Penzioni plan u privatnom sistemu

Kao komentar na post "privatna penzija" pomenuo sam da u privatnom sistemu postoji više načina za povlačenje penzije. Ovde ću istaći tri najverovatnija modela koje bi privatizacija penzionog sistema podrazumevala. 

Dakle ideja privatnog sistema je da radnik odvaja od plate oko 10 do 20% dohotka tokom radnog veka, da se taj novac štedi na privatnom računu i umnožava na tržištu kapitala. Kada prestane da radi, ode u penziju, radniku na raspolaganju ostaje značajan kapitalni račun. Pogledajte primer iz linkovanog posta o konkretnom primeru računice. Sada sledi pitanje šta se dešava sa računom nakon penzionisanja? 

Prva opcija je kupovina doživotnog anuiteta od osiguravajuće kuće. Kod odlaska u penziju sa privatnim računom postoji rizik da se novac prerano potroši ili da radnik živi dosta dugo i potroši ceo štedni račun. Kod kupovine osiguranja radnik ceo rizik prenosi na osiguravajuću firmu a njemu je penzija garantovana do kraja života. Ovo deluje slično današnjem sistemu mada su razlike veoma značajne.  Radnik prepušta ceo penzioni račun osiguravajućoj firmi koja mu isplaćuje mesečne penzije u iznosu oko 90 ili 95% vrednosti računa. Osiguravajuće kuće svakom pojedincu mogu preračunati otprilike koliko mesečno može da dobije kao zamenu za svoj štedni račun, zavisno od visine ušteđenih sredstava, godina života, zdravstvenog razreda i očekivanih godina života. Na primer za naš slučaj odlaska u penziju sa 52.700 evra, u današnjim realnim iznosima, bilo bi očekivano da radnik na minimalcu ode u penziju sa najmanje 300 evra. To je svakako više od minimalne penzije koju bi u istom primeru dobio od državnog fonda. Naravno ovo je donja granica anuiteta, koji bi verovatno bio viši sa većom konkurencijom osiguravajućih kuća i drugim važnim faktorima.

Druga opcija je dogovor radnika i penzionog fonda da sam povlači sredstva sa računa. To mu omogućava da se nastavi kapitalizacija štednje i zarada od već velikog računa. Takođe ukoliko prerano umre, ostatak računa ostaje naslednicima. Ovo omogućava veća mesečna primanja za penzionera, 350 pa i do 400 evra realno što predstavlja stopu supstitucije od preko 70% (nezamislivo za državne penzione fondove). Postoji određeni rizik da se sredstva potroše ako pojedinac poživi 30 ili 40 godina u penziji. No i ovo se može izbeći  kasnijom kupovinom garantovanog anuiteta, mada verovatno na nižem nivou.

Treća opcija je povlačenje dosta sredstava na početku. Posle se štedni račun koristi kao u dve gornje varijante. Dakle radnik bi mogao da podigne pola para odmah a drugu polovinu da iskoristi za kupovinu anuiteta ili garantovanih anuiteta. Siromašniji radnici sa nižim platama (poput našeg na minimalcu) verovatno ne bi bili u mogućnosti da povuku pola i nastave da štede i povlače mali deo štednje. Za treću opciju se najčešće odlučuju siromašni pojedinci koji posle kupuju anuitet i bogati pojedinci koji posle nastavljaju da povlače štednju.

Uviđate da privatni penzioni sistem, zbog toga što je potpuno finansiran i garantuje vlasništvo, ostavlja mnogo prostora za slobodu izbora i prilagođavanje penzionog plana vremenskim preferencijama potrošnje i rizika. U prevodu svako korji svoje cipele i penzija ne zavisi direktno od političara, broja radnika u zemlji, nezaposlenosti ili ekonomskog stanja privrede.