluju, a koje naši novinari u nastupu euforije pri odbrani socijalizma nazivaju ''zlatnim kokama'' to čine isključivo zbog otvorenih monopola. Primeri su brojni: EPS ima monopol na prodaju i distribuciju električne energije, Telekom na fiksnu telefoniju, aerodrom Nikola Tesla jer nema nijednog drugog civilnog aerodroma blizu Beograda itd. A onima koji još uvek ne veruju u aksiom ekonomije koji kaže da je privatna svojina uspešnija od državne, poručujem da pogledaju JAT airways kao eklatantan primer koliko su državne kompanije uspešne kada postoji barem delimična konkurencija na tržištu.

Pre par meseci se pričalo samo o prodaji Telekoma - neki su bili za, a neki protiv, pa se pričalo i o tome koliko para bi se možda dobilo. A onda je usledio hladan tuš - 51% kompanije koji je procenjen na vrednost od 1,4 milijarde evra nije hteo niko da kupi. Javio se samo Telekom Austrija koji je ponudio 950 miliona evra, njegova ponuda je odbijena i Telekom je ostao u državnom vlasništvu. Ove godine nas je dočekala još neprijatnija vest - zamalo-pa-privatizovani Telekom je sada opet 100% u državnom vlasništvu! Grčki OTE, vlasnik 20% akcija je svoj deo prodao državi za 380 miliona evra. Ono što mi je palo u oči je diskrepanca u tome koliko političari misle da je Telekom vredna firma, a koliko to procenjuju privatne kompanije - dakle, pred pokušaj privatizacije političari su procenili vrednost Telekoma na skoro 2,8 milijarde evra a tržište na 1,9 milijardi. Dakle, razlika od samo jedne milijarde. Neko bi možda rekao da je Telekom Austrija nudio i još 450 miliona evra novih investicija, pa bi to podiglo tu cenu. Ne, ne bi, jer kada moj komšija prodaje auto njega interesuje samo koliko para može dobiti za njega, a ne da li će kupac da nabavi posle i nove amortizete i zimske gume. Jedan od razloga koji me još nagoni na zaključak da je Telekom loša firma je to što je privatni investitor iz Grčke odlučio da ode iz njega - dakle on u nekom dužem periodu ne vidi mogućnost da iz njega izlači profit. To je činjenica koji ljudi često predviđaju a jako je važna jer kreatori naše ekonomske politike (a time i naše sadašnjosti i budućnosti) nacionalizaciju Telekoma predstavljaju kao veličanstvenu pobedu, a ne kao ubedljiv poraz. Telekom se na tržištu može održati isklučivo kroz postojanje monopola, više cene i lošije usluge nego što bi one bile da postoji slobodno tržište. A slobodi tržišta u domenu telekomunikacija sada kada je država još ojačala svoj položaj, možemo reći samo doviđenja, barem za neko dogledno vreme.

Posle Telekoma, pukla je i vest kao ''grom na Svetoga Savu'' da US Steel, najveći srpski izvoznik, planira da proda železaru u Smederevu. Naravno, širokogruda i bogata Srbija je rešila da uskoči i pripomogne Amerikancima nacionalizacijom bivšeg Sartida, i to za 1$. Ministar ekonomije, g-din Ćirić je imao i toliko smelosti da kaže da je cilj države da radnici železare žive od svog rada. O tempora, o mores! Uz gubitke od 100$/t obrađenog metala se baš i ne može živeti, osim od izdašnih državnih subvencija. A subvencije nastaju od poreza, a porezi nastaju od rada ljudi koji pozitivno posluju. Ergo, radnici železare neće živeti od svog rada nego od tuđeg rada. Neki vladini zvaničnici kažu da će Železara uskoro pronaći strateškog partnera ili investitora koji će je kupiti i da će se onda država povući - prema ovome sam jako skeptičan, jer da je bilo moguće naći nekog kupca koji bi dao za nju više od 1 USD, mislim da bi ga USS našao i njemu je prodao. Ovako, bojim se da će se priča sa Sartidom od pre nekoliko godina ponoviti. Jer opet se postavlja i pitanje da li Srbiji uopšte treba čeličana - nemamo rudu već je nabavljamo iz Čilea uz velike transportne troškove, te je zaista za mene čudo kako su Amerikanci i do sada mogli da je uspešno vode. Siguran sam samo da država neće nikako biti bolji gazda, a da će to dosta koštati celokupnu srpsku privredu i sve nas.

Sa druge strane, tu je i naš dragi Srbijagas koji je od skora vlasnik Azotare, Agroživa, Staklare i mnogih dugih firmi iz Srbije koje su odavno umrle, samo što im lekar još nije konstatovao stanje. A taj isti Srbijagas koji ih je preuzeo na ime duga za neplaćene energente sada vrši investicije da bi ih pripremio za nekakvu proizvodnju, pri tome tražeći državne garancije od skoro 200 miliona evra. Za likvidnost, kako kažu, ali MMF prilično razumno procenjuje da taj kredit morati da vrati država jer Srbijagas to jednostavno neće moći.

Državni uticaj u bankarskom sektoru je još uvek značajan: država je većinski vlasnik Komercijalne banke (da bi to i ostala, potrebna je dokapitalizacija od oko 100 miliona evra ove godine, a prema dogovoru sa MMF-om ona bi morala da se privatizuje do 2015). Osnovana je i Razvojna banka Vojvodine, u vlasništvu naše severne Autonomne Pokrajine, a dugo se već po medijima prenose glasovi i o mogućem osnivanju Razvojne banke Srbije. Kako smo krenuli, ne bi me čudila ni vest da je Edvard Kardelj još uvek živ i da radi Nemanjinoj 11.

Ono što je Srbiji potrebno je ekonomski rast i porast kvaliteta života najvećeg broja njenih građana. Ekonomski rast je u inverznoj korelaciji sa državnim vlasništvom i intervencijom u privredi. Javna preduzeća u najvećem broju slučajeva služe kao sredstva za vođenje socijalne a ne ekonomske politike, kroz preveliki broj zaposlenih i održavanje cena nekih proizvoda na veštački niskom nivou, a o njima kao izvoru nepotizma i korupcije da i ne govorimo. Da bi Srbija mogla da se razvija, i da bi posledično svi mi mogli da živimo bolje, potrebno je da se država povuče iz privrednog života kroz privatizaciju javnih preduzeća i široku liberalizaciju tržišta. Ukoliko do toga ne dođe, budućnost Srbije ne deluje nimalo svetlo i privlačno.