Fotorobot fotoradnika

Više od reči!

O ekonomskim reformama u Balkanist-u

Reforme dovedene u pitanje nakon Radulovićeve ostavke

Dramatičan odlazak ministra privrede Saše Radulovića otvara pitanje da li ključne ekonomske reforme imaju budućnost.

Milka Domanović

 

BIRN

 Beograd

Saša Radulović.Foto Beta

Žestoka kampanja protiv Radulovića krenula je istog dana kada je odlazeći ministar privrede optužio najmoćnijeg čoveka u zemlji da je glavni kočničar reformi.

Srpska napredna stranka zatražila je u sredu hitnu istragu o različitim kriminalnim aktivnostima, koje je počinio bivši ministar Radulović, "sprovodeći stečajne postupke i uništavajući firme i fabrike po Srbiji".

"Zahtevamo da se ispitaju i svi navodi, od prvog do poslednjeg, o kojima je, u svom pismu, govorio političar Saša Radulović", navodi se u saopštenju naprednjaka.

I dok vladajuća Napredna stranka pokušava da diskredituje Radulovića žestokom kampanjom - optužujući ga za različite kriminalne aktivnosti koje je navodno počinio pre nego što su ga oni pozvali u Vladu - većina ekonomista smatra da je sada već bivši ministar u pravu kada kaže da nova vlada na čelu sa Vučićem neće sprovesti neophodne ekonomske reforme.

Medijski rat protiv Radulovića: Novinska agencija Tanjug prenela je vest o pismu ostavke ministra Radulovića, koje je u utorak objavljeno na sajtu Ministarstva privrede, ali je ubrzo povukla vest i objavila izjavu ministra finansija Lazara Krstića, koji kaže da je upravo Vučić započeo reforme. Tabloidi, većinom viđeni kao glasila vlade, već su pisali da je Radulović špijun i o tome kako je zaradio previše novca kao stečajni upravnik. Radulovićeva ćerka takođe je dospela u tabloide, a to je postao uobičajen način medijskog obračuna vlasti sa političkim protivnicima.

U pismu ostavke objavljenom u utorak, Radulović je okrivio Vučića za blokiranje više zakona - o radu, privatizaciji i stečaju.

U obrazloženju ostavke detaljno su navedene mere za oporavak privrede koje je predložilo Radulovićevo ministarstvo, kao i optužbe na račun Vlade o štetnim ugovorima sa stranim kompanijama, koji su u javnosti predstavljeni kao veliki uspeh vlasti.

Radulović je, inače, postao ministar prošlog septembra, nakon rekonstrukcije vlade. U Nemanjinu 11 došao je kao nestranačka ličnost i "vrhunski stručnjak" upravo na poziv potpredsednika vlade Vučića.

Stručnjaci su mahom saglasni da su Srbiji neophodne reforme. Razlikuju se, međutim, očekivanja da li će neke mere zaista biti usvojene.

Mnogi ne veruju ni da će nakon martovskih izbora postojati politička volja za reformama, s obzirom na to da će naprednjaci najverovatnije opet formirati vladu.

Na drugoj strani, ima i onih koji ističu da je ekonomska situacija toliko loša da će svako ko dođe na vlast morati da uvede neke korenite promene kako bi sprečili bankrot.

Savetnik sada već bivšeg ministra Radulovića, Dušan Pavlović, kaže da je neko vreme bilo jasno da ministarstvo nema podršku u ostatku vlade.

"Ako je i bio neki problem, ako su izbori bili problem, onda bi verovatno prvi potpredsednik vlade došao kod ministra privrede i zamolio ga da naprave malu pauzu, da se strateški sa tim zakonima sad stane, pa da se onda krene posle izbora", rekao je Pavlović za BIRN.

"Međutim, nikakav takav pokušaj za dogovorom nije postojao. Dakle, ja mislim da ovo znači potpuno odustajanje od tih zakona", ocenjuje Pavlović.

"Kobajagi reforme od 2000."

Milan Knežević, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, kaže da je od 2000. u ovoj zemlji dozvoljeno da se sprovode "kobajagi reforme".

Prema njegovim rečima, istinske reforme niko nije hteo da sprovodi, jer su one politički nerentabillne, s obzirom da bi ugrožavale javni sektor "koji je glasačka mašina za veliki broj partija koje su pobeđivale na izborima".

"Reforme koje zahteva ovakvo naše privredno stanje su toliko radikalne da bi neko ko bi ih sprovodio u naredne dve godine izgubio vlast", rekao je Knežević za BIRN.

"Partije koje ubuduće budu sprovodile refome moraju biti svesne da će izgubiti izbore. A to malo njih hoće, ili niko", ističe Knežević.

Profesor ekonomije Miroslav Prokopijević, takođe, veruje da naredna vlada neće sprovoditi neke ozbiljne reforme.

"Ako je ova vlada htela reforme, onda je trebalo da pojača politiku za koju se zalagao Radulović, a ne da njega odjuri. Prema tome, zaključak je da oni neće reforme", ocenjuje Prokopijević u razgovoru za BIRN.

"Reč reforme zaboravite, jer da je neko hteo bilo bi ih", ističe Prokopijević.

Pojedini analitičari smatraju i da naprednjaci nisu podržali Radulovića, jer se plaše gubitka glasova na predstojećim izborima. Vučić, istovremeno, poručuje da su Srbiji potrebne brže reforme i da posle  izbora zemlju čekaju "teške reforme".

Krupne ekonomske reforme u Srbiji su neizbežne, smatraju pojedini ekonomisti, jer održavanje statusa kvo više nije realna mogućnost.

"Uskoro udaramo u zid"

Mihailo Gajić, direkor Ekonomske istraživačke jedinice Libertarijanskog kluba LibeK, kaže da će naredna vlada započeti reforme "ne zato što želi, već zato što je objektivnim stanjem na to primorana".

"Produžavanje ekonomske propasti može se nastaviti još samo na kratak rok, jer su naše mogućnosti daljeg zaduživanja sve manje", rekao je Gajić za BIRN.

On veruje da nije daleko vreme kada ćemo "udariti o zid", kada neće biti moguće nastaviti sa ovakvom politikom zbog državnog bankrota.

"Politički je neodrživo da se ozbiljnije reforme pokreću na pola mandata vlade, jer je izborni ciklus veoma blizu, dok je promenama u ekonomskoj politici potrebno neko vreme da daju svoje pune rezultate", ocenjuje Gajić.

Većina je saglasna da je za sprovođenje bolnih reformi pogodna prva polovina mandata vlade, kako bi pozitivni efekti na ekonomiju i život običnih ljudi postali vidljivi u drugoj polovini mandata, odnosno pred nove izbore.

Pošto se do sada sve odvijalo bez nekog dugoročnog plana, Srbija je suočena sa ogromnim rupama u budžetu.

U budžet za 2014. godinu uračunat je i kredit Svetske banke od 500 miliona dolara. Međutim, Svetska banka je u novembru prošle godine isplatu prve tranše kredita uslovila usvajanjem zakona o privatizaciji i stečaju i još dva povezana zakona, od kojih nijedan nije usvojen.

Ta ogromna rupa u budžetu, zajedno sa snižavanjem kreditnog rejtinga Srbije [Agencija Fič snizila 17. januara sa BB- na B+] jeste jedan od argumenata u prilog tome da će vlada morati da započne ekonomske reforme.

"Prolongiranje je moguće samo na veoma kratak rok, do godinu ili dve dana, dok ne nastupi znatno gore stanje koja bi dosta ličilo na ono u Grčkoj", zaključuje Gajić.

Zaposlenostu javnom sektoru u Srbiji - igranje brojkama

Napokon je završeno prebrojavanje zaposlenih u javnom sektoru. Ukupna cifra je 781 000 ljudi. Pre malo više od godinu dana se pominjala cifra od najviše 550 000 prebrojanih (plus vojska, policija i službe bezbednosti o kojima se podaci zvanično ne daju). Onda je vrli novi ministar finansija u gostovanju na Dnevniku krajem novembra prošle godine rekao da ima ukupno 740 000 ljudi u javnom sektoru. Sada ispada da su malo prešli u računu i da ih ima jedno 40 000 više, ali eto opet, ni on ne zna koliko njih je višak.

Postavlja se pitanje, otkud ovoliko velika razlika u samo godinu i podana? Čak i kada se na prvu brojku od 550 000 ljudi stavi broj zaposlenih u vojski i policiji, to dođe na cifru od oko 640 000 ljudi, u najboljem slučaju. To znači da je ova vlada zaposlila najmanje oko 140 000 ljudi u javnom sketoru.

Da podsetimo, ukupan broj zvanično zaposlenih u Srbiji u novembru je bio 1 718 000 ljudi, a zvanično nezaposlenih 760 000. Prema Anketi oradnoj snazi iz oktobra, stopa nezaposlenosti je bila 20,1% a procenjuje se i da je oko 17% neformalna zaposlenost.

Teški talenat

Ljubisam Orbović je poznat po jednostavnim ali dubokoumnim izjavama. Poslednja sadrži i ovo:

Orbović je rekao i da nije sporno da se i sindikati zalažu za reforme javnih preduzeća, ali da smatraju da nije potrebno da zbog toga neki ostanu bez posla jer, kako je naveo, da postoj ivišak zaposlenih onda ne bi bilo stalnih zapošljavanja u tim preduzećima.

Moguće je da je u pitanju stvar interpretacije novinara, a možda je čovek zaista izvrstan maher da se pravi lud.

Zastrašivanje BalkanEast-a

Na TW i FB se pojavila informacija koja dosta liči na naslove od preko nešto više od decenije. Naime. policija je tokom noći bez prikazivanja naloga bila u kućnoj poseti urednici portala BalkaEast. Portal inače važi za onaj koji se bavi sitraživačkim novinarstvom: prvi su objavili informacije vezane za zloupotrebi u Siepi, na primer. Vest je preno i portal nadlanu. Trenutno nema više informacija o ovom događaju.

Ukoliko se ovo pokaže kao istina, to bi predstavljalo zastrašivanje novinara i grubo kršenje slobode govora i nezavisnosti novinarske profesije. Sloboda govora je izuzetno važna za razvoj društva i ona se ne sme grubo kršiti, naročito ne od strane državnih organa koji treba da je štite. Mislim da je potrebno pružiti javnu podršku BalkaEast-u kao i javno osuditi ovakvo ponašanje policije. Mora se reći da se neke stvari jednostavno ne mogu tolerisati.

GSP Beograd vs Radoje Domanović

Javni prevoz u Beogradu je započeo 1892. sa zaprežnim vozilima. Koju godinu kasnije je uveen i električni tramvaj, a rad na modernizaciji saobraćaja je naročito ubrzan 1903. godine, kada je u privatnu kompaniju koja se bavila tim poslom ušao strani kapital kroz jedno akcionarsko društvo iz Belgije. Tada još nije preovlađivalo mišljenje da država mora da upravlja javnim prevozom, ali se ono ipak moglo čuti. Situacija je tu sada obrnuta. Radoje Domanović, poznati satiričar, jasno je iskazao zašto bi to bilo loše rešenje.

"Odmah bi bio postavljen direktor sviju pruga sa platom od 10.000 dinara, šef odeljenja električnih tramvaja s platom od 8.000, tri sekretara po 4.000, šest pisara sa po 2.000, osam praktikanata sa po 1.000 dinara i četiri momka sa 1.000 dinara. To je u glavnoj upravi.

Sad dolazi Vračarski odeljak: šef, dva sekretara, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda Palilulski odeljak, pa Savski, pa Dorćolski itd.

Zatim Glavna blagajna: Blagajnik, dva podblagajnika, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda sporedne blagajnice u svakom odeljku.

Dalje: Glavni marveni depo, Vračarski itd. u svima odeljcima, pa onda lekar sa pomoćnicima. Šef prodaje bileta, računoispitač, magacioner, kontrolni odbor sa dijurnama.

- Štamparija za štampanje bileta: Upravnik, blagajnik, faktor, računoispitač, pomoćnik i drugo potrebno osoblje.

Sad tek dolaze kočijaši, kondukteri, revizori, a već razume se inšpektor sviju pruga sa naročitim zgradama i potrebnim osobljem.

Za svaka kola imali bi smo bar 2 konduktera što se po kolima motaju i tri četiri koji nisu ni došli.

Čim ko ima nekog, evo ga tu.

- Čuješ, molim te, hoću da te molim za jednog mog rođaka. Siroma puki, a dobar je, pa da ga primiš.

- Nemam gde, brate!

- Pa makar na tramvaju nešto, gledaj, Boga ti, pa ti neću zaboraviti.

- The, najzad, nek dođe sutra, šta da mu radim, daću mu odmah 60 mesečno. Je l' dosta?

- Dosta, samo nek ima koliko toliko.

Ne bi prošlo ni pola godine, a napisana bi bila molba da država dâ subvenciju tramvajima, da bi se ova korisna ustanova mogla održati u prestonici.

Evo, to bi bilo. A kad bi država upravljala, onda treba samo duplo računati broj osoblja."

Danas, 100 godina kasnije, mali broj ljudi postavlja pitanje da li država treba da upravlja javnim prevozom, već opšti konsenzus da to tako mora da bude. Ali zato svi govore kako je u javnom prevozu karta skupa. Stoga molim vas ponovo pročitajte gornji tekst.

Indeks ekonomskih sloboda 2014 - Heritage Foundation

Izašao je najnoviji indeks ekonomskih sloboda: Index of Economic Freedom, Heritage Foundation. Više puta sam pisao o njemu na blogu i šire. Indeks inače meri parametre kao što su zaštita privatne svojine, nivo državne potrošnje i oporezivanja, inflaciju, regulaciju i sl. kako bi izmerio stepen u kojem građani mogu slobodno i bez negativnih uticaja koristi sopstvene resurse, rad i dohodak. Zanimljivo mi je bilo da uporedim Srbiju sa drugim zemljama na Balkanu, u poslednjih par godina. 

Kao što vidite, Srbija je zajedno sa Bosnom i Hercegovinom na začelju. Takođe, za sve ljude koji ne razumeju kako je tekla tranzicija kod nas, pogledajte grafik i videćete da smo imali svašta, samo ne "razuzdani neoliberalni kapitalizam" koji je krahirao zbog kojeg smo u krizi. Kada bi se skor koji Srbija postiže stavio u svetski kontekst, ovih 59.4 poena (94 mesto, tačno između Namibije i Libana) ukupno stavlja Srbiju u grupu delimično ekonomski neslobodnih zemalja. Rezultat je skor koji je 1 poen ispod proseka u Svetu, 8 poena ispod proseka regije (CEE), i oko 20 poena ispod proseka zemalja koje se smatraju ekonomski slobodni (gde npr. ne spadaju Čile, SAD, Nemačka ili Britanija). Dakle, rezultat je jadan i nije se mnogo poboljšao od početka tranzicije. Ako želimo da živimo bolje, da imamo privredni rast i dugoročan razvoj, moramo raditi na tome da u dužem periodu ostvarimo bolje rezultate u domenu vladavine prava i ekonomskih sloboda. 

Video utisak sa panel diskusije na Pravnom fakultetu

Dobio sam kraći video snimak sa tribine na Pravnom fakultetu koja je bila posvećena Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o radu, u organizaciji Studenata za slobodu. Ceo događaj je bio zamiljen kao panel diskusija akademskog tipa, naročito što je radno pravo jedno od oblasti koje se predaje na tom fakultetu. Nažalost, to baš i nije uspelo.

Veliki broj ekonomista se slaže da promena trenutnog zakodavstva u ovoj oblasti jedna od ključnih u poboljšanju privrednog ambijenta i da će pomoći u smanjenju nezaposlenosti. Druga, izuzetno bitna mera je i smanjenje oporezivanja rada (ako pod oporezivanjem mislimo da bilo koja fiskalna zahvatanja, dakle i doprinose). Pošto su javne finansije u izuzetno lošoj situaciji pa je smanjenje ovih nameta jako teško izvodljivo, promena sistemskih zakona deluje kao verovatnije rešenje, mada je i ono upitno zbog velikih otpora, naročito od strane sindikata.

Na snimku možete da osetite delić atmosfere, i da vidite barem malo kako je to izgledalo.

Otpremnine i izmene Zakona o radu

Jedna od najvažnijih izmena u predlogu novog Zakona o radu je princip obračuna otpremnina. Po aktuelnom zakonu obračun otpremnine se vrši na sledeći način:

Koriste se ukupan broj godina radnog staža (period zaposlenja na određeno i neodređeno kod svih poslodavaca u radnoj istoriji) i Bruto-1 plata (cifra koja najčešće stoji u ugovoru o radu). Bruto-1 plata je neto plata zaposlenog + svi porezi i doprinosi na teret zaposlenog. Za prvih 10 godina staža obračunava se 30% prosečne zarade iz 3 meseca koja prethode mesecu obračuna. Taj procenat zarade množi se sa brojem godina radnog staža do 10 godina. Za svaku godinu preko 10 godina radnog staža, uzima se 1/4 prosečne zarade iz prethodna 4 meseca te se taj procenat množi sa godinama radnog staža, preko 10 godina.

Primer; za zaposlenog koji ima 25 godina radnog staža (npr. 48 g. života) i bruto-1 platu od 80.000 RSD (što je ugrubo neto plata od 55.000 RSD, zanemarimo mesečne varijacije). Pretpostavimo da taj zaposleni radi kod poslodavca 3 godine.

Po sadašnjem zakonu, njegova otpremnina bi bila, 

O = 10 * 80.000 RSD * 0.3 + 15 * 80.000 RSD * 0.25

što je  540.000 RSD, odnosno oko 4.700 EUR (otprilike 10 plata koje radnik prima).

Prema predloženim izmenama, obračun otpremnine ostaje manje-više isti ali se menja osnova godina staža za obračun. Po izmenama uzimaju se u obzir samo godine staža kod poslodavca, što bi u našem primeru bilo 3. U tom slučaju otpremnina umesto 4.700 EUR iznosi 630 EUR ( plata za 40 dana). 

Smatram da je ovo potpuno uredu, jer je fer da poslodavac isplati veliku otpremninu za zaposlenog koji je proveo dug niz godina kod poslodavca, dugoročno doprinosio uspehu firme, dok je neko sa kratkim periodom boravka imao manju verovatnoću da značajno doprinese. Takođe, ukida se diskriminacija između mladih i starih što svakako remeti tržište rada i odvraća poslodavce da u industrijama koje fluktuiraju legalno zapošljavaju radnike sa dugim stažom.

Imajte na umu da se zaposlenom uzimanje ovakve otpremnine, obračunate prema predlogu izmena ZOR, ne bi isplatilo jer bi više mogao da dobije kroz program nadoknade za nezaposlenost (godinu dana ugrubo 2/3 plate). Ovo znači da u velikom broju slučajeva, zaposleni ima fer nadoknadu ako je otpušten, a poslodavac ima fer ili nikakav trošak. Ovo bi uticalo na drastično smanjenje troškova otpuštanja a time i rizika zapošljavanja pa je krajnji rezultat, veća spremnost poslodavca da legalno zapošljava radnike, pogotovo one sa dugim stažom. Drugi efekat je da bi poslodavci bili mnogo odlučniji u zapošljavanju na ugovor na neodređeno, umesto sadašnje gimnastike sa ugovorima o delu ili na određeno, jer opasnost ogromne otpremnine koja je nerazumna ne postoji.

Zakon o radu one on one u video formatu

Dosta su se uzburkali duhovi oko predloga o izmenama i dopunama Zakona o radu. Na tribini koja je bila održana na Pravnom fakultetu a čiji su govornici bili ministar privrede Saša Radulović, predsednika CLDS-a Boško Mijatović i ekonomska novinarka Ruža Ćirković dok sam ja imao ulogu moderatora, bilo je prilično ''veselo''. Ono što je trebalo da bude akademska razmena između studenata i govornika se pretvorilo nekako u žučno iznošenje stavova sindikalista (koje opet svi već poznajemo jer su njihovi glavni predstavnici imali prilike da se pojave u glavnim medijima, kako elektronskim tako i štampanim) i prepucavanje, a na kraju se završilo na ivici incidenta. Bilo kako bilo, idemo dalje. Hteo sam da ukratko iznesem neka moja mišljenja o predlogu novog zakona.

1. Postoji zabluda se sva zala ovog sveta mogu popraviti zakonima. Jedna od najpoznatijih među ekonomistima je ona da zakonska minimalna nadnica podiže primanja najsiromašnijih građana. Realnost je nažalost suprotna - neki radnici imaju veća primanja, ali u isto vreme neki drugi izgube posao jer je njihova granična produktivnost niska i poslodavcima se više ne isplati  da ih zapošljavaju. Jedina stvar koja će sigurno dovesti do poboljšanja položaja radnika u Srbiji je to da se značajno smanji nezaposlenost (ovde da ne ulazimo u mehanizam kako do toga doći). Jedino ako velika većina radnika bude imala izbora da lošeg poslodavca zameni dobrim, njihova prava će biti na većem nivou. Jednostavan zakon ponude i tražnje: trenutno je poslova malo, a nezaposlenih mnogo.

2. Fleksibilnost na tržištu rada. Dobro jutro onima koji su zaspali u XX a probudili se u XXI veku. Dok su moji baba i deda po završetku školovanja našli posao koji im je garantovao sigurno radno mesto do odlaska u penziju (pod uslovom da su bili pristojni radnici), moji roditelji su bili u situaciji da moraju da menjaju firme u kojima rade ili da čak sami sebi stvore radno mesto. Moja generacija će u budućnosti ne samo još češće menjati kompanije, nego i same poslove koje obavlja.

3. Otpremnine koje su razlog da je jako skupo otpustiti iskusnijeg radnika, ali i izuzetno rizično i skupo zaposliti ga. Predlog zakona ih stavlja na razumnu meru, da se isplaćuju samo za radni staž proveden kod trenutnog poslodavca. To isto važi i za minuli rad kao dodatak na osnovnu zaradu.

4. Reguliše se rad na nepuno radno vreme, kraće od 40h nedeljno. Ovo postoji i u trenutnom zakonu, ali nije bilo dovoljno definisano. Dosadašnji zakon nije prepoznavao rada na daljinu, već samo rad od kuće. Ovo sve najviše uticaja može imati na mlade - studente, tek uključene na tržište rada, majke sa malom decom ali i starije ljude i čak one u penziji. 

Već neko vreme iznosimo ideje kako da uvedemo neke promene na blogu, pa smo pominjali i pravljenje video zapisa. Nešto slično smo radili sa PopEkonomijom, ali je to bio edukativni deo jednog projekta a ne deo našeg bloga. Ovde kačim svoj mali doprinos - ova forma je verovatno prijemčivija, naročito onima koji ne vole da čitaju, ali je nama autorima dosta komplikovanija. 

Propaganda u Blicu

Sinoć je održana tribina/javna rasprava o predlogu novog zakona o radu. Shodno očekivanjima, događaj je uspešno tekao ali je uz nešto više tenzija na kraju prekinut pre poslednjeg pitanja. Ovde možete videti početak izlaganja ministra Radulovića. Oko pola sata nakon završetka tribine na sajtu Blica se pojavio tekst. Pun je izvrtanja, laži i propagande. Sumnju da se radi o organizovanoj propagandi potkrepljuje i kraj ovog teksta - novinarka izgleda ima dva poslodavca i sposobnost da napiše dva veoma slična teksta paralelno.

Kako je stvarno bilo?

Ovo je bila u suštini jedina javna rasprava na temu predloga ZOR, pošto je prethodno Ministarstvo rada otkazalo sve tri zakazane javne rasprave, pod pritiskom sindikata. Protiv novinarke koja je autor nemam ništa lično. Ako je radila po nalogu urednika nek joj je na savest, ako je pisala po ličnom nahođenju onda je jako loša osoba ili je pogrešila u afektu.

U publici, oko 120 ljudi, po mojoj proceni, se našla grupa desetak marksista i levičara, uglavnom sa Filozofskog fakulteta. Takođe, našlo se dvadesetak sindikalaca iz različitih sindikalnih organizacija u tri grupe. Ulazak ministra Radulovića i druga dva gosta, dočekan je sa povicima "uaaa" i skandiranjem "zakon neće proći", uz buke drugih povika i navijačke trube. Organizatori i prijatelji iz libertarijanskih organizacija su na ovo odgovorili jakim aplauzom za paneliste. Profesorka Aleksandra Jovanović je ustala i profesorski smilira situaciju, nakon čega je tribina mogla da počne u relativno civilizovanom i akademskom duhu.

Posle dva kruga pitanja i izlaganja, moderator, Mihailo Gajić, je dao reč publici. U više navrata javljali su se predstavnici sindikata. Održava su dva desetominutna traktata i monologa bez postavljanja pitanja. Mihailo je prvu govornicu isekao posle predugačkog monologa i njenog odbijanja da postavi pitanje. Pljuštale su i optužbe sindikata da organizatori ne dopuštaju slobodu govora, da nisu raspoloženi za javnu raspravu. Napisali su i proglas na sajtu, a tu je i demanti LibeK-a. Nekoliko ljudi je postavilo i prava pitanja za karakter skupa. Optužba iz Sloge da su pitanja prethodno dogovorena su besmislena, jer ni Mihailo ni ja ne poznajemo nijednog učesnika koji je postavio pitanje sem Đorđa Trikoša (koji je postavio teorijsko pitanje za Boška Mijatovića koje sindikalisti čini se nisu ni razumeli). Bilo je dobacivanja, aplauza za nekoliko postavljenjih pitanja i negodovanja, poneka uvreda. Sve vreme se tenzija lagano podizala. 

Šta se dogodilo na kraju?

Posle više krugova pitanja u kojima Mihailo nije dao reč grupi od trojce sindikalista koji su sedeli u trećem redu, Mihailo je, po mom sudu pogrešno, odlučio da da reč novinarki koja se javila. Na preskakanje reda pomenuti sindikalisti su reagovali burno. Kada je rečeno da je, zbog probijenog termina, poslednje pitanje, gospodin iz videa je rekao: "Je'l poslednje? E ako neću ja neće niko!" i dunuo u navijačku trubu. Tu je tenzija eksplodirala:

Nakon par minuta, pojedini gosti su počeli da ustaju, ustalo je i nas nekoliko iz prvih redova i sklonilo se sa strane, i potom su spontano ljudi osetili da je kraj, uključujući i paneliste, i amfiteatar se ispraznio za 5 minuta. 

Propagandni tekstovi u Blicu i 24h

Iz prethodnih redova i videa vidite da u tekstu Blica ima mnogo laži i propagande. Prvo, studenti nisu ismevali ministra, već je ekipa studenata marksista vrlo glasno negodovala, dok je ekipa liberala glasno ili aplauzom podržavala. Obe strane su po mom sudu ostale u granicama civilizovane diskusije i pristojnosti. U tekstu nije rečeno ni ko je organizator niti da je bilo ljudi sa obe strane, niti da studenti koji su najglasnije reagovali i pokušali da skandiranjem onemoguće početak tribine, uopšte nisu sa Pravnog, možda poneko. Drugo, tenzija i mogući fizički obračun, do kojeg srećom nije došlo, kada su organizator i profesorka ustali da omoguće završetak tribine i da daju priliku novinarki da postavi pitanje. Nigde ne piše da je ta masa od nekoliko sindiklaca, skandirala, drala se vređala i duvala u navijačku trubu. Pominjanje izazivanja "mase" je potpuno neprimereno. Čitalac teksta nikako ne može da stekne sliku da su kraj tribine prekinuli sindikalisti, da su oni slali uvrede i pretnje (daltonisto, imaš ti oči, zapamtio sam te, ko si ti da nam..., šta me boli... ko si ti i sl.). Zbog toga je ovakvo pisanje Z. Lazarević još više pokvareno i lažno. 

Još je lažniji navod da je ministar pobegao. Video ovo evidentno pokazuje. Nakon eskalacije i graje, novinarka nijednog momenta nije pokuašala da priđe ministru i postavi pitanje, na učesnike panela se niko nije ni obazirao i oni su, po izlasku iz amfiteatra, ostali u zgradi još desetak minuta. Da je moguće napisati i normalan članak sa prenošenjem informacije pokazao je Tanjug (a ima i video snimak izlaganja ministra).

Većina mislećih ljudi u Srbiji ima utisak da su mediji pod direktnom ili indirektnom kontrolom politike. Ne znam da li je ovakvo pisanje Blic i 24h, inspirisalo dodvoravanje lideru pozicije i SNS, ili je došlo iz DS i opozicije kao organizovano potkopavanje Radulovića. Nije ni važno! Ne bi me čudilo da su troje sindikalaca iz trećeg reda organizovano došli da naprave skandal a da Blic orkestrirano piše o događaju na ovaj način. Opet ni to nije važno! Najznačajniji je utisak da su sindikalisti juče još jednom demonstrirali svoju moć, svoju autoritarnost u tumačenju i primeni "socijalnog dijaloga" a mediji potvrdili svoju neobjektivnost, pristrasnost i podložnost uticaju. Srbiji nema spasa, u vladavini prava kao i u ekonomiji, dok se ne izgrade demokratske institcuije, što uključuje i instituciju civilizovanog dijaloga i nezavisne medije, kakve moderan svet zahteva.

Napomena za kraj

Želim ovim putem da se zahvalim kolegama aktivistima sa Filozofskog fakulteta, i drugih fakulteta, koji su okupljeni oko marksističkih i levičarskih organizacija. Ja sam ih u ovom postu nazivao marksisti, a izvinjavam se ako je to njima neadekvatno, ako sam ih izmešao ili loše prebrojao. U svakom slučaju, marksisti su sasvim legitimno pokušali skandiranjem i negodovanjem da iskažu svoj stav na početku. Takođe su posle kraja, opet legitimno došli da se rasprave. Zahvalan sam im što su došli i što su pokušali da prekinu početak na pomenut način, što je po mom uđenju u potpunosti u skladu sa konceptom slobode govora i okupljanja. Takođe oni su svojim ponašanjem i pristupom omogućili da panelisti iznesu svoj stav i tumačenje, kako ZOR tako i situacije u Srbiji. Par manjih ispada, ne umanjuju utisak koji sam izneo ovde u napomeni. Emocije su bile na visokom nivou ali su i marksisti i liberali u sali ostali sasvim dovoljno civilizovani i uljudni da se tribina nesmetano održi. 

Radno zakonodavstvo: Danska vs Srbija

Zakon o radu je jedan od osnovnih zakona koji reguliše prava i obaveze radnika i poslodavaca. Karakter zakona i troškovi koje on nameće poslodavcima mogu biti znatni te uopšteno govoreći, što je karakter zakonodavstva fleksibilniji i što nameće manje troškova poslodavcima, to će zapošljavanje radnika biti i isplativije - više poslova će biti ponuđeno na tržištu rada pa će stopa nezaposlenosti biti niža, a broj ljudi koji rade veći. Takođe važi i obrnuto, što je radno zakonodavstvo rigidnije, to će više važiti obrnuto (ovde je jedan od radova iz MMF-a koji se bavi tom temom: Labour market flexibility and unemployment: - New empirical evidence of static and dynamic effects).To će takođe uticati i na manji obim sive ekonomije vezane za učešće na tržištu rada (drugim rečima, biće manje ljudi zaposlenih "na crno"). Ovo je naročito značajno za Srbiju jer se procenjuje da je stopa nezaposlenih (prema Anketi o radnoj snazi iz aprila ove godine, dok ovih dana očekujemo rezultate one sprovedene u oktobru) 24,1% dok je stopa neformalne zaposlenosti 18,2%.

Trenutni zakonodavni okvir u Srbiji je rigidan, ali u Srbiji kod velikog broja ljudi važi uverenje da to nije tačno, da su "radnici obespravljeni" i da će promene zakona o radu dovesti do "daljeg urušavanja prava radnika" što će nas dovesti "nazad u robovlasništvo". Sindikati su naravno protiv i to toliko da su uspeli da nateraju Ministarstvo rada da otkaže javnu raspravu o predlogu novog Zakona o radu. Ovde bih želeo da razbijem jedan mit, da je zaštita radnika u skandinavskim zemljama veoma visoka i to mnogo veća nego u Srbiji. Kao kontrast sam uzeo Dansku, zemlju koja ima najveću javnu potrošnju te ja dakle najviše socijalistička pa bi se moglo pretpostaviti da ima i velike privilegije za radnike. Javna potrošnja u Danskoj je 2012. iznosila čak neverovatnih 59,5%! U Srbiji je istovremeno bila 45,2% (prema MMF-u). Ispod je kratka tabela o određenim delovima radnog zakonodavstva koje važe u Srbiji  i Danskoj (podaci su iz Doing business report Svetske banke, a na linkovima možete da pogledate više podataka o tome).

Kao što možemo videti, Danska kao zemlja gde državni aparat troši nezamislivo visoke sume novostvorene vrednosti ima jako liberalan zakon o radu, gde su prava radnika mnogo niža nego u Srbiji. Ako pogledamo i stopu nezaposlenosti u Danskoj (koja je u oktobru ove godine iznosila 6,7%) vidimo jasnu razliku. Ovo ne znači da će samo promena zakona o radu dovesti do velikog porasta zaposlenosti, ali je sigurno neophodan korist u pravom smeru.

	Srbija	Danska
Zabrana rada na određeno za stalne poslove	da	ne
Maksimalna dužina ugovora na određeno	12 meseci	bez ograničenja
Mogućnost produženog radnog vremena od 50 h nedeljno	da	da
Maksimum radnih dana u nedelji	6	6
Naknada za noćni rad	26% plate	0%
Broja plaćenih dana godišnjeg odmora	20	25
Zakonska mogućnost proglašavanja radnika tehnološkim viškom	da	da
Obaveza premeštanja radnika na novo radno mesto ili prekvalifikacije	da	ne
Obaveza prioritenog zapošljavanja	da	ne
Naknada za otpuštanje (prosečna za radnike sa 1, 5 i 10 godina staža)	2 mesečne plate	0

Mislim da je jasno šta nam valja činiti.

1000 preduzeća

U okviru BEP projekta, USAID je uradio anketu 1000 preduzeća i evo šta su rezultati:

Rezultati ankete pokazatelj su mnogih stvari, ali svakako opšti utisak da je stanje poslovnog okruženja u Srbiji jako loše. Ja bih samo istakao jednu stvar koja mi je za oko zapala. Faktori, 1, 3 i 4 u direktnoj su vezi sa politikom deviznog kursa, temom o kojoj smo dosta pisali na blogu. Mislim da je iz ovoga sasvim jasno da fleksibilan kurs, uz nestabilnost i visoku inflaciju može pogodovati privredi samo u knjigama, ali veoma retko u realnoj ekonomiji.

budžet info

Stvarno dobar prikaz budžeta. Hvala Raši Karapandži

Zaposlenost u javnom sektoru u Srbiji

Napokon je završeno prebrojavanje zaposlenih u javnom sektoru u Srbiji, iako izgleda Centralni registar zaposlenih nije napravljen. Krajnji podaci su da sa zapolsenima u javnim preduzećima ima ukupno 740 000 zaposlenih u javnom sektoru. Svi ovi zaposleni žive od poreza i državne pomoći (da, neki od njih pružaju usluge koje su potrebne tržištu: npr zdravtsvo, obrazovanje itd ali to rade u odsusvtu konkurencije i to čine na jako loš način pa su im rezultati loši a državne subvencije ih drže u životu jer se ne mogu nadmetati sa privatnim sektorom, pitanje je koliko bi takvih firmi i radnih mesta ostalo kada bi se tržište otvorilo za konkurenciju). Elem, hajde da sada tu brojku sa kojom je ministar finansija danas u najrepriziranijoj i nadlgedanijoj seriji u Srbiji (Dnevnik 2 RTS-a) stavimo u perspektivu. 

Srbija ima 7 120 000 stanovnika (Popis 2011). Prema tome, ukupno 10,4% celokupnog stanovništva je zaposleno kod države.

Srbija ima ekonomski aktivno stanovništvo (ukupan broj zaposlenih i nezaposlenih, podaci NBS) od  2 479 000 ljudi. Prema tome, ukupno 29,8% radne snage radi za državu.

Srbija ima 1 720 000 zaposlenih (podaci NBS). Prema tome, ukupno 43% zaposlenih ima državu za poslodavca.

Suludo, zar ne?

Marčelo pegla

Inače volim Marčelove stvari, jer je u njegovom umetničkom izrazu uvek akcenat na tekstu, više nego na repu ili matrici. Ovog puta Marčelo je prevazišao sam sebe. Tekst pesme Pegla je ogoljena, plastična kritika besmisla nacionalizma, šovinizma i nasilja koje je nažalost postalo dominantna ideologija mnogih mladih u Srbiji. Treba bosti oči i za Kosovo, crkvu i za naciju, svim šovinistima i kvazi religioznim budalama koje ugrožavaju bezbednost građana. Marčelo Svaka čast!

Volim angažovane tekstove u rep muzici. Ne volim pesme gde se direktno neko proziva ili ismeva, ali su mi zato suptilni bogati tekstovi, puni opisa, proze i simbola fantastični. Retko koji žanr muzika, ili čak pisana reč, može tako snažno da prense nabijene emocije i kritiku kao dobra rep pesma sa angažovanim lucidnim tekstom. Ovde ću da podelim sa vama, svakako najtužniju angažovanu pesmu koju sam ikada čuo. Svaki put, mi stane knedla u grlu.

???... Ne, stvarno NBS, zaista ???

"NBS i ovoga puta apeluje upravo na pojedine banke da se uzdržavaju od vođenja politike nelojalne konkurencije i privlačenja klijenata visokim kamatnim stopama na štednju, a građane poziva da se umesto kamatnim stopama, rukovode sigurnošću svojih uloga", naglašava se u saopštenju NBS.

Iz vesti za koju mi je veoma teško da poverujem da je uopšte izašla iz zgrade NBS. Drugi deo vesti još i ima nekog smisla, poslednja dva pasusa prilično. Međutim, ja prosto ne mogu da verujem da je neko sebi dozvolio da podizanje kamata radi privlačenja štediša zove nelojalnom konkurenciom.

Prvo, posao konkurencije i nije da bude lojalna nego da ti smeta i da te tera da budeš bolji. Drugo, NBS traži od građana da posmatraju sigurnost uloga iako im država garantuje za gotovo sve uloge. Što im, eto možda, nije palo na pamet da građane baš briga za generalni kvalitet banke kada su ionako osigurani. Možda ih zanima jednim delom kvalitet usluge, da li inače imaju račun u banci, drugi troškovi i sl. - svakako najvažniji faktor je kamata. Treće, cena je najvažniji mehanizam konkurencije. Ko može očekivati efikasno i konkurentno tržište, bilo koje robe ili usluge, ako pokušava da utiče da cene ne idu dole ili gore?

Srbija vs Nigerija - 0:1

Prvi podpredsednik Vlade je izjavio kako je Srbija blizu bankrota. Potom se oglasio i bivši ministar finansija koji je poznat po svom ''kreativnom shvatanju istine'' koju tvrdi da Srbija nije blizu bankrota.

U međuvremenu, Bloomberg kaže da je srpska situacija daleko od dobre:

Investors demanded 433 basis points, or 4.33 percentage points, of extra yield to hold Serbia’s dollar bonds instead of Treasuries yesterday, compared with 345 for Nigeria, which has the same BB- junk rating from Standard & Poor’s, according to JPMorgan Chase & Co. indexes. 

U svetlu ovog podatka je jasno kome više verovati. Za svetske investitore, Srbije se nalazi ne samo u društvu zemalja iz sub - saharske Afrike, već je i gora od nekih od njih.

   

Nužnost reformi tržišta rada - Kontrolor

Prenosim novi tekst za projekat Kontrolor:

Nužne reforme tržišta rada

subota, 28.09.2013.

Tržište rada je rigidno i trenutna regulacija odgovara samo onima koji već imaju siguran posao. Potrebno je smanjiti troškove rada i uvesti fleksibilnost u otpuštanju jer će to dovesti i do fleksibilnosti u zapošljavanju, kroz ukidanje zaštite posebnih grupa radnika, smanjivanja ili ukidanja minimalne nadnice, uvođenja novih oblika rada i produženje roka za rad na određeno vreme.

Glavna karakteristika tržišta rada u Srbiji je visok nivo nezaposlenosti - broj ljudi koji trenutno traži posao iznosi 776 000 ljudi nasuprot onih 1 723 000 koji ga imaju, uz stopu nezaposlenosti koja je prema Anketi o radnoj snazi u junu iznosila 24,1%. Ovaj gorući problem je prepoznala i Vlada koja je kao svoj glavni ekonomski cilj zadala povećanje zaposlenosti. Ali da bi se došlo do tog cilja potrebno je prvo shvatiti uzroke koji su doveli do sadašnjeg nezadovoljavajućeg stanja.

Najveći problem koji je doveo do visoke nezaposlenosti je visoko oporezivanje rada. Doprinosi, iako je zamišljeno da imaju drugačiju ulogu, zapravo vrše funkciju poreza, te je stoga ukupno poresko opterećenje zarada visoko iako je porez na zaradu nizak (svega 10%). Zbog toga je i najvažnija komponenta reformi koja bi dovela do rasta zaposlenosti smanjenje poreskih opterećenja jer bi onda mnogi preduzetnički projekti bili profitabilni – otvorile bi se nove firme ili bi stare proširile kapacitete a sve one bi zaposlile nove radnike. Međutim, iako su najavljene reforme u dobrom pravcu u ovoj oblasti to će za sobom povući i velike promene u fiskalnoj politici, pre svega na planu smanjenja državne potrošnje, što ne mora uvek biti politički ostvarivo. Zbog toga je bitno obratiti pažnju i na druge faktore koji ometaju uspešno funkcionisanje tržišta rada u Srbiji, a među njima je najvažnije radno zakonodavstvo.

Radno zakonodavstvo reguliše odnose između radnika i poslodavaca. Međutim, ako su radnička prava široka to znači da će rad biti skuplji za poslodavce te će manje radnika i biti zapošljeno. Najveći problemi se vezuju za zapošljavanje na određeno vreme, isplatu otpremnina i nefleksibilnost oblika zapošljavanja. Regulatorni okvir tržišta rada je rigidan pošto je kreiran za model radnog mesta koje je stalno i sigurno, ima ustaljeno radno vreme, štiti posebno osetljive grupe i 'sve stavlja u jednu kutiju', što ne odgovara vremenu u kome živimo već samo malom broju zaposlenih.

Zapošljavanje na određeno vreme koje je sada limitirano na godinu dana treba produžiti. Ako preduzetnik započne neki poslovni poduhvat on unapred ne može znati koliko će biti uspešan – zbog toga on ne zapošljava radnike za stalno jer slučaju da mu posao propadne ili bude smanjenog obima on mora da otpusti višak radnika, što stvara visoke troškove kroz otpremnine. Međutim, posle protoka od godinu dana radnike koji rade na određeno vreme mora zaposliti za stalno ukoliko želi da oni nastave da rade za njega. Ali, pošto za godinu dana veliki broj preduzetničkih projekata još uvek nije do kraja isproban te se ne zna da li će biznis rasti i kolika je potreba za radnicima, poslodavci su primorani ili da uzimaju nove radnike umesto starih ili menjaju opis radnog mesta da bi zadržali stare.

Nefleksibilnost oblika zapošljavanja posebno otežava malim preduzećima i zaposlenima kojima je potreban dodatni prihod. Podela radnog vremena (slučaj gde dva radnika 'dele' jedno isto radno mesto) je jedan od modaliteta za veće učešće na tržištu rada onih kojima puno radno vreme iz nekog slučaja ne odgovara, npr studenata, majki sa malom decom ili starijih radnika. Ovakve mogućnosti bi uz uvođenja rada od kuće dale pozitivne efekte na rast zaposlenosti.

Posebna zaštita starijih radnika kroz obavezu plaćanja otpremnina pri otpuštanju ne za godine radnog staža provedene kod dotičnog poslodavca već za sve godine radnog staža jeste obeshrabrilo poslodavce da otpuštaju prvo starije radnike, ali je zato dovela i do iste situacije pri zapošljavanju. Stariji radnici se svesno zaobilaze jer jer tom regulacijom njihov rad postao skuplji u odnosu na ostale kategorije radnika.

Postojanje minimalne nadnice uvek dovodi do povećanja nezaposlenosti. Ovaj garantovani dohodak uvek pogađa baš one kojima je osmišljeno da pomogne – zaposlene sa najmanjim kvalifikacijama i najnižom produktivnošću jer je zakonom zabranjeno ponuditi nižu cenu rada od propisane. Poslodavci će ponuditi manje poslova jer neki od njih ne donose dovoljno prihoda da se od isplate svi troškovi, uključujući i toliku platu radniku što će radnike primorati na nezaposlenost, ili rad 'na crno' u kome oni neće imati nikakvo drugo pravo iz radnog odnosa. Ovi problemi se pojavljuju u svakoj zemlji, a što je minimalna nadnica viša u odnosu na prosečnu platu, oni su samo više izraženi, što je slučaj u Srbiji gde minimalac (115 RSD po radnom času) iznosi čak 47% prosečne zarade. Ilustracija dobre politike je Nemačka, zemlja sa velikim programima redistribucije dohotka, koja nema minimalnu nadnicu. Zbog razlike u kupovne moći u različitim delovima zemlje (sa 21.000 RSD se može kupiti različita količina istovetne robe u Beogradu, Užicu ili Subotici) minimalna nadnica posebno pogađa radnike u nerazvijenijim područjima jer je tamo posebno teško zaraditi sumu potrebnu za isplatu te plate.

Regulacija tržišta rada otežavanja nesmetano funkcionisanje tog veoma značajnog tržišta, što je rezultiralo visokom nezaposlenošću, naročito među onim grupama kojima su kreatori ekonomske politike želeli da pomognu. Najbolja zaštita radničkih prava se dobija onda kada je broj nezaposlenih ljudi nizak jer onda radnici ne mogu biti lako zamenjeni. Da bi se problem visoke nezaposlenosti u Srbiji ublažio potrebne su i mere vezane za reformu regulatornog okvira tržišta rada.

Novi ministri u Utisku nedelje

Komentar sledi uskoro.