28 Sept 2011

Indoctrinate U (2007)

Naišao sam na jedan veoma zanimljiv dokumentarac, "Indoctrinate U". Dokumentarac govori o stanju slobode govora i mišljenja na američkim univerzitetima. Veoma je interesantna tema je mogućnost preispitivanja vladajućih naučnih paradigmi na univerzitetima. Pogledajte trailer:


Film govori o tome kojim mehanizmima rukovodstva fakulteta sankcionišu nepoželjno ophođenje, neželjene ideje i ponašanje. Mislim da je tema više nego relevantna i za naše fakultete. I kod nas vlada indoktrinacija, jednoumlje, kontrola i autocenzura. Mada je moj doživljaj, barem što se tiče ekonomske nauke, da je stanje kod nas nešto bolje i slobodnije nego u SAD.

ekonomski programi I

Izborna kampanja je počela. Prvo se izlazi sa manje popularnim stvarima ali koje su bitne za raspravu sa učenijim biračima. U ovom i narednom postu pokušaću da prikupim načela ekonomskih programa nekoliko stranaka.

Počnimo od DSS. Naravno ovde od ekonomskih principa nema ni "e". I ranije sam bio oštar prema narodnjačkoj koaliciji i DSS ali sada su stvar podigli na još viši nivo. U jednoj rečenici: "Popović, govoreći o tome koja su ključna ekonomska načela stranke čiji je funkcioner, navodi državno ulaganje u privredu, oslonac na ruski kapital i kreditiranje privrede preko Fonda za razvoj. "

DSS se zalaže za organizovanje državnog razvojnog fonda koji bi direktno davao kredite firmama. Popović ističe da je glavni problem preduzeća to što ne mogu da dobiju kredite od komercijalnih banaka jer imaju "loše poslovne bilanse i prezadužena su".  Njegov predlog za rešenje je protivno zdravom razumu bilo kog preduzetnika. Lošim firmama treba davati fleksibilne kredite i time ih nagrađivati za loše poslovanje od para koje pozajmljujemo iz Rusije i plaćamo po tržišnoj kamati. A još bolje je što bi problem prezaduženosti, rešili novim jeftinim dugom. Ko je ovde lud?

Iz tabora SNS dolazi nam, čelična, lejdi Tabaković. Njena stranka se zalaže redom za: tržišnu privredu ali nikako neoliberalnog tipa, državno ulaganje u usluge od opšteg interesa (misleći na sektore povezane sa prirodnim resursima, struja, voda, grejanje...), državni protekcionizam industrije i stavljanje imovine penzionih fondova u produktivnu funkciju. Interesantna je i rečenica: „uvek ću decidno reći bolji je državni nego privatni monopol“ . Odmah da kažem nije bolji.

Protekcionizam je štetan za domaće potrošače i usporava strukturno prilagođavanje privrede. Činjenica je da velika većina zemalja na različite načine vrši protekcionizam, međutim to i dalje nije argument za ograničenje trgovine. To je ko kada bi dete u školi reklo da prepisuje na kontrolnom jer i svi ostali prepisuju. Drugo, zemlje sa kojima mi trgujuemo najviše (EU i SAD) vrše protekcionizam na drugačiji način i u manjoj meri nego Srbija (treba posmatrati i zatvorenost tržišta i korupciju kao mehanizme sprečavanja trgovine kod nas). Treće, protekcionizam bi u većini slučajeva bio protivan SSP koji je međunarodni ugovor koji mora da se poštuje ako Srbija želi u EU, za šta se kao načelno zalaže i SNS.

Druga stvar koja je poptuno neodrživa je stavljanje imovine PIO fonda u produktivnu funkciju. PIO fond je bankrotirao. Pre 30 godina. On samo fiktivno postoji jer se penzije isplaćuju iz iste kase, iz trezora sa računa ministarstva finansija. Sva ta imovina odavno je državno vlasništvo odnosno vlasništvo svih poreskih obveznika. Penzioni fond je obesmišljen, protraćen i pojeden devedesetih u potpunosti. Tako da nikakvo smanjenje penzija ili kapitalizovanje Sava Centra neće omogućiti da PIO fond izađe iz minusa (koji je preko 40% ukupne vrednosti penzija). Te mere mogu samo odložiti trenutak suočavanja sa neminovnom tranziciom sistema - u sistem privatnih kapitalnih računa. Jorgovanka Tabaković zna da je predlog nerealan i svesna je činjenica sigurno. 

Prethodni post je u suštini bio posvećen idejama SPS o ekonomiji. O ostalim programima kada se pojave. 

27 Sept 2011

Bajate ideje direktora Bajatovića

Tokom ekonomskog obrazovanja nailazio sam na razne tekstove. Mislim da nikada nisam pročitao ništa što ima toliko nekonzistentnih i logički nepovezanih ideja kao izjava Dušana Bajatovića.

Socijalizam je prevaziđen ali i neoliberalizam (kako samo mrzim tu sintagmu). Direktor Bajatović predlaže da se okrenemo strateškoj politici reindustrijalizacije (mada kako je to izneo olako bi predlog spao u ideju supstitucije izvoza ali ajde da ne cepidlačim). On smatra da "Država treba da donese strateške projekte, da se radi na sektorima hemije, usluga, podizanju nivoa turizma". Nemam pojma odakle su mu na pamet pali baš ovi sektori. Pritom ne znam da li ga je neko obavestio da je politika reindustrijalizacije takođe prevaziđena. Pogotovo kada je sprovode socijalisti.

Gospodin Bajatović se žali na bankarski sektor za koji kaže da je najveći problem. Kaže, samo jure profit. Ako postoji neki sektor privrede Srbije koji je stabilan i koji se održao u krizi to je bankarski sektor. I upravo zahvaljujući činjenici da su najveći igrači na tržištu, privatne filijale stranih banaka koje gledaju samo profit, njihovi plasmani su bili sa vrlo malo rizika. A to se višestruko isplatilo tokom krize. I dalje je moguće podići kredit po gotovo istim kamatama i niko nije izgubio svoju štednju a država nije morala da pokrije ni dinar garancija na depozite. Činjenica da je politika centralne banke prema poslovnim bankama bila vrlo stroga u regulatornom smislu (visoke rezerve, relativno lošiji tretman plasmana u evrima) doprinela je da kamatne stope budu zaista visoke (na šta se žali Bajatović) ali što je upravo sprečilo prezaduživanje građanstva i fiskalnih vlasti - Grčki scenario. Ako je neki sektor pokazatelj kako blitzkrieg stečaj i privatizacija sistema može da pruži dobre rezultate onda je to bankarski sektor u Srbiji.

Da su se bankarskog sektora dohvatili njemu slični, kamate bi proteklih godina bile mnogo niže ali bi i kredita bilo mnogo više, nerealnog zaduživanja i spirale potrošnje koja bi samo produbila današnju strukturnu krizu (i verovatno dodatno napumpala inflaciju). Socijalizam jeste prevaziđen a sektor u kome je pokazao najmanje uspeha kroz svoju istoriju je upravo alokacija kapitala i kapitalna tržišta. 

Bajatović vapi za državnim intervencionizmom u preduzećima koja su propala posle privatizacije u strateškim granama. To je stara mehanistička opsesija da je moguće i poželjno dizajnirati ekonomski sistem, birati grane popednike, prilagođavati privredu zamišljenoj ličnoj opsesiji. I logično je da to upravo govori Bajatović koji sedi na čelu državne firme koja se bavi nepovezanim diversifikacijama našim novcem. On zapravo kreditom od države, za koji nikome ne mora da odgovara, upravo radi to što bi radio da se dohvatio razvojne banke ili deviznih rezervi. Samo, za tuđe pare i najmanji profit je velika nagrada.

Kreditna ekspanzija koju je bivši ministar Dinkić podstakao kroz potrošačke kredite od 2009. godine upravo je najbolji pokazatelj kako je ideja potpuno pogrešna. Pare su se rasule na preskupe domaće automobile, uvozne frižidere i gomilu skuplje hrane što je sve rezultovalo u rekordnoj evropskoj inflaciji.

To što priča direktor Bajatović potpuno je prevaziđeno, iako uvijeno u novo ruho, zapravo je bajato!

26 Sept 2011

Regulacija taksija u Beogradu

Dušan Pavlović na svom blogu izdvaja argumente protiv taski regulacije u Beogradu. Teško da psotoji toliko očigledna i pogrešna politika rukovodstva glavnog grada. Ranije sam i ja pisao o ovome u Politici i na CvN.

Najinteresantniji novi argument koji profesor Pavlović koristi je zabluda mehanicističkog pogleda na društvo gde se veruje da "naučnici i stručnjaci" mogu da odrede optimalan broj taksi vozila. To je zabluda, fatalna umišljenost ekonomista i drugih učenih ljudi da mogu da dizajniraju segmente ekonomskog sistema kao da je pitanje proste mehanike a ne ljudske interakcije.

24 Sept 2011

Filharmonija

Od kada se prvi put pojavio video (sada samo nejgova bleda kopija) pojavila se gomila pohvala i nešto manja serija osuda kapanje, umetničkog performansa ili čega god, Beogradske filharmonije. Za mene je ovo bio elitističko iživljavanje. Otprilike kao klinac koji je šutnuo drugog klinca, pravi se fin ispod miške svog roditelja, koji se kune da njegovo dete to nikada ne bi uradilo, pa se plezi klincu prekoputa. Lako je filharmoniji da pravi ovakve neukusne sprdnje, kada joj je postojanje zagrantovano državnom riznicom od tri ulice niže. Nije pristojno da kažem šta mislim o potonjoj izjavi Ivana Tasovca. Možda eto samo da je loše pripremljena i nemušta. Dobro i da je glupa, ostalo ću zadržati za sebe. 

Ceo ovaj post pišem da bi preneo tekst Alekseja Kišjuhasa iz Danasa. Pročitajte obavezno.

15 Sept 2011

Moć inovacija

Potpuno je zastrašujuće u kakvom siromaštvu žive milioni stanovnika planete. Neki raspolažu sa tako malo resursa ali im ne izostaje onog najbitnijeg - ljudske ingenioznosti. Inovacije i preduzetništvo su bezgranične kategorije. Vidite i sami:


P.S. (20.9.) Danas Marko Paunović na Tržišnom rešenju prenosi drugi interesantni video.

Wikileaks o Tuđmanu

Posle početnog entuzijazma, koji me obuzme kad god se pojavi neka novotarija, Wikileaks mi je bio veoma dosadan. Međutim u poslednje vreme krenuo je da izlazi prljavi veš političarima i tajkunima sa Balkana. Najskorije je otkriven kanal sa informacijama o Tuđmanovom zalaganju za vazdušnu agresiju zapada na Srbiju.

Prvo mi je palo na pamet kako je u datom momentu to verovatno bio najbolji mogući strateški potez za Hrvatsku koji bi vrlo brzo okončao rat. Naravno, čak i uz namere SAD i Nemačke da se tako nešto sprovede pitanje koliko je to tada bilo geopolitički izvodivo, ali to su već spekulacije i razrade u koje se ne bi udubljivao. 

Međutim, želeo bih nešto drugo da istaknem. Ako uzmemo da je agresija na Srbiju, istorijski, bila neminovnost da li je za zapad i za nas bilo bolje da se ona dogodila ranije? Ako je jedini način da se sruši Milošević bio vojni pritisak zapada na Srbiju onda bi isti taj pritisak, kada je zemlja na kolenima, iznurena sankcijama i nastupajućom hiperinflacijom, potpuno dotukao Srbiju i njeno rukovodstvo. Vazdušni napadi na strateške vojne ciljeve, koji su se dogodili 7 godina kasnije, tada bi ubrzo primorali na povlačenje iz Hrvatske i Bosne, verovatno bi se izbegla Srebrenica i zločini tokom oluje i drugde u kasnijim godinama rata na svim stranama. Cela saga raspada Jugoslavije bila bi mnogo brže gotova. 

Naravno cela hipoteza ne stoji ukoliko se prihvati tvrdnja da je Milošević mogao da ode i bez bombardovanja a da bi stanje na Kosovu, BIH i Srbiji bilo bolje bez.

Da li je možda to bio potencijalno pragmatičan i strateški pametan potez zapada koji bi Balkan mnogo ranije sklonio sa spiska kritičnih područja? Da li je možda takav scenario bio bolji za nas, građane Srbije, koji bi preskočili još tri godine rata u BIH i Hrvatskoj, rat na Kosovu i bombardovanje? Verovatno bi Milošević mnogo ranije pao i danas bi možda živeli u malo drugačijem svetu. Ne iznosim ovde nikakav stav niti ocenu šta je trebalo tada i ko da uradi. Samo iznosim hipotezu mogućeg sleda okolnosti. Na ova pitanja bolje da odgovore politikolozi i istoričari.

12 Sept 2011

Mises and Austrian School

Ovo je jedno u seriji predavanja "Introduction to Austrian Economics" koju sam našao upravo danas. Profesor Jörg Guido Hülsmann je biograf Ludviga von Misesa i autor knjige "Mises: Last Knight of  Liberalism". On predaje u Francuskoj na Université d'Angers i istraživač (senior fellow) je pri Mises Institutu. Tamo sam ga upoznao ovog leta i oduševio me je predavanjima.

11 Sept 2011

Jevanđelje po Hajeku

Živimo u svetu koji je fantastično kompleksan. Nemam pojma od čega se pravi plastika i na koji način se sklapa i programira tastatura na kojoj pišem. Ipak, koristim je svakodnevno bez preteranog razmišljanja o njenom poreklu. Na mnoge proizvode savremenog sveta smo se potpuno navikli. Postoje hiljade milijardi informacija o načinu proizvodnje, strukturi i korišćenju resursa i predmeta sa kojima se svakodnevno susrećemo. Jedini način da čovečanstvo formira i iskoristi znanje o svim dobrima jeste da se svako od nas posveti relativno malim delovima celine. Decentralizacija informacija i znanja omogućavaju nam da iz njih proizvedemo najveće dobro.

Problem kojim treba da se pozabavi ekonomija je sistem koordinacije koji povezuje i usklađuje ponašanje pojedinaca u ekonomskom sistemu. "Koordinacija ostavlja slobodu zasebnim ustanovama da prilagode svoje aktivnosti činjenicama samo njima znanim, a da pri tom postoji uzajamno usaglašavanje njihovih planova" (F. A. Hayek, Put u ropstvo). Svakodnevno, svako od nas planira šta će taj dan da učini, koje su mu obaveze ove nedelje, gde želi da ode na odmor za šest meseci, koje su mu ambcije u životu u narednih nekoliko godina. Svi ti planovi, poslovni, svakodnevni, životni teže da budu u nekom skladu i saglasju sa našim mogućnostima i planovima drugih ljudi u društvu. 

Što je komplikovaniji sistem informacija na kojem počiva ljudsko društvo to više zavisimo od podele znanja među pojedincima, od podele rada i specijalizacije i dobrom načinu obavljanja poslova koji proiziliazi iz takve posvećenosti pojedinačnim zadacima. Na tom putu nas vodi mehanizam za prenošenje relevantnih informacija, a koji nam je poznat kao sistem cena. 

Konkurencija je dinačmični proces otkrivanja najboljih (najlepših, najzabavnijih itd.) načina da se neki posao ili radnja obavi. Kroz izbor pojedinci "glasaju" za i protiv različitih alternativa šaljući informacije o poželjnim oblicima ponašanja i delanja. Raznovrsnost i mogućnost izbora nam daje šansu da otkrijemo najbolji put.

Cena ima funkciju da obavi proces arbitraže između pojedinih alternativa - proces konkurencije. Cena nekog dobra je koktel informacija koji nam govori: koliko su oskudni resursi koji se koriste u proizvodnji tog dobra, koliko rada i napora je potrebno da se dobro proizvede, da li drugi pojedinci smatraju to dobro pogodnim za upotrebu kojoj je namenjeno, koliko je takvo dobro traženo, koliko ga ima na tržištu, koliko je to dobro bitno ljudima itd. Nije potrebno da znamo svaki pojedinačni faktor koji utiče na tržište nekog dobra. Dovoljno je da pogledamo cenu i uhvatićemo sumiranu sliku uticaja svih relevatnih faktora.

Sloboda izbora i konkurencija između raznih alternativa upravo je ono što sistemu cena daje mogućnost da sabere informacije da ukaže na njihovu najbolju upotrebu i da nas povede ka najboljoj upotrebi znanja u društvu. Birajući mi šaljemo signale koji se sabiraju u cenama i pružaju informaciju svim drugim ljudima. To je sistem koordinacije koji omogućava da se znanje sabere i tako fascinantno upotrebi u bezbroj mogućnosti.