Nacionalizacija umesto privatizacije

Pavle je već u prošlom postu rekao nešto o pojačanom učešću države u privredi i preuzimanju firmi. Iskreno, i ja sam se već nosio mišlju da reknem koju o tome jer je tema neiscrpna, naročito u Srbiji(ci). Ne treba puno lomiti glavu o tome koji su glavni razlozi za ovoliko veliko učešće države u privredi kod nas: socijalističko nasleđe je samo izgovor za nepostojanje želje ili sposobnosti najvećeg dela političke elite da se uhvati ukoštac sa zlom državnog intervencionizma u vidu državnih javnih preduzeća. Javni sektor u Srbiji je izuzetno neefikasan, sa velikim brojem monopola a veliki deo tog sektora su zombi firme čija imovina ima samo računovodstvenu ali ne i tržišnu vrednost a koje preživljavaju od subvencija. Ono malo firmi koje koliko-toliko dobro posluju, a koje naši novinari u nastupu euforije pri odbrani socijalizma nazivaju ''zlatnim kokama'' to čine isključivo zbog otvorenih monopola. Primeri su brojni: EPS ima monopol na prodaju i distribuciju električne energije, Telekom na fiksnu telefoniju, aerodrom Nikola Tesla jer nema nijednog drugog civilnog aerodroma blizu Beograda itd. A onima koji još uvek ne veruju u aksiom ekonomije koji kaže da je privatna svojina uspešnija od državne, poručujem da pogledaju JAT airways kao eklatantan primer koliko su državne kompanije uspešne kada postoji barem delimična konkurencija na tržištu.

Pre par meseci se pričalo samo o prodaji Telekoma - neki su bili za, a neki protiv, pa se pričalo i o tome koliko para bi se možda dobilo. A onda je usledio hladan tuš - 51% kompanije koji je procenjen na vrednost od 1,4 milijarde evra nije hteo niko da kupi. Javio se samo Telekom Austrija koji je ponudio 950 miliona evra, njegova ponuda je odbijena i Telekom je ostao u državnom vlasništvu. Ove godine nas je dočekala još neprijatnija vest - zamalo-pa-privatizovani Telekom je sada opet 100% u državnom vlasništvu! Grčki OTE, vlasnik 20% akcija je svoj deo prodao državi za 380 miliona evra. Ono što mi je palo u oči je diskrepanca u tome koliko političari misle da je Telekom vredna firma, a koliko to procenjuju privatne kompanije - dakle, pred pokušaj privatizacije političari su procenili vrednost Telekoma na skoro 2,8 milijarde evra a tržište na 1,9 milijardi. Dakle, razlika od samo jedne milijarde. Neko bi možda rekao da je Telekom Austrija nudio i još 450 miliona evra novih investicija, pa bi to podiglo tu cenu. Ne, ne bi, jer kada moj komšija prodaje auto njega interesuje samo koliko para može dobiti za njega, a ne da li će kupac da nabavi posle i nove amortizete i zimske gume. Jedan od razloga koji me još nagoni na zaključak da je Telekom loša firma je to što je privatni investitor iz Grčke odlučio da ode iz njega - dakle on u nekom dužem periodu ne vidi mogućnost da iz njega izlači profit. To je činjenica koji ljudi često predviđaju a jako je važna jer kreatori naše ekonomske politike (a time i naše sadašnjosti i budućnosti) nacionalizaciju Telekoma predstavljaju kao veličanstvenu pobedu, a ne kao ubedljiv poraz. Telekom se na tržištu može održati isklučivo kroz postojanje monopola, više cene i lošije usluge nego što bi one bile da postoji slobodno tržište. A slobodi tržišta u domenu telekomunikacija sada kada je država još ojačala svoj položaj, možemo reći samo doviđenja, barem za neko dogledno vreme.

Posle Telekoma, pukla je i vest kao ''grom na Svetoga Savu'' da US Steel, najveći srpski izvoznik, planira da proda železaru u Smederevu. Naravno, širokogruda i bogata Srbija je rešila da uskoči i pripomogne Amerikancima nacionalizacijom bivšeg Sartida, i to za 1$. Ministar ekonomije, g-din Ćirić je imao i toliko smelosti da kaže da je cilj države da radnici železare žive od svog rada. O tempora, o mores! Uz gubitke od 100$/t obrađenog metala se baš i ne može živeti, osim od izdašnih državnih subvencija. A subvencije nastaju od poreza, a porezi nastaju od rada ljudi koji pozitivno posluju. Ergo, radnici železare neće živeti od svog rada nego od tuđeg rada. Neki vladini zvaničnici kažu da će Železara uskoro pronaći strateškog partnera ili investitora koji će je kupiti i da će se onda država povući - prema ovome sam jako skeptičan, jer da je bilo moguće naći nekog kupca koji bi dao za nju više od 1 USD, mislim da bi ga USS našao i njemu je prodao. Ovako, bojim se da će se priča sa Sartidom od pre nekoliko godina ponoviti. Jer opet se postavlja i pitanje da li Srbiji uopšte treba čeličana - nemamo rudu već je nabavljamo iz Čilea uz velike transportne troškove, te je zaista za mene čudo kako su Amerikanci i do sada mogli da je uspešno vode. Siguran sam samo da država neće nikako biti bolji gazda, a da će to dosta koštati celokupnu srpsku privredu i sve nas.

Sa druge strane, tu je i naš dragi Srbijagas koji je od skora vlasnik Azotare, Agroživa, Staklare i mnogih dugih firmi iz Srbije koje su odavno umrle, samo što im lekar još nije konstatovao stanje. A taj isti Srbijagas koji ih je preuzeo na ime duga za neplaćene energente sada vrši investicije da bi ih pripremio za nekakvu proizvodnju, pri tome tražeći državne garancije od skoro 200 miliona evra. Za likvidnost, kako kažu, ali MMF prilično razumno procenjuje da taj kredit morati da vrati država jer Srbijagas to jednostavno neće moći.

Državni uticaj u bankarskom sektoru je još uvek značajan: država je većinski vlasnik Komercijalne banke (da bi to i ostala, potrebna je dokapitalizacija od oko 100 miliona evra ove godine, a prema dogovoru sa MMF-om ona bi morala da se privatizuje do 2015). Osnovana je i Razvojna banka Vojvodine, u vlasništvu naše severne Autonomne Pokrajine, a dugo se već po medijima prenose glasovi i o mogućem osnivanju Razvojne banke Srbije. Kako smo krenuli, ne bi me čudila ni vest da je Edvard Kardelj još uvek živ i da radi Nemanjinoj 11.

Ono što je Srbiji potrebno je ekonomski rast i porast kvaliteta života najvećeg broja njenih građana. Ekonomski rast je u inverznoj korelaciji sa državnim vlasništvom i intervencijom u privredi. Javna preduzeća u najvećem broju slučajeva služe kao sredstva za vođenje socijalne a ne ekonomske politike, kroz preveliki broj zaposlenih i održavanje cena nekih proizvoda na veštački niskom nivou, a o njima kao izvoru nepotizma i korupcije da i ne govorimo. Da bi Srbija mogla da se razvija, i da bi posledično svi mi mogli da živimo bolje, potrebno je da se država povuče iz privrednog života kroz privatizaciju javnih preduzeća i široku liberalizaciju tržišta. Ukoliko do toga ne dođe, budućnost Srbije ne deluje nimalo svetlo i privlačno.

Gde smo i kuda idemo: Telekom Srbija, Železara Smederevo

Komandni visovi u zagrljaju države!

Pre godinu i po dana, glavna rasprava u medijima je bila da li Vlada Srbije treba ili ne treba da proda svoj udeo u Telekomu Srbija. Tada je premijer Cvetković izjavio: "Ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od državne. Prodaja Telekoma Srbija u suštini znači da jedno preduzeće iz manje efikasnijeg oblika svojine prebacujemo u efikasniji svojinski oblik. To je i razlog zašto Srbija uopšte prodaje akcije" (Glas javnosti, 5. April 2010). 

U februaru naredne godine krenule su da kruže informacije da prodaja neće ići glatko. Premijer je tada izjavio da bez strateškog partnera i novih investicija Telekom ne može da opstane na konkurentnom tržištu. Istakao je takođe, da neće prodavati Telekom po svaku cenu ali da bi prodaja bila veoma poželjna kako bi se pokrio deficit budžeta i izbeglo dalje državno zaduživanje (Tanjug, 22. februar 2011.). Bezmalo godinu dana kasnije, u mnogo gorim ekonomskim i fiskalnim prilikama, Vlada Srbije odlučuje da se Telekom Srbija zaduži za 470 miliona evra i da otkupi paket akcija kompanije OTE za 380 miliona evra. Ostatak od novog kredita ide na refinansiranje starog. Premijer sada poručuje da su "svi na dobitku", dok generalni direktor tvrdi da će kompanija biti uspešnija, izađi na berzu i vratiti kredite.

Otkup akcija Telekoma samo je jedan korak dalje od liberalizacije tržišta telekomunikacija. Godinama niko ne govori o tome da se ponudi još licenci za mobilne operatere, već država direktno pomaže dominantan položaj Telekoma kroz garanciju kredita i direktan otkup usluga a sada i kroz dokapitalizaciju. Jedini izvestan ishod je da dalje liberalizacije nikako neće biti. Jer kako bi država opravdala sadašnji potez i omogućila da Telekom zaista vrati dugove i nastavi da pravi profit, jedini izbor koji se nameće za Vladu je da nastavi da štiti i podržava dominantan položaj Telekoma. A to će najbolje uraditi preko nastavka ograničavanja novih ulazaka na tržište. I sve to će građani Srbije platit kroz lošije i skuplje usluge. 

Sa druge strane, jedan od argumenata za prodaju je i besplatna podela akcija građanima i sindikatu. Kada malo bolje razmislim sve to otprilike znači sledeće: Telekom je u naše ime, parama koje je pozamio za naš račun, otkupio akcije da bi poklonio radnicima koji su već dugo povlašćeni. A građani kojima budu podeljene akcije svakako to neće dobiti besplatno, jer je sve već to plaćeno kroz skuplje i lošije usluge na zatvorenom i monopolizovanom tržištu.

Prethodni mehanizam neslavno se ponavlja u svakom pojedinačnom primeru intervencionizma. Prilikom otkupu železare u Smederevu za jedan dolar, ponovo vidimo žrtvovanje razumne ekonomije zarad kratkoročnog socijalnog i političkog mira. U Vladi Srbije nimalo ne skrivaju da je ovo bila socijalna mera kako bi se spasila radna mesta. Međutim kada železara krene da gomila dugove sve će to građani Srbije platiti kroz novo zaduživanje. Da se država nije mešala, privatno restrukturiranje ili dokapitalizacija bi možda spasili firmu. Ovako je moguće da se vrlo brzo suočimo sa činjenicom da je prosto neisplativo da železara postoji u Smederevu ukoliko niko ne bude spreman da uđe u strateško partnerstvo ili da je otkupi. Tako bi građani Srbije ponovo postali taoci mastodonta koji odumire.

Skretanje sa puta u prosperitet

Država nije sposobna da efkiasno vodi ekonomiju. Resocijalizacija strateških grana udaljava Srbiju od efikasne tržišne privrede. Bez liberalizacije ključnih sektora neće doći do otvaranja novih radnih mesta, nižih cena i prosperiteta za građane. Ekonomski principi se nisu promenili, samo su vremena teža a izbori bliži. Dok god kompanije u bitnim i velikim granama budu socijalne i političke a ne ekonomske institucije, građani Srbije grcaće u državnim dugovima, neefikasnosti i osakaćenom privrednom rastu. 

Seća li se iko prodaje Mobtela?

Ovim postom bih da stavim tačku na debatu oko prodaje Telekoma koja se razvila u komentarima na moj prethodni post na ovu temu.

Miša Brkić u svom novom uvodniku u "Politici" podvlači sjajnu paralelu između prodaje Mobtela Telenor-u i debate o prodaji Telekoma.

"Norveška kompanija Telenor (kao kupac) iskeširala je 2006. godine milijardu i 570 miliona evra državi Srbiji (kao prodavcu) za operatera mobilne telefonije Mobtel. Za četiri godine država Srbija spiskala je sve te pare, a novac je potrošen tako da danas gotovo niko ne ume da navede bar jedan projekat..."

NIP je pojeo milijardu-dve evra a da ništa nije ostalo iza njega (osim inflacije). Kako reagovati na izjave ministra Dinkića koji iz dana u dan najavljuje gde će biti investirane pare od prodaje Telekoma (poslednja vest je najava dokapitalizacije Komercijalne banke)? Koji kredibilitet ima tadašnji (2006) ministar finansija a današnji ministar ekonomije? Ja mu ne verujem ništa i isto savetujem i vama. Premijer je 20.10. izjavio da će pare od prodaje ići isključivo u infrastrukturne projekte da bi se dan kasnije, 21.10. u izjavi Cvetkovića pojavilo i: 

„Gradićemo poprečne saobraćajnice koje velike gradove spajaju sa koridorima, ulagaćemo u železnicu, a verovatno i u izgradnju nekih trajnih institucija, poput Narodnog muzeja, Filharmonije...“,

Ne znam od kada se Muzeji i Filharmonija ubrajaju u infrastrukturu i kako pomažu poboljšanju konkurentnosti Srbije koja je ključni problem naše privrede, čisto ako niste znali.

Dve se stvari mogu zaključiti. Prvo, ne postoji nikakva saglasnost unutar vlade oko toga gde potrošiti pare od Telekoma. Miša Brkić ističe da je sada "poslednji voz" da se krene u reformu penzionog sistema, sa time se potpuno slažem. Pare će verovatno kao i u slučaju prethodnih kapitalnih privatizacija otići u predizborne kampanje, direktno ili indirektno. Na kraju svo to "pumpanje ekonomije" ćemo platiti mi građani, višom inflaciom koja je već izašla iz planiranih okvira. No kod ministara reforma PIO fonda ni ne provejava u izmaglici. 

Drugo, ne postoji konsenzus oko toga gde te pare treba uplatiti. Dijana Dragutinović insistira da se pare sliju u budžet. Verujem da je to dobro rešenje, jer je jedino tako moguće imati kakvu takvu kontrolu nad trošenjem tih sredstava. Ako pare odu u neki novi NIP neće im biti ni traga ni glasa. Naravno, predlog ministarke finansija, kao i uvek, odbijaju Premijer i ministar Dinkić.

Na kraju prokomentarisao bih i jedan stalni argument protiv prodaje. Otprilike zvuči ovako: "Pa dobro, ako vidimo da će da proćerdaju te pare bez ikakvog plana i kontrole zašto onda prodajemo Telekom i ostavljamo im takve mogućnosti?"

Evo zašto mislim da i dalje treba prodati Telekom. U slučaju da se Telekom ne proda sumnjam da će doći do ozbiljne konkurencije na tržištu fiksne telefonije a takođe sumnjam da će doći do dodatne liberalizacije mobilne telefonije (oba procesa bi u značajnoj meri ugrozile monopol koji Telekom ima na tim tržištima). Ove stvari su bitne, pogotovo svakog meseca kada vam dođe račun za fiksni ili mobilni. Cena usluga će sporo padati ako se Telekom ne proda. Ovde govorimo o stotinama miliona dinara (možda i milijardama) godišnje koje bi građani potencijalno gubili na višim cenama. 

Sumnjam da će doći do modernizacije fiksne telefonije i investiranja u telekomunikacionu infrastrukturu u obimu u kojem će to učiniti budući vlasnik. Ovde ponovo govorimo o stotinama miliona (ovaj put evra) koje bi ne-prodajom potencijalno izgubili. 

Na kraju bitan je i korupcijsko-politički faktor koji je sveprisutan. Telekom je profitabilno preduzeće i time prilično duboki bunar iz koga se uvek vadi za potrebe intervencija vlade, pogotovo u predizbornim godinama. U rukama političara, Telekom postaje moćno finansijsko-političko oruđe. Poslednji dokaz toga je prebacivanje novca iz dobiti MTS-a na račune ministarstva finansija kako bi se obezbedila sredstva za 5.000 dinara po glavi penzionera sa pirmanjima ispod 25.000 dinara.

Pitanje za sve ljude koji budu glasali za listu na kojoj će biti Dinkić i Cvetković. Seća li se iko prodaje Mobtela?

Prodaja Telekoma

Za mene nije pitanje da li Telekom treba prodati, već koji deo te kompanije. Ovo pišem kao reakciju na seriju tekstova koje sam pročitao o prodaji - evo i poslednjeg.

Telekom je najprofitabilnija firma od svih javnih preduzeća u Srbiji. Međutim potrebno je pogledati uzroke takve profitabilnosti. Telekom sadrži MTS, Mtel u Crnoj Gori, Mobtel Republike Srpske, mrežu kablova za telefon i optičke kablove za internet. U svim mobilnim telefonijama je glavni igrač na tržištu (npr. 60% mobilnih korisnika u Srbiji, 70% wireless internet priključaka...) dok je u fiksnoj telefoniji 100% monopolista (Oriona još nema). Kada je neko apsolutni monopolista na tržištu nije previše teško očekivati profit. Mnogi kažu da je celokupna grana "prirodni monopol", no to važi samo za distributivnu mrežu (inače bi ostale firme, koje rade samo uslugu imale gubitke). Drugo, MTS je dominantni učesnik tržišta mobilne telefonije. Tržište je zaštićeno, treba reći, jer postoje samo tri licence. Setite se šta se desilo kada je VIP ušao. Doneo je stotine miliona investicija, naterao konkurente da smanje cene, sada je korišćenje mobilnog toliko jeftino da više uopšte ne koristim fiksni . Mogu se kupiti telefoni za 1 dinar, uzeti posebni paketi i sl... A sad zamislite da se dozvole još tri licence, pa još 10 itd... U skoro svim razvijenijim zemljama postoji više konkurenata nego kod nas i jedino što može da se desi sa oslobađanjem tržišta je da cena krene da pada. A to znači da bi i profiti padali (koji u mobilnoj telefoniji u Srbiji iznose oko 200 miliona evra). 

Na kraju, još ne postoji mogućnost promene operatera mobilne telefonije bez promene broja. To drži mnoge od 5 miliona korisnika MTS-a kod njih iako ima najgoru uslugu.

Dve informacije dobro ukazuju na zarađivačku (ne)sposobnost Telekoma. 

- U 2009. godini, finansijska kriza i novi porez na korišćenje mobilnih telefona doveli su do značajnog smanjenja ukupnog tržišta. Međutim, Telenor je imao smanjenje operativnog profita - EBIT za 30%, VIP je čak uspeo da smanji gubitke u 2009. (i dalje investiraju više nego što zarade), dok je Telekom imao smanjenje EBIT-a za 50%. I to sve kao povlašćeni monopolista.

- Telekom Srbije ima nešto iznad 11000 zaposlenih, Telenor ima 1.080 posle otpuštanja 120 ljudi u poslednjoj reorganizaciji. Ne znam koji deo ljudi od onih 11 hiljada radi u MTS-u ali sigurno je većina. Dakle sa jedno 5-6 puta većim brojem radnika i sa dva puta više korisnika mobilne telefonije (5 milona Telekom, 60% tržišta, 2.5 miliona Telenor, 34% tržišta) MTS pravi 98 miliona profita, Telenor 111 miliona (EBIT). 

Sada je poslednji trenutak za prodaju. Kriza je dovoljno iza nas da cena zbog toga neće biti niska a sa ulaskom Oriona na tržište ona može samo da pada (mada ni potencijalni investitori nisu blesavi, uračunavaju oni to u cenu. No može da se desi da precene svoje sposobnosti, bolje za nas)

Dakle, profitabilnost Telekoma je mit, jer je profit bez ekonomskih osnova. On je pre svega rezultat apsolutnog monopola Telekoma na tržištu fiksne telefonij i dominacije MTS. Ta dominacija postoji samo zato što je tržište zaštićeno od ulaska novih konkurenata, gde država praktično administrativno uvodi oligopol. Novi kupac dolazi da kupi monopol, mrežu, korisnike i najvažnije garanciju za zaštitu od konkurenata (nema naznaka da bi vlada promenila svoju politiku zaštite) - a sve to bi mu garantovalo nadprosečne rente koje na otvorenom tržištu može samo da sanja.

Ovo su ekonomski argumenti za prodaju. Postoje i drugi pre svega politički koji se bave pitanjem korupcije, kupovinom glasova pred izbore i sl... Ima i jedan snažan argument protiv prodaje a taj je da će pare od prodaje vlada da potroši pred izbore zarad kupovine glasova (Mrka ima gomilu shovel-ready projekata) - međutim kako vlada planira to da uraditi sve jedno, šta god mi pisali i govorili o tome, bolje iz kapitala nego iz kredita.

Jedini argument protiv prodaje a da mi deluje validan je da je Telekom strateški resurs u trenutku kada je ugrožena nacionalna bezbednost. Međutim, ne deluje mi da je nacionalna bezbednost ugrožena... Bar se nadam! 

Da ovo ne bude prazna kritika, evo par ideja koje mislim da treba primeniti: 

1. Treba podelitii Telekom. Prvo odvojiti distributivnu mrežu i osnovati posebnu firmu za to. Pošto je ovo priordni monopol i već rasprostranjen, prodaja ovakvog monopola bi samo dala veću tržišnu moć novom kupcu da ucenjuje konkurente. Ostatak firme prodati ili kao celinu ili kao delove zavisno do procene šta će postići veću cenu.

2. Što hitnije se mora otvoriti tržište prodajom dodatnih licenci za mobilnu telefoniju

3. Ukoliko postoje legalne osnove, treba zabraniti VIP-u i Telenoru da učestvuju na tenderu. To bi značilo samo veću koncentraciju tržišta pogotovo na fiksnoj telefoniji - mada sa otvorenim tržištem pitanje koliko je ovo bitno.

4. Treba ubrzati uredbu o mogućnosti promene operatera mobilne telefonije bez promene broja. Stvar je tehnički izvodljiva a dovela bi do pojačane konkurencije na tržištu. Više ne biste ostajali kod MTS iako ima najlošiju uslugu samo zato što ne želite da menjate broj.

5. Znam da je nemoguće da vlada šest meseci pre izbora odoli da ne potroši pare od prodaje tako da predlažem da se pare od Telekoma daju u izgradnju infrastrukture (puteva, obliaznica, hidroelektrana i sl...) ili u reformu penzionog sistema.

Svi podaci su za 2009. godinu, preuzeti sa: naslovi.net, b92.net, vesti.rs