Tranzicija, kriza i pomeranje moći

Pojedini ekonomisti smatraju da je tranzicija gotov proces, mnogi da to važi samo za zemlje centralne Evrope koje su se priključile EU. Većina ekonomista se slaže da je ostalo još procesa koji moraju biti dovršeni kako bi se stavila tačka na ovu istorijsku fazu. Moje mišljenje je da se više ne može govoriti o homogenom procesu transformacije, pre i tokom tekuće krize. 

Međutim, kako god definisali proces tranzicije, i njegovo trajanje, jedno je sigurno - ostavio je ogromne posledice na EU, Evropu uopšte ali i pomeranje moći u okvirima novoproširene EU. Evo jednog grafika koji ilustruje pomeranje ekonomske moći, sa juga i jugo-zapada, na centar i istok. Zemlje poput Italije, Portugala, Španije i Grčke, možda čak i Francuske, u narednih pet godina izgubiće značajan uticaj u EU. Sa druge strane, zemlje kao Češka, Poljska, Slovačka ili Estonija više nisu u razvoju, ekonomski izgledi su im dobri i može se očekivati da će barem neke od istočnih članica EU preteći četiri problematične članice po BDP per capita. Ne bi me čudilo da dođe do krupnih promena u strukturi EU, glasanju i ako ništa drugo, uticaju koji nose istočne članice.

klikom na sliku uvećajte

BDP po glavi stanovnika, u paritetu kupovne moći u međunarodnim dolarima

Ekonomske slobode i blagostanje društva

Odličan video sa mnogo primera koji objašnjava zašto je bolje da živimo u ekonomski slobodnijem društvu. Ekonomske slobode vode bržem rastu i većem blagostanju društva pa su nezaposlenost i nejednakost manji.

Par zapažanja o Austriskoj teoriji poslovnih ciklusa

U svom najnovijem postu na Tržišnom rešenju, Slaviša Tasić kritikuje Austrijsku teoriju poslovnih ciklusa, (Austrian Business Cycle Theory - ABCT) teoriju recesije po njegovim rečima. Želim da prokomentarišem ovde nekoliko zapažanja koja sam promislio vezano za njegov post.

Ako sam nešto naučio od Slaviše, to je da recesija nema jedan uzrok i jedno objašnjenje. Tako je i istorija nastanka krize, u kojoj živimo, izuzetno kompleksna i, u velikoj meri, i dalje misterija. Čini mi se, da bi čovečanstvo, prevazišlo mnoge elemente krize u kojoj se nalazi, da je neupitno jasno šta su najvažniji urzoci. Međutim, ono oko čega se sa Slavišom često ne slažem je pozicija Austrijske teorije poslovnih ciklusa u objašnjenju krize. Mislim da ova teorija zavređuje mnogo više poštovanja, pažnje, ali ponovnog čitanja u savremenom društvenom kontekstu. Možda i neke nove knjige koje će uspostaviti neku neoaustrijsku teoriju poslovnih ciklusa. Slaviša je svoju kritiku u postu sveo na nekoliko ključnih tačaka, pa ću i ja svoja zapažanja tako strukturisati.

1. Kratkoročne kamate i racionalne odluke

ABCT postavlja kamatne stope u centar analize, zbog toga što one imaju, po toj teoriji, ključni uticaj na investicione odluke. Pogotovo na odluke o dugoročnim investicijama. Ideja je da centralna banka manipulaciom monetarnom masom omogućava da kamatne stope padnu i da se pojeftine investicije a obeshrabri štednja. Posledica su preterana potrošnja, pogrešne investicije (malinvestment) i preterane investicije (overinvestment). Glavna zamerka ABCT u tretiranju kamata je to da se, zapravo, ovom teorijom tvrdi da centralna banka uspeva da prevari poslovne ljude niskim kamatama i da nije racionalno da oni nasednu na takvu manipulaciju, i to neprestano, iz recesije u recesiju. 

Iako smatram da je pitanje investicionih odluka mnogo kompleksnije, ne smatram da se ključnom idejom ABCT narušava racionalnost izbora i predviđanja. Sasvim suprotno, smatram da su izbor preduzetnika racionalni, jer rast monetarne mase, ili direktno igranje sa kratkoročnim kamatama, ima direktan uticaj na rast finalne potrošnje što posledično podstiče povećane investicije, čak i kada prodeuzetnik zna da je ekspanzivno stanje kratkotrajno i posledica monetarne manipulacije. Jer se investicija ne mora nužno vršiti zbog niže kamate, već zbog toga što je predviđanje rasta potrošnje uvećalo predviđanja budućih novčanih tokova, što bi opravdalo graničnu investiciju i pri istim kamatama. Dakle, smanjenje kamata povećaće potrošnju koja se pretežno finansira kratkoročnim kreditima.

Niže kratkoročne kamate podstiču ekspanziju keš kredita, minusa na karticama, kupovinu trajnih potrošnih dobara, automobila na lizing i sl. Upravo ove pojave su se dešavale tokom ekspanzije, od 2001 do 2008. Sa druge strane, kratkoročne kamate destimulišu štednju na kratkoročne oročene depozite, jer su kamate niže, što opet utiče na povećanu potrošnju. Prethodno je pogotov slučaj u svim branšama gde se kupovina ili finansiranje proizvodnje zasniva na varijabilnim kamatama, po sistemu LIBOR + rizik. 

Primer: Poseban slučaj je tržište nekretnina gde je u prethodnoj ekspanziji drastično povećan broj varijabilnih hipotekarnih kredita. Slaviša je sjajno objasnio kako je regulatorno okruženje samostalno usmeravalo i podsticalo kreiranje i formiranje pogrešne strukture takvih kredita, ali je sigurno važan faktor i to, da je veliki broj novih hipotekarnih ugovora, a pogotvo najveći broj NINJA (No Income, No Job or Asset) hipoteka, bio sa varijabilnim kamatama. Varijabilni hipotekarni krediti postali su konkurentniji od dugoročnih, i bolji za kontrolu rizika (iz ulga investitora) kod subprime hipoteka. Kada su kratkoročne kamate najniže u istoriji, na šta je Fed imao direktan uticaj, sa čime se i sam Slaviša slaže, za očekivati je da dođe do ogromnog rasta prodaje kuća sa varijabilnom kamatom na hipotekarni kredit, pa time i cena, i da se započne hipotekarna spirala i bez regulatornog mehanizma koji je postojao. 

2. Kamate i investicione odluke

Još jedna stvar je bitna kod investiranje usled trenutno nižih kamata. Preduzetnici imaju podsticaj da investiraju i kada znaju da ih centralna banka vara, zbog toga što ako to oni ne učine - hoće njihovi konkurenti. Svako ko se malo bavio investicionom analizom ili analizom rizika zna da se odluke o odobravanju investicije ili kredita donose na osnovu raznih parametara koji uvek za faktor imaju poziciju firme u odnosu na svoje relevantno okruženje. Kako je, najčešće, interes preduzetnika dugoročan opstanak na tržištu, oni ne mogu propustiti profitnu priliku koju pruža rast potrošnje i jeftinije investiranje, čak i kada nisu sigurni koliko će trajati niže kamate. Dovoljno je da jedan potencijalni preduzetnik-konkurent ili bankar koji greškom spusti kamatu, nasedne na monetarnu prevaru, i time ugrozi konkurentsku poziciju racionalnog preduzetnika u fokusu. Tako, taj racionalni preduzetnik, čak i kada je svestan manipulacije, može da zbog očekivanja reakcije drugih, krene u investicionu odluku. Teorija igara bi o ovome verovatno imala šta da kaže.

3. Struktura proizvodnje i potrošnje

Mislim da je važna tačka ABCT to što se ne fokusira na promene u agregatima poput potrošnje i štednje, već na metodološki individualistički pristup posmatranja strukture fenomena. Tako ABCT ne govori da će u recesiji doći do povećanih dugoročnih investicija i manje kratkoročnih investicija i potrošnje. Ideja je zapravo da će se i investicije i potrošnja zbog nižih kamata okrenuti zaobilaznijim proizvodima i proizvodnim metodama, što nikako nije isto što i dugoročna dobra ili investicija. Veći stepen zaobilaznosti podrazumeva veći stepen korišćenja kapitala (a manje rada - Rikardov efekat), više nivoa proizvodnje i kompleksnije tehnologije, što ne mora nužno značiti i duži period potrošnje, proizvodnje i investiranja (osim perioda koji je potreban da se proizvodnja prilagodi zaobilaznijim procesima).  

Zapravo, ključ ABCT je u tome da promene M mase dovode do promene kamatnih stopa što dovode do promene strukture potrošnje koja utiče na promene u strukturi proizvodnje (zaobilazniji proizvodni ciklusi) što može uticati na distorzije u dohodovnoj strukturi sektora sa dužim periodom obrta i njihovo preterano investiranje. Odnosno, povećanje monetarne mase i obaranje kamata, podstiče kreditiranu potrošnju i kupovinu dugotrajnijih dobara, što podstiče investiranje u više kapaciteta, bolje tehnologije i kompleksnije procese, proizvodnje kreditiranih i dugotrajnijih dobara.

Takođe, za praćenje privrednih ciklusa u okvirima ABCT važan je i tok proizvodnih i investicionih dobara. Kako je potrebno vreme i dugoročnije proizvodno angažovanje, da se ona formiraju, cene tih dobara u ekspanziji mogu rasti drastično. Investiranje može biti opravdano kako bi se oskudni proizvodni resursi uhvatili pre konkurenata, umesto konkurenata ili radi uspostavljanja bolje konkurentkse pozicije. Bez obzira na racionalnost preduzetnika u kasnijim proizvodnim stadijumima (maloprodaja npr.), oni preduzetnici u ranijim fazama (proizvodnja fiskalnih kasa) mogu reagovati povećanjem proizvodnje i investicija usled povećanja tražnje za njihovim proizvodima (kasama) nezavisno od uzroka rasta tražnje. 

Primer: Da pojednostavim, uzmite primer brodogradnje. Ekspanzija kredita utiče na rast finalne tražnje što povećava međunarodnu trgovinu. Shipping firme imaju povećanu tražnju za svojim uslugama. Cene shippinga rastu za kraće isporuke. Racionalni špediter može smatrati da je efekat veštački zbog moentarnog impulsa, ali ako on ne naruči novi brodove za nove transportne linije, to će učiniti njegov konkurent. Racionalni preduzetnik ima višestruke podsticaje da naruči brod, i ono što je u ABCT ključno, veći, bolji, duži, kapitalno opremljeniji brod. Pristaništa će ulagati u nove kranove, viljuškare, kapitalnu opremu. Tek brodogradilište nije sigurno šta utiče na rast porudžbina, ali vidi da cene brodova po ranijim isporukama brzo rastu, a broj kranova, viljuškara i hidrauličnih dizalica, koji se koriste u proizvodnji, kratkoročno nije dovoljan i brzo rastu cene. Kako bi smanjilo troškove, a pri nižim kamatama, brodogradilište uzima više mašina na lizing. Takođe, svi oni ne mora biti svestan šta je razlog rasta njegovih prihoda, upravo informaciona funkcija cena ima ulogu da to čini (vidi: Use of Knowledge in Society). Tako se, poput spirale unazad, privredni ciklus širi i menja strukturu proizvodnje, unoseći sve zaobilaznije puteve proizvodnje, sve više kapitalnih ulaganja, kako bi se ispratio rast tražnje za proizvodnim brodovima i transportnim uslugama.

4. Zaključak

Nisam siguran zbog čega se moji prethodni argumenti ne uklapaju u standardne okvire austrijske teorije, iako sam koristio austrijsku logiku i metodologiju u zaključivanju. Mislim da je osnovni problem, mnogih savremenih ekonomista (ovde ne uključujem Slavišu, ali uključujem mnoge austrijance) to što ABCT čitaju ili površno ili zaslepljeno. Takođe, finansijski sistem bio je potpuno drugačiji kada je teorija formulisana, stepen rezervi banaka bio je viši ili mnogo stabilniji a broj bankarskih proizvoda preko kojih se direktno utiče, svakog minuta, na platni promet i tržišnu interakciju, drastično se povećao. Sektor bankarstva i finansijskih usluga postao je značajan u obimu i dohotku, dovoljno da u mnogo većoj meri, ali i na razne nove načine, utiče na privredna kretanja. 

Ono gde Slaviša pravi, po mom mišljenju ključnu grešku, je previd da ABCT najviše zanima struktura proizvodnje i potrošnje. Da li su procesi dugoročniji i zaobilazniji ili se potrošnja i proizvodnja usmeravaju na kraće proizvodne lance. Jer nesklad između vremenske strukture proizvodnje i potrošnje predstavlja ključni pojavni oblik ekspanzije i recesije prema ABCT. U dve rečenice suština ABCT glasi: U početku, raste kreditirana potrošnja i potrošnja dugotrajnih dobara (umesto štednje) što podstiče povećanje kapaciteta i kapitalne opremljenosti proizvodnje dugotrajnijih dobara. Kasnije, kada ponovo porastu kamate, investicije u dugotrajnije kapacitete, proizvode i biznise nije u skladu sa kratkotrajnijom potrošnjom (i većom štednjom), što ima za posledicu rast cena kratkotrajnih finalnih proizvoda i bankrotsva u pogrešnim i preteranim investicijama u dugotrajnija dobra.

Zapravo, ako bih pokušao da sumiram svoj stav o ABCT teoriji u nekoliko redova to bi otprilike izgledalo ovako: ABCT jeste relevantna teorija poslovnih ciklusa, koja može da objasni logiku interakcije potrošnje i proizvodnje u okruženju promena kamatnih stopa, međutim, kanali putem kojih se monetarni impuls prenosi, i sektori na koje dominantno utiče, u velikoj meri su se promenili u odnosu na vremena kada je teorija formulisana. Čini da je relevantnost ABCT postala značajnija nego ranije, ali da je nedevoljno razvijena (underdeveloped) i osavremenja (up to date).

Gde su automobili?

Pustimo raspravu oko toga da li je Severna Koreja komunizam ili neki drugi sistem. Nije to ovde toliko bitno koliko ilustracija koja sledi, a koja vas navodi da razmišljate o principima po kojima funkcionišu Severna i Južna Koreja. Kliknite na fotografije dole da ih uvećate.

Pjongjang - centar

Pjongjang - stambeno naselje

Da ne bude zabune, fotografije jesu snimljene ujutru, pa je to možda razloz zašto nema automobila u centru, ali to svakakao ne objašnjava zašto ih nema na periferiji u stambenom kvartu? Cela mapa Pjongjanga ima istu situaciju, automobila nigde na vidiku. Hajde da pogledamo kako izgleda Seul, glavni grad Južne Koreje, u istoj (trudio sam se da je ne menjam) razmeri:

Seul - stambeno naselje

Seul - centar

Možda sam izabrao pogrešne delove gradova da preuzmem fotografiju, mada sam kroz Wikipediju došao do informacija na osnovu kojih sam napravio ove printscreen-ove. Ako meni ne verujete, slobodno hodite na Google maps i uverite se sami koliko se razlikuju satelitski snimci dva grada. Gde su automobili? Mislite o tome.

Stanje javnog duga Srbije u 2013.

Javne finansije Srbije su u velikim problemima. Od početka krize, budžetski deficit je samo rastao, a prethodne godine je dostigao rekord od oko 2 milijarde evra. Javni dug se u 4 godine, bezmalo, udvostručio. Postavlja se pitanje održivosti strukture javnih rashoda Srbije te održivosti javnog duga na duži rok. Za početak, pogledajmo koje su perspektive stanja javnog duga u 2013. godini.

Javni dug Republike Srbije na kraju godine u milijardama evra[1]

Osnovni generator javnog duga je deficit budžeta republike. Dva su osnovna načina kako da se smanji javni dug. Može se smanjiti javna potrošnja uz iste poreze, formirati suficit, iz kog bi se dug postepeno vraćao. Druga opcija je prodaja imovine i preduzeća ta namirenje dugovanja iz kapitalnih prihoda. Kako je ova druga opcija poprilično presušila, ostaje smanjenje deficita kao jedini realan izbor.

Prethodne godine deficit konsolidovanog budžeta države iznosio je oko 7% BDP. Plan, cilj i dogovor sa MMF, probijeni su tokom leta, ali ni posle rebalansa, prihodi nisu uspeli u dovoljnoj meri da sustignu rashode, te je rezultat poražavajući. Nova Vlada je promovisala program fiskalne konsolidacije koji smo još ranije ocenili kao veoma optimističan. Pod uslovom da sledeća poljoprivredna godina bude relativno uspešna, da se kriza u EMU ne zaoštri, da FIAT ostvari planiranu prodaju, da dinar ne oslabi previše, da se inflacija smiri te da državne investicije, kao nikada do sada, daju pozitivne rezultate, moguće je da se ostvari 2% rasta u ovoj godini. Ukoliko neki od ovih elemenata zakaže, neće biti ostvaren rast privrede, ali i željeni rast prihoda države u ovoj godini i plan fiskalne kosolidacije može propasti.

Deficit će biti prepolovljen preko džepa građana

Plan fiskalne konsolidacije podrazumeva veliki rast prihoda u ovoj godini od 25% (u dinarima). Prihodi budžeta u januaru 2013. godine, zaista su premašili prihode iz januara 2012. godine za 25%. Međutim, treba imati u vidu da je inflacija u istom periodu 13%, da je PDV podignut sa 18 na 20 procenata, da su podignute akcize na gorivo, cigarete i alkohol. Direktnim porezima prikupiće se najveći deo planiranih viših prihoda. S druge strane, nema smanjenja javnih rashoda već, uglavnom, njihove prekompozicije. Dolazi do povećanja stavki subvencija, državnih investicija, programa direktne pomoći privredi i investicija javnih preduzeća iz kredita koje garantuje država.

Dakle, svo smanjenje deficita koje se planira u ovoj godini, dolazi prevashodno iz povećanja poreza i inflacije. Međutim, i povećanje poreza i inflacija samo su jednokratni mehanizmi pokrivanja javnih rashoda. Dugoročna održivost duga zavisiće isključivo od strukture finansiranja deficita i dinamike daljeg zaduživanja, koja će direktno zavisiti od sposobnosti da država smanji svoje prihode. Ako nema planiranih smanjenja rashoda, a prema planovima ministarstva finansija ta smanjenja su ništa prema povećanju državnih rashoda u subvencije, investicije i pomoć, ne možemo biti optimistični prema perspektivi smanjenja duga.

Javni dug Republike Srbije, na kraju godine, kao procenat BDP

Planirana stabilizacija duga nerealna

Javni dug je na kraju 2012. godine iznosio preko 17,5 milijardi evra, odnosno oko 65% BDP. U fiskalnoj strategiji, Ministarstvo finansija planira da se odnos duga prema domaćem proizvodu stabiliše što je potpuno nerealno. Ove godine na naplatu dolazi 3 milijarde evra duga, dok je za pokrivanje deficita potrebno još oko milijardu i po. Verovatno je da će Ministarstvo finansija uspeti da refinansira tih 3 milijarde po nižim kamatama, što dugoročno može biti povoljno, ali u narednoj godini neće imati efekta na stabilizaciju duga. Sveukupno, do kraja 2013. godine, javni dug mogao da preskoči 19 milijardi evra. Sa, u najboljem slučaju, 2% rasta BDP, dodatnih 1,5 milijardi evra duga čini barem preko 68% BDP, a možda i više ako dođe do drastičnijeg skoka kursa evra. Dakle, uz razumne pretpostavke o privrednim kretanjima, postizanje cilja fiskalne strategije Ministarstva finansija za narednu godinu, javnog duga u visini 65,2% BDP, nije moguće bez prodaje nekog od javnih preduzeća ili ogromnih donacija do milijardu evra. 

Zaključak

Sa visionom duga na kraju godine može se licitirati do u beskraj. Jedno je sigurno, uz i dalje visok deficit, sa rastom kursa evra, šanse da se javni dug stabiliše su potpuno nerealne. Ključna stvar je prepoznati da je i ova vlad nastavila politiku prethodnih – potrošnja van svake mogućnosti finansiranja – bez fundamentalnih promena. Zaposlenost, plate u javnom sektoru i penzije nisu smanjivani, uglavnom je dolazilo do nadprosečnih povećanja, uz rasprostranjene programe državnih intervencija, subvencija, investicija i javnih programa svake vrste, a nema nikakvih naznaka da bi suprotno moglo da se dogodi uskoro. Bez jasnog plana drastičnog smanjenja javnih rashoda nema ni mogućnosti za kreiranje suficita i dugoročno obaranje duga. Druga opcija, prodaja porodične srebrnine, došla je do samog kraja, jer je malo šta ostalo za prodaju. Reforme, liberalizacija i dalja privatizacija su ostavljeni su za neka druga vremena. Rezultat je 9 milijardi evra novog duga tokom ove krize, bez jasne vizije kako će se taj novac vratiti.

---

[1] Uprava za javni dug, Ministarstvo finansija

Male šanse za oporavak u 2013. godini

Prenosim vam tekst i novosadskog Dnevnika pisan za novogodišnji specijal.

Godina iza nas donela je puno izazova kako na političkom tako i na ekonomskom planu. Tokom 2012. došlo je do pada privredne aktivnosti i životnog standarda, uz visoku nezaposlenost i inflaciju. Postoje perspektive za blagi oporavak ali je rizik pogoršanja veoma visok!

Šta nas čeka u 2013. godini?*
privredni rast	0,5 do 1,5%
Inflacija	8 do 10%
kurs evra	118 do 128 din/€
nezaposlenost	preko 26%
novih nezaposlenih	do 50.000
*procene autora

U Fiskalnoj strategiji za narednu godinu Ministarstvo finansija je predvidelo privredni rast od 2% BDP. Zapravo, fiskalne vlasti očekuju konačni izlazak iz krize od naredne godine. Sa prethodnim brojem se uglavnom slažu projekcije i međunarodnih finansijskih institucija. Međutim, treba imati u vidu da projekcija rasta tokom ove krize stalno precenjuju realne mogućnosti privreda u Evropi. Tako je za Srbiju, za 2012. godinu, septembra 2011. MMF projektovo rast od 3% BDP, da bi se ta projekcija smanjivala postepeno, u decembru na 1,5%, u martu na 0,5%, dok je pravi rezultat verovatno nešto ispod -2 procenata BDP. Nikako ne bi bilo povoljno da se takav scenario ponovi.

Projekcija rasta u Fiskalnoj strategiji sabira predviđanja o kretanjima drugih važnih pokazatelja poput izvoza roba, visine investicija ili nivoa javne potrošnje. Ako se pretpostavke strategije ne ostvare, neće biti ni željenog rasta, niti izlaska iz krize ali ni boljitka za džep građana. Za sagledavanje perspektiva naredne godine upravo je ključno preispitati na čemu se baziraju optimistične procene.

Potencijalni izvori rasta

Nos iznad površine poslednjih godina držali smo pumpanjem javne potrošnje. Tri ključne karte na koje igre naša Vlada u narednih nekoliko godina su brz rast investicija i izvoza roba i usluga (od čak preko 10 procenata) te očuvanje privatne potrošnje na trenutnom nivou. Od investicija pre svega se očekuju velika ulaganja javnih preduzeća finansirana iz stranih kredita. Pogotovo se planiraju veliki infrastrukturni projekti. Neosporno je da pokretanje investicija javnih preduzeća može podići potrošnju i dohodak u zemlji u narednoj godini. No, odmah se postavlja pitanje kakva je cena takve razvojne strategije. Ako državna preduzeća nisu dala očekivane ekonomske efekte u prethodnom periodu zbog čega se veruje da upravo ona mogu pokrenuti privredni oporavak? Ako javne investicije nisu dale bolju infrastukturu kako da očekujemo odgovornije i pametnije investiranje? Da li je novo gomilanje javnog duga opravdano?

Sa druge strane rast izvoza trebalo bi da se bazira dominantno na rastu poljoprivrede i izvoza automobila. Poljoprivreda je ove godine podbacila zbog nepovoljnih vremenskih uslova ali ništa ne garantuje da će sledeća godina biti dovoljno bolja. Praktično naša Vlada baca bob i igra dodole iščekujući bolju sezonu, bez poboljšanog poslovnog okruženja za razvoj agrobiznisa ili investicije u irigacionu infrastrukturu. Druga uzdanica planiranog rasta izvoza je prodaja FIAT automobila. Međutim, uz posrtanje glavnih izvoznih tržišta Evrope, neizvesnosti u SAD gde deo proizvoda treba da bude plasiran, uz ne baš sjajne rezultate FIAT grupe u poslednje vreme i dosta visoku cenu za dati kvalitet modela 500L, takođe je neizvesno koliko izvoza će se zaista ostvariti.

Istovremeno, zbog kretanja inflacije i kursa, fiskalne konsolidacije te povećanja određenih poreza teško je očekivati očuvanje privatne potrošnje na nivou koji bi obećavao umeren privredni rast. Dakle, na kraju, bacamo sav ulog na dve karte, rast izvoza i državne investicije, čiji su ekonomski ishodi prilično neizvesni. Upravo tu leži rizik oporavka pirvrede u narednoj godini.

Inflacija i kurs

Rast cena u Srbiji ponovo je ostvario neslavne rekorde. Međugodišnja inflacija sada je iznad 13% i veoma je daleko van prostora ciljane inflacije NBS. Ovo je rezultat prethodne fiskalne ekspanzije, povećanja PDV te rasta kontrolisanih cena što sve nije dočekano restriktivnom monetarnom politikom. Usporavanje rasta cena očekuje se tek u drugoj polovini 2013 godine. Zavisno od poteza NBS, kontrole cena i akciza te razvoja događaja na međunarodnim tržištima (pre svega energenata i hrane) inflacija sigurno neće pasti ispod 8% za celu godinu. Ovakav rast cena značiće dalji pad kupovne moći i standarda građana. Međutim, inflacija ima i važno mesto u kreiranju budžeta. Planirano je povećanje plata i penzija od 2,5% u aprilu i samo 0,5%  u oktobru, što će uz ovakvu inflaciju i pad kursa, predstavljati teški politički cilj uz ogroman socijalni pritisak.

Važno pitanje za građane je i kretanje kursa evra. Ako možda bude rasta dohotka i plata u dinarima to svakako neće biti slučaj u evrima. Nakon značajne depresijacije posle leta 2012. godine, čak i uz veoma ubrzanu inflaciju, došlo je do stabilizacije kursa na nivou oko 113 dinara. Ovo je posledica više mera NBS i Vlada koje su veštački zadržale evro na niskom nivou. Ipak efekti stabilizacije počeće da se tope te možemo očekivati lagano slabljenje dinara nakon praznika. Značajniji pad doći će posle marta kada počinje vraćanje subvencionisanih kredita za likvidnost. Ako se uzmu u obzir kretanja platnog bilansa, odnosno razlike u inflaciji u Srbiji i EMU, kurs evra trebalo bi da se kreće u rasponu od 118 do 128 dinara tokom 2013. godine.

Nezaposlenost i standard građana

Bez sigurnijeg privrednog rasta i privatnih investicija ne možemo očekivati rast zaposlenosti. Nezaposlenost, nažalost, još nije dostigla svoj vrhunac. Mere fiskalne konsolidacije, recesija u EMU i viši porezi dovešće do ukidanja još desetina hiljada radnih mesta. Zaposlenost je slika u ogledalu privrednih kretanja i ne treba gajiti iluzije o novim poslovima dok ne budemo sigurni da smo izašli iz krize. Ne postoji institucija koja predviđa rast zaposlenosti u narednoj godini u Srbiji.

Uzimajući u obzir kretanje inflacije, kursa i nezaposlenosti u narednoj godini možemo očekivati dalji pad standarda građana. Taj pad može biti ublažen sa snažnijim privrednim rastom. Međutim, ako izostanu optimistički prognozirane investicije i rast izvoza fiskalne vlasti biće primorane na težak izbor. Sa jedne strane Vlada se može držati svog plana fiskalne konsolidacije, koji verovatno znači niži privredni rast od projektovanog i značajnije manji standard građana. Sa druge strane stoji opcija ostvarenja rasta od 2% i javnih investicija ali po cenu povećanja deficita, duga i višu inflaciju.

Srbiji su potrebne reforme

Građani su gladni bolje ekonomske perspektive a to trenutni sistem to nikako ne može da pruži. „Novi“ plan fiskalne konsolidacije, baziran na usporenom povećanju potrošnje i drastičnom povećanju zaduživanja i javnih investicija, ne predstavlja novinu u odnosu na prethodni period. Vlada misli da može podstaći privatne investicije i biznis za par godina ako sada krene da pumpa državne investicije, selektivne subvencije i gradi infrastrukturu. Međutim, u Srbiji nema zdravog poslovanja iz potpuno drugih razloga. Vladavina prava, efikasno sudstvo, odsustvo raširene korupcije samo su od nekih pojmova koji su toliko puta ponavljani.

Poučeni prethodnim iskustvom, ako želimo da budemo oprezni, moramo zaključiti da su šanse za oporavak u narednoj godini veoma skromne. Ako bude privrednog rasta on neće biti dovoljno osetan da popravi standard građana ili smanji nezaposlenost. Čeka nas godina visoke inflacije i slabljenja dinara. Ipak, najavljeni program fiskalne konsolidacije, ako se zaista sprovede, može biti skroman korak u dobrom smeru koji bi otvorio prostor za neki novi reformski ciklus. Dugoročno, bez vladavine prava, stabilnih institucija i značajnih reformi, nema privrednog oporavka i boljitka za građane.

Slučaj Depardje

Dobronamerni liberalni ekonomisti često vole da istaknu da se sa razumnim ljudima možemo ne slagati i da je potrebno naći zajednički imenilac za različite ideologije. Jedna od posledica takvog pristupa je prihvatanje rešenja koja možda nisu ekonomski efikasna i poželjna, koji štete blagostanju društva, ali za koja veliki broj ljudi veruje da su poželjna i dobra. Sintetički porez na dohodak upravo je jedno od takvih rešenja koja nisu nimalo pogodna za rast pa čak ni za poreske prihode dugoročno ali su veoma popularno rešenje. Lično preferiram flat-tax sistem ali ovde neću pisati o tome zašto je to bolje od sintetičkog poreza.

Međutim u slučaju Depardje koji potresa francuske medije već danima nema ničega razumnog. Ovde ću pokušati da pružim par objašnjenja i smernica koja možda pomognu da se problem bolje razume. Prvo sintetički sistem podrazumeva nekoliko poreskih stopa za nekoliko poreskih razreda na ukupan dohodak iz svih izvora (minus gomila izuzetaka, ali to ne menja priču previše). Svaka marginalna stopa (na različitom nivou) primenjuje se preko dohotka prethodnog nivoa. Sintetički sistem primenjuju sve zemlje zapadne Evrope kao i SAD i neke mlađe demokratije iz CIE.

Uprošćeno, pretpostavimo poreski sistem gde je prvih 20.000 evra oporezovano sa 10%, do 50.000 evra porez je 20%, do 200.000 evra 30% i preko toga 35%. Uzmimo jednog čoveka koji u toj zemlji ima 240.000 godišnji dohodak, on bi platio sledeći porez: 2.000 + 6.000 + 45.000 + 14.000 = 67.000 evra. Dakle u ovom kompleksnom sistemu poreskih razreda i stopa ovaj pojedinac plaća 67 od 240 hiljada ili efektivno 28,2%. E sad radi ilustracije zamislite da se gornja marginalna stopa podigne sa 35% na 50%. Ukupan porez na dohodak pojedinca skače sa 67 na 73 hiljade evra (odnosno sa 28,2% na 30,4%). Govoriti o tome da bogati treba da plate their fair share je više nego besmisleno jer oni to već sada rade u svim sintetičkim sistemima. Plaćaju porez na dohodak po višoj efektivnoj stopi neogo siromašniji. Drugo, čak i kada se desi, kao u slučaju Voren Bafet gde on plaća porez po nižoj stopi od sekretarice, to ne znači da on plaća niži porez. Jer Voren Bafet za godinu dana plati više poreza nego njegova sekretarica za ceo život puta 100. Zaključak je da bogati uvek plaćaju više, a ponekad mnogo više poreza nego siromašni.

Tumačenje pomenutog pojam fair share je toliko fleksibilno i subjektivno da ne možemo govoriti o nekom standardu pravednosti. Oko toga političari i ljudi mogu da se svađaju do sutra. Ali zato objektivne brojke, koliko ko poreza plaća mogu da nam kažu mnogo. Takođe, jako je bitno kakve realne efekte različite poreske stope imaju na poreske prihode. Džaba što neki sistem mnoima deluje pravednije ako skuplja manje poreza od manje fer sistema. U tom smeru treba tražiti  dalje odgovore i na slučaj Depardje.

Novouvedeni porez na bogate koji znači da Depardje treba da plati 75% na dohodak preko milion evra što ostavlja malo podsticaja za rad. Razumno je predpostaviti da je neradni dohodak Depardjea već veoma veliki pa možda i preko 1 milion evra. Što znači svaki njegov radni dan, svaki prihod oporezovan je enormno, pa ostaje pitanje da li mu se isplati da se trudi, snima filmove, radi na produkciji i dr. ili da jednostavno otputuje na jug Francuske i pije vino ispod drveta. Za francusko društvo, ali i poreske prihode, uvek je bolje da ljudi nešto rade nego da bleje. To je problem sa podizanjem najviših stopa poreza. Vremenom, najproduktivniji i najbogatiji pojedinci će naći  način da odu jer ne moraju da trpe finansijsku torturu. Nije stvar morala, verovanja, partiotizma već proste računice. Da vi radite za prosečnu platu u Srbiji i da vam država ostavi samo 120 evra mesečno itekako bi zapalili iz zemlje prvom prilikom. 

U toj situaciji država gubi sve. Društvo gubi najproduktivniji sloj, gubi najbogatije koji odnose svoj kapital, gubi poreski prihod dugoročno (što je jedan od motiva podizanja stopa na početku). Mnoge zemlje su probale nenormalne stope poreza i mnoge su se opekle. Isto će se desiti Francuskoj.

Najzanimljivije bi bilo da se napravi malo detaljnije istraživanje koje pokazuje ko zapravo plaća koliko poreza u kojoj zenlji. Ne procentualno već ukupno. Moja hipoteza je da Francuzi sa ispodprosečnim dohotkom (donja polovina raspodele) plaćaju gotovo ništa, da oni iznad proseka (srednja klasa) plaćaju mali ali ne značajan deo, a da najbogatiji, ti sebični gramzivi kapitalisti, glumci, zemljovlasnici, tih 1% oličenja kapitalizma, plaćaju i preko 80% svih poreza na dohodak. Upravo je i sam Depardje izneo podatak da je do sada platio 145 miliona evra poreza, što je vrlo moguća cifra. Čak i da je prenaduvana, milioni evra koje bi još uplatio u narednim godinama otićiće u belgisjki budžet isključivo zbog sujete, gramzivosti, gluposti i sebičnosti - istih osobina za koje ga šira javnost optužuje. Jer na kraju svi smo ljudska bića koje pokreću veoma slični motivi, imali 1000 ili milijardu evra. 

Budžet za 2013. godinu nema šanse da se ostvari

Prenosim vam tekst za sajt Kontrolor.rs - to je novi projekat na kojem radimo Mihailo i ja zajedno sa prijateljima iz Mreže za političku odgovornost (setite se prethodnog projekta Izdržavanje države)

Predlog budžeta za 2013. –  Skepticizam je opravdan!

U parlament je stigao predlog budžeta za narednu godinu. Ukratko planiran je deficit budžeta od 121,9 milijardi dinara i konsolidovani deficit države od 3,6% BDP. Planiranje budžeta za narednu godinu sastoji se iz dva zadatka. Potrebno planirati troškove države i ukalkulisati promene na tim pozicijama. Takođe, potrebno je predvideti buduće prihode. Međutim, koliko su troškovi zacrtani, ono što obeća toliko država najmanje potroši, toliko su i prihodi nesigurni jer su samo procena koja ne mora da se ostvari.

Praćenje budžeta do sada je pokazalo da procene prihoda uglavnom podbace u godina slabog ekonomskog rasta. Ono što na početku može da se preispita su pretpostavke na kojima je baziran plan prihoda i potrošnje države za 2013. godinu. Ovde nećemo ići u detaljniju analizu budžetskih pozicija mada bi takva analiza bila zahvalna u preispitivanju mogućnosti da se ostvari konsolidovani deficit od 3,6%.

Deficit budžeta je planiran  na sledećim pretpostavkama:

• ·         Privredni rast od 2% BDP
• ·         Inflacija od 5,5%
• ·         Prihodi u visini 956,4 milijardi dinara

Prognoza rasta

Međunarodni monetarni fond je poslao poruku još pre usvajanja budžeta da je plan od 3,6% konsolidovanog deficita nerealan. Sada dobijamo jasnije podatke koji nam omogućavaju da i sami dođemo do istog zaključka. Prvo, MMF je 2% stavio kao gornju granicu mogućeg rasta BDP u Srbiji naredne godine. Oporavak Srpske privrede dominantno zavisi od kretanja u EU i regionu. Međutim, važno je imati na umu da MMF često menja svoje prognoze i zapravo dolazi da evidentira nešto što se već dogodilo.

Tako je pre tačno godinu dana prognozirao rast srpske privrede od 1,5% u 2012. da bi se zapravo do sada dogodio pad privrede. Imajući to na umu, uz skepticizam oko mogućnosti oporavka regiona i svest o recesiji koja je zahvatila gotovo celu EU, prognoza rasta MMF verovatno je optimistična. Pretpostavljanih 2% iz budžetskog plana ministarstva finansija je najbolji slučaj optimistične prognoze. Ista greška je napravljena prošle godine pri donošenju prethodnog budžeta, kada je prognoziran rast od 1,5% da bi rebalansom on bio projektovan na oko -0,5 dok će realna vrednost verovatno biti ispod -1% BDP. Odgovorna fiskalna politika podrazumeva i odgovorno predviđanje privrednih kretanja a ne optimistično nagađanje. Potrebno je postaviti pitanje: postoji li „rezerva strategija“ prihoda i rashoda koja bi budžetski deficit zadržala u datom nivou ukoliko ne bude željenog privrednog rasta?

Prognoza inflacije i kursa

Ovo je najslabija tačka predloženog budžeta. Ministarstvo finansija projektovalo je rast cena od 5,5%. Prvo, sam MMF je projektovao rast cena od 7% za narednu godinu što govori da postoji ozbiljan problem sa usklađivanjem stavova i pre dolaska delegacije MMF sredinom novembra. Međutim, smatram da je i ta prognoza optimistična. Realni efekat rasta PDV na statistiku inflacije još se ne vidi, mada su potrošači već videli da cene rastu u privredi. Inflacija je ubrzana poslednjih mesci:

Dodatno, od marta 2013 može se očekivati snažnija depresijacija kursa evra. Tada počinju da se vraćaju subvencionisani krediti u deviznoj klauzuli i banke će verovatno ponovo početi da povlače kapital. Istopiće se efekat povećanje dinarskog dela obaveznih rezervi, doći će do punog rasta cena zbog PDV što će oslabiti dinar. Doći će do povećanja spoljnotrgovinskog deficita za verovatno 1,5 do 2 milijarde evra (procena MMF).

Slabljenje dinara doneće inflaciju i usporavanje privrede. To će doneti relativno niže poreske prihode ali i povećane rashode na ime finansiranja kamata na dug. Zaključujemo da je inflacija vrlo verovatno potcenjena u prethodnom izveštaju MMF (nisu sagledali trenutni efekat povećanja dinarskih obaveznih rezervi i subvencionisane kredite) a još verovatnije drastično potcenjena u prognozama ministartva finansija. Kako rast inflacije znači i rast većine troškova koje planiran država postavlja se pitanje: da li će se održati planirani deficit za 2013. godinu? Po kom kursu je Vlada planirala budžet i šta ako dođe do dodatne depresijacije?

Dodatni troškovi

Svaki dosadašnji budžet uvek je podcenjivao troškove koje država preduzme u narednoj godini. Uvek se desi neka nepredviđena okolnost i hitna intervencija gde „moramo da pomognemo privredi“. Ove godine na primer to je pomoć posrnulim bankama koja je prevazišla prethodne planove. Ako iflacija skoči iznad projekcije od 5,5% kao što predviđam za očekivati je da će Vlada imati snažan pritisak iz javnog sektora za rast plata i penzija preko budžetom planiranih 2,5% u narednoj godini. Koji još trošak može da nas sačeka sledeće godine?

Zaključak

Vlada Srbije je napravila predlog budžeta na vrlo optimističnim procenama o privrednom rastu i gotovo nemogućim procenama o kretanju inflacije. Imaćemo mnogo sreće ako BDP skoči za 2% a inflacija ostane ispod 6 – 7%. Bez odgovora na prethodna pitanja ne možemo doneti konačni sud da li je budžet prihvatljiv. Međutim, kako se odgovori naslućuju skepticizam prema mogućnostima da se ostvari konsolidovani deficit, od samo 3,6% u narednoj godini, potpuno je orpavdan. Uz trenutne perspektive privrednih kretanja i poznatu istoriju neodgovorne fiskalne politike Srbije to verovatno neće biti moguće.

Unsustainable Pension - ESFL Regional Conference video

MMF dolazi u naš grad

Komentar za TV B92, na pitanje koje provejava medijima ovih dana: da li će MMF povući stand by sa stand by aranžmana?

Unsustainable Pension - ESFL Regional Conference Paper

Within this link you can find the paper that I wrote for the lecture at European Students For Liberty Conference in Belgrade, today, on November 3rd at Faculty of Political Science. The title of the paper is: "Unsustainable Pension; A Story of Economics and Morality of Public Pension System". There will be a YouTube video of the lecture uploaded soon and I will share it here.

______________________________________________________________________

Preko ovog linka možete preuzeti članak koji sam napisao za predavanje na Regionalnoj konferenciji ESFL koja je danas održana u Beogradu na FPN. Naslov rada je: "Unsustainable Pension; A Story of Economics and Morality of Public Pension System". Uskoro će biti i snimka koji ću ovde takođe podeliti. Predavanje je na engleskom otud i dvojezični post.

Neto izvoz

PLATNI BILANS (mlrd. evra)	2007	2008	2009	2010	2011
uvoz robe	-13,451	-15,971	-11,096	-12,176	-13,952
izvoz robe	6,383	7,416	5,978	7,402	8,438
BILANS TEKUĆEG RAČUNA	-7,068	-8,555	-5,118	-4,774	-5,514
u % BDP	-18%	-22%	-7%	-7%	-9%
BILANS FINANSIJSKOG RAČUNA	5,176	7,133	2,207	1,986	2,752
SDI	742	-1,687	2,363	-929	1,801

izvor: Kvartalni Monitor Vol. 27, FREN

Ovaj post je namenjen onima koji veruju da depresijacija dinara pomaže izvozu. Ja ovde neću ići u detaljnu analizu, trebaju mi podaci i za 2012 (procene) i naravno stepen depresijacije. Ne bih želeo da išta konretno zaključujem na osnovu godišnjih podataka, radije bih radio na osnovu kvartalnih a najbolje na osnovu mesečnih. No prvi utisak je da je logička rasprava iz svih prethodnih postova, koja tvrdi da depresijacija ne pomaže izvozu tačna. Maršal-Lerner najverovatnije ne važi, ili ako važi zanemarljiv je u odnosu na troškove koje donosi inflacija i rast troškova uvoznih proizvoda, mašina i kapitala.

Ponavljam zaključak svih prethodnih postova, izborom fleksibilnog kursa žrtvujemo finansijsku stabilnost, nisku inflaciju, predvidljivije poslovno okruženje i veći stepen integracije sa inostranstvom zarad nezavisne monetarne politike koja je dala nikakve rezultate, uz nadu da manipulacijom inflacije i kretanja valute možemo podstaći ekonomski rast (koga nema).