Teorija žickanja

Danas sam naleteo na jedan vic koji je kao nuspojavu, pored urnebesnog smehotresa, imao i ekonomsku teorijsku kontemplaciju karakterističnu za klasičnog pripadnika štreberske vrste.

Vic kaže sledeće (uz ličnu stilizaciju, šta ćete malo drame nikoga nije ubilo):

Sede dva čoveka, u odrpanoj odeći, na Trgu bana Josipa Jelačića u centru Zagreba. Ispred jednog stoji činijica i kartonska tabla na kojoj piše, "Ja sam srpski dobrovoljac, nemam posao i kuću, molim vas dajte koji dinar za hleb" a ispred drugog činijica i kartonska tabla sa natpisom, "Ja sam hrvatski branitelj, siromašan sam i nemam šta za jest, dajte kunu za kruh".

Sede tako njih dvojca i čekaju dobre ljude da pomognu. Kako dan prolazi činijica hrvackog branitelja se puni dok srpski dobrovoljac nije dobio ni prebijene lipe. Negde predveče, vraćajući se sa placa, jedna starija gospođa priđe dobrovoljcu i kaže:

gospođa: "Kaj ti tu sediš, zašto nisi u Beogradu pa da tamo prosiš, ovdije ti niko neće dati niš"

i okrenu se branitelju i dade mu 10 kuna u činijicu.

Nakon što je gospođa odmakla okreće se dobrovoljac branitelju,

dobrovoljac: "Čuješ ti bolan Haso ovu babu, ona će da nas uči marketingu..."

Ljudska dovitljivost je bezgranična :)

Ordoliberalizam – ideja koja bi vam se dopala

Kome je teško da svari klasični liberalizam zbog „surovosti“ prema tržišnim gubitnicima i slabe države, neka ne gubi potpuno veru u slobodno tržište.

Ordoliberalizam predstavlja korpus ideja rođenih u nemačkom gradu Frajburgu 1930-ih godina (ali i ranije) na temeljima mišljenja Waltera Euckena , Franz Bohma i Hans Großmann-Doertha. Drugi istaknuti pripadnici škole bili su Alexander Rustov, Wilhelm Ropeke, Alfred Muller-Armack i drugi.

Osnovna ideja pravca je da slobodno tržište ne može delovati u anarhiji. Privredni odnosi se moraju odvijati u političko-pravnim okvirima, pravilima i institucijama koji jednako deluju prema svima, čiju stabilnost i bezbednost garantuje država, čak na nivou ekonomskog ustava. U tom konktekstu, pojedinci delaju da ostavarivanjem ličnog interesa istovremeno unapređuju društveno blagostanje. Ukoliko navedeni okvir ne postoji, konkurentski poredak na tržištu će biti narušen, te dolazi do inferiornih ekonomskih rezultata i gušenja slobode pojedinca.

Recimo, kao jednu od posledica manjakanja čvrstih pravila igre jeste nastajanje monopola i kartela u laissez-faire sistemu. Monopolska moć osim što ometa efikasno funckionisanje tržišta putem sprečavanja ulazaka novih firmi na tržište, te formiranja monopolskih cena, u krajnjoj instanci ona podriva i autoritet samih političkih vlasti. Kako bi se država mogla odupreti ovim devijacijama, nije dovoljno da njen kapacitet bude na nivou države čiji je zadatak samo da obezbeđuje poštovanje privatne svojine, kako je u laissez-faireu (država kao noćni čuvar).

Ali da ne budete na pogrešnom tragu, ordoliberali snažno i eksplicitno odbacuju državni intervencionizam i mešovitu privredu (tzv. treći put) . Za njih je slobodno tržište etički poredak. Negiraju koncept pune zaposlenosti, sindikalizma, subvencija, državne kontrole i politike cena. Smatraju da je čisto slobodno konkurentski poredak (bez državnog petljanja u biznis) u okvirima snažnog pravnog poretka najefikasniji poznati ekonomski sistem.

Prema njima, državni intervencionizam je neprihvatljiv jer deformiše pravila igre na tržištu. Državnim intervencionizmom određeni privreni subjekti se stavljaju u povlašćen položaj u odnosu na druge (bliska im je ideja da i država može biti ktitor monopola). Država jedino može podsticati ekonomiju ako stalno unapređuje institucije i pravila.

Ono što ordoliberale posebno razlikuje od klasičnih liberala (mada, ordoliberalizam se smatra tekovinom klasičnog liberalizma) jeste odnos prema socijalnoj politici. Ordoliberali smatraju da tržišnu privredu treba upotpuniti sistemom koji pruža minimalno materijalno dostojanstvo pripadnicima društva koji su privremeno ili trajno onemogućeni da samostalno zarađuju za život. Socijalni transferi se, pak, moraju distribuirati prema unapred poznatim, nediskriminišućim, pravilima koja su jednaka za sve i nikome ne pružaju posebne povlastice.

Da se ne radi o samo još jednom ispraznom teoretisanju dokonih univerzitetskih profesora, posleratno nemačko privredno čudo upravo je stvoreno na idejama ordoliberala. Guglati pod Ludwig Erhard.

Atlas je slegao ramenima I deo

Danas se u bioskope u SAD pušta Atlas je slegao ramenima I deo (Atlas shurgged part I), film rađen prema kultnom romanu Ayn Rand. Pretpostavljam da se neće prikazivati u domaćim bioskopima.

Ako je zgodno reći, Ludwig von Mises je bio oduševljen romanom, i po objavljivanju je poslao pismo Randovoj u kom je iskazao svoje divljenje. Isto je učinio, nešto ekstenzivnije, Murray Rothbard.

Dok film ne stigne na torrente, možete downloadovati knjigu, i pogledati trailer na YT:

Gde je to ekonomska nauka?

Čitam trenutno knjigu Organizacija. Naišao sam na nekoliko rečenica koji su mi zapale za oko:

"Sposobnost svakog pojedinca ma koliko on bio inteligentan je ograničena. Niko ne može sam da komunicira sa neograničenim brojem drugih ljudi da bi prikupio sve potrebne informacije za donošenje odluka."

Ova rečenica se pojavila u segmentu koji se bavi analizom podele rada i specijalizacije. Autorima sa poslovnog smera je jasno da su ljudske sposobnosti u odlučivanju ograničene njihovim mogućnostima pribavljanja adekvatnih informacija. Vladajuća paradigma u ekonomiji kao da zaboravlja da ljudi nisu mašine, da informacije nisu uvek dostupne a da je adekvatna analizu raspoloživih informacija ograničena kognitivnim sposobnostima donosioca odluka. Na ovu rečenicu se nadovezuje sledeća (sedamdesetak strana kasnije):

 "Jasno je da odluka ne može biti kvalitetnija od informacija na osnovu kojih je doneta."

Celokupna knjiga je posvećena analizi dizajna organizacije (fokus je na preduzećima). Savremena praksa i teorija menadžmenta i organizacije posmatra preduzeće kao sistem, sačinjen od mnogih elemenata i njihovih interakcija, ljudskih i materijalnih faktora. Taj sistem funkcioniše sa specifičnim internim vezama, od preduzeća do preduzeća. Na kraju sistem je otvoren jer funkcioniše u kontekstu, u okruženju od koga prima informacije i resurse i kombinaciom resursa, tehnologije, znanja i rada (ljudskog kapitala) šalje proizvode i usluge (signale) na tržište.  Preduzeće po ovom shvatanju nema cilj već je ono sistem više ciljeva sa dugoročnom viziom u poslovanju.

Ova knjiga poručuje još nešto. U dizajnu ne postoje najbolja rešenja primenjiva u svim situacijama, već samo skup mogućih i relativno dobrih rešenja primenljiv u specifičnom kontekstu. Preduzeće nije sučeljavanje proizvodne funkcije sa datim parametrima sa tržišta i puko proračunavanje optimalne proizvodne strukture ili cene, zavisno od toga šta smo predpostavili da je igra (ne šta igra na tržištu zaista jeste).

Ovo je potpuno drugačija vizija preduzeća od one koja dominira neoklasičnom mikroekonomskom teoriom. Preduzeće kao otvoren i dinamičan sistem nikako se ne uklapa u koncept camera obscura - gde ne posmatramo kako je preduzeće sačinjeno već na osnovu profitne funkcije, zavisne od datih tržišnih parametara i proizvodne funkcije (koja zavisi od rada i kapitala) optimiziramo adekvatni nivo proizvodnje uz pretpostavljenu tržišnu strukturu. Niti su resursi homogeni da se mogu sabirati u profitnu funkciju, niti je tržište statično u jednoj strukturu te nije u stanju da nam "pošalje" date parametre. Na kraju ni preduzeće nema jedan cilj pa profit nije ni blizu adekvatna aproksimacija. To su činjenice ekonomskog delanja pojedinaca i grupa u društvu. 

Ekonomska nauka je u krizi ako nije u stanju da sačini teoriju koja može da koristi činjenice iz realne ekonomije. Preduzeća, onakva kakva jesu, moraju biti polazna tačka u našim analizama a ako vršimo pojednostavljenja ona moraju biti zasnovana na aktivnostima pojedinaca i grupa koje se zaista odigravaju na tržištu. Ne bi trebalo da fokus nauke bude na ekonometrijskim analizama koje prilagođavaju realni svet tako da se uklopi u teorijske modele. Već obratno, da teorije, koncepti i modeli koje kreiramo budu zasnovani na činjenicama sveta koji pokušavamo da opišemo. 

Ova knjiga ne pruža okvir za definisanje firme u ekonomskoj teoriji. Niti je njen sadržaj revolucionaran. Ali me je nekoliko rečenica koje sam našao u ovoj knjizi podstaklo da se zapitam: gde je to ekonomska nauka? Da li je potrebno da nas menadžeri i praktičari uče kako preduzeće zaista izgleda? Ako ne razumemo prirodu preduzeća, koje je osnova skoro svake organizovane tržišne akcije, kako uopšte možemo razumeti prirodu tržišta i zakone koji njime vladaju?

profesore Štiglic, može li jedan Macchiato?

Na sajtu Peščanika je skoro izašao tekst iz Vanity Faira profesora Stiglitz. U tekstu, između ostalog, kritikuje spregu političara i krupnih biznisa, govori o nepravednosti ekonomskog sistema u SAD u duhu poruke "winner takes it all". Počeo sam da pišem svoju kritiku na ovaj tekst ali me je Russ Roberts na blogu Cafe Hayek preduhitrio. 

"My counter would be that many of the people in the top 1% today were not even in the work force 25 years ago. LeBron James. Sergey Brin. Mark Zuckerberg. The imprecision allows Stiglitz to imply that the 1% are a coherent group that does stuff to maintain or grow their economic power. But it’s not true." 

Dodao bih još nešto. Prof. Stiglitz na početku teksta ističe da je potrebno da vlada SAD više investira u tehnologije, obrazovanje i da doslednije sprovodi antitrust zakone. Ova "medecina" nema nikakve veze sa bolešću koju je dijagnostikovao doktor Stiglitz (sprega Vašingtona i krupnog biznisa i politička filozofija u poslednjih dvadeset pet godina koja ide na ruku najbogatijima). Rekao bih da postoji dosta državne intervencije u obrazovanju i u tehnologiji a i činjenica je da je SAD u grupi zemalja u kojima se najveća porcija BDP izdvaja za obrazovanje i najviše investiraju u fundamentalna istraživanja. Na kraju federalna valada je sama  kreator pojedinih monopola i ograničenja trgovine i preduzetništva (šećer, zdravstveno osiguranje, imigracije, tehnološki standardi itd...). Ako je Štiglic već pomenuo Microsoft mogao je da pomene da je ova ogromna kompanija, kao i cela industrija nastala u sektoru koji federalna vlada nije marila, ili nije stigla, na vreme da reguliše.

Individualizam vs. kolektivističko društvo

Nature of knowledge and government's role in society

Beyond maintaining a basic framework of law and order, under what circumstances do you think governments ought to intervene in the economy?

Government role in society is still ambiguous. Proper analytical approach asks for critical view and consideration of arguments on every side of the debate. I find stronger arguments for far less government engagement in society. Moral and practical arguments have to be considered. If we base analysis on methodological individualism, subjective rationality and inherent unpredictability of economic system we have to conclude that, beyond the point of maintaining the basic framework of law and order, government’s role in society is very limited. Why is that so?

Human behavior is subjective to the preferences and expectations of the individual (sometimes, preferences remain unknown even for individual himself, even though he makes choices). When we make decisions on the market our knowledge is limited by our subjective projection of objective world, and it is also limited by our inability to reason all the available information. Even if we were able to collect a complete set of available information, we would not be able to take into account remaining, unknown, information at the time of decision making. Expectations of individuals are often wrong. Therefore it is impossible for the individual to predict all of his future actions, or future behavior of others with exact precision, nor does he have ability to foresee state of the Extended Order. If we find it impossible for the individual to use available information and predict accurately, how can we think that government will do any better with system that is much more complex, the whole society?

On moral side of the debate, we as rational humans have freedom to make choices about our current reality and “guesses” about our future. We have freedom to gain benefits from our rational behavior and market appraisal for our good guesses. Our welfare on the market depends on the utility that we, with our actions, deliver to others. We also have right to be wrong. But we have obligations to suffer costs from our bad choices. And in this point I find it important to stress that many government programs deliver benefit without measuring rationality of the individual behavior. It is a problem of moral hazard when government programs interfere in economic activity in such matter that it detaches irrational or irresponsive behavior with costs of such actions. Any government intervention that divides liberty in action and accountability for bad choices has to be withdrawn.

Making such points I conclude that there are many current government programs that are unsustainable, inefficient and morally wrong. Modern pension systems have to be dismantled. In such a system benefits and contributions are weakly connected. Governments are also usually unable to invest pension funds in productive ventures. I think that government role must be strictly limited in market regulation. Government has only to ensure “rules of game” so it can deal with inherent unpredictability. It must not limit prices or quantities of goods and services exchanged on the market.

On topic of education I find enough arguments for support of basic education covered (not provided) by government. It is question that goes beyond strict borders of economic analysis. But even such system should be market oriented (voucher systems, charter schools etc.). With healthcare and substance control I think that we cannot be strict. There are inherent problems in these fields (moral hazard, negative selection, externalities etc.) that do much harm, however you design those systems or they freely emerge. But existence of market failure in such field does not necessarily mean that government should step up. It is still questionable if state can do it any better. I find topic of social security the most sensible and flexible one. Development of the society cannot be analyzed without a care of those at the bottom. Many are unable or invalid to compete at the market. However this is still not an argument for extended government interventions. But I can see how basic social security, untargeted and inclusive to all can be supported.

I will conclude with opinion about climate of ideas that covers intellectual sphere in today’s society. Economists and intellectuals usually make a common mistake, that extensive modeling, statistical and empirical coverage of events that occur in society, combined with understanding of philosophical principles is enough for proper design of any system. It is vastly spread opinion that academics know how to “fix the problem”, that it is only practical problem of proper design that stand in the way of such fixing. But limited knowledge is an illness not restricted to individuals on the market or government in charge, rather it attacks academics too. Little do we know about the nature of the man, and even least about nature of interactions of individuals that combined create society and economic system. We can be only strict about few points in analysis (ever present scarcity, individual decisions as object of analysis and hardly anything more). Our models, econometric analysis and empiric inquires are only guesses and sometimes even results of unsound science. Every academic and intellectual has to be aware of that. Such point would lead us to much less confidence in ability of government programs to really “fix the problem” and our ability to reason through particular aspects of economic problems. If we live in such undetermined and unpredictable world, with limited knowledge and limited ability for proper economic analysis, how can we be sure about policies that we are proposing?

Ovaj post je prikaz (dopunjenog i proširenog) eseja koji sam napisao pri aplikaciji za jedan letnji seminar.

Podložni pritiscima

Sunčan dan u Beogradu, napolju je nekoliko toplih stepeni. Priroda kao da je osetila da nas čeka vruće sindikalno proleće. Ovih dana sam dosta čitao, istraživao i pisao o penzinom sistemu i žao mi je što moram da oftopikujem. 

Nekoliko prijatelja i kolega me pritiska već danima da komentarišem proteste prosvetara i ostalih sindikalaca. Shodno tome da će naša vlada u predizbornoj godini sigurno podleći pritiscima, morao sam i ja. 

A slika izgleda otprilike ovako, sindikati policije traže 40% povećanje plata, zaposleni u zdravstvu 30% a prosvetari u proseku oko 20%. Mnogi veruju da su oni to zaslužili, da teško žive (što je činjenica) i da država mora da nađe novac za njih. Međutim, stvar nije tako jednostavna jer realnost povećanje plata ne dozvoljava. Mislim da su svi gornji zahtevi nelegitimni i u narednim redo-vima pokušaću to da argumentujem. 

Činimi se da u Srbiji, generalno, fali svesti o stanju javnih finansija (nisam jedini). Postoji niz strukturnih problema i ogroman novac (45% BDP) troši se kroz državu od čega mnogo odlazi na gluposti i neracionalne projekte. Za državu ili državne firme radi ukupno oko 625 000 ljudi. Nešto manje od 40 000 u državnoj administraciji (tačan broj nije ni poznat), nešto manje od petine u javnim preduzećima i ostali, ugrubo 410 000, otpadaju na prosvetu, zdravstvo, vojsku, policiju, lokalnu administraciju itd. 

Ukupno u Srbiji je zaposleno oko 1 780 000 ljudi. Za poslednje dve godine ekonomska aktivnost se smanjila za 200 000 zaposlenih (usled krize), skoro potpuno u privatnom sektoru. Kada se napravi konsolidacija privatnog sektora i javnih preduzeća koja su neto platiše doprinosa dobija se nekih 1 200 000 ljudi koji plaćaju poreze i doprinose na platni spisak. Koga oni izdržavaju? Oko 1 690 000 penzinera i onih 450 hiljada zaposlenih u javnom sektoru (bez javnih preduzeća). Ugrubo svaki zaposleni u preduzećima osim izdržavanih članova svoje porodice ima i dva zaposlena u javnom sektoru koje mora da izdržava.

Postavlja se pitanje koliko to košta. Pa ove godine oko 3 milijarde evra odlazi na plate u javnom sektoru (oko 10% BDP) i to mora da se naplati od privatnog sektora. Postavlja se i pitanje šta poreski obveznici dobijaju za taj novac, ali to je već potpuno nova priča...

Od početka krize prosečna nominalna neto plata porasla je oko 14%, što je ispod dvogodišnje inflacije. Prosečna plata u javnom sektoru viša je za 10 000 dinara od prosečne plate u privatnom sektoru. A taj privatni sektor finansira javni. Ako je onih 1 200 000 koji plaćaju poreze i doprinose osetilo 10 % nominalnog povećanja plata u najboljem slučaju kako onda policija, zdravstvo i prosveta mogu tražiti višestruko veće povećanje plata. Pritom već sada su bolje plaćeni od privatnog sektora. Primer, prosečna plata u prosveti je između 40 i 45 hiljada dinara. Jedna smo od retkih zemalja gde  je profesor u školi plaćen 30% više nego prosečan radnik u privatnom sektoru koji platu tog profesora finansira. Ako vlada prihvati zahteve prosvetara, prosečan profesor u srednjoj školi imaće 155% prosečne plate što ne znam da je zabeleženo igde u razvijenom i polurazvijenom svetu. 

Kada bi vlada napravila dogovor sa sindikatima policije, zdravstva i prosvete, pod pretpostavkom da dogovor padne na polovinu zahtevanog povećanja, to bi državu Srbiju koštalo oko pola milijarde evra ove godine. To je dovoljno novca da se izgrade tri mosta u Beogradu, 200km autoputa, 350 petospratnih zgrada, 70 vrtića i sl... Osim što bi ovakav dogovor vlade direktno kršio aranžman sa MMF-om, to bi bio, po mom mišljenju neizdrživ fiskalni pritisak. Planirani deficit sa zamrznutim platama u javnom sektoru je oko 1,42 milijardi evra, što znači da toliko već planiramo da pozajmimo da bi servisirali javnu potrošnju ove godine. Zaista ne vidim kako bi ovakvo povećanje bilo moguće sa već ovolikim deficitom (4,5% BDP).

Treba uvideti i politički problem. Mislim da je nemoguće povećati plate u javnom sektoru a da penzije ostanu zamrznute. Nemoguće je da potpredsednik vlade, Krkobabić, ne izgura povećanje penzija ako sindikati izguraju povećanje plata. To bi dodalo još 200 ili 300 miliona evra. Dakle budžetski deficit bi morao da se proširi na 6 ili 7% BDP što je jednostavno neodrživo. Pritom je predizborna godina, očekivano će sa približavanjem izbora da se pritisnu i programi javne potrošnje. Sve to bi sigurno ubrzalo inflaciju koja je već na nivou od desetak procenata. Ja vidim jedini način da se ovo izvede a to je da novac od prodaje Telekoma završi u povećanju plata. Ne očekujem da će vlada skresati potrošnju na nekom od svojih programa kako bi to prebacila na plate, jer i povlačenje subvencija ili smanjenje budžeta ministarstvima donosi dodatnu nestabilnost i moguće prevremene izbore. Moram priznati da nisam sagledao ovaj problem kada sam pisao prvi post na ovom blogu u novembru o prodaji Telekoma.

Razumem gnev ljudi koji rade u javnom sektoru. Realna prosečna plata u evrima u Srbiji nije se promenila za dve godine (početak 2009. godine 320 evra - kraj 2010. godine 324 evra). Život je zaista težak, inflacija jede ušteđevinu i nominalne plate, ljudi su bez perspektive i osećaju se prevarenim. Plate su se realno smanjile  u poslednje dve godine u zdravstvu, obrazovanju i policiji. Međutim u istom periodu one su neznatno realno rasle u administraciji i javnim preduzećima. Sindikalci osećaju da sistem nepravedno tretira njih u odnosu na administraciju i povlašćene radnike u državnim gubitašima. Preporučujem jutrašnje gostovanje Miše Brkića u Peščaniku koji lepo ilustruje ovu situaciju. Još jedan primer, najviši čin u policiji donosi mesečnu platu od 36 000 dinara koliko ima pripravnik u novoformiranoj komunalnoj policiji (34 hiljade dinara). Svakako da razumem da jedan policajac poludi na tu činjenicu.

Vlada je prvo poručivala da je "kriza naša šansa", potom da će "kriza nas zaobići", zatim nas je ipak udarila da bi kriza na kraju zvanično prošla. Statistika pokazuje da je recesija prošla ali je kriza, i to strukturna i dalje tu, ne mrda, ma šta govorili ministri. Na svest sindikata utiču i afere koje pokazuju kako ministarstva razbacuju javne pare u lične interese, utiču i poruke političara koji povećavaju troškove i ulaganja na raznim frontovima a govore da nema para za plate. Na emotivnom nivou čoveku dođe da počupa kosu sa glave kada čuje da je stranoj kompaniji poklonjeno 10.000 evra po radniku samo da otvori nekoliko stotina radnih mesta. Sindikalci vide da se kolač tamo negde kruni i žele deo za sebe. Naredna godina biće teška, možda i teža od prethodne, pogotovo za privatni sektor. Ali zaposleni u javnom sektoru moraju da razumeju dve stvari: 

Prvo, Srbija je siromašna zemlja i ako je izgledalo da je život mnogo bolji i da se prosečan građanin relativno obogatio (prosečna plata je u jednom trenutku bila i do 420 evra) to je bilo veštački. Godinama je pumpana potrošnja i ekonomski rast (budžetskim deficitom i vladinim programima), preko naših realnih proizvodnih mogućnosti. Sada je kriza i došlo je vreme da se plati račun. Javni sektor mora da podnese teret krize ravnopravno sa privatnim. Ako već nije bilo smanjenja zaposlenosti (samo nekoliko hiljada ljudi je izgubilo posao u javnom sektoru) mislim da je fer da rast plata bude ograničen. U privatnom sektoru je rasta plata bilo u nominalnom izrazu ali je 200 000 zaposlenih izgubilo posao, mnogi radnici su prešli na minimalac a ostatak dobijaju na ruke u kešu, drugima visi posao o koncu. Dodatno opterećivati privatni sektor u budućnosti (jer krediti za sadašnji deficit moraju da se vrate) prosto je neodrživo.  

Drugo, novca u javnom sektoru već ima dovoljno. Srbija izdvaja dovoljno (relativno svom bogatstvu) za zdravstvo, obrazovanje, penzije, policiju itd. U nekim elementima čak i relativno mnogo više nego mnoge druge socijal-demokratije. Ali, taj se novac neracionalno troši. Nekoliko primera to ilustruju. Broj učenika u osnovnim i srednjim školama se smanjio oko 10 - 15% ali se broj profesora i učitelja povećao za 10%. Analiza Svetske banke, "Srbija: Kako sa manje uraditi više", nažalost nedovoljno citirana, ističe da treba smanjiti broj škola, racionalisati veličinu odeljenja, što bi donelo brze uštede. Jedino u Srbiji 95% sredstava za obrazovanje ide u plate a gotovo ništa u kapitalna ulaganja, opremu, ljudski kapital... Prosečna penzija u Srbiji je na nivou oko 60-65% prosečne plate i tako relativno mnogo viša nego što je praksa u PAYG sistemima. Treći primer je da imamo preveliki broj kreveta i dana-ležanja po bolnicama zbog načina nadoknade troškova u zdravstvu. Dakle postoji prostor za niz racionalizacija. Ali nikada nismo čuli sindikalna udruženja zaposlenih u javnom sektoru da predlažu ijednu od ovih mera. Realnost je da imamo višak zaposlenih u javnom sektoru, da bi racionalizacija, ušteda i svođenje na realne mogućnosti, podrazumevalo otpuštanje nekoliko desetina hiljada ljudi. Ali bi onda ostalo više novca da se uloži u opremu, zgrade i deo u više plate (ali da se rast plata veže za rast produktivnosti i kvaliteta usluga). To je jedino održivo rešenje i u dugoročnom intersu velike većine zaposlenih u javnom sektoru. 

Javni sektor ne sme biti političko oruđe kupovine glasova. On to svakako jeste. Javni sektor ne sme biti skup socijalnih institucija već servis građana. Ukoliko vlada podlegne pritiscima sindikata predstoji nam Britanski scenario iz sredine sedamdesetih. Deficitarno finansiranje povećanja plata će gurati inflaciju goja će pojesti svako povećanje plata, što će tražiti nova povećanja i tako u krug. Samo strukturne reforme mogu to promeniti. 

Sistem ličnih računa

U prethodnom postu sam govorio o Pay As You Go sistemu. Sada bih se osvrnuo na alternativni princip obezbeđivanja penzija preko ličnih računa (personal accounts - PA). Hteo bih na trenutak da se osvrnem i na komentar na prethodni post. Marko Paunović je istakao da kada govorimo o penziji ne govorimo o osiguranju jer se ne radi o neizvesnom događaju: "dogadjaj (starost) je izvestan, svako zna da će da ostari, pa nema potrebe da se osigurava, već da štedi". Sa ovim se slažem u potpunosti. Ja sam termin penziono osiguranje koristio jer se tako pristupa penziji po PAYG principu. Međutim treba imati u vidu da je još jedna uloga PAYG sistema socijalno osiguranje starih osoba od previše niskog dohotka od momenta kad odu u penziju. U sistemu ličnih računa kojem ću se okrenuti u narednim redovima ovo svakako nije uloga štednje za penziju i tu primedba Marka Paunovića potpuno stoji.

Ideja ličnih računa je sledeća. Svaki zaposleni ima svoj račun u nekom od privatnih penzionih fondova (moguće je da se kapitalizacijom štednje bavi i državni fond ali se onda postavlja pitanje uopštene svrsishodnosti PA sistema). Zaposleni na svoj račun svakog meseca uplaćuje određeni procenat od svoje bruto plate. U Čileu je minimalna stopa 10%. Penzioni fonda nakon toga svoja sredstva ulaže u kapitalna tržišta, najčešće kroz hartije od vrednosti (akcije, državne obveznice, prava, opcije i sl. zavisno od regulative i razvijenosti finansijskih tržišta). Na taj način se novac na računu uvećava na osnovu prinosa. Za razliku od PAYG sistema ovde ne dolazi do transfera dohotka sa jedne grupe ljudi na druge već se javlja štednja. Ta štednja je sada raspoloživi kapital koji se nudi na tržištu i koji se produktivno može uposliti u različitim preduzećima, projektima i sl. Penzioni fondovi često podležu preciznoj regulaciji koja ima za cilj da natera rukovodioce fondova da prilikom maksimizacije prinosa zaštite svoje korisnike od preteranog tržišnog rizika.

Tržišna kapitalizacija je izuzetno moćna u dugom roku. Kako bi ilustrovao snagu interesnog računa napravio sam jedan primer. On je pun raznih pretpostavki, ali mnoge nisu sada značajne u svrhu ilustracije. Zamislite jednog prosečnog radnika u Srbiji. Njegova neto plata je oko 320 evra mesečno, odnosno 550 evra bruto. On i njegov poslodavac sada izdvajaju 22% na doprinose za penzino osiguranje što je oko 120 evra mesečno. Zamislite sada situaciju da je tom zaposlenom na raspolaganju opcija da uplaćuje deo bruto plate u privatni penzini fond na svoj lični račun. Ako pretpostavimo da je:

·         radni vek 45 godina

·         zaposleni nije radio/nije mogao da nađe posao 5 godina (u ovom primeru između 15 i 20 godine (ne)rada)

·        naš prosečni radnik izdvaja 100 evra mesečno (1200 godišnje) u privatni račun (prilagođenih za buduću infalciju)

·         prosečan godišnji prinos penzinog fonda u narednih 45 godina 7% (opet prilagođeno za inflaciju tako da se izrazi realni prinos)

Onda se ispostavlja da nakon 45 godina, kada konačno ode u penziju, prosečan zaposleni raspolaže sa ličnim računom od 326,929 evra. Skoro hiljadu puta više od njegove trenutne neto plate! Naravno, možete pretpostavljati razne stvari, na primer da je zaposleni radio duže, kraće, da je uplaćivao manje, da je prinos manji/veći i tako dalje. No ništa od toga ne umanjuje zaključak da izdvajajući manje nego u državni PAYG sistem, budući penzoiner može da uštedi više stotina svojih prosečnih plata (pa i hiljadu svojih mesečnih plata) na kraju radnog veka. To je snaga interesnog računa.

Kada u prvoj godini rada naš prosečni zaposleni iz gornjeg primera izdvoji 1200 evra (100 evra mesečno) nakon 45 godina taj novac će realno vredeti današnjih 25,210 evra. Dakle kroz doprinose na lični račun u prvoj godini zaposleni može da zaradi dovoljno novca za prve dve godine penzije.

Prednosti principa privatnih računa ima mnog no ja ću pokušati da istaknem najbitnije:

1.     PA sistem je mnogo fleksibilniji od PAYG sistema. Zaposleni može sam birati koliko godina želi da radi i koliko želi da štedi svakog meseca. Običan računar i jednostavan program mogu svakog trenutka odgovoriti zaposlenom koliko novca će uštedeti ako promeni neku od varijabli (vreme – doprinos – stopu kapitalizacije na tržištu). Naravno može se uvesti niz ograničenja poput minimalnog doprinosa i ekvivalenta radnog veka (ako se zaposleni ranije penziniše mora da izdvaja veći procenat u doprinose).

2.     Pojam „penzija“ gubi svoje značenje – kada zaposleni prestane da radi on povlači samo deo ušteđene vrednosti sa svog računa (kao vrstu anuiteta = penzije). Međutim ostatak novca, koji je sada već  pozamašan, i dalje radi za njega (kapitalizuje se na tržištu). To znači da doprinosi donose prinos i kada zaposleni ode u penziju.

Zaposleni može da nastavi da radi i posle zahtevanog ekvivalenta radnog veka ali da na primer prestane da plaća doprinose. On može i preći na polovinu radnog vremena i sl. ali da sada svojim mesečnim primanjima doda i deo novca sa svog ličnog računa preko koga je uštedeo novac za starost. U PA  sistemu penzineri nisu više ono što su bili, sada mogu i da rade i da primaju penziju. Zapravo, pojedinac se vraća u mikroekonomski model gde je jedino bitno da li je neto štediša ili neto poverilac, godine postaju manje značajne. Odlazak u penziju postaje lična odluka.

3.     Ukoliko dođe do smrti zaposlenog, njegova porodica stiče pravo na raspolaganje njegovim ličnim računom. Zapravo, PA sistem preuzima i deo funkcije socijalnog osiguranja za nizak dohodak u starosti i životnog osiguranja. U PAYG sistemu gubite sve što ste odvajali. Eventualno je moguće da se država pobrine za vašu porodicu na osnovu prava zbog dugogodišnjeg uplaćivanja doprinosa međutim PA sistem podrazumeva da svaki dinar koji ste uštedeli ostaje vaš i prenosi se na vašu decu.

4.     Na makro nivou, transformisanje PAYG sistema u PA sistem podrazumeva ogromnu akumulaciju kapitala. Kada bi svi zaposleni plaćali 15 ili 20% svojin bruto primanja u privatne penzione fondove to bi značilo nekoliko milijardi evra štednje svake godine. Za razliku od trenutnog sistema gde se redistribuira dohodak, u PA sistemu bi ova kapital bio na raspolaganju tržištu da ga alocira u produktivne svrhe, fabrike, puteve, male i velike biznise i sl. To se i dogodilo u Čileu u poslednjih 25 godina koji je dva i po puta duplirao svoj PPP dohodak per capita i zakucao na vrata grupe razvijenih zemalja. O Čileanskoj priči u narednim postovima.

5.    Gubi se poluga koju političari često koriste da bi kupili glasove na izborima. Štedni račun pojedinca u PA  sistemu ne zavisi od političkih odluka već od visine doprinose pojedinca.

6.     Demografske promene ne mogu uticati na održivost PA sistema. Ako u budućnosti bude mnogo veći procenat starih to će uticati samo na prosečnu stopu štednje privrede i na dodatno izvlačenje novca iz penzinog sistema ali sa privatnih računa. Ukoliko natalitet poraste štednja raste, raste i ulivanje kapitala. Međutim, pojedinci će lako doneti odluku da rade dodatnih godinu ili dve kako bi sačekali da dođe do dovoljno velike kapitalizacije ličnog računa da bi mogli da osiguraju svoju penziju u budućnosti. Ovu odluku će pojedinac mnogo lakše i pametnije doneti od države, jer ima sve informacije i zna koliko je uštedeo. Sa druge strane država u PAYG sistemu teško donosi odluke o produženju radnog veka (primer Grčke, Srbije, Francuske...) i to pitanje ima izuzetne političke posledice. Lična odluka o promeni dužine radnog veka ne može da utiče na druge političke odluke. Jednostavno, demografija i politika gube značaj za penzioni sistem.

U narednim postovima nastavljam o PA sistemu. Raspraviću mane ovog sistema i česte primedbe koje upućuju levičari na sistem ličnih računa. Onda ćemo se okrenuti Čileu i pokušaću da pokažem kako je pristupljeno rešavanju problema i koji je odgovor Jose Pinere progresivcima na njihove primedbe (obećavam da ću citirati i Marksa). Do čitanja...

Kriza penzionog sistema

Ovaj post je uvertitra za raspravu o reformi penzinog sistema u Čileu. Da bi sagledali sve aspekte penzione reforme prvo moramo pregledati ključne karakteristike penzionog sistema kao i probleme koji muče javne finasije skoro svih zemalja.

Penzioni sistem, čine penziono osiguranje i specifično socijalno osiguranje i zaštita. Prvo ću se pozabaviti državnim penzionim osiguranjem, prvim stubom penzionog sistema a nakon toga ću preći na drugi i treći stub koji kombinuju državno osiguranje sa privatnim penzinim fondovima. 

Uobičajeni državni sistem penzionog osiguranja postavljen je po principu Pay As You Go (PAYG). Ovaj princip podrazumeva da se kontinuriano naplaćuju doprinosi od svih prijavljenih radnika, kao procenat bruto plate (koja piše u ugovoru o radu). Ovi doprinosi se naplaćuju mesečno i u Srbiji iznose 22% bruto plate (na neto platu = ono što zaista dobijete na svom računu svakog meseca, doprinosi za penzije u Srbiji iznose oko 31.5%). Dakle na svakih 100 dinara koje vam ostane za potrošnju, vi i vaš poslodavac plaćate 31.5 dinara državi za penzije. PAYG princip penzinog osiguranja podrazumeva da se novac koji se naplati kroz doprinose slije u penzioni fond (PIO fond kod nas) iz kog se dalje isplaćuju penzije. 

Naravno, ova priča može da funkcioniše samo onda dok je novac koji se sliva u fond dovoljan da isplati penzije trenutnim penzinerima. Implicitna je pretpostavka da će buduće generacije, vama koji danas plaćate doprinose, biti u budućnosti sposobne da obezbede penziju za vas. Da važi čvrsto budžetsko ograničenje (trošiš samo onoliko koliko imaš para na raspolaganju) većina evropskih penzionih sistema bi odavno bankrotirala. U konstantnom su deficitu i postoji niz uzroka koji dovode do toga:

1. problemi asimetričnih informacija

Zapravo ovo je čitava grupa problema. PAYG princip remeti podsticaje koji definišu ljudsko ponašanje u ekonomskoj sferi. Tako uvođenje ovakvog sistema razdvaja interese finansijera od korisnika. Koliko zaposleni uplaćuje u penzioni fond nije u direktnoj vezi sa time koliko iz penzionog fonda dobija. Obračun penzija se vrši po formulama koje određuju političari i birokrate a te formule su podložne promenama i manipulacijama pred, oko i za vreme svakih izbora. S druge strane vašu buduću penziju u državnom sistemu neće definisati vaša današnja sposobnost da zaradite i uštedite već sposobnost budućih generacija da zarade za sebe i za vas i da vam transferišu deo svog dohotka. Neki to zovu međugeneracijska solidarnost no ja bih rekao da je pre reč o redistribuciji. Ne vrši se vremenska alokacija kapitala. To će biti ključni argument za drugačije sisteme penzinog osiguranja. Posledica je da vi ne štedite koliko biste želeli i taj signal ne dolazi na tržište novca. Sa druge strane ne znate koliko su štedeli oni koji danas vaš novac primaju kroz penzioni sistem. 

Drugi element koji se može podvesti pod problem asimetričnih informacija je moralni hazard. Shodno tome da ne postoji direktna veza između doprinosa sa budćim primanjima, pojedinci su stimulisani da varaju. Oni žele da danas plate manje doprinosa jer njihova buduća penzija prevashodno ne zavisi od toga koliko štede nego od toga koliko će njihov glas vredeti budućim političarima. Naravno sutra će želeti da iz sistema izvuku što veće penzije i javlja se stalna borba između poreskih obveznika koji plaćaju doprinose i penzionera, gde svako svakoga potkrada i otima veći deo kolača. Ključni problem PAYG sistem nikako ne može učini kolač većim jer nema štednje. 

Zapravo kod nas se penzije isplaćuju na kredit, tj. buduće generacije poreskih obveznika će morati da plaćaju i doprinose za buduće penzinere (današnje zaposlene) i dodatni porez da bi se vratile penzije današnjih penzionera koje se isplaćuju na kredit. PIO fond u Srbiji je u deficitu   oko 40%. Penzije čine oko 11.5% BDP i ako je deficit PIO fonda oko 40%, koji se nadoknađuje iz budžeta, tada govorimo o skoro 150 milijardi dinara koji se svake godine moraju dodati na doprinose u PIO fond da bi se isplatile penzije. Zapravo celokupan budžetski deficit koji je Srbija zabeležila u poslednje dve godine manji je od rupe u PIO fondu koja se iz njega krpi. Da nema deficita PIO fonda ne bi danas morali da zajmimo ni dinar od MMF, Svetske banke ili privatnih banaka. Sve ovo znači da sadašnje generacije uzimaju kredit od budućih da bi isplatili penzije. Sasvim suprotan smer međugeneracijske solidarnosti od onog koji leži u osnovi ideje PAYG.

2. demografski problemi

Većina analiza pokazuje da je za dugoročnu održivost PAYG sistema potrebno oko 3.7 radnika na jednog penzinera. Dvadesetak godina nakon baby boom-a posle Drugog svetskog rata (dakle šezdesete i sedamdesete) ovaj odnos je bio moguć, jer je bilo manje starih ljudi, očekivani životni vek je bio kraći a velike generacije mladih su se uključivali u tržište rada (plaćali doprinose). Međutim demografske promene su dovele do neodrživosti ovog sistema. Životni vek se produžava, manje je mladih zbog niskog nataliteta, odnosno gomila se broj penzinera koji zahtevaju svoja stečena prava na penzije.

3. strukturni problemi

Ekonomskog razvoja nema bez štednje - akumulacije kapitala. Štednja je mehanizam kojim se mi odričemo dela današnje potrošnje da bi sutra ostvarili viši iznos dohotka koji možemo da trošimo. Kapitalno tržište alocira štednju pojedinaca i firmi u kapitalne projekte odnosno kreditnu potrošnju. Za razliku od potrošnje kapitalna ulaganja donose prinos, povećanje ekonomske aktivnosti i produktivnosti zbog više raspoloživih mašina, puteva, ideja i sl. Koncept vremenske alokcije potrošnje i kapitala je prilično jasan. Međutim kao što sam spomenuo, u PAYG sistemu ne dolazi do vremenske alokacije. Kada biste danas primili veću neto platu (da vam se ne naplate doprinosi) taj iznos bi raspodelili, deo na štednju deo na potrošnju, po slobodnom nahođenju. Kada vi platite doprinose, vaš raspoloživi dohodak se transferiše penzinerima koji mogu u istom vremenskom trenutku da troše i štede (stim što će vrlo verovatno više da troše). Ne postoji nikakva razlika da li je to danas učinio zaposleni ili penziner jer se radi o suštinski istom dohotku.

Druga činjenica je ta da se redistribucijom raspoloživog dohotka od zaposlenih ka penzinerima transferiše dohodak ka potrošački orijentisanim pojedincima. Penzineri zbog nižeg dohodka i kraćeg očekivanog života manje štede. Time se ukupan iznos štednje u društvu smanjuje a bez štednje nema kapitalnih ulaganja i ekonomskog rasta. PAYG penzioni sistem je uobičajeno obavezan i zahteva veliku stopu doprinosa kako bi mogao da se održava, koliko toliko, solventnim. Time on destimuliše pojedince da dodatno štede preko stope doprinosa što dodatno utiče na smanjivanje stope štednje u privredi.

4. politički problemi

Penzije su predmet političke igre. Primera je nebrojeno a nama najbliži su poslednji izbori 2008. godine. Pre i nakon tih izbora, prosečne penzije su ukupno povećane oko 21%. Već sam spomenuo da se penzijama može manipulisati i to se stalno čini. Međutim može se manipulisati i stopom doprinosa. Pred pretprošle izbore 2007. godine, ova stopa je spuštena sa 12 na 11%. Međutim to je samo produbilo deficit PIO fonda koji se nadoknađuje iz budžeta što je onda naplaćeno ili kroz povećanje trenutnih taksi i poreza ili kroz zaduživanje (buduće oporezivanje). Država je poreskom obvezniku vratila jedan dinar u levi džep dok mu istovremeno iz desnog otima dva a sve tvrdeći da se brine o njemu. U Srbiji je postojao i još jedan sistem manipulacija. Tek polovina penzinera u Srbiji je otišla u starosnu penziju. Samo tridesetak procenata penzinera koji danas primaju penzije imaju dovoljan broj godina staža/godina da bi danas stekli pravo na penziju. Četvrtina penzinera je u invalidskoj penziji odnosno u prevremenoj penziji. Ne postoji statistička mogućnost da je svaki četvrti penziner ispod 60 godina invalid. Pitanje je da li se može otkriti ko je tu koga lagao i varao.

Lista problema PAYG sistema nikako nije konačna. Pokušao sam da obuhvatim one koje smatram ključnim.