Ovaj post je najava za seriju članaka koje planiramo vezano za reforme koje su se odigrale u Čileu od osamdesetih godina XX veka. Pogledaje intervju sa Hozeom Pinjerom (José Piñera) koji govori o vremenu kada se vratio sa Harvarda u Čile i kako je došao na mesto ministra. Pokušaćemo da otkrijemo šta je to ključno učinjeno u reformi ekonomskog sistema Čile da ova zemlja bude najrazvijenija u Južnoj Americi i među, ekonomski, najslobodnijim zemljama sveta.
31 Jan 2011
16 Jan 2011
Problem društvenog troška
Ponovo čitam "The Problem of Social Cost" (1960) - Ronalda Kouza. Za mene je ovo jedan od dva najvažnija, najbolja ekonomska članka koja sam pročitao. Preporučujem svima koji nisu pročitali ovaj rad, da to obavezno učine. Što pre. Slaviša Tasić je na blogu "Tržišno Rešenje" skoro objavio tekst koji se bavi pogrešnim tumačenjem Kouzove teoreme (koju je zapravo formulisao Štigler). U tekstu ćete naći link na članak "So-Called Coase Theorem" (1998, Deirdre McCloskey) koji detaljno preispituje razumevanje Kouzovog rada. Njihov zaključak je sledeći: ne postoji Kouzova teorema, to je samo specijalni slučaj opšte teoreme o efikasnosti tržišta. Kouz je napravio (re)revoluciju ukazujući na potrebu sagledavanja transakcionih troškova i njihovog značaja za rešavanje problema eksternih efekata. Preispitao je značaj i potrebu za raspodelom svojinskih prava ali je i ukazao na prednosti i mane različitih socijalnih aranžmana u analizi eksternih efekata.
Sada bih izdvojio nekoliko pasusa i rečenica u članku koje mi i danas ostavljaju najjači utisak:
"Neophodno je znati da li je preduzeće koje nanosi štetu odgovorno za tu štetu ili nije, jer bez utvrđivanja ovog inicijalnog ograničenja prava ne mogu postojati tržišne transakcije kojima će se ona prenositi ili iznova kombinovati. Ali, krajnji rezultat (koji maksimizira vrednost proizvodnje) ne zavisi od pravnog položaja ako se pretpostavlja da sistem funkcioniše bez troškova."
Trandicionalno tumačenje "Kouzove teoreme" kaže da je dovoljno jasno odrediti svojinska prava, učini ti ih prenosivim i da će u uslovima nepostojanja transakcionih troškova, pojedinci sami alocirati pravo na korišćenje resursa nad kojim se javlja šteta (eksterni efekat). Međutim, čini mi se da se često ispušta pasus koji sam gore citirao. Ključno za tržišne transakcije prava nad korišćenjem resursa je da odgovornost za štetu mora biti poznata. Uopšteno to ne mora biti slučaj. Zamislite primer kafića u prizemlju stanbene zgrade i penzionera koji živi na prvom spratu. Činenjica da kafić stvara buku se može povezati sa ugrožavanjem psihičkog zdravlja penzionera, ili manjom korisnošću popodnevnog odmora ili manjim zadovoljstvom života itd. Međutim pitanje je da li je buka iz kafića odgovorna za neko psihičko obolenje koje može trpeti penzioner ili manje zadovoljstvo? Da li je kriva buka ili dnevno-politička scena koju penzioner prati preko dnevnika ili nepristojnost drugih stanara? Da li neki treći faktor ima dominanti uticaj? Sve ovo je izuzetno teško merljivo i nama ponekad nepoznato. Standardno rešenje ovog problema bi bilo npr. dodeliti vlasništvo penzioneru nad "javnim redom i mirom u zgradi" i dopustiti da se penzioner i vlasnik kafića dogovore koliko će kafić mesečno plaćati za dozvolu da pušta muziku.
Međutim ovo uopšteno ne mora biti efikasno rešenje. Možda neki stanari žale za ludom prošlošću i oduševljeni su što se u kafiću u prizemlju trenutno pušta AC-DC (što bi bio primer pozitivnih eksternih efekata). Neki kafići bi možda zbog rezolutnih stanara morali da prestanu da rade. Na kraju stanari možda ne bi želeli da se dogovore međusobno oko nadoknade. Kouz tvrdi da mi ne možemo unapred biti sigurni čije je pravo starije i da li će nas raspodela prava dovesti do efikasnog rešenja. Jer živimo u svetu u kome nije uvek lako definisati ko je kriv za eksterne troškove, nije čak ni lako definisati da li oni uvek postoje. Ovde još nismo došli do činjenice da Kouz tvrdi da uvek postoje transakcioni troškovi koji u najvećem broju slučajeva obaraju "Kouzovu teoremu".
"Osim toga, nema razloga da se pretpostavi da će restriktivna zonska regulativa, doneta od strane administrativnog subjekta sklonog greškama i podložnog političkim pritiscima i koji funkcioniše bez kontrole konkurencije, nužno biti ona koja će povećati efikasnost ekonomskog sistema. Osim toga, takva opšta regulativa koja važi u širokom spektru slučajeva primenjivaće se i u nekim slučajevima u kojima nije prikladna."
Ovaj pasus ističe da postoji velika mana uopštenih pravila i raspodela apsolutnih prava (kao u slučaju stanara zgrade i kafića). Jer je moguće da takve raspodele u potpunosti uguše ekonomsku aktivnost u nekim slučajevima odnosno pogrešno tretiraju problem (pozitivnu eksternaliju kao negativnu).
"Ali isto tako, nema razloga da takva državna administrativna regulacija povremeno ne dovede do poboljšanja ekonomske efikasnosti. Takav ishod najverovatniji je u slučajevima, u koje pod normalnim okolnostima spada i dim kao smetnja, u kojima postoji veliki broj ljudi i u kojima troškovi rešavanja problema putem tržišta ili preduzeća mogu biti visoki."
Čini mi se da je Kouz ovde dao ključnu implikaciju za kreatora politike koja treba da rešava probleme eksternih efekata. Državna regulacija ima najveću šansu za uspeh onda kada su transakcioni troškovi tržišnih transakcija preveliki, kada postoji veliki broj aktera koji treba da se dogovore oko odgovornosti i naknade. Iz celog članka može se izvući zaključak da je prvi cilj koji bi kreatori politike trebalo da postave ispred sebe, smanjivanje transakcionih troškova. Država (na svim nivoima) to može činiti kroz garantovanje prava svojine (vladavinu prava), transparentan i efikasan sistem pravosuđa, medijaciju, garanciju tržišnih transakcija i ugovora, garantovanje stabilnosti regulatornog okruženja, jeftinu i brzu administraciju i sl. Smanjivanje transakcionih troškova može pomoći u mnogim slučajevima kada su oni osnovna prepreka dogovora između tržišnih aktera.
"Sva rešenja imaju troškove i nema razloga da se pretpostavlja da je državna regulacija neophodna zato što tržište ili preduzeće nisu u stanju taj problem da reše."
Činjenica da problem (eksternih troškova postoji) je posledica transakcionih troškova. Kada ih ne bi bilo čak i u slučaju nedefinisanih prava svojine, Kouz kaže da bi akteri verovatno došli do efikasne raspodele resursa. Ali to nije slučaj. Transakcioni troškovi postoje! Zato postoje i vidljivi problemi eksternih efekata. Ali to nije razlog za državnu intervenciju, regulaciju ili nešto treće. Sama činjenica da promašaj tržišta postoji ne znači da će država to rešiti. Ne znači ni da će situacija biti bolja. Ako se posmatraju regulatorni troškovi koje država može nametnuti, neefikasnost sistema administracije i potencijalni promašaj regulacije (usled nerazumevanja problema ili političkih pritisaka) država može napraviti potpuno podjednaku, ako ne i goru, grešku od tržišta - "government failure". Sama činjenica da su administratori i regulatori sposobni da procene granične društvene i privatne troškove i koristi ne znači da će regulatori uspeti da dizajniraju pravila koja će da dovedu ekonomski sistem do tih tačaka preseka.
Državna regulacija i intervencija u slučaju eksternih efekata je opravdana samo onda kada novi socijalni aranžman, nova pravila koja kreiraju novi sistem podsticaja, upute aktere ka efikasnijem ekonomskom sistemu.
"Smatram da su ekonomisti i kreatori politike uopšte do sada obično precenjivali dobre strane državne regulacije. Ali, to moje mišljenje, čak i ako je opravdano, samo sugeriše da bi trebalo smanjiti državnu regulaciju. Ono nam ne govori gde bi trebalo povući graničnu liniju."
Čini mi se da je ovakav Kouzov stav posledica verovanja, političara i birača da kada se javi neki problem, "neko mora da nešto uradi po tom pitanju", odnosno da se u društvu uvek čeka "da neko uvede red u tu sferu". Verovanje da je samo postojanje promašaja tržišta opravdanje za državnu intervenciju je pogrešno. Generalno se ne postavlja pitanje da li u nekim situacijama evidentong promašaja tržišta (eksternalije, javna dobra, prirodni monopoli (ako ih ima), negativna selekcija u osiguranju i sl.) možda ne treba ništa učiniti jer ne postoje socijalni aranžmani koji taj problem mogu da reše pri prihvatljivim troškovima. Kouz pomera fokus iz marginalne analize ka dualnoj analizi koja posmatra i apsolutne koristi i troškove od svake politike ili mere odnosno sistema internalizovanja eksternalija. Živimo u svetu koji je pun problema, za neke od njih možda nemamo rešenje ni kroz tržište ni kroz preduzeća ni kroz državu. Državne intervencije i regulacije su opravdane onda kada mogu da povećaju ekonomsku efikasnost (to je neophodan ne i dovoljan uslov njihove opravdanosti). Ali, neki problemi moraju ostati problemi, bar još neko vreme.
14 Jan 2011
Index of Economic Freedom 2011 - Heritage Foundation
Heritage Foundation je izbacio Indeks ekonomskih sloboda (IEF) za 2011. Postoji čitav niz naučnih članaka koji potvrđuju pozitivnu vezu između širine ekonomskih sloboda i rasta privrede. Osim toga bitna je i promena indeksa tokom vremena (zemlje koje unapređuju ekonomske slobode pojedinca često ubrzavaju svoj rast). Kretanje pokazatelja ekonomskih sloboda često se može dovesti u vezu sa širenjem tražnje, za svojevrsnim luksuznim dobrom, političkim slobodama (širenju demokratije i vladavine prava). Na listi zemalja Srbija zauzima, nimalo zavidno, 101 mesto, između Tunisa i Kambodže. Preporučujem da pogledate indeks, njegovu strukturu i kretanje. Izdvojiću nekoliko zemalja na koje treba obratiti pažnju:
1. Ruanda, od 2000. godine, jedna od najbrže rastućih ekonomija u Africi i sa verovatno najbržim rastućim IEF indeksom. Ne umem da objasnim kakve se to institucionalne promene dešavaju i šta su uzroci sjajnog rast (oko 7% godišnje za poslednjih desetak godina - što znači da je Ruanda duplirala dohodak per capita u poslednjoj deceniji). Ruanda svakako ne izgleda sjajno, ima puno problema i veoma teško nasleđe (baš kao i Srbija), ali svakako ohrabruje činjenica da su zabeležene drastične promene u pozitivnom smeru (za razliku od, pogodićete, opet Srbije). Na ovu afričku zemlju, ekonomske promene u njoj i kretanje njenog indeksa IEF, svakako treba obratiti pažnju i ono najbitnije - pokušati objasniti.
2. Albanija, beleži izuzetno brzi rast, oko 5-6% prosečno godišnje već desetak godina (među najbrže rastućim ekonomijama u Evropi) i to sa ubrzanjem u poslednje vreme (neračunajući krizu). Albanija je jedna od tri zemlje Evrope koje nisu upale u recesiju za vreme ekonomske krize (druge dve su Poljska i Belorusija). U kontekstu IEF Albanija beleži najbrži rast indeksa u Evropi (prošle godine među najbržima u svetu). I ova zemlja je enigma, verovatno manja nego Ruanda, ali bi otkirvanje strukturnih promena u ekonomskom sistemu i institucijama bilo vrlo korisno. Te odgovore takođe nemam, i dalje istražujem, ali na Albaniju treba obratiti pažnju. Iako je polazna osnova niska, što implicira moguće više stope rasta, ipak je ekonomsko dostignuće takvo da se mora obratiti posebna pažnja. Već nekoliko godina, Albanija je kandidat za sledećeg boomer-a u Evropi.
3. Za one koji se prvi put susreću sa IEF indeksom istakao bih kretanje u zemljama Commonwealth-a (i bivših i sadašnjih). I dalje suvereno vladaju svim listama ekonomskih sloboda pa i IEF listom.
Subscribe to:
Posts (Atom)