Fotorobot fotoradnika

Više od reči!

GSP Beograd vs Radoje Domanović

Javni prevoz u Beogradu je započeo 1892. sa zaprežnim vozilima. Koju godinu kasnije je uveen i električni tramvaj, a rad na modernizaciji saobraćaja je naročito ubrzan 1903. godine, kada je u privatnu kompaniju koja se bavila tim poslom ušao strani kapital kroz jedno akcionarsko društvo iz Belgije. Tada još nije preovlađivalo mišljenje da država mora da upravlja javnim prevozom, ali se ono ipak moglo čuti. Situacija je tu sada obrnuta. Radoje Domanović, poznati satiričar, jasno je iskazao zašto bi to bilo loše rešenje.

"Odmah bi bio postavljen direktor sviju pruga sa platom od 10.000 dinara, šef odeljenja električnih tramvaja s platom od 8.000, tri sekretara po 4.000, šest pisara sa po 2.000, osam praktikanata sa po 1.000 dinara i četiri momka sa 1.000 dinara. To je u glavnoj upravi.

Sad dolazi Vračarski odeljak: šef, dva sekretara, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda Palilulski odeljak, pa Savski, pa Dorćolski itd.

Zatim Glavna blagajna: Blagajnik, dva podblagajnika, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda sporedne blagajnice u svakom odeljku.

Dalje: Glavni marveni depo, Vračarski itd. u svima odeljcima, pa onda lekar sa pomoćnicima. Šef prodaje bileta, računoispitač, magacioner, kontrolni odbor sa dijurnama.

- Štamparija za štampanje bileta: Upravnik, blagajnik, faktor, računoispitač, pomoćnik i drugo potrebno osoblje.

Sad tek dolaze kočijaši, kondukteri, revizori, a već razume se inšpektor sviju pruga sa naročitim zgradama i potrebnim osobljem.

Za svaka kola imali bi smo bar 2 konduktera što se po kolima motaju i tri četiri koji nisu ni došli.

Čim ko ima nekog, evo ga tu.

- Čuješ, molim te, hoću da te molim za jednog mog rođaka. Siroma puki, a dobar je, pa da ga primiš.

- Nemam gde, brate!

- Pa makar na tramvaju nešto, gledaj, Boga ti, pa ti neću zaboraviti.

- The, najzad, nek dođe sutra, šta da mu radim, daću mu odmah 60 mesečno. Je l' dosta?

- Dosta, samo nek ima koliko toliko.

Ne bi prošlo ni pola godine, a napisana bi bila molba da država dâ subvenciju tramvajima, da bi se ova korisna ustanova mogla održati u prestonici.

Evo, to bi bilo. A kad bi država upravljala, onda treba samo duplo računati broj osoblja."

Danas, 100 godina kasnije, mali broj ljudi postavlja pitanje da li država treba da upravlja javnim prevozom, već opšti konsenzus da to tako mora da bude. Ali zato svi govore kako je u javnom prevozu karta skupa. Stoga molim vas ponovo pročitajte gornji tekst.

budžet info

Stvarno dobar prikaz budžeta. Hvala Raši Karapandži

Kapitalizam ima dobar ukus

Moskva 1990. godine

Hvala ESFL za ovu fotografiju

Marčelo pegla

Inače volim Marčelove stvari, jer je u njegovom umetničkom izrazu uvek akcenat na tekstu, više nego na repu ili matrici. Ovog puta Marčelo je prevazišao sam sebe. Tekst pesme Pegla je ogoljena, plastična kritika besmisla nacionalizma, šovinizma i nasilja koje je nažalost postalo dominantna ideologija mnogih mladih u Srbiji. Treba bosti oči i za Kosovo, crkvu i za naciju, svim šovinistima i kvazi religioznim budalama koje ugrožavaju bezbednost građana. Marčelo Svaka čast!

Volim angažovane tekstove u rep muzici. Ne volim pesme gde se direktno neko proziva ili ismeva, ali su mi zato suptilni bogati tekstovi, puni opisa, proze i simbola fantastični. Retko koji žanr muzika, ili čak pisana reč, može tako snažno da prense nabijene emocije i kritiku kao dobra rep pesma sa angažovanim lucidnim tekstom. Ovde ću da podelim sa vama, svakako najtužniju angažovanu pesmu koju sam ikada čuo. Svaki put, mi stane knedla u grlu.

???... Ne, stvarno NBS, zaista ???

"NBS i ovoga puta apeluje upravo na pojedine banke da se uzdržavaju od vođenja politike nelojalne konkurencije i privlačenja klijenata visokim kamatnim stopama na štednju, a građane poziva da se umesto kamatnim stopama, rukovode sigurnošću svojih uloga", naglašava se u saopštenju NBS.

Iz vesti za koju mi je veoma teško da poverujem da je uopšte izašla iz zgrade NBS. Drugi deo vesti još i ima nekog smisla, poslednja dva pasusa prilično. Međutim, ja prosto ne mogu da verujem da je neko sebi dozvolio da podizanje kamata radi privlačenja štediša zove nelojalnom konkurenciom.

Prvo, posao konkurencije i nije da bude lojalna nego da ti smeta i da te tera da budeš bolji. Drugo, NBS traži od građana da posmatraju sigurnost uloga iako im država garantuje za gotovo sve uloge. Što im, eto možda, nije palo na pamet da građane baš briga za generalni kvalitet banke kada su ionako osigurani. Možda ih zanima jednim delom kvalitet usluge, da li inače imaju račun u banci, drugi troškovi i sl. - svakako najvažniji faktor je kamata. Treće, cena je najvažniji mehanizam konkurencije. Ko može očekivati efikasno i konkurentno tržište, bilo koje robe ili usluge, ako pokušava da utiče da cene ne idu dole ili gore?

Kako osnovati firmu u Srbiji?

Proteklog meseca sam osnovao firmu (kao preduzetnik) pa želim da podelim sa čitaocima iskustva i savete o proceduri i troškovima. Ukratko, osnivanje firme u Srbiji relativno je jednostavno, nije skupo a procedure nisu komplikovane. Naravno, postoji prostor da sve to funkcioniše brže i bolje, ali rekao bih da birokratija nije prepreka osnivanju firme. U poslovanju svakako je priča malo drugačija no o tome drugom prilikom.

Pravna forma

Kada osnivate firmu, u suštini, postoje samo dve pravne forme između kojih je potrebno da izaberete. Možete osnovati preuzetničku radnju (odnosno prijaviti se kao preduzetnik) ili d.o.o. (društvo ograničene odgovornosti). Tri su ključne razlike: preduzetnička radnja je manje formalno pravno lice, pa je vođenje knjiga dosta jednostavno ili čak potpuno neobavezno (mada poželjno). Kao preduzetnik stoga, ne morate trošiti para na računovođu, ne morate plaćati PDV i porez na profit. Ovo vam se može isplatiti samo ukoliko vam paušalni porez bude previsok, no o tome ne brinite pre otvaranja firme. D.O.O. mora voditi detaljne knjige, podnositi izveštaje, a vlasnik plaća porez na pforit i kapitalnu dobit (zajedno 27.75% profita). Druga razlika je u tome da ako firma preuzme neke obaveze, preduzetnik odgovara za njih svom svojom imovinom dok vlasnici d.o.o. samo do visine vrednosti upisanog kapitala (praktično samo imovinom firme), a lična imovina je van dometa poreskih vlasti i poverioca. Međutim, ako otvorite preduzetničku radnju i ne dignete kredit u banci, ne morate previše brinuti.

Treća važna razlika je sistem oporezivanja. Ako izaberete odgovarajuću pretežnu delatnost plaćate samo paušalne poreze. Visina ovih poreza je fiksirana nezavisno od prometa, što može biti problem kada su prihodi firme mali, ali i velika ušteda kada je promet viliki. Jedino morate paziti da ne pređete limit od 6 miliona dinara godišnje. Naplatu objedinjeno vrši lokalna jedinica poreske uprave pa je procedura plaćanja poreza mnogo jednostavnija nego za d.o.o. Situacija je ista za obe pravne forme, za sve dodatne radnike koje biste eventualno zaposlili.

Visina paušalnog poreza

U celom procesu osnivanja firme ovo ostaje najmanje transparentna tačka. Toliko malo transparentan da kada sam pitao inspektorku koju mi je dodelila poreska uprava, ona sama nije bila sigurna koliko rešenje mogu da očekujem. Ipak na ovom linku imate detaljnije objašnjenje šta je zapravo paušalni porez i na koju osnovicu se obračunava. U dnu strane nalazi se i kalkulator po kojem možete pokušati da procenite svoj budući porez. Na to dodajte još jedno 3 hiljade za firmarine. Najvažnije je znati osnovicu na koju se posle primenjuje ista stopa oporezivanja kao za ugovor o radu (ukupno 47.9%). 

Poresko rešenje se čeka minimum 6 meseci kada se plaća se ukupan iznos poreza za 6 meseci, a posle se plaća mesečno. Zbog toga je veoma važno da od samog početka počnete da ostavljate pare sa strane za poreze, iako vas uprava još ne zadužuje. Ja sam dobio informaciju iz više izvora, pa i od inspektorke, da je dovoljno da ostavim 20.000 dinara sa strane za svaki mesec poslovanja da budem miran, a da postoji mogućnost da iznos bude i manji. Raspitajte se kod svog poreskog inspektora.

Potpuno nevezana fotografija koja ima ulogu da preseče nepregledne redove teksta i smiri čitaoca

Procedura

Pošto sam osnovao preuzetničku radnju onda ću samo ovu precuduru da detaljno opišem. Pre početka opremite se jednom fasciklom u kojoj će te držati sve papire, strpljenjem i dobrom voljom. Svaki dokument koji dobijete od bilo koga, stavljajte u pomenutu fasciklu i odmah možete napraviti kopije jer će vam trebati.

Mada se to ne vidi na sajtu toliko, Agencija za privredne registre (APR) je verovatno najefikasnija i najnaprednija javna institucija u Srbiji. Za osnivanje firme potreban jedan odlazak i ne više od 15 minuta posla. Ako se pravilno organizujete sve može biti gotovo za nedelju dana i uz samo dva ili tri izlaska iz kuće:

Korak 1 - Na sajtu APR proverite da li je ime za firmu zauzeto. Skinite formular za prijavu i popunite u dva primerka. Na putu za APR (Brankova ulica, tačno pre mosta), fotokopirajte ličnu kartu. Ako ste prijave pravilno popunili sve je gotovo za 15 minuta. Rešenje se zvanično čeka 5 radnih dana, ali realno može vam stići i za dva dana, obavezno poštom. Dobićete rešenje o registraciji pravnog lica kao i rešenje iz poreske uprave koja vam je dodelila PIB (poreski identifikacioni broj). Dok ne stigne rešenje taman se možete raspitati na internetu i telefonom koliko košta održavanje računa u banci za preduzetnike. Važno je da nađete najpoboljniju kobinaciju usluga (devizni i dinarski račun, e-banking, m-banking, kartica šta god vam treba) po što nižoj ceni mesečnog održavanja računa.

Korak 2 - Kada stignu rešenja iz APR, možete otići do pečatoresca (sve papire nosite sa sobom). Nakon što naručite pečat, idite do knjižare da kupite tri OP obrazca. Usput kupite i dve poreske prijave za preduzetnike (DDG1 obrazac), trebaće vam za kasnije. OP obrasce popunjavate i overavate u opštini gde plaćate i taksu. Ova besmislena i skupa procedura je po zakonu neophodna da biste otvorili račun u banci. Dok završite u opštini taman je i pečat gotov. Nakon št preuzmete pečat idete u željenu banku da podnesete zahtev za otvaranje računa. Ako je procedura u banci brza sve je gotovo za pola sata mada u nekim bankama mora da se dođe narednog dana (zbog provera koje traju po nekoliko sati). 

Korak 3 - Kada dobijete broj računa u banci, istog ili narednog dana, spremni ste za poslednju stanicu - poreska uprava. Pogledajte na internetu gde se na vašoj opštini nalazi poreska uprava jer nije uvek u zgradi opštine. U poresku upravu nosite kopije svih papira koje ste do tada dobili zajedno sa originalima. Tamo popunite dve ranije kupljene prijave (ako ne umete sami raspitajte se na pisarnici, veoma je jednostavno). Važno: na poslednkoj strani obe prijave u polju napomene napišite da želite da plaćate paušalni porez. Bez toga ćete biti u obavezi da vodite poslovne knjige.

Ako u korak 2 krenete ujutru, a u banci završite za sat vremena, onda možete spojiti korak 2 i 3 u jedan radni dan. Kada podnesete prijavu u poreskoj, dobijate ime i telefon svog poreskog inspektora kod koga možete da se raspitate o visini poreza.  

Troškovnik za osnivanje preduzetnika:

Evo i spiska svih troškova potrebnih za osnivanje firme:

- taksa za prijavu firme u APR         1.200  RSD

- 3 OP i 2 DDG1 obrazca                    60  RSD

- taksa za overu potpisa                  1.000   RSD

- provizije u banci                              140   RSD

- pečat                                            1.500  RSD (može i jeftinije ako čekate i nije u kućištu)

- fotokopiranje                                   300  RSD

zaokružene računice

______________________________________

                                                   = 4.200  RSD

Za otvaranje d.o.o. procedura je nešto složenija i skuplja. Pre koraka 1 potreban je osnivački ugovor između svih vlasnika. Između koraka 2 i 3. morate potpisati ugovor sa agencijom koji će vam voditi knjige (što košta do 100 evra mesečno). Ako biste da otvarate d.o.o možda je najpametnije da se obratite nekoj od agencija koje to rade kao uslugu.

Na kraju, svim potencijalnim preduzetnicima želim da poručim da samo osnivanje nije problem i ne sme biti prepreka u otvaranju biznisa. Ako imate sigurne poslove, koji vam preko honorara mogu doneti 600 i više evra, i ako poslodavac želi da vam plaća bruto (njemu isti trošak), osnivanje firme je sigurno dobra ideja. Ako imate ideju kako da stignete do tog nivoa opet otvorite firme, ne možete previše izgubiti a iskustvo je neprocenljivo. Ako imate nekih pitanja, biću vrlo raspoložen da pomognem koliko je u mojoj moći. Srećno!

Kosovo

Juče sam se vratio sa Kosova gde sam držao predavanja na međunarodnoj letnjoj školi. Imam utisak da ljudi u Srbiji, pogotovo u Beogradu, nemaju dobre informacije o stvarnom životu na Kosovu pa ovim putem želim da podelim svoja iskustva sa vama. Malo šta me je iznenadilo, ali ipak o nekim stvarima ranije nisam razmišljao.

Siromašni Balkan

U suštini, razlika između Srbije i Kosova nisu velike. Prosečna plata na Kosovu (bez severa) je između 200 i 220 evra. To jeste dosta manje nego u Srbiji, ali treba imati u vidu da je siva ekonomija još više rasprostranjena i da doznake (novac koji šalje dijaspora + donacije) čine oko 28% BDP Kosova. Nema porodice koja nema nekoga u Austriji, Nemačkoj ili Švajcarskoj. Prosečna realna kupovna moć u većem delu Kosova zbog sive ekonomije i doznaka ide i do 300 evra. U suštini, standard života na Kosovu neodoljivo podseća na standard centralne a još više južne Srbije.

Bio sam smešten u Gnjilanu a posetio sam i Prištinu. Život u Gnjilanu neodoljivo podseća na manje gradove u unutrašnjosti Srbije. Na primer sam centar liči na Smederevo ili Požarevac. Zgrade su uglavnom iz perioda kasnih 60'ih ili 70'ih, a nove zgrade izgledaju potpuno isto. Ima mnogo divlje gradnje, pogotovo u gradnji manjih zgrada i kuća. Starije građevine u ulicama su postale male radnje, banke i sl. i toliko su oblepljene reklama da je nebitno kako su izgledale u originalu. Kafa u na Kosovu u kafićima košta između 50 centi i 1.20 evra što otprilike porkiva spektar cena u Srbiji. Alkohol, cigarete, namirnice, gotovo sve je nešto jeftinije, ali ne mnogo.

Gradnja

Najveća iznenađenje za mene je bila aktivnost građevinske industrije. U Gnjilanu sam prebrojao između 500 i hiljadu novih stanova koji su izgrađeni u poslednjih 3 godine. Verovatno ih ima mnogo više. To su uglavnom vrlo lepe, moderne i velike zgrade, šire i duže nego novogradnja po Beogradu (rzumljivo ima više mesta, parcele su slobodnije) između 6 i 10 spratova. Za grad od sedamdesetak hiljada stanovnika ovo je neverovatan bum gradnje. Ali očigledno ljudi imaju para da kupuju jer je kvadrat novogradnje u Gnjilanu između 800 i 1000 evra, a u Prištini cene idu i do 1500 u samom centru, što je skuplje nego u većini gradova u Srbiji. Na Kosovu je veoma popularno preseljenje iz porodičnih kuća u stanove.

Poslovni centar Prištine

Svakodnevni život

Glavnu ulicu u Gnjilanu mogli bi premestiti u Leskovac, Vranje ili Užice i da ne primetimo veliku razliku. Jede se kebab umesto girosa, ali se cepaju i pljeskavice, pečeni kukuruz, šećerna vuna i slani suncokret. Ishrana je mnogo slična, povrće se uvozi i troše iste namirnice i proizvodi. Najpopularnije pivo je bivše Pećko, sada Peja, i dosta je dobro. Nisam našao dobru rakiju ali i to se cepa, uglavnom šljiva i kruška. Ono što bi mnoge iznenadilo, svaki 5 proizvod je poreklom iz Srbije, a gotovo pola slatkiša i grickalica proizvode Štark, Swisslion, Bambi i nešto ređe Jaffa. Čak se i dosta povrća uvozi iz južne Srbije. Takođe, u Gnjilanu najveća prodavnica nameštaja je Simpo. Kada je reč o novčaniku i trpezarijskom stolu, nacionalizam se zaboravlja i bolji život pobeđuje. 

Mladi 

Nezaposlenost na Kosovu jeste ogromna ali ne se to nikako ne vidi na ulicama. Raspoloženje je jako pozitivno. Iimao sam veoma prijatan provod i često se dešavalo da su ljudi oduševljeni što je došao neko iz Srbije. Naravno, siguran sam da ima i mnoštov groznih primera i iskustava no ja ih nisam doživeo. O sledećem nisam razmišljao pre odlaska na Kosovo - to je najmlađi narod u Evropi. Prosečna starost na Kosovu je oko 25 godina! I to se neviđeno oseća na ulicama svako veče. U centru Gnjilana sam prebrojao preko 15 klubavu gde je svaki imao par stotina ljudi. Hiljade i hiljade automobila, tinejdžera, klinaca, mladih na sve strane, šetaju se, zezaju, piju, tuku, sve isto kao širom Balkana, samo na 10 stepen, prosto zbog njihovog neverovatnog broja. Slična vreva kao u Budvi samo malo više Akapulka nego Trokadera. 

Male stvari

Iapk po nekim stvarima vidi se koliko je društvo još nesređeno. Na primer, vidi se da ulice u Gnjilanu niko ne čisti (užasno su prašnjave pa je i vazduh suv i težak). Srpski telefoni ne mogu da koriste mrežu, tako da sam jurio makedonsku i našu, ali i drugi stranci imaju problema da koriste mobilni a internet je uglavnom dosta spor. Ulice nisu obeležene, neki semafori ne rade, spomenici nemaju naptise, svuda se popravljaju trotoari i stvari se dovode u red. Ali ima još puno posla i trebaće decenije da prođu dok Priština ne počne da liči na zapadnu Evropu. U ulici Gordža Buša gradi se velika katolička crkva Majke Tereze, dok je jako blizu potpuno zapuštena i zarasla nedovršena pravoslavna crkva. Ona stoji pored apsolutno najružnije zgrade na svetu (nacionalna biblioteka) dok je prekoputa nje, u zaleđu jedne od glavnih ulica, razvučen veš i okopava se neograđena baštica sa paradajzom. Sa sve parkiranim sivim VolksWagen Passatom cc koji mora da prođe blato i rupčage da bi izašao sa parkinga. 

pozadina Ulice Gordža Buša

Zaključak je da je život na Kosovu oslikan gotovo istim navikama i opterećen veoma sličnim problemima kao u Srbiji. Kada se izuzme velika politika narod je mnogo bliži nego što se čini. Pod kontrolom zapada, na Kosovu se sprovodi potpuno suprotna politika od one koja je bila zastupljena tokom devedesetih u celoj bivšoj Jugoslaviji. Iako društvo nije zalečilo rane rata, a netrpeljivost, naravno, i dalje postoji, Kosovo zaista ima potencijal da postane funkcionalna demokratija i multietničko društvo. Dogovor pod pokroviteljstvom EU, zaista se doživljava kao istorijski, jer će mnoga životna pitanja  moći da počnu da se rešavaju. Nisam to ranije uviđao ali i sad vidim da su prethodnih nekoliko meseci mnogo važni za sve ljude na Kosovu. Južno od Mitrovice, Srbi i Albanci primorani su da zaboravljaju nacionalizam i da se okrenu rešavanju svakodnevnih problema od kojih se ni doznaka i donacijama ne može pobeći. Slobodna trgovina, saradnja, putovanja, zajednička ulaganja, razmena iskustava ideja i kulture, to je budućnost koju Srbi i Albanci moraju zajedno da grade. Samo tako možemo zalečiti rane devedesetih.  

Subsidies for Silly walks

Srećan vam dan poreskog oslobođenja!

na kafici sa...

Pod jakim utiskom predavanja koje sam slušao na YouTube, juče sam razmišljao o tome sa kojim poznatim autorom/profesorom/preduzetnikom bih voleo da popijem kafu i porazgovaram o zanimljivim temama. Rešio sam da napišem kratak post sa objašnjenima za svakog od njih, a predlažem i čitaocima bloga da u komentarima daju svoje liste uz kratka objašnjenja. Pa da počnemo:

živi u srcu:

1. Friedrich Avgust von Hayek - za mene najveći mislilac društvenih nauka u 20 veku. Znam da se mnogi neće složiti sa tom konstataciom. Sa tim genijem najviše bih voleo da razgovaram o monetarnoj teoriji i kako prilagoditi austrijsku teoriju poslovnih ciklusa savremenim uslovima. Finansijski svet se mnogo promenio, monetarna politika je postala mnogo manje važan faktor monetarnih kretanja nego što je to bilo u počecima centralnog bankarstva. Naravno ne bih zaobišao ni razgovor o tome kako preći sa nacionalnih valuta na sistem konkurentnskih valuta uz ukidanje CB i zakonskog sredstva plaćanja.

2. Sir Winston Churchill - jedna od najfascinantnijih figura o kojima sam čitao. Sa njim bih voleo da razgovaram o svemu i svačemo, ali najviše, o njegovom shvatanju politike i vlasti. Svašta bi tu pametnog moglo da se čuje, siguran sam. Što bi broj 3. sa ove liste rekao, Churchill je klasa za sebe.

živi:

3. Niall Ferguson - ko nije pratio rad ovog ekonomskog istoričara odmah da se poduči. Završio je doktorat iz istorije na Oxfordu a predaje na Harvard Business School. Najveći uticaj na mene je ostavila knjiga "Uspon novca". Sa njim bih voleo da razgovaram o Kini. Voleo bih da mi otkrije šta je tamo video, kako taj sistem izgleda i koliko je sličan sa drugim autoritarnim vlastima iz istorije Kine? Može li Kina da opstane i ne doživi recesiju? Takođe pitao bi profesora Fergusona da li zna nešto o moentarnoj istoriji Austrougarske i Srbije. 

4. Ronald Coase - najstariji ekonomista na planeti. Sa njim bih razgovarao o ulozi zakona u tržišnoj privredi i ulozi evolutivnog običajnog prava u usponu Britanije. Takođe, češljao bih i koje su to najvažnije neformalne institucije u istoriji razvoja kapitalizma.

5. Quentin Tarantino - njegovi filmovi su puni realizma o međuljudskim odnosima, prosti, jednostavni, strašni iz interesa. Mislim da on razume šta pokreće ljude mnogo bolje od većine nas. Hteo bih sa njim da popričam o njegovim filmovima i društvenim porukama koje nose, koje mi se čine, prilično slobodoumne i slobodarske. 

Ima ih još ali to možda u nastavku ovog posta 

Inflaciji i hiperinflacija u SFRJ

Juče sam slušao EconTalk podkast sa Stivom Hankeom, poznatim američkim ekonomistom, članom ekonomskog tima Ronalda Regana i savetnikom Ante Markovića. On je govorio o hiper inflaciji i naravno, dotakao se SFRJ i SR Jugoslavije. Evo nekoliko najzanimljivijih podataka. 

Hiperinflacija u Jugoslaviji 1993. godine je bila treća najviša hiperinflacija u svetu (ispred su Zimbabve 2010 i Mađarska 1946 kao najviša ikad), viša od one u Nemačkoj za vreme Velike depresije. Hiperinflacija u SR Jugoslaviji je iznosila zilijardu procenata (zapravo, kumulativno oko 500 milijardi %), 

Međutim, ovaj podatak, koliko god frapantan ne čudi kada pogledate sledeći podatak. U periodu od 1961. do 1991. godine, u 30 godina istorije zajedničke države, SFRJ je imala najvišu prosečnu godišnju stopu inflacije u Svetu, otprilike 75% godišnje. Sa takvom istorijom monetarne nestabilnosti hiperinflacija mu dođe kao šlag na tortu. 

Treće i meni najzanimljivije: ako želite da kupite kao suvenir novčanicu od 500 milijardi dinara, koliko je bila najveća novčanica u zimu 1993. godine, to će vas danas koštati oko 3 do 5 evra. Možda možete da nađete i za manje. Međutim, to je 3 puta više nego što je ta novčanica mogla da kupi maraka dok je bila u opticaju. Toliko je novac bio bezvredan za vreme hiperinfalcije.

Evro - fiktivna valuta

U ekonomskoj istoriji, fiktivnom valutom se smatra ona koja od funkcija novca poseduje samo funkciju mere vrednosti, dakle nema istovremeno i funkciju prometnog sredstva. Kako je to moguće? Da bi neka roba imala funkciju mere vrednosti potrebno je da bude uobičajena u prometu tj da bude širokoprihvaćena kao roba koja se može lako zameniti za svaku drugu robu, jer se onda prema njoj može računati vrednost svakog ostalog proizvoda. To su obično bili komadi metala ili čak već napravljene alatke, platno (otuda u srpskom jeziku i izraz platiti) ili koža (naziv za hrvatsku valutu kuna je nastao zbog korišćenja koža tih životinja kao sredstva plaćanja). Sa druge strane, često se kao roba koja je služila kao mera vrednosti pojavljivala ona koja je bila ili previše oskudna ili previše nepodesna za plaćanje. Tako je u starom Egiptu za meru vrednosti korišćena valuta deben koja je bila zapravo određena mera težine bakra. Zašto je deben bio samo fiktivna valuta, tj nije korišćen u prometu? Prilično logično: stari Egipat je bio zemlja koja se sastojala isključivo od plodne doline reke Nil, i nije imao svoja nalazišta metala pa tako ni bakra, koji je morao biti uvožen iz Nubije ili iz Male Azije, i stoga nije bio pogodan za obavljanje transkacija, naročito onih svakodnevnih, koje su imale malu vrednost. To ne znači da transakcija gde je korišćen bakar nije bilo, nego samo da su one bile malobrojne. Stoga je platni promet obavljan u žitu - na primer, visina poreza se određivala u broju debena ali se isplata vršila u žitu, a slično je bilo i recimo na pijaci kada je neko prodavao kozu. Žito se inače deponovalo u silosima (a oni su obično pripadali hramovima) na šta se dobijala potvrda o deponovanoj količini koja se potom mogla koritstiti u plaćanju. Svaka sličnost sa evropskim bankarstvom u doba zlatnih certifikata je potpuno namerna - drugim rečima, nije baš započelo u doba industrijske revolucije.

A kako je u Srbiji u XXI veku? I kod nas postoji fiktivna valuta, evro. Izuzetno loša monetarna politika, a pre svega stalna inflacija i gubitak kupovne moći nacionalne valute, koji se već decenijama vodila, prvo u SFRJ pa SRJ i najzad u Srbiji je dovela do toga da srpski dinar izgubi funkciju mere vrednosti, koju je preuzeo evro. Kada se priča o ceni automobila, nekretnina ili bilo kog drugog proizvoda koji je skuplji od 1000 ili 2000 RSD, koristi se evro da bi se opisala njegova vrednost, iako se plaćanje vrši u dinarima kao sredstvu plaćanja. Tako kažemo da je nečija plata 500 evra a zapravo on prima 56 000 dinara na račun. 

Međutim, bitne su razlike između debena u starom Egiptu i evra u Srbiji. Plaćanje u žitu umesto u debenima bakra u Egiptu je nastao kao potreba jer nije bilo dovoljno metala u prometu. Nasuprot tome, evro u Srbiji je postao fiktivna valuta isključivo zato što stanovnici nemaju poverenje u domaću valutu koja je zakonsko sredstvo plaćanja, pa iako se plaćanje mora vršiti isključivo u dinarima da ne bi bilo nezakonito, u ugovorima se stavlja devizna klauzula (da se nešto prodaje/kupuje za toliko evra koji će se isplatiti u dinarskoj protivvrednosti). Da nema propisa da je dinar zakonsko sredstvo plaćanja, evro u Srbiji više ne bi bio fiktivna valuta jer bi pored mere vrednosti preuzeo i funkciju sredstva plaćanja tj postao bi jedina ili dominantna valuta u prometu.    

Matematika za početnike

Verovali ili ne, tek Elektroprivreda Srbije je u najboljem stanju ikada. Barem prema rečima Srđana Kruževića, direktora JP Elektrovojvodina. Ne znam samo otkud onda svi ti gubici i manjak likvidnosti.Pored toga je g-din Kružević izjavio u emisiji "1 na 1" i još nešto što koliko god da me je nasmejalo, toliko me je i rastužilo: da je naplata potraživanja veća od 100%. Mrtav hladan. Ovaj logički oksimoron je kasnije pokušao da objasni time što naplaćuju i potraživanja iz prethodne godine, no to opet ne pije vodu. Kratka lekcija za direktora javnog preduzeća: procenat je nastao od latinskog pro centum tj "od sto". Dakle, ne možete imati više stotih delova nečega od sto. Možda je hteo da kaže "procentni poen" ali to je nešto sasvim drugo.

Frank Zappa o crkvi i porezu

Crkva treba da plaća porez i ne sme dobijati pomoć iz budžeta za svoje svakodnevno poslovanje. Popovi ne smeju imati državne plate ili penzije. Država sme pomagati crkvi u humanitarnim i obrazovnim aktivnostima tamo gde crkva zamenjuje državne programe koji već postoje. Korak dalje, koji je po meni opravdan ali diskutabilan, da se crkvi uvedu fiskalne kase, mi se veoma dopada. Pravoslavna i katolička crkva, kao i islamske zajednice imaju važno mesto u društvu ali moraju poštovati principe građanskog društva, ne obratno.

Gde su automobili?

Pustimo raspravu oko toga da li je Severna Koreja komunizam ili neki drugi sistem. Nije to ovde toliko bitno koliko ilustracija koja sledi, a koja vas navodi da razmišljate o principima po kojima funkcionišu Severna i Južna Koreja. Kliknite na fotografije dole da ih uvećate.

Pjongjang - centar

Pjongjang - stambeno naselje

Da ne bude zabune, fotografije jesu snimljene ujutru, pa je to možda razloz zašto nema automobila u centru, ali to svakakao ne objašnjava zašto ih nema na periferiji u stambenom kvartu? Cela mapa Pjongjanga ima istu situaciju, automobila nigde na vidiku. Hajde da pogledamo kako izgleda Seul, glavni grad Južne Koreje, u istoj (trudio sam se da je ne menjam) razmeri:

Seul - stambeno naselje

Seul - centar

Možda sam izabrao pogrešne delove gradova da preuzmem fotografiju, mada sam kroz Wikipediju došao do informacija na osnovu kojih sam napravio ove printscreen-ove. Ako meni ne verujete, slobodno hodite na Google maps i uverite se sami koliko se razlikuju satelitski snimci dva grada. Gde su automobili? Mislite o tome.

Percepcija

Ako laje kao pas, ako hoda kao pas, ako izglada kao pas, onda sigurno nije mačka.

Macro Folies

Posle dva rep videa, iz fabrike EconStories.tv dolazi nam pravi šlager, kolekcija pesama velikih ekonomista koje rasturaju zabludu da je preterana potrošnja put za prosperitet u recesionim vremenima. Moji omiljeni singl je svakako onaj Kejnzov. Skrenuo bih samo pažnju na one slabije upućene u monetarnu politiku SAD. Na kraju je rečeno da jedini ko ima moć da napravi poklone niodčega je Deda Mraz, a on na kraju ovog videa (3:55) neodoljivo podseća na Bena Bernankea, predsednika borda Feda. Moć centralne banke da ištampa prosperitet i rast otprilike je jednaka verovatnoći da Deda Mraz zaista postoji.

Istorijski prekršaj

Često je zanimljivo do kojih granica apsurda ljudska glupost može da dovede. Profesor Zoran Pavlović iz Beograda kažnjen je zbog toga što je decu, goste škole u kojoj radi, vodao po kalemegdanu! Strukovna udruženja, vladine regulatorne agencije, sindikati, komore, esnafi istorijski a i danas imaju ulogu  u ograničenju ponude "popravljanju cena" i "standarda", primarno radi sopstvene koristi ali ne tako često sa ovako apsurdnim posledicama.

Za sve vas koji posumnjate u sebe ako vam neko kaže "pa tako se radi u celom svetu" evo dva argumenta da vas umire. Prvo, to što se u mnogo velikih gradova primenjuje sličan princip ne znači da je to dobro. Pa i taksi je gotovo svuda regulisan i što je više regulisan to je skuplji i lošiji. Drugo, postoji jedna suptilna ali veoma bitna razlika između Srbije i nekih uređenijih zemalja. Strukovna udruženja gotovo svuda su izboksovala zabranu profesionalnog bavljenja turističkim vođenjem bez licence, ali retko gde su uspele da zabrane ljudima da to rade besplatno. Tako u gradovima poput Londona, Berlina, Amsterdama, Praga ili Mihena postoje besplatne ture (zapravo na kraju ture svako daje vodiču bakšiš kolko misli da treba). Free touring je vrlo popularan pogotovo za turiste plitkog džepa, one koji su došli u samo-organizaciji ili backpacker turiste. Ako radiš za pare, najčešće ti treba licenca, a ako radiš besplatno, licenca gotovo svuda nije neophodna. E a u Srbiji ne samo da je neophodna nego je kažnjivo nemati je! Zaključak, to što je svuda turizam licenciran ne znači da je to dobro, i može se detaljno polemisati o tome, ali čak i da prihvatimo licence, ograničenje na ovaj način gotovo nigde ne postoji!

Kada sam sam razmišljao o pokretanju besplatnih tura po Beogradu shvatio sam da bi morali da polažemo za licencu i da bi nam bila neophodna turistička agencija zbog finansijske inspekcije koja bi kažnjaval hostele za saradnju. Naravno mogla je cela priča da se pokrene u sivoj zoni ali pitanje koliko bi to trajalo dok nam ne stigne rešenje iz suda.

Poverenje kao merilo vrednosti