pripada (poslednjoj) generaciji renesansnih naučnika dvadesetog veka. Svoju genijalnost iskazao je kroz nemerljive doprinose velikom broju disciplina. Voleo je crni humor, brzu vožnju (zbog koje je često hapšen), velike zabave koje je održavao dvaput nedeljno u svojo kući, a tvrdio je da jedino ne zna da broji kalorije. Bio je pažljiv posmatrač i umeo je da savršeno imitira ljude. Nosio je konzervativna siva odela, i ženio se dva puta. Njegova ćerka Marina je ugledni profesor Teorije međunarodne trgovine na Mičigen univerzitetu. Objavio je preko 150 naučnih radova.
John von Neumann (Džon fon Nojman) je rođen u Budimpešti 1903. godine kao Nojman Lajoš, u vremenu i prostoru u kom je nauka imala status vrhovne vrednosti. U detinjstvu je pokazivao izuzetan talenat za memoriju, spoznavanje zakonitosti sveta koji ga okružuje i matematiku – pogledom je memorisao stranice teksta, osmocifrene brojeve delio napamet, a sa dvanaest godina bio na nivou postdiplomca matematike. 1911. je upisao Luterovu gimnaziju. Međutim, njegova interesovanja su i u detinjstvu išla dalje od matematike – sa 8 godina je pročitao svih 44 tomova Svetske istorije, bio je ekspert za Američki građanski rat, suđenje Jovanski Orleanki i Vizantijsko carstvo, a kada je želeo da se zabavi, pravio je mehaničke igračke. 1921. godine se upisuje na Berlinski univerzitet, na katedru za hemiju, i 1926. godine simultano stiče dva doktorata – iz matematike (Univerzitet u Budimpešti) i hemijske tehnologije (Eidgennossische Technische Hochschule, Cirih). Od 1923. predaje u Budimpešti kao najmlađi docent u istoriji univerziteta. 1926. odlazi u Berlin gde radi kao privatni predavač. 1930. emigrira u SAD, gde od iste godine predaje na Univerzitetu Prinston. 1933. postaje jedan od prve šestorice profesora na Institutu naprednih studija u Prinstonu gde je predavao matematiku do svoje smrti.
Čega god se dotakao, pokazao je duh genija. Postavio je temelje savremene ere računarske arhitekture i kibernetike, unapredio nuklearnu i kvantnu fiziku, učestvovao je u projektu „Menhetn“, bavio se ćelijskim automatima, evolucionističkom biologijom, mehanikom fluida, teorijom rata i konflikata, filozofijom, teorijom samoreprodukcije i veštačkom evolucijom. Pred smrt je u knjizi KOMPJUTER I MOZAK razvio teoriju automata, koji poredi pretpostavljene računarske sposobnosti sa delovanjem ljudskog mozga.
U svet ekonomije ušao je 1928. godine formulisanjem minimax teoreome. Doprinosi koje je pružio ekonomiji mogu se podeliti u dva dela. Prvi se odnosi na multusektorski model rasta. Njegova razmišljanja su izvedena iz čitanja Vikselovih dela, i na fonu su lozansko-valrazijanske teorije opšte ravnoteže. Ovime će se inspirisati mnogi ekonomisti – Solow, Srafa, Kaldor, Harrod, Hicks, Leontief i ostali. Prvi je primetio da bi valrazijansku opštu ravnotežu trebalo iskazati preko nejednačina, umesto jednačina. Na osnovu rezultata unapredjenja njegove teorije, Kennet Arrow, Gerard Debreu i John Nash su dobili Nobelove nagrade za ekonomiju.
Drugi deo se odnosi na teoriju igara. 1944. godine je sa austrijskim ekonomistom Oskarom Morgenšternom izdao knjigu TEORIJA IGARA I EKONOMSKO PONAŠANJE, koja je započela revoluciju interdisciplinarnih istraživanja na području teorije igara. Pored toga, uvedeni su neki veoma važni rezultati i u ostale sfere ekonomije, poput aksiomatizacije teorije korisnosti. Još jedan važan doprinos je aksiomatizacija teorije izbora u uslovima neizvesnosti i formalizacija hipoteze o očekivanoj korisnosti lutrije (na čemu se zasniva savremena teorija osiguranja). Smatrao je da celokupna dotadašnja matematička ekonomija, iako tek sasvim na početku, pripada ekonomskoj praistoriji.
1957. godine konstatovan mu je karcinom kostiju, koji je ubrzo metastazirao na mozak, što mu je paralisalo moć mišljenja. Umro je nekoliko meseci kasnije u velikim bolovima, okružen vojnim agentima, kako pod dejstvom jakih lekova ne bi nenamerno odao vojne tajne.
Sahranjen je na groblju u Prinstonu.
