Neiscrpnost određenjih ekonomskih mudrosti u Srbiji, i među političarima i među glasačima je prosto zadivljujuća. Ovde možete videti novu vest: g-din Dinkić se dosetio nove formule za ekonomski preporod Srbije. Jako je interesantno zašto se niko ranije nije setio toga, možda zato što baš i nije recept za uspeh. Na prvi pogled, ideja deluje primamljivo - početni kapital za preduzetnike ili za mala preduzeća koja ne mogu da dobiju komercijalni kredit bi dobila novac od države, koja bi zauzvrat dobila do 25% vlasništva nad preduzećem, koji bi kasnije privatni preduzetnik kao većinski vlasnik morao da otkupi od države. Zaista idlična slika. Međutim, kada se malo dublje razmotri predlog, ispostvalja se da on nije toliko dobar.
Prvo, ona stara dokazana floskula da država ne stvara novac ni iz čega nego ga uzima od privrede i građana kroz poreze. Da bi se ovim preduzećima ustupio novac, on se prvo mora nekome uzeti, što na već veoma opterećenu privredu može da ima samo negativne posledice. Umesto dodatnog trošenja, država treba da počne da troši manje da bi smanjila poreska opterećenja da bi privreda uspešnije funkcionisala.
Drugo, krediti bi se odobravali samo firmama koje komercijalne kredite od banaka ne mogu da dobiju. A zašto ne mogu da ih dobiju? Zbog rizika. Jednostavno, preveliki je rizik da vi odobrite kredite nekoj firmi jer ako ona propadne, vi ne možete da naplatite svoja potraživanja. Da bi se ovo zaobišli, tražite jako uspešnu firmu da biste bili sigurni da se to neće desiti, a ako je firma nova pa nema reputaciju i izgrađenu tržišnu poziciju, traži se hipoteka ili ručna zaloga na nepokretnu ili pokretnu imovinu da bi se u slučaju nemogućnosti firme da vrati kredit njoj se ta imovina oduzela da bi se iz njene vrednosti naplatili dugovi (u slučaju rezidualne vrednosti, ona se vraća preduzeću). To pruža veću sigurnost bankama da će moći da naplate pozajmljena sredstva. Međutim, prema ovom planu, novac od države bi dobijale samo one firme koje NEMAJU imovinu na koju bi hipoteka mogla da se upiše, samim tim nemaju nikakvu mogućnost da ukoliko im se poslovna ideja ne pokaže isplativa kao što je bilo predviđeno, otkupe državni udeo u vlasništvu. Drugim rečima, državni novac će ostati zarobljen u imovini loših preduzeća, ili će zapravo nestati ukoliko ona bankrotiraju.
Treće, za ovakve igrarije sa državnom pomoći privredi već postoji Fond za razvoj koji daje kredite sa jako niskim kamatnim stopama (uglavnom do 3%). Međutim, u javnosti su se pojavile priče kako Fond baš i ne radi dobro svoj posao već da se novac deli ne po jasno ustanovljenim kriterijumima (analiza biznis plana, investiciona analiza itd). Poslovanje tog Fonda je završilo i prekršajnim prijavama zbog nepravilnosti u poslovanju, od strane Državne revizorske institucije. Dakle, državni kanal za davanje povoljnih kredita privredi već postoji, i on već posluje jako loše (iako ostvaruje finansijsku dobit).
Četvrto, tamo gde država odobrava bankarske kredite a ne sebični privatni investitor koji se brine samo za svoj džep (ili za džep svog principala opet da ne bi dobio po svom džepu kroz otkaz), dolazi do velikog broja zloupotreba i loših poslovnih odluka. Najsvežiji primeri su afere srpskog državnog bankarstva: Agrobanka i Razvojna banka Vojvodine su odlični primeri kako NE TREBA voditi banku i davati neosigurane kredite šakom i kapom.
Peto, poređenje sa poslovanjem EBRD nikako ne stoji. Evropska banka za obnovu i razvoj je stvorena da bi pomogla u prelazu zemalja sa dirigovanom na tršižnu privredu. Samim tim, njeno poslovanje nije povezano sa maksimizovanjem profita već podrškom razvojnim projektima. Međutim, EBRD ima sposobne i profesionalne menadžere koji tom bankom dobro upravljaju da bi se očuvao njen kapital, što je njena glavna prednost u odnosu na državne institucije. Ova banka jeste prisutna u određenim kompanijama u Srbiji kao deoničar po osnovu kredita koji bi se vratio obaznim otkupom akcija od strane većinskog vlasnika, ali je to samo u pojedinačnim velikim firmama (kao što je na primer Komercijalna banka) ali se u sektoru malih i srednjih preduzeća odlučila za drugačiji pristup: ona kreditira banke (to je pre svega Banka Inteza Beograd) koje onda kreditiraju svoje klijente iz tog sektora. Na taj način EBRD smanjuje svoje operativne troškove (ne mora da se bavi analizom podnosioca zahteva itd) i povećava mogućnost naplate svog kredita jer analizu rizika ostavlja privatnim bankama koje to rade jako dobro, a taj deo portfolia čini mali deo ukupngo poslovanja banke pa je mala mogućnost da čak i ako veliki broj tih kompanija ne bude u mogućnosti da vrati kredit, banka koja ih je odobrila će moći.
Plan ministra Dinkića predviđa upravo suprotan pristup: država će se baviti menadžmentom rizika i pošto će to raditi loše kao i uvek do sada (stavke 3 i 4) možemo sa velikom dozom sigurnosti očekivati sledeće: veliki broj MSP koja budu dobila sredstva od države neće uspeti da ih vrate pa će državni novac ostati zarobljen u njima ili će potpuno nestati ako bankrotiraju. Da, neka preduzeća će siguno poslovati uspešno i moći će da vfrate pozajmljena sredstva, ali to će sigurno biti tek mali broj njih. Na kraju će država završiti sa finansijskim gubicima, što će naplatiti preko svih nas, kroz već visoke poreze ili novo zaduživanje.
Narodna umotvorina odlično odslikava ovu situaciju: Sastao se ćar sa vajdom pa se rodila šteta.
Dinkic: Ekonomija, to sam ja, evo vec desetak godina, katedra mi vise nije potrebna, diktaturu i propale ideje sprovodim nad Srbima,
ReplyDeleteMnogo mi se nesto vox populi buni, smislicu budzet besplatnih akcija puni, jedino me jedna strasna misao mori, u Paklu, u koji cu vreli kazan upasti
Postoji ozbiljnija posledica ovakvog predloga.
ReplyDeletePoljska je, primenljujuci tezu o ponasanju drzave kao racionalnog pojedinca insistirala na tehnicki slicnoj ideji. Kao rezultat takvog ponasanja, drzava je kupovala akcije preduzeca koja su dobro poslovala. Ovo je, posle odredjenog vremena za efekat imalo ponistavanje privatizacije jer je drzava kupovinom vecinskog paketa jednog fonda ubrzo postala posredni vlasnik mnogih banaka i kompanija. Ovaj predlog, u dugom roku, moze da nanese daleko ozbiljniju stetu nego sto to na prvi pogled izgleda, posebno ako ta nova preduzeca pocnu da posluju kvalitetno.
Ono sto je u Vasem tekstu manjkavo je cinjenica da banke u Srbiji ne odobravaju kredite (samo) na osnovu rizika - on naravno igra vaznu ulogu ali ne presudnu. Da je vas argument ispravan, veliki procenat preduzeca u Srbiji ne bi bio "credit viable" jer je likvidnost ocajna. Krediti se dobijaju na osnovu ugovora koji su u nekim daljim fazama realizacije i, bitnije, "poznavanja" npr. direktora banke. Takvim razgovorima sam licno prisustvovao u vise navrata.
Predlog ministra Dinkica je nista vise od populistickog poteza, utemeljenog na rezonu politicke ekonomije "vladanja u sredini" - popularne mere donose veci broj glasaca. Prosecnom gradjaninu ovo deluje kao dobra mera i ostavlja utisak jake zaintersovanosti za "opste dobro". Zbog toga, ovaj predlog ne treba uzeti za ozbiljno (kao ideju) ali je svakako treba saseci u korenu ako nekim zlom postane predlog zakona u Skupstini.
Tyler-e/u, hvala na komentaru! Ovo o Poljskoj je svakako odlicna informacija, narocito sto se ona cesto uzima kao primer uspesne liberalne ekonomske politike. Sto se tice ovoga o riziku, ne bih se sasvim slozio - kod nas se u bankarskom sektoru koriste neke metode koje su u Evropi odavno prevazidjene a jedna od njih je to licno poznanstvo. To je jedan od instrumenata detekcije rizika koji se javlja u bihejvioralnim finansijama, iako je logika za to jako cudna i ide ovim putem: ja kao direktor banke poznajem direktora tog preduzeca i odobricu mu kredit jer verujem da ce da mi ga vrati.
ReplyDelete