EXIT

Planirao sam da se ne mešam u ovu priču iz dva razloga. Prvo, emotivno sam veoma vezan za EXIT i predivnih deset dana festivala koje sam tamo proveo. Drugo, veliki deo mlade populacije još emotivnije doživljava ovaj festival i rizikujem da se nađem na tapetu još jednom.

Međutim, moram da kažem nekoliko stvari. Prvo, nesumnjiv je izuzetno pozitivan uticaj ovog festivala na društvo i ekonomiju pre svega Novog Sada i Srbije ali i regiona. Diskutabilno je da li bi se festival razvio bez pomoći gradskih vlasti i o tome se može diskutovati i u ekonomskoj analizi i šire. I trebalo bi. No ova izjava da je festival navodno najpopularniji je besmislena do krajnjih granica. Festival jeste masovno popularan u Srbiji, Evropi, Australiji itd. Potpuno je neosnovano reći da festival ne može biti rentabilan sam za sebe. Siguran sam da uz, na primer, besplatno korišćenje prostora i nešto manje komunalne takse svaka ozbiljna produkcijska kuća može da obrne novac i zaradi od festivala. Stim je i ideja da bi prekidanjem državnog dofinansiranja festivala isti propao potpuno neosnovana. 

Ne radi se ovde o liberalnoj ekonomiji, filozofiji ili pozivu na odgovorno trošenje državnih para. Radi se o zdravom razumu. Imaš ogroman festival sa sjajnim izvođačima svake godine, koji ima veliku reputaciju i međunarodni prestiž, i ukoliko organizatori to blago nisu u stanju da iskoriste do dovoljno govori o njihovim sposobnostima. Očigledno su bili sjajni kada je festival trebalo graditi ali sada se očigledno radi o krizi menadžmenta. 

Ako se festival ugasi to će biti isključivo zbog nesposobnosti organizatora, njihove sujete i emotivnog ucenjivanja mlade populacije zarad državne pomoći. Ne vidim niti jedan ekonomski razlog da ovaj festival ne može komercijalno da uspe. Ako nisu u stanju sami da organizuju festival a da on bude profitabilan, neka prodaju EXIT nekoj produkcijskoj kući i siguran sam da će festival opstati. Ili, ako uposle profesionalni menadžment ili izmeste organizaciju nekoj produkcijskoj kući, promene menadžment i sl. možda mogu da spase svoje vlasništvo nad brendom. Mi u Srbiji moramo da naučimo da je vlasnik i menadžment osnovni krivac za poslovni neuspeh a ne činjenica da neko nije hteo da da  narodne pare ili subvenciju.

Čist zdrav razum. Da vama neko da pekaru na najboljoj lokaciji u gradu (Toma u BG npr.) sa odličnom reputacijom iskusnim pekarima i velikom tražnjom, ko je kriv ako ne uspete da napravite profit, vi ili država?