Trenutno sam u Nemačkoj na nekom od mnogobrojnih seminara koji se finasiraju iz velikodušnih budžeta Evropske Unije. Njegova tema je razvoj obrazovanja za odrasle u EU, na primeru Nemačke, a želja da banana republike Zapadnog Balkana možda krenu njihovim koracima. Seminar je inače jako loše organizovan i prilično mi liči n bacanje para, iako je imao dobru temu. Za sada su mi se iskristalisala 2 utiska:
Prvi - pri obilasku VolksHochSchule u Tubingenu sam toliko puta čuo reč konkurencija u obraćanju direktora, da sam pomislio da sam u privatnoj školi a ne u držanoj instituciji. Ona je zapravo osnovana pod patronatom grada koji i sufinansira njene programe, ali samo do iznosa od 20% potrebnih sredstava. Za sve ostalo, moraju da se snađu i sami zarade na tržištu. Jedini besplatni kursevi (finansiraju se u potpunosti iz subvencija grada) su kursevi nemačkog jezika kao stranog - dakle za gastarbajtere kojima je to potrebno da bi se uključili u nemačko društvo. Na pitanje da li neko vrši kontrolu kvaliteta programa i nastave, predavač se samo nasmejao i rekao da su najveći kontrolori zapravo polaznici kurseva - ukoliko oni procene da ne dobijaju dovoljno dobru uslugu za svoje pare, oni više neće dolaziti. To je malo zbunilo prilično šaroliku skupinu na ovom seminaru, gde veliki broj ljudi misli da su interne i eksterne kontrolne komisije neophodne da bi državni sistem mogao da funkcioniše, ali očigledno je mnogo lakše ako uposlite tržište. Inače, ovih narodnih univerziteta koji jako liče na našeg "Božidara Adžiju" ima jako puno po celoj Nemačkoj - samo u Baden Virtembergu, federalnoj jedinici u kojoj se nalazi Tibingen, ima 175 tih viskoih narodnih škola i u toku prošle godine su imale više od 2 miliona polaznika raznih kurseva (u odnosu na broj od 10,5 miliona stanovnika, zaista je impozantno).
Drugi - sve mi više verovatnije izgleda činjenica da nije obrazovanje uzrok bogatstva naroda, nego da je pre obrnuto - da bogatiji imaju više para, samim tim i više slobodnog vremena i ostalih resursa te se zato više obrazuju. Jedan od predavača na moje pitanje koliki je procenat ljudi koji dolaze na stručne kurseve da bi došli do novog radnog mesta ili da bi napredovali (dakle, neki specijalni kursevi) u odnosu na one koji dolaze da bi ispunili svoje vreme i obogatili svoju ličnost kroz nove stvari (npr kursevi jezika, zdravog načina života ili hobija kao što je slikanje) mi je objasnio da ne postoji tačna statistika, ali da je negde preko 80% polaznika na ovim drugim kursevima koji ne donose nikakve nove kompetencije za novo zaposlenje, a da od ovih presotalih 20% većina njih je zapravo već zaposlena, i da su ih poslali poslodavci na obuku i trening kao novozaposlene, ili da su to ljudi koji hoće da nauče nove stvari iz svoje struke da bi osigurali radno mesto.
Dakle, više para - više i obrazovanja. Više obrazovanja - više i para, teško.
No comments:
Post a Comment